morska iz dubina
nedjelja, 08.10.2023.
Straj
Tin škripavin vratima na didinoj pojati ni bilo lika. WD 40 ni postoja, a loj od gude im ni pomoga. Naprosto, teška i basetna, škripala sa na svaki dodir, a željezni krakun ih je zatvara s unutarnje strane. Između drvenih oplata bura je zvižđala. Unutra je ulazilo ladno. Teta je stivavala drva masline u peć i oko nje nan je bilo lipo. Petrolja, obišena o grancavu gredu, gingala se i bacala grube sjene.
Ala, izite večeru i hote leć. Umakali smo tvrdi kolut kolača u čaj od mažurane i onda smo se Mero, Vinka, Tonči i ja potrpali u posteju. Svi na bok. Jedino tako smo mogli stat svi. Jadno grubo puše, rekla je teta zabrinuto. Ako malo kala, ujutro ćemo poć u gnjive. Tih rujnica je uvik bilo najviše u kraj godine. Teta bi nam ih lipo ispekla na gradele. Puno smo ih volili. I točavat kruh u maslinovo uje kojim bi ih zalila.
Vani su zavijali čaglji i to nan je ledilo krv. Barba Vicko je reka da su mu neku noć zaklali ovcu, da je izleti van i spara u jednega s puškon. Da je zacvili ali uteka.
Nismo mogli spat. Pokrili smo se krturon po glavi i ispod njega pričali najstrašnije priče. Onda nan se učinilo kako da je čagaj prid vratima. Bilo ga je jadno grubo čut. Vitar je zazvižđa, nešto je bublo i otvorila su se vrata. Petrolja se utrnila, a teta je glasno rekla, za Gospu blaženu. Nas četvero smo prestali disat. Bez glasa, čekali smo da nešto skoči na nas. I čvrsto smo se držali za ruke.
Teta se brzo digla. Zakrakunala vrata i s unutarnje strane podbočila gredu s katrigon. Užegla je petrolju, otkrila krtur, pomazila nas po glavi i rekla, danu spite. Sve je dobro. Čaglji su daleko. Ne bojte se.
Ujutro smo saznali da je platila još jedna ovca. Ovoga puta od barba Stipana. I da su čagji došli prid kuću u dvor. Ali, vitar je kala. I ka da ni bilo grube noći iza nas, pošli smo u gnjive.
