morska iz dubina
srijeda, 06.01.2021.
Hoće, neće..
Foto: otočka
Odavna se bojim koristit riječi plan, planiranje. Zna se zašto. Često se izjalovi. Subjektivno, objektivno, viša sila. Onda vidaj rane, razočarenje i tugu. Pa sam to zamijenila sa "bilo bi mi drago."
E, pa bilo bi mi drago da mi sutra da isplovit sa škoja. Da bilo šta vozi. Jer ne vozi. Da mogu do Splita. Vidit svoje. Mog najmlađeg slatkiša. Zagrlit. Poljubit. Koronu nemam. S nikim nismo u doticaju. Samo nas troje, Roki i mace posvuduše. Vidit zimi nešto ljudsko u Vali je ravno novom osvajanju Mjeseca u programu Apollo. Samujemo. Ko da i živimo na Mjesecu.
Dakle, bilo bi mi drago. Sve sam pripremila. Al hoću li, to u ovom trenu nitko ne zna. Valovi ogromni. Vjetar fijuče ko zmija ljutica. Ako ne isplovi iz Splita prema ovamo, nema se šta ni vratit. Tako dan provodim u zatočeničkim mislima. Pogledavam svako malo na sinje more. Osluškujem tramontanu. I gledam hoće li nebo razmaknut koprenu sivila.
Leđa me dobrano stisla. Ko da su se urotila s vremenom i mojim "bilo bi mi drago." Jedva da se mogu sama sa stolice pridignut. Al forca brufena će odradit svoje. Neće one u Splitu ni znat šta me snašlo. Samo nek se i ovo drugo odmota samo po sebi. I otvori put.
U mislima vidim Mojsijev štap. Bacam ga u more. Ono se razdvaja i ja sretna odlepršam.
Onda me ON prodrma i kaže, rekla si da ti ne dam zaspat. Jer nećeš moć po noći. Pa bolje da te u prvoj minuti razbudim.
I dalje na čekanju.
