morska iz dubina
subota, 21.10.2023.
Vrime blaženstva
U okruženju Vale su otoci Trstenik, Pržnjak Veli i Mali, Gredica, Lukovac, Zvirinovik, Gubreša, Objak, Kosor...Nema stope mrkente koju s rođacima nisan prohodala. Nema grote u koju nismo skočili, okupali se, vadili lumpare, grce, vlasuje, rake kosmače, brali kapare, zeje slašku. Rukon smo u plićaku vatali hobotnice. Udicon lovili ciple, pirke, kneze, ušate, bukve. To smo onda sami čistili i frigano izili. Znali smo koje se ježine jedu pa smo ih sami izranjali, prepolavljali pošadon, vadili svježu butargu i jeli s bokunon kruva.
Nikad, baš nikad od roditeljstva nismo čuli prijeteće, nemojte se tu kupat. Duboko je. Otvoreno je more. Moga bi doć morski pas ili velika murina. Nikad baš nikad nismo čuli, ne hote tamo po pustopoljinama jer ima poskoka, kravosica, crnih udovica, divjih svinja. Nikad se nije radila drama ako smo stali na ježa pa su nan posli iglicon vadili bodje. Ili se izboli na kupine. Isto je bilo na ubode osa, jata komaraca, papatača. Bilo je razbijenih ruku, nogu, brade, ogrebotina, posjekotina, gipsa...al nije bilo drame. Otok je nosija takvo odrastanje ka podrazumijevanje. Nosija je, u zraku, lakoću postojanja bez velikih ustega. Nije bilo kućnog reda jer smo živili pod vedrin nebon. Mogli smo sve.
Jesu li naši roditelji bili nemarni? Neodgovorni? Neupućeni? Ili nas malo volili?
Rasli smo ko samoniklo bilje. I svi odreda odrasli.
A danas?
Ima li previše ne ovo i ne ono?
