Vorsprung durch Technik

Nešta se bavim nostalgičnim mislima kak se zapravo sasvim dobro živjelo bez mobitela.

Htio si nekoga vidjet? Sjedneš na bicikl il prošetaš pa ga vidiš. Htio si s nekim porazgovarat? Dogovoriš gdje ćete se nać i držiš se dogovora. Trebalo je dogovorit nešta, neki tulum il slaganje drva, nebitno je šta? Sjedne se pa se sve dogovori - kad, kako, gdje i kod koga.
Pisala se pisma i slale razglednice s mora il sa izleta.
Ovo danas je kataklizma, života mi. Gdje god dođeš - u dućan, na posao, u bus - svima je mobitel u ruci i svi samo skrolaju i štrače, da ne kažem surfaju. Hoćeš nekog vidjet? Odeš na fejsbuk i vidiš šta je objavio. Nema te situacije koja se ne upriliči na društvenim mrežama. Ručak na stolu - ajmo deknut fotku šta se poserviralo. Prostre se veš - ajmo brže slikat kak vjetar napiruje košulje na štriku. Sretne se neko - brže selfi, poriktaj kosu i naflajbaj usta pa smiješak ko da si dobio na lotu, nek se zna da ste se sreli. Hoćeš s nekim porazgovarat? Mobitel u ruke, pa maži po mesindžeru, vajberu, votsapu i svim mogućim aplikacijama. Trebaš nešta dogovorit? Pa to je sazivanje i dozivanje u trajanju martovskih ida, nit kraja nit konca. Prvi zove drugog da mu kaže da se treći čuo sa četvrtim koji nemre dobit drugog jer je korisnik stalno zauzet, a treba mu reć da neće doć jer je posvađan sa petim.
A tek kad se nekud krene, majko mila...ajde fotka pred put, pa kad se uđe u auto, pa na krivini, pa na nizbrdici. Meći brže fotke, jer ko da nisi bio ak nema četrdesetosam fotki za pokazat. Pa kad se stigne umjesto da se raspakiraju stvari i krene uživat brže stavljaj objavu i označi kud si stigo, i jesi pošo il si došo. U slučaju fotke većeg broja ljudi nipošto ne zaboravit sve označit, jer eto odma zle krvi - gle kak mene nije označilo a vidim se napola u ćošku. E pa saću te majci obrisat, pa označuj mamu svoju na fotkama.

Ajde bilo je i Bože pomozi dok nije izmislilo ove turbonaglomoderne smartfone. Pa opcija prijenos uživo, pa opcija prijenos umrtvo, nemreš se ko čovjek nigdje opustit i ponašat normalno jer stalno neko nešta prenosi. Pa kamera sa vakimnakim performansama. Pa pazi da ne ispadne jer košta ko svetog Petra kajgana.
Otić nekud nenapunjenog mobitela izaziva histeriju širokih razmjera. Uopće neću spominjat mogućnost da se uređaj zaboravi doma, il da se ne ponese punjač na put. To je kraj civilizacije, jer ideš a nemreš objavit ni označit nikoga, nit možeš vidjet ko je šta nakeljio kod sebe na zid i ko mu je sve komentiro, a tebe ne jebu ni za suhu šljivu.

Točno mi dođe da ugasim to zvrndalo i svima kažem da ga više ne koristim. Samo šta vrijedi šta ga ja neću koristit kad neću imat s kime razgovarat jer će svi i dalje buljit u svoje igračke i stavljat srčeka i smajliće gdje stignu. Pisma mi još manje vrijedi pisat, ljudi čim vide kovertu misle da je opomena za struju il nedajbože neka ovrha.
I šta mi drugo preostaje nego da i ja skrolam, ajde recite?