Muke po Leonardu

Leonardo je ležo u poluzamračenom sobičku. Glava mu je al pucala, otpadala od bolova. ( Tad još nije izmislilo ni Kafetin ni Brufen u granulama da dekne nešta od toga, a čaj koji mu je kuvo sluga za glavobolju jednako je mogo i preko ramena prolit - nit štete, nit koristi ).

Znači ležo ko ubijen i razmišljo za koju vražju mater više nikako završit portret te ženetine s kojim se patio zadnje četri godine, Zakreto je nalijevo, zakreto je nadesno, stajala ajnfah, nasmijana, smrknuta, obučena u tamno, obučena u svijetlo, sa raspuštenom kosom, sa pundžom...nije išlo al nikako. A mljela je, zaustavljala se nije; pa kad je i uspije nariktat ona krene mljet i sjebe sve, a on još ni kist u ruke uzeo nije.
Kad eto sluge, otvara vrata:
- Stigla ona gospoja šta je slikate već ko zna kolko dugo. Veli da ste joj rekli da dođe danas pozirat.
- E samo mi je ona falila. Reci joj da me nema kod ku..
- A tu je moj umjetnik, leži u krevecu. Smorio se ne znam čime. Ajmo na noge lagane, možda danas uspijete naslikat barem ovratnik od oprave. Muž je već u sto briga, kaže mi baš neki dan - pa šta on tolko mala, jel nije u stanju za četri godine tvoj portret napravit? Ja reko - ne znam, biće sam il jako ružna pa me se boji stavit na platno, il sam jako lijepa pa me eto naručuje svako toliko da sjedim dok on pokušava slikat. Jel vas nešto boli kad ležite upol bijela dana?
- Puca mi glava, evo sam popio dvije šalice čaja pa...
- Ma džabe pit čaj, to ko da pod noge prolijete. Treba il prošetat po friškom zraku il da vam neko izmasira sljepoočnice sirketom.
- Šta je sirket, mila majko? - pita sluga.
- Ocat, zaboga miloga. Mene kad god boli glava ja namočim krpu u sirket i trljam sljepoočnice i da znate da mi pomogne. Ajde vi namočite krpu pa ćemo ga pomasirat. Jel vi mislite naležećke slikat il šta? Idemo se dić. A i lakše ćemo vam izmasirat sljepoočnice.
Da pogled može ubit, sluga bi već ležo mrtav kraj kreveta otkako je dama sa nedovršenog portreta počela lajat u sobičku.
Diže se Leonardo, šta će drugo; zvoni mu u glavi šta od sijevajuće glavobolje, šta od njenog lajanja. Idu u sobu u kojoj slika, i pokušava je po hiljadu devetsto pedesetosmi put namjestit nebil završio više, samo da je skine s leđa.
- Evo danas sam obukla smeđu haljinu, baš mi svi kažu da mi najljepše stoji smeđa boja, šta vi kažete? Bil raspustila kosu? Bil ruke na krilo il spustila il šta bi s njima?
- Bil samo zašutila, tako ti sakramenata - mrmlja veliki sebi u bradu, naglas izgovara:
- Sjedite ko zadnji put, zakrenuti malo udesno, ruke na krilu, blagi osmijeh...
- E i taj blagi osmijeh al nikako ne razumijem. Kako god se nasmiješim vama ne valja. Il je preširoko, il je preusko, il sam vaka il sam naka. Ajde vi meni pokažite šta je blagi osmijeh.
- Ma nemrem ja danas ništa pokazivat, puca mi glava. Biće dobro kako god se namjestite.
Stiže i sluga s krpetinom koja zaudara ko da je nešta crklo.
- A šta ti nosiš, blesane? Jel s tim ti misliš meni trljat po glavi? Oćeš da oslijepim od smrada, šta je to? Bježi da te ne vidim.
- Ma to se sigurno ocat pokvario, još pogotovo ako je vinski, to se pokvari sad pa sad. Nama je prošle godine propalo dvije manje bačve octa, nisu ga dobro zatvorili. Smrdilo je isto ko ova krpa sad. Bil otvorila prozor?
- Bil zatvorili usta, molim vas? Rekli smo blagi osmijeh, idemo barem probat malo radit.
On se pokušava skulirat, ona i dalje melje kak je kuvarici izgorilo pile i kak je kupila četri nove haljine i kak za vikend ide kod svojih u posjetu i melje i melje.
- Neće ovo ić, milostiva, previše me boli glava, stvarno ne mogu danas radit. Pa ćete doć kad se nekad vratite iz posjete svojima.
- Al onda stvarno morate završit, četri godine ja dolazim svako toliko k vama, već me ljudi čudno gledaju, ko da sam ja kriva šta vi nikako ne možete završit taj portret. I muž mi je već reko...
- Znam, ponovili ste već par puta. Ajde dođite kad se vratite od svojih, molim vas.

Odlazi ona, melje još sa slugom na ulaznim vratima, a Leonardo uzima ogledalo, namješta platno, pokušava se namjestit onako kako bi htio da ona sjedi i kaže sam sebi:
- E dečko, neka ti nebesa budu na pomoći i ruka božja nek ti vodi kist ko Maradoni ruku kad je gol zabio. Sad se samo zamisli u smeđoj opravi i razvuci blagi, tajanstveni osmijeh i slikaj šta nikad sliko nisi.
A ti bježi s vrata, jel još nisi bacio tu smrdljivu krpetinu van?! I samo pisni da si me vidio da radim svoj autoportret, pa glavu ću ti rašerafit.

Ostalo je povijest.

( in memoriam Leonardo DaVinci, preminuo na današnji dan Anno Domini 1519 )