morska iz dubina
ponedjeljak, 22.01.2024.
Snig u Vali
Te su godine na vijestima rekli da će sutra past snig i na otoke.
Oćemo pokrivat limune i mandarine, pitala san?
Ma koji snig, odgovorija je Stari i mahnija rukon. Nema toga ovdi. Najlakše je palamudit i zaludit svit. Neće ić ispod nule.
Ooookeeej, kako ti rećeš, odgovorila mu ja i nastavila stivavat drva u peć. Znala bi uzet katridu, sest posve joj blizu, držat otvorene vratnice i gledat igru plamena, žara i pucketanje drva. Ništa draže od toga. Na špakeru se kuvala raštika iz vrtla, iz pećnice je mirisa kruv, a On je priprema gradele na vanjskon kaminu. Baš je zaladilo, reka je trljajući ruke. Moga bi snig.
I proša je dan.
Došlo je jutro.
Ostala san bez daha. Ono šta san vidila kroz ponistru ni bila moja Vala. Sve, baš sve je zabililo, a snig je pada tako gust da se ni na more ni ništa vidilo. Ajme šta je lipo, reka je On. Ja san isto rekla da je lipo al da će nan sve pozebst u vrtlu i da to neće bit lipo.
Iz prizemlja smo čuli, za Gospu blaženu, ma je li ovo zabililo. I onda iza toga, ajme, pa san, pa san, pomozite. Izletili nas dvoje, pa niz skale, ali ka šta nije žvaka za seljaka nije ni snig za svakoga. Otresla i ja priko skale, zameljala se u snig, a Stari je ajmeka, pala je i ona, pala je i ona.
Ja san se odma digla jer mi ni bilo ništa. Digli smo i Staroga. Ni mu bilo ništa osin šta mu se bilo teško dignit s poda. A On se samo uvatija za glavu i reka, jeba te led, ka da je meni lako živit s Ivicon i Janicon Kostelić.
Volin ja snig, da ne bi bilo zabune. Al kad pada kod vas, a ne kod mene.
