morska iz dubina
srijeda, 24.02.2021.
Stari i oni malo manje
Stari zapeo za skalu. Malo pokleknuo. Ogrebao potkoljenicu. Koža tanka pa to odma raskrvarilo. Noge mu ionako ko u skakavca. Zovem ga, u šali, šjor bakalar. Samo šta se nije rasplakao. Da ga boli. Pa iskrvarit će. Treba li to šiti. Gledam i vidim samo malo taknuto. Za sekund sredila. Nit panike, nit potrebe za njom. A i ogrebotina neznatna. Godine čine svoje. Pa i male sitnice postaju krupnice. Rekla mu, na poštedi si. Izmamila osmjeh.
Vratilo me sjećanje u osnovnu. Prvi dan prvog polugodišta prvog razreda. Tko će više skala preskočit? Ekipa iz dvora skoro pa u olimpijskom raspoloženju. Ja najmanja. Najštrkljavija. I valjda najžilavija. Svi su odustali na petu skalu. A ja se sjurila niz svih osam. Dočekala na noge. Al, za vraga, desni zglob izletio. I zabolilo. Zabolilo do neba. Šepajući došla doma, a doma ni zuc. Ko će mami reć i još dobit baju jer u dvoru nisam bila dobra. Pa poslije ručka s njom i zaspala. Kad sam se probudila i htjela dignut, samo sam se skljokala. Na desnu nogu nikako stat. Raskrinkala me mama u trenu. Pa u naručje i hitnu ambulantu. Noga modra, otečena. Trodupla. Doktor okreće zglob lijevo, desno, naprijed, nazad. Meni suze u potocima niz lice. Boli do sedmog neba, al na svaki upit jel boli, ja vičem, ne boooliiii. Kost nacikla, noga u gips. Do kraja polugodišta.
Nije mene bolilo šta me bolilo. Nego je bolilo cijele praznike ostat kući. A u dvoru veselo, prepuno žamora, igre i dječjeg veselja. Eto, nije bol sve šta boli.
Sad gledam, krajem oka, svog Starog. I pitam se, hoću li jednom i ja, na najmanju ogrebotinu, radit dramu? Ne dramimo kad smo mladi i poletni. Kad mislimo da starost sustiže samo neke druge. A naša će još malo počekat. Prišla sam mu s leđa i poljubila ga u obraz.
Ti si moj junak, rekla mu. Al pošteda ti je samo do sutra. Neće bob izniknut po duhu svetom.
Doktorice moja, kako ti kažeš. Moje je da te slušam.
