morska iz dubina
srijeda, 18.10.2023.
Pale sam na svitu
Grom je udrija tako jako da se cila kuća zatresla. Srce mi je poskočilo i priskočilo. Izletila san van iz kreveta i prvi put u životu se prestravila munja koje su parale nebo. Nestalo je struje u kući, u Vali, na cilon otoku. Mrak me posve obavija. Nelagoda se uvukla u svaku poru moga bića. Ne volin straj. I ne volin se bojat. A jesan.
Upalila san šteriku. Toga je u kući uvik tribalo bit na pretek. Jer se ovako nešto često događalo.
A u dnevnom telefon na podu. Crn ka ugljen. Utičnica izbačena iz zida. Ruter od interneta pripolovjen. Na pločice od poda dvi velike crne mače. Tu je udrija grom.
ON u Splitu, Stari u prizemju. Spava ka top, nagluh. I da je deset puta jače udrilo ne bi čuja. A zimsko doba i u Vali nikoga. Sama. Istinski sama.
S neba i dalje rafalna paljba. Bombe i smak svita. Na mobitelu i signal mrtav. Nikoga dobit, nikoga čuti. Jesan li ja Pale? I jesan li sama na svitu?
Vratila san se u posteju. Pokrila krturon po glavi i rekla, nek bude šta ima bit.
Ujutro se sve smirilo. Stari se popeja na doručak. Pita me da jesan li čula kako je po noći nešto škrabalo. Sigurno su bile maške. A ja pitan njega da je li vidija kaiće isprid kuće. Kaže da nije. E, pa nemaš šta ni vidit. Manjega je potopilo, a velemu se otkinila cima i vaja ga poć tražit.
