morska iz dubina
subota, 15.10.2022.
Mir je mir
Foto: Otočka
Teta je rekla, ja bi vazela pasiku. Moj Stari je onda reka svon ocu, napiši u testamenat da ostavjaš sestri pasiku. Teta je posli nešto vrimena rekla, ja bi vazela i staru kuću. Onda je Stari tako reka svon ocu. Pa je on u testamenat ostavija teti i staru kuću. Ostalo se podililo na tri brata. Jedan od njih je moj Stari.
Baba i dida su davno partili. A teta i rojaci su malo po malo zapasavali novu kuću, pa veliku pojatu od starina, zemju oko nje, masline, poja, laze. Mog Starog ni bilo briga. On se zazida u Valu. Mater je ronzala, al on je ni obadava. A danas, jedva da zna za sebe, kamo li za ostavštine. I kad se klupko počelo odmotavat ili zamrsivat ka parangal, to bi tribala bit moja briga. A ni.
Dakle, tribalo bi se svajat. Zasigurno opako i žestoko. Predočit testamenat i reć ovo je tvoje, ovo sve drugo moje. A ja od svajanja nisan. Nikad bila, sad još manje. Vajalo bi prominit bravu, vazest kjuč, njihove stvari izbacit vani i to bi bilo to. Mogu li ja to? Nikako i nikad.
Ako iden na njihovu savjest i pravičnost, ništa od toga. Ako izaberen rat, od života ništa. Grube riči, sudovanje, dignuti pozdravi, prebrisano divno ditinjstvo.
Izabrala san mir. Izabrala san radije bit glupasto nijema nego ostatak života krvarit po neizličivoj ljudskoj posesivnosti. Kojoj ni jedan pravni akt ni jači od njihovih riči, to je moje.
Naučilo me da mogu leć na jednu posteju, da ne mogu izist više nego li mogu i da se ne sidi na dvi katrige.
Eto, neka in sve. Mir je mir. A rat je rat. Kad budemo partili, jednako ćemo stat u dva metra zemje.
A masline. Obrat će ih oni. I dat mi dvi litre uja. Ja ću reć fala, niste tribali. I stvarno, ono baš stvarno, neću osjećat gorčinu u srcu. Meni je dovojno šta iman. I nije istina da od viška glava ne boli.
