morska iz dubina
ponedjeljak, 03.05.2021.
Opet u ništa
Foto: Otočka
Agentica za nekretnine mi jučer predvečer poslala poruku. Stižemo sutra u razgledavanje. Imam zainteresiranog kupca za kuću. Čini mi se da traži baš ono šta nudite.
Srce mi se uzlupalo. Već prepoznatljiv sindrom koji budi nadu. I očekivanje kako ću ostatak života preusmjerit u željenom pravcu. Vratit se u Split. Bit s curama, unukom, prijateljima. Osmijeh mi se razvukao licem. Zahvaljivala sam svetom Duji nadajući se ove godine paunovskoj šetnji Rivom.
S teretom manje na leđima. I u životu.
Udrila sam zadnju patinu čistoće. Metloboj oko kuće. Sterilizirala. Stari se angažirao. Micao alat, gume za zalivanje. Zna on da ide s nama di god to bilo. Pomiren. Velika kuća nas je naprosto svih prerasla. Svakog dana svi smo svjesniji te činjenice.
Digla se rano. Zamijesila kiflice. Ima pravog pršuta. Slanih inčuna i kapara. Kruh spreman za škrov Pošip se hladi. Taman da na teraci proslavimo. Tako su mi se rojile misli. I želje. Živci na juriš. Uvijek su takvi u fazi iščekivanja. Bacila sam sveobuhvatni pogled po kući, oko nje, po vrtovima. Sve je izgledalo ok. I vrijeme je išlo na ruku. Blaga južina. Bez kiše.
A onda je mobitel zlokobno zazviždao. Nećemo doći. Kuća im je prevelika.
Već deseti kupci kojima se sviđa lokacija, pogled od milijun dolara, okruženje, sve. Sviđa se njima i kuća. Al malo kome treba ovako velika.
Pokisla. Potonula. Sparušenih nada. Pokopanih želje. Urušenih snova. Opet ništa. Baš sam potonula.
Opet isto. Preveliko!!!
Sva sreća da znam šprancu preživljavanja. Mamini su to geni u krvotoku. Dan tugovanja. Pa resetiranje. I nastavljanje ko da ništa nije bilo. Do novog poziva.
