Saša Stojanović: Zaverenik Marin Držić ili
PRVI ČIN
POSLEDNJE DUBROVAČKE DRAME MARINA DRŽIĆA
Od svog nastanka u 11. veku, do diplomatskog sunovrata i konačnog pada godine 1808, Dubrovnik je prinuđen da trpi veselu menažeriju predstavnika tuđe vrhovne vlasti od kojih je svaka, makar u „svom“ dežurstvu, u dubokoj zabludi, pogrešno verujući da poseduje jedinu slobodnu oazu u celom Mediteranu. Imajući u vidu da su portret Dubrovnika kroz vekove slikali istoričari poput Cvjetkovića i Vojnovića, Stulija i Luetića, i gromade poput Tadića i Kolendića, Radonića i Foretića, a čiji su pristupi i detaljniji i ozbiljniji, umnogome mi je olakšana, uvek netačna i rigidna, podela na epohe.
Počinjem sa nominalnom vizantijskom vlašću koju ignoriše svaka džukela sa ognjem i mačem i koja traje do 1204. godine. Nju nasleđuje ona mletačka, ništa ubedljivija od prethodne, od 1204. do 1358, toliko impresivna po susede da car Dušan godine 1333. ’ladno prodaje Dubrovniku Ston i Pelješac za 8 hiljada perpera. Sledi period vladavine ugarskih kraljeva i hrvatskih banova do 1526. godine, iako Dubrovčani plaćaju harač, „danak mira“, već od 1458. i, fajnali, „pusto tursko“ od 1526. godine do Napoleonovog uspešnog vaćarenja, u stilu „neću ti ništa, samo glavić da stavim“. Nažalost, dualitet vrhovne vlasti nije nikakvo čudo za periode koje spominjem, štaviše, imam dovoljno razloga da verujem da apsolutne vrhovne vlasti, u klasičnom smislu te reči, nikada u ovom gradu nije ni bilo.
Elem, kao najveći duty free shop svoga vremena, Republika se, pod ovim nazivom, prvi put službeno spominje već 1441. godine, iako je dubrovački notar Ivan Ravenjanin ovako naziva još od 1384. godine. Međutim, sem perioda koji sami za sebe ne moraju da znače ama baš ništa, postoji niz događaja bez čijeg je pominjanja predstava o Dubrovniku i maglovita i nejasna. Pre svega, Višegradski ugovor, potpisan između Grada i ugarskog kralja Ludovika Velikog, koji reguliše nemešanje u dubrovačku autonomiju i, makar nakratko, garantuje mir i slobodu; tu je i početak plaćanja harača Turskoj, 1458. godine, ništa manje važan momenat u istoriji Republike od prethodno pomenutog, dokaz kombinovanja de iure i de facto principa u postizanju cilja, ulaganje u budućnost i priprema za 1481. godinu kada će visina poreza na slobodu biti fiksirana na dvanaest i po hiljada zlatnih dukata godišnje, iako je zvanična vlast još uvek ugro-hrvatska. I, naravno, tu je bitka kod Mohača, leta gospodnjeg 1526, u kojoj gine Ludovik II, a dubrovačka vlada, diplomatski mudro, ne donosi nikakvu zvaničnu odluku o prekidu priznavanja ugarske vrhovne vlasti, već nastavlja da peva „laudes“, hit-melodiju iz vizantijskog perioda preko mletačkog doba do vremena kada se pohvale upućuju kralju Ugarske, Češke, Dalmacije i Hrvatske, brojeći dvanaest i po somića za Osmanlije, plus muštuluk za pobede. Malopre spomenuta tuča na Mohačkom polju biće ujedno i prvi ozbiljniji test mudrosti i taktičnosti dubrovačke diplomatije koja će nedugo zatim morati da bira svog favorita između Ivana Zapolje, turskog mezimčeta iliti protežea najveće sile na Balkanu, i Ferdinanda Habzburškog, austrijskog nadvojvode i češkog kralja, inače brata Karla I – nemačkog cara i kralja Španije, mlade kraljevine nastale ujedinjenjem Kastilje i Aragonije. Težak izbor, nema šta, za sve sem za Dubrovčane koji ne samo što umeju da odigraju na pravu kartu, već i otežu sa plaćanjem i tako simboličnog tributa od samo 500 dukata, znajući da im de facto priznanje bilo koje vrhovne vlasti seče tanku i zelenu granu na kojoj sede.
A Turci? Bojim se da moderna istorija još uvek nije ukačila svu dalekovidost turske politike na Balkanu, počev od stimulisanja prelaska podanika u islam putem poreskih olakšica, preko izuma janičara kao idealnog vojnika i razumnog zaključka da je živ podanik koji plaća harač bolji od ubijenog neprijatelja, sve do principa odgovornosti za svoje zapovednike – katil ferman ili svilen gajtan, očigledni pandan samoubistvu poraženog vojskovođe u službi britanske imperije ili sepukuu, čitaj harakiriju, koji izvršava vojnik-gubitnik iz Carstva Izlazećeg Sunca. Tako koncipiranoj državi, sa jasnim ekspanzionističkim namerama, Dubrovnik predstavlja siguran trgovački izlaz na Jadran i dobro kontrolisan ulaz na teritoriju svoje carevine, i to drumovima koji preko Novog Pazara, Kuršumlije i Leskovca, of course, pa preko Sofije i Silistre, vode pravo do Carigrada, pri čemu dubrovačke karavane, sem sporadičnih slučajeva osmanlijske bahatosti, štite i stambolski zakoni i turski askeri. Takođe, Alahovi sledbenici ne insistiraju na postavljanju svojih garnizona na teritoriji Republike i ne traže da Dubrovčani učestvuju u njihovim vojnim pohodima. Ali zato, sem pomenutog brda zlata koje poklisari jednom godišnje donose i ne vraćaju se u Dubrovnik pre dolaska sledećih izaslanika – gostoprimstvo, znači, kako da ne, „pokriveno dupe muve ne pljuju“, govorila je Sofija Horvatović, moja baba, i ne prekidaj mi rečenicu – bar u periodu pre postavljanja stalnog konzula u Carigradu, Dubrovčani su dužni da reaguju i „spontanim“ slavljem – spontanost je vrhunski organizovana situacija, mrmlja Čarli – i novčanim muštulucima na svaku vest o novoj turskoj pobedi, o čemu ih Osmanlije vrlo ažurno obaveštavaju. Neki od donosilaca „lepih“ vesti, nažalost, pate i od nedostataka stila: čauš Mustafa dubrovačkim gosparima, u znak posebne pažnje, donosi i vest o pobedi nad Persijancima i glavu nekog persijskog vođe, i to u mekinjama – da se ne pokvari pre isporuke; drugi, kao recimo glasnici koji su doneli obaveštenje o padu Beograda, insistiraju „samo“ na davanju znaka veselja – „signum leticiae“. Vladimir Ćorović beleži podatak da stanovnici grada sv. Vlaha mostarskom sandžak-begu (sanzacus craisnicus noster) šalju Jeronima Bunića, jednog od mojih predaka, sa poklonima za pobede kod Knina i Skradina, godine 1522, dok Jireček i Slamnig pominju prispeće vesti o osvajanju i pljačkanju Rodosa 1523. sa dugim opisom (longa narrazione), i beleže podatak da je čauš, na novost o pobedi kod Mohača, dobio muštuluk od 30 dukata, a određeno je posebno poslanstvo koje sultanu nosi poklone vredne dve hiljade zlatnika. Vrhunac političkog licemerja – ili pametne i aktivne diplomatije, ako mene pitate, oglašava se Čarli – jeste činjenica da je dubrovački novac, pripremljen za izgradnju i opremanje neretljanskih utvrda, a u kojima učestvuju dubrovačke jedinice, dat kao muštuluk, onli fju dejz lejter, turskom glasniku koji je doneo „radosnu vest“ o padu tih istih utvrđenja. Svaka čast, šmekeri, opet se čuje glavni junak iz „Krvoslednika“. Utilitarnost lokalnog patriotizma iskazaće vrlo jasno, nešto kasnije, i veliki fra Mavro Vetranović, sentencom koja se najlakše prevodi sa „spasavaj ono što se spasti može“.
Naravno, ni turska vladavina nije večna i njeno urušavanje, započeto posle druge neuspele opsade Beča 1683. godine – tom prilikom Osmanlije ispod zidina grada valcera, tokom „napredovanja“ prema pozadini, u panici ostavljaju tri divna arabera od čijih će potomaka Englezi selekcionisati rasu engleskog punokrvnjaka – inspiriše real-političare dubrovačke da, već 1684, obnove Višegradski ugovor. Ovog puta sa Leopoldom I, kome Dubrovčani priznaju pravo na tribut od petsto dukata, uspevaju da izboksuju brisanje dugova za sve prethodne godine, pripreme politički teren za specijalni status Grada, pod direktnom carskom vlašću, poput Nirnberga, i definišu početak važenja ugovora za period posle konačne pobede nad Turcima. Naravno, ugovor nikad nije realizovan, jer zvanične pobede, koja bi značila odbrojavanje zlatnika iz kneževog trezora, nije ni bilo.
Ubeđen sam da je, ipak, vrhunac angažmana dubrovačke diplomatije odnos sa silama u neposrednom komšiluku. Pre svega – sa Južnom Italijom, čiji vladar, u rangu potkralja napuljskog kraljevstva i potčinjen samo španskom kralju, određuje stepen izvršnosti svih Karlovih privilegija dodeljenih Republici, pod uslovom da dobiju tzv. „ekskutorijale“. Imajući u vidu da je Apeninsko poluostrvo žitnica tadašnjeg Sredozemlja i da su dobri diplomatski odnosi više od imperativa za dubrovačku vlast, ragužanska vlastela, počev od 16. veka, plaća počasni danak u vidu sokolova za lov, kako nas obaveštava francuski konzul u Dubrovniku, gospodin Le Maire, svojim pismom iz 18. veka, da bi Grad, posle velikog zemljotresa, bio prinuđen da primi i napuljskog guvernera oružja, najpre kao eksperta – šta, šta, nisam dobro čuo, oglašava se opet Čarli - zatim kao počasnog službenika, je l’, na kraju kao balast kojeg je bilo nemoguće osloboditi se tek tako.
Na locus minoris resistentiae Grada, paradoksalno, oličenom u položaju i ekstrovertnosti, kidiše i Francuska, svejedno da li govorimo o njenom vladaru kao „najhrišćanskijem kralju“ (rex christianissimus) spremnom na savezništvo čak i sa islamom ili o moćnoj državi koja, u cilju „sigurne“ plovidbe, insistira da se njena zastava vijori na svim hrišćanskim brodovima. Pa, što ne kažete – odgovoriše mudri Dubrovčani i, zauzvrat, dobiše svoj konzulat u Aleksandriji, mestu ukrštanja svih novčanih i robnih tokova u istočnom Sredozemlju.
The last but not the least – Mlečani, oni koji Jadran smatraju svojom prćijom, uključujući i dubrovačke teritorijalne vode, čine sve da uguše procvat još jedne republike u svojoj bližoj okolini, ne libeći se da u tome lažu ceo svet, uključujući i papu Pija V. Đenova, Firenca, čak i Engleska, uprkos i mletačkom protivljenju i opstrukciji, uspostavljaju prisne veze sa Dubrovnikom. I opet Bunići; zapisi iz vremena Henrika VIII potvrđuju prisustvo trgovca pod imenom Michael De Bon u Londonu, godine 1525,koga će u jednoj londonskoj parnici zastupati niko drugi do Tomas Mor,autor „Utopije“ i tadašnji advokat u „Sitiju“- uverava nas Monika Partridž sa Univerziteta u Notingemu. Grad postaje središte svetske trgovine svoga doba, most između istoka i zapada, axis mercantilis severa i juga.
Ipak, sedam država od kojih zavisi sudbina Dubrovnika jesu: Španija, Francuska, Turska, papa, Austrija, Napulj i Venecija, od kojih svaka, iz statusa dojučerašnjeg najboljeg saveznika, već sutra može postati najljući neprijatelj. Zato i ne čude cinični komentari zavidljivaca koji Republici zameraju ovu otvorenost, na šta ukazuje Tadić u svom radu „Promet stranaca u Dubrovniku“, dok francuski hroničari kao što su Kikle (čiji je putopis pod nazivom „Les voyage des M. Quiclet a Constantinople par terre“ otkrio Ćiro Truhelka) i Riko (čije spise naslovljene kao „Histoire de l’etat present de l’empire ottoman“ aktualizuje J. K. Jireček) prihvataju opis Dubrovnika kao „grada sa sedam zastava“. Da li je potreban veći i lepši kompliment za talenat dubrovačkih diplomata, za mudrost aristokratske vlade da koristi političku (ne)ravnotežu i snagu da se, uprkos svemu, vodi potpuno samostalna i krajnje nezavisna spoljna politika? To pitaj one – oglašava se opet mardeljaš – koji ne znaju koliko je teško ostati neutralan između Karla V i Fransoa I ili između Ferdinanda i Sulejmana, nemoj mene. Dobro, neću...
Međutim, nijedna spoljna politika ne nastaje sama po sebi i uglavnom je plod dobrog ili lošeg uređenja države. Naime, posle dvestaineštogodišnje budalaštine, od sredine 11. do kraja 14. veka, kada u upravljanju državom učestvuje i narod, a odluke se donose u narodnoj skupštini, greška biva ispravljena i Gradom počinje da vlada samo plemstvo: Veliko veće – u koje ulaze svi vlastelini sa navršenih 18 godina, Malo veće ili neposredna izvršna vlast koja sprovodi u delo odluke druga dva veća i prava vlada odnosno Senat ili Veće umoljenih, a u kome se donose po Republiku sudbonosne odluke. Naravno da sudstvo pripada vlasteli – nego kome će, komentariše Čarli, fukari sa kontrolisanim pastirskim poreklom – kao i trgovina i pomorstvo koji postepeno prelaze u ruke građanstva, dok se aristokratija, po tvrdnjama Dragoljuba Pavlovića iznetim u delu „Kriza vlasteoskog staleža u Dubrovniku“, „zadovoljava“ prihodima od zemljišta i novčanih transakcija.
Spomenusmo poreklo, ili mi se čini? Raguza je, najpre, romanski grad čija se slavizacija okončava u 14. veku, a koji naseljavaju i Hrvati i Srbi. Ali, uber alles, Dubrovnik je dubrovački, sa sopstvenom odrednicom „natio ragusea“ i izrazito prisutnim lokal-patriotizmom, sa jezikom označenim kao „lingua slava“ i naški, sa ravnopravnom upotrebom i latinice i ćirilice i postojanjem slovenskog kancelara sve do 16. veka, grad koji neguje štokavsko-ijekavski govor, kako primećuju i Milan Rešetar i Franjo Fancev.
Međutim, uprkos slobodi koju zrači, Dubrovnik je i Grad zabrana, grad čije najviše pravno telo donosi Zakon o novoj modi i nošnji, Službeni glasnik Dubrovnika broj... šalim se, bre... pod nazivom „De novis fogiis et portamentis“ sa svim detaljima o dozvoljenim vrstama materijala i kroju, sa posebnim zabranama za kolajne („collaine“), koje mogu nositi samo doktori i vitezovi, i narukvice („naroquize“), koje se nisu smele poklanjati čak ni nevestama. Grad koji striktno definiše, i čak donosi zakonski propis o tome, koja se jela smeju trošiti na gozbama – e, sad su ga preterali, buni se Čarli, meni da zabrane, meni koji sam od usta odvajao da bi jeo – opet me prekidaš, stoko veterinarska – a sve u cilju da bi se „obuzdali neumereni apetiti raskalašne mladeži (iuventu dissoluta) u gradu i distriktu“, uključujući i strogu zabranu za marcipan, „koga ne sme biti ni za koga u našem gradu, osim za bolesnike ili da se pošlje izvan grada i poseda naših“.
Valjda zato „kolajna“ izbezumljuje Dubrovčane u Rimu, posebno samog Maroja, a krađa ovog zabranjenog ukrasa od zlata olakšava savest lopovu i valjda je zato marcipan vrhunska poslastica, naročito ako se prisetimo Marovih uputstava Popivi šta treba da kupi, koja nas podsećaju da je zabranjeno voće oduvek imalo posebnu slast.
Imaš nešto protiv aristokratskih zabrana? Protiv? Naprotiv. Preostaje mi samo da prizovem duh Embrouza Birsa i zamolim ga da mi pozajmi svoju definiciju aristokratije: „vladavina najboljih ljudi; ljudi koji nose meke šešire i čiste košulje – krivica im je što su obrazovani, a sumnja se da poseduju i bankovne račune“. Naime, aristokratija je i glavni naručilac poslova za izvođača teatarskih radova Marina Držića, konzument njegove umetnosti i najvernija publika, makar na početku karijere.
Zašto samo na početku? Zato što, čak i aristokratska, publika ostaje samo publika. E, tu će nam pomoći jedan drugi cinik, Oskar Vajld: „Publika je zadivljujuće blagonaklona. Ona oprašta sve sem genijalnosti.“
Govoriš o tome da Marinovi savremenici pokazuju neblagonaklonu percepciju Držićevog dela? Da, o aristokratiji koja se oseća nedovoljno polaskanom, o novoj klasi trgovaca nezadovoljnoj što, u Darsinim komedijama, ne liči na plemiće i o puku kome je teatar mesto kazivanja onih istina koje nikad ne bi mogao da izgovori bez teških posledica. Dakle, o životu kroz prizmu pozorišta i o pozorištu koje nema nameru da imitira život. Iz jednog jedinog razloga: razlike između Piščevog života i Vidrinog dela nikada nisu ni postojale.
Iz ovakvog Dubrovnika ističe duh Marina Držića i u ovakvom Dubrovniku živi naš najveći komediograf 16. veka. Renesansna raskoš i stroga zakonska regulativa, osećaj neograničene lične slobode i stalna politička pretnja iz okruženja, život od pozorišta i pozorište od života.
Više nego dovoljno za početak jedne sjajne komitragedije...
DRUGI ČIN
DRŽIĆEV DUBROVNIK IZMEĐU ŠPIJUNSKOG MALJA I DIPLOMATSKOG NAKOVNJA
Tragajući za pravim razlozima opstanka dubrovačke republike kroz istorijsku vetrometinu i skidajući prašinu sa ozbiljnih analiza kakve su dela Rafa Bogišića, Frana Čalea i Jorja Tadića, bio sam prinuđen da naiđem i na „bisere“ mudrosti, potpisane imenom Eli Finci, komesara za vezu između kulture i politike svog vremena i višegodišnjeg člana i predsednika žirija koji je odlučivao o dobitniku naše najuglednije književne nagrade. Auuu, šta sam sve pročitao... Prvo, da je „izvanredan položaj Dubrovnika na razmeđi dva sveta... osnova nezavisnosti i blagostanja koje plutokratska vlast pripisuje svojoj političkoj mudrosti“ – da li on to nas zajebava, oglašava se Čarli trljajući oči u neverici – i drugo, da Dubrovnik „slobodu duguje više značaju privrednih veza nego makijavelističkoj diplomatiji“ – velika i neopevana glupost. A treće – pita onaj nepoverljivi. Nema treće, hvala bogu, valjda je dosta bilo sranja za danas. Čak i od kritičara takvog „formata“.
Da se razumemo, nemam nameru da minorizujem mnoge greške vlastele u upravljanju Gradom, ali ne želim ni da zanemarim argumente koje ispred mene iznosi logika: plutokratska vlast Dubrovnika je mudra vlast koja potvrđuje zaključke Isaije Berlina da „nije važno kakvo je društveno uređenje ukoliko državu vode pametni i sposobni“. I još važnije: dobra vlast stvara mudru diplomatiju koja fundira teren za poštenu privrednu utakmicu, pri čemu makijavelizam i ne mora da ima samo negativnu konotaciju.
Lodoviko Sforca za komparaciju sa državom i diplomatijom, kroz usta i pero Gvičardinija, koristi luk i strelu: „Na osnovu strele koja je odapeta vidi se kvalitet luka koji je odašilje – po diplomatama možemo da sudimo o značaju država koje ih šalju.“ Vrlo blizu istine, priznajem, uz „malu“ opasnost da, vrlo često, taj isti luk napinju službe koje nemaju veze ni sa poštovanjem zakona ni sa ambasadorskom elegancijom, polujavne organizacije čiji je najveći uspeh u karijeri da se o njima nikada ne sazna, poluljudi iz polusveta – drukare, tasteri i špijunčine. Ne vređaj ljude, oni samo rade svoj posao, oglašava se robijaš Čarli. Sve je počelo sa Aristofanom... Misliš na Plauta, valjda? Alo, jebem te gluvog, A – ri – sto – fan! Dobro, lakše malo sa metaforama, preteruješ.
Tačno je, Dubrovnik u periodu renesanse predstavlja, sem šarenila jezika, nacija i konfesija, i stecište špijunčina svih fela kojima ne nedostaju ni domaće kolege, bilo da to rade iz ubeđenja, osvete ili zbog para. Senatori Miho i Pavo Bučinčić, posle bekstva iz mardelja Republike, neće prestati da ruše i potkopavaju dubrovačku vlast do kraja svojih života. U tome će im pomoći Marin Zamanja, jedan od „otaca Dubrovačke republike“, inače sin Franuše Bunić – ah, ti Bunići, svuda nas ima – čovek koga će podučavati Danijel Klarijus, onaj kome je Aldo Manucio posvetio prvo štampano izdanje Aristofanovih komedija – molim, šta to čujem, meša se glas koji liči na Čarlijev – ali i osoba kojoj će predavati Marin Becikemi, agent mletačke vlade. Nepotpuna školska sprema i loše obrazovanje, uprkos ovakvim predavačima, neće sprečiti dubrovačku vladu da u poslanstvo Karlu V, sem Nikole Sorkočevića, pošalje upravo Zamanju, špijuna koji druka sve u šesnaest i ne zatvara tastersku pevalicu, znajući da je pomenuti najvažniji dostavljač – ubiće me poštari jednog dana, zbog klevete – dragocenih informacija za španskog kralja i brata mu Ferdinanda I Habzburškog. Toliko značajnih da će Karlo primiti dubrovačku drukaru čak i u članove viteškog reda sv. Jakoba.
Jer, Dubrovnik je grad u kome, pre potpisivanja mira između braće i Turske, 1545. godine, šetaju i habzburški poslanik Gerard Veltvik i francuski izaslanik Žan de Monlik, druže se međusobno i podmeću klečke jedan drugom, uz obavezan osmeh i naklon, ali i Grad koji će komediografa Marina Držića, dana 9.1.1547, u tajnom procesu Malog veća protiv Marina Zamanje, pozvati da odgovara na pitanja o okrivljenom i njegovim odnosima sa grofom Rogendorfom i braćom Bučinčić, pri čemu bi nepoštovanje pravila ćutanja o ovakvom isleđivanju značilo i teško kršenje dubrovačkih zakona.
I to je sve?
Naprotiv. Špijunska aktivnost jedne strane, u ovom slučaju Španije i Austrije, povlači za sobom i adekvatan odgovor protivnika. Biće to Serafin Gučetić, sin Anižule Bunić – nešto mi je poznato ovo prezime – vlastelin koji se spominje kao dubrovački poklisar koji godine 1530. putuje u London da bi rešio spor oko dubrovačkog broda koji su zaplenili gusari iz Bretanje. Ovo je bio lepši deo priče, onaj ambasadorski. Druga strana je ružnija i počinje od francuskog pokušaja da izbaci aragonsku dinastiju iz Južne Italije. Sukob kulminira bitkom kod Pavije 1525. godine kada Karlo V pobeđuje i zarobljava Fransoa I, prinudivši ga da u zamenu za ličnu slobodu potpiše ugovor sramotan po Francusku.
Osetivši se ugroženim od Habzburgovaca, preci Brižit Bardo i Tijerija Anrija kreću u povezivanje sa Poljskom i Turskom, najpre preko Krste, a kasnije i uz pomoć Ivana Frankopana. Za vezu sa Turskom nije bio dovoljan jedan čovek, naprotiv: tu je cela grupa istomišljenika koje predvodi nadbiskup Trivulcio, brat guvernera Liona, kardinala Agostina, i naravno – nije Džej, šta se bečiš – pomenuti Saro Gučetić. Opet ideali, razočarano konstatuje idealista iz „Krvoslednika“. Jok, bre, dve hiljade dukata koje spasava od onog broda, od čega priznaje samo 1.260 zlatnika, po odbitku troškova, a i to ne vraća poveriocima već nastavlja da trguje za svoj račun. Ukoliko se poštenje Sara Gučetića i može dovesti u pitanje, njegova sposobnost je nesumnjiva: zahvaljujući njemu potpisan je prvi sporazum između Turske i jedne hrišćanske zemlje, Francuske, godine 1534, a diplomata – špijun – lopina primljen je i u Haleb kod velikog vezira Ibrahim-paše i u Carigrad kod sultana Sulejmana. Savez Francuske i Turske potpuno je izmenio mapu moći u Sredozemlju, zahvaljujući čoveku čiji se grob ni danas ne zna.
Nažalost, nisu ovo jedini primeri doušničkih aktivnosti u Republici, niti će nam ikada biti poznati svi aktivisti ovih nevladinih organizacija. I dan-danas je nerazjašnjena uloga fra Mavra Vetranovića u tajnom životu Grada. Ovaj sveštenik, koji će odbraniti Marina Držića od napada za plagijat, u isto vreme Dubrovčanima preporučuje neutralnost, peva u slavu turskog sultana i kritikuje hrišćanske zemlje što ne čine ništa za odbranu Grada od turske opasnosti. Pa posle, Makijaveli kriv za sve, nije nego.
Nisu valjda baš svi u Dubrovniku špijunirali – osećam da onaj lajavi želi da pita. Taman posla. Dubrovnik je stecište trgovaca, slikara, aristokrata, putujućih glumaca. I književnika – opet će onaj. Da, samo što neki od njih između dva soneta i prevoda vole da cinkare više nego ’leba da jedu. Dvojicu od njih, Frana Lukarevića Burinu i Luku Sorkočevića, zateći ćemo u Firenci, 1566. godine, dok Marin Držić priprema svoj pokušaj državnog udara. Misliš da i oni – ne mislim ja ništa, o tome ću razmišljati sutra, veća si, bre, pička nego Skarlet O’Hara, reci slobodno, drugi put, sada, samo naglašavam koincidencije, a njih je više nego što bi ih trebalo očekivati. Frano Lukarević tasteriše za napuljskog namesnika, glavnog predstavnika španskog kralja u Italiji, propali je trgovac, osuđenik i pobegulja iz dubrovačkog zatvora i ne libi se da u špijunske poslove uvede i svoju braću. Ali, isti je i jedan od šestorice dubrovačkih „avocati del proprio“, poklisar na napuljskom dvoru sa nepunih 25 godina, napolitanski doušnik koji, za razliku od svojih prethodnika – Miha Sorkočevića i Lorenca Minijatija – neće biti prognan iz Dubrovnika i, slušaj sad, poverljiva osoba vlade koja sultanu nosi godišnji harač. Ima još jedna dimenzija koju ne treba zaboraviti – Frano Lukarević je i prevodilac dela „Atamante“ Đirolama Zopija i „Vjerni pastijer“ Đ. B. Gvarinija. Sad mi tek ništa nije jasno, mumla zbunjeni cinik. A tek meni, ali šta ću, nastavljam sa Lukom Sorkočevićem, ovog puta s drugog kraja. Najpre komplimenti: osoba kojoj mletački knjižar Domenikio Fjari posvećuje izdanje komedije Lodovika Domenikija „Dve kurtizane“, i pisac soneta koji će, godine 1536, biti publikovan u zbirci pesama povodom smrti toskanske vojvotkinje i njena dva sina. Ujedno, to je i lik koji će samom toskanskom vojvodi, Kozimu I de Medičiju, pozajmiti pare – ko to još pozajmljuje pare vlasti a da želi da mu budu vraćene, čujem, najzad, jedno pametno pitanje, ili je u pitanju sofisticirani vid korupcije na vrhu, posle ćemo o tome, ćuti malo – i persona koja će, sa ortacima u poslu, Burinom i sinovcem Marina Držića Mariom, u opkladi na izbor za papu položiti pare na pogrešne kardinale, Pizanija i Nikolina. Šta kec ili dvojka? Ništa od toga, pobedio je Pije V, veliki zaštitnik Dubrovnika.
By the way, ime pape pobednika vezano je za jednu od retkih sjajnih figura u septičkoj jami dubrovačkih likova iz senke. Govorim o Franu Gunduliću, diplomati u najlepšem smislu te reči, čoveku koji je posvetio život borbi protiv pokušaja Mletačke Republike i njenog predstavnika Sorijana da Dubrovniku oduzmu najvrednije: slobodu i osećaj potpunog gospodarenja svojom sudbinom. Kao predstavnik Republike u Rimu, biće u prilici da se bori da Dubrovnik prestane da bude logor kakav je bio od 1570. do 1572, da turski poraz kod Lepanta, današnjeg Nafpliona na Peloponezu – u kome će Španci izgubiti jednog kapetana, zbog povrede ruke, i dobiti jednog pisca, zbog iste rane, Migela Servantesa – pretvori u svoju prednost u diplomatskom okršaju sa nezasitom Venecijom, da moli i preklinje papu za podršku dubrovačkoj autonomiji, da dočeka mir između Venecije i Turske, da doživi da Dubrovniku, prvi put u istoriji, bude garantovana nepovredivost jednim međunarodnim ugovorom, čije bi kršenje imalo ozbiljne konsekvence po svakog ko bi se usudio da to učini, i da, kao nagradu za svoj trud, dobije od pape srebrni krst na poklon.
Zar ti nije muka od ove gomile podataka? „Studeni dodir činjenica oseća se na svemu. One vulgarizuju čovečanstvo“, tvrdi Sir Oscar the Gay, arogantni genije sa Ostrva. Imam nešto bolje na lageru. Cinik, i to američki, Embrouz Veliki, po drugi put u ovom eseju, koji će diplomatiju okarakterisati kao „patriotsku umetnost laganja za svoju zemlju“, a ambasadore kao „činovnike visokog ranga koje jedna zemlja izdržava u prestonici druge zemlje da bi sprovodili volju svojih supruga“.
Problem ovog sveta je nedoslednost – lamentira Čarli – ne razumem, baš kad pomisliš da je svet definitivno otišao u kurac, šta to znači, znaš onaj grafit – crnci igraju golf, belci repuju, a Nemci neće da ratuju, taman kad pomisliš tako nešto, javi se jedan zbog koga je greh svu ljudsku stoku smeštati u jedan tor.
Imaš li nešto pametnije za kraj?
Nemam.
Ćuti, onda, molim te...
ČIN TREĆI
PRVO INFERNALNO ROČIŠTE MARINA DRŽIĆA
– Stigli ste?
– Da.
– Tužena strana nije prisutna. Da vidimo, tužili ste...
– Milana Rešetara, zbog tvrdnje da sam „mahniti izdajnik“, Jorja Tadića, zbog pisane izjave da se „nikad nisam bavio nekim ozbiljnim poslom“ i zbog neopravdane sumnje da se radi o „duševnoj bolesti“, Miroslava Pantića, zbog komentara da sam „nepromišljen“ dok pred sobom imam svoj „vjeruju“, „nekakav osobeni i naročiti skup istina, vlastitih ili prisvojenih, svejedno“, zatim Živka Jeličića koji pokušava da dokaže „sazrevanje uočavanja društvenih suprotnosti u Dubrovniku“, kakva glupost, tu je i Eli Finci sa svojim citatima o Marksu i imputacijom „začetaka klasne borbe u Dubrovniku“, još veća glupost, da, tužio sam i Rafa Bogišića zbog navoda da je moj pokušaj zavere „tipičan primer postupanja jednog naivnog idealiste, revolucionara i pesnika“ i Frana Čalea zbog konstatacije da „meru suvislosti“ moje zavere treba tražiti u „prihvatanju najveće teorijske utopije vremena – Makijavelijevog ’Vladara’“. Tako je, tužio sam sve njih...
– Razlog?
– Jeste li, nekada, razmišljali da tzv. sud vremena ima i drugi kraj, baš kao i batina? Da će o radu književnih istoričara suditi upravo predmet kritike o kome su toliko raspravljali? Nikako neki drugi kritičari, nego samo delo kritikovanog?
– Nisam. Priznajem. Da pređemo na stvar...
– Već smo prešli...
– Ime oca?
– Marin. Braća Vice, Dživo i Nikola trguju u Dubrovniku. Vlaho je uglavnom u Veneciji, prijatelj Pjetra Aretina, trgovac kožom i umetnik, pseudonim „Blasius Drusianus“. Još nešto?
– Otac vas najpre, 1537, priznaje samostalnim, već sledeće godine poništavate tu samostalnost, onda je opet proglašavate važećom. O čemu se radi?
– Ne bih o tome. Umalo da zaboravim, tu mi je i pravni zastupnik.
– Ovaj ovde?
– Bivši mardeljaš. Kako beše ime?
– Čarli.
– Vaše je pravo da izaberete koga hoćete. Sud nema ingerencije...
– Čuo te je, u redu je. Ja ga zastupam i gotovo. Pravo slobodnog čoveka je suviše ozbiljna stvar da bi se njome bavili pravnici, zapamti. Ajde, dalje...
– Tek sa 30 godina odlazite na studije? Da niste malo poranili?
– Je li, ’oćeš ti da sudiš ili da zajebavaš? Šta te boli kurac kad je rešio da studira? Nisi mu valjda ti plaćao studije?
– Nisam ja, ali jeste dubrovačka vlada.
– Celih 30 dukata? Jednokratno? E, stvarno su pustili srce k’o pauk muda. Ostali su toliko dobijali po godini, a on je morao da nađe jemca i za te pare. Kakvi smradovi!
– U redu je, objasniću. Otišao sam u Sijenu, na studije prava. Učio sam najlepše italijansko narečje, toskansko.
– Ne valja, Marine. Pusti mene...
– Bio sam slobodan.
– Ne zanima ih, bre, to. Interesuje ih šturi podatak da je tvoja porodica prodala kuću zbog duga. I napomena iz fusnota da si bio orguljaš dubrovačke katedrale.
– Zašto bi to nekoga zanimalo?
– Samo ih to i zanima. Pikanterije, kurioziteti, prilozi za „verovali ili ne“...
– Vidim da je tužilac imao sreće na studijama.
– ?
– Ako se već niste vratili kući s diplomom, bar ste uživali...
– U kom smislu?
– Dana 12. juna 1541. godine, kao kandidat za upravnika studentskog doma i, naravno, upravnik, postajete vicerektor univerziteta. A pošto nije bilo rektora, vicerektor je vodio ceo univerzitet. Da li ste tada osetili, prvi put, slast vlasti?
– Slast čega? Nedostatka para da počastim kolege zbog inauguracije, nemaštine da platim za stan i hranu, „časti“ da smirujem studentske nerede i „prilike“ da zapretim ostavkom?
– Da li je tačno da ste, dana 09.02.1542, prisustvovali izvođenju nemoralne komedije u jednoj privatnoj kući? Ili ste, možda, i učestvovali? Zašto ste samo ukoreni, dok su ostali prisutni strogo kažnjeni, većina progonstvom?
– Ne bih o tome...
– Godine 1543. zatičemo vas u Ankoni, kako pozajmljujete 100 dukata od nekog Firentinca. U Dubrovniku se pojavljujete tek januara 1545, nudeći gosparskoj vladi da zamenite brata Vlaha u službi na 4 meseca. Zašto niste sa porodicom godine 1544, kada dolazi do stečaja i Vice beži u crkvu, krijući se pred poveriocima?
– Bio sam. Nakratko.
– Moj klijent ne odgovara na glupa pitanja. Imaš li nešto pametnije, sudija?
– Ko je grof Rogendorf? Ili Ugo Tudeško, ako tako više volite?
– Pripadnik austrijske aristokratske loze. Otac mu je poznati vojnik i dvoranin i Karla V i Ferdinanda I. Inače, Kristof je pukovnik carske garde, istaknut u ratovanju protiv Osmanlija u Ugarskoj i Tunisu, oženjen udovicom saskog vojvode koju napušta i pokušava da se preda Turcima.
– Kako ste ga upoznali?
– Upoznao nas je Marin Zamanja, decembra 1545. godine. Postao sam sobar i grofov klovn, za dva dukata mesečno, dva odela godišnje i poklone.
– Kakve poklone?
– Uobičajene. Ponižavajuće. Ipak, prepustio sam bratu Vlahu svoje prihode za pet godina unapred, 15 dukata godišnje, i krenuo.
– Kada i kuda?
– Na Božić, 1545. godine, preko Senja i Gradiške, do Beča. Sa Marinom Bučinčićem, sinom Pava i bratancem Miha, najvećim dubrovačkim izdajicama.
– Zašto niste otišli od njih?
– Jesam. Posle 3 meseca. U Dubrovniku sam već maja 1546. Ali, grof ponovo dolazi u Grad, u avgustu iste godine. Treba mu tumač za srpski jezik do Carigrada.
– Ni tu niste ostali dugo?
– Smetalo mi je loše izražavanje o dubrovačkoj vladi i razmetanje aristokratskim poreklom mladog Marina Bučinčića.
– O onoj vladi zbog koje vaša porodica gladuje i koja vam kuću prodaje na doboš? Zbog koje, kroz prozor te iste kuće, prisustvujete kasapljenju čoveka koji je doneo kugu u Grad?
– Alo, bre, sudija, ne provociraj. Pusti ga da priča.
– Sve sam to rekao na tajnom saslušanju o radu Zamanje, Bučinčića i Rogendorfa. Da ponovim?
– Ponovite.
– Obdžekšn, jor oner. A ti, ne pričaj svašta, čuće nas ovi iz BIA, jebali smo čvorka...
– Grofu je ponuđena smešna plata, uz prelazak na islam. Toliko od Sulejmana II, bakšiš i ništa više. Nezadovoljan ponudom, Rogendorf pokušava bekstvo. Biva uhvaćen i bačen u tamnicu, odakle ga oslobađa francuski poslanik u Porti i prebacuje u domovinu šampanjca. Tu ostaje do smrti.
– I to je sve?
– Uglavnom.
– Čime ste se još bavili, posle studija?
– Od klerika sam postao đakon, nešto kasnije i pop. Zatim pisar ureda soli. Odbio sam drugo naimenovanje na istu „funkciju“. Prodajem posede na Pelješcu, i jedino što radim jesu zapisi o dugovima i ugovori išarani protestima poverilaca.
– Pisac, a književni radovi? Treba ja da govorim umesto tebe?
– Od 1548. do 1559. nastaje većina mojih dela. Neka bolja, neka slabija, ali su sva iskrena. Pisana perom umočenim u krv. Na pergamentu od sopstvene kože.
– Da li biste nam pojasnili ovu izjavu?
– Uprosti mu, molim te. Znaš, on je sudija, malo je zaglupeo od opreznosti da ne osudi nekog moćnog i od straha da nekom silnom ne ugazi u tanjir.
– Ovo više neću da trpim. Još jednom skrećem pažnju poroti na nedopustivo ponašanje zastupnika tužbe...
– Molim vas, obojicu. Hteli ste objašnjenje?
– Da.
– Hteo je. A ako imaš i neki zlatnik, ne bi bio na odmet...
– Prestanite već jednom, rekao sam. „Pomet“ je izveden 1548. godine, danas je, nažalost, izgubljen. Bila je to moja prva javna promocija.
– Preskočili ste petrarkističke sonete. Ono, ja tebe volim, i ti voliš mene. Ili tako nešto...
– Ne podsmevaj se, stoko pravosudna. Svako ima pravo na početak. Nastavi, pesniče...
– „Tirena“ je izvedena prvi put 1549, bura je, na nesreću, odložila predstavu „Prid Dvorom“. Ponovio sam je, izmenjenu, godine 1551. na bogatom piru Vlaha Držića. Neki dan kasnije izveli smo i „Veneru“ i „Adona“, tokom iste proslave koja je trajala skoro mesec dana.
– Bilo je nekih optužbi za plagijat?
– O tome neka govori fra Mavro Vetranović, čovek koji je ustao u moju odbranu. Ako nekome dugujem, onda su to on i Nikola Nalješković, koji je, pišući „Komediju šestu“ za žurku Mara Bunića-Klaričića, izvršio najsnažniji uticaj na moje komedije. I niko više.
– A sponzorstvo?
– Ništa neuobičajeno. Imajući u vidu da se predstave izvode samo u vreme Poklada, odnosno pred početak uskršnjeg posta, slavljenici su često nagrađivali komedijante za dobru zabavu svojih gostiju.
– Parama za štampanje prvog izdanja vaših dela?
– Izdanja koje je bilo razgrabljeno. Nije sačuvan nijedan primerak.
– Hmm... Dalje...
– Sudija, da se smiriš malo. Lepo razgovaraj sa čovekom ili...
– Opominjem zastupnika da ne preti...
– To što preti manje-više, nego ’oće i da bije. Pazi šta pričaš, opominjem te!
– Da nastavim, ako nemate ništa protiv?
– ...
– ...
– Zahvaljujem. Za vreme već spomenutih Poklada, iste godine, u „Vijećnici“ je prvi put izveden „Dundo Maroje“. Nastavak „Pometa“ iz prethodne godine.
– „Pomet“ dvojka?
– Rek’o sam ti da je naglupičav. Samo nastavi...
– Te godine ste dali svoj prvi autogram?
– Da, ukoliko pod tim podrazumevate priznanicu i potpis za dug. Svom prijatelju, Šumičiću...
– Kada je izveden „Skup“?
– Tužene strane su odgovor na ovo pitanje rastegle između 1553. i 1555. Povod je pir Saba Gajčinova. Na žurci vlastelina Rafa Gučetića izveo sam „Đuhu Krpetu“, godine 1554, a na proslavi Vlaha Sorkočevića godine 1556. svoj „Plakir“. Ili „Grižulu“, kako hoćete... Pored toga, napisao sam i „Tripče de Utolče“ i komedije „Pjerin“ i „Arkulin“, kao i šaljivu scensku svađu u stihovima, pod nazivom „Karanje, Đivko Oblizalo i Savo Vragolov“.
– E, sudija, sad si čuo. Prvi deo ovog poslednjeg naslova ti ne gine, samo ako ne paziš na ponašanje...
– Molim vas da opomenete zastupnika!
– ...
– Shvatio je. Tek 1559. godine sam izveo „Hekubu“, moj prevod sa prevoda Lodovika Dolčea.
– Iz druge ruke, znači? Ništa autorska prava i kopirajt baj Evripid?
– Neki tvrde da je moj prepev bolji od Dolčeovog. U svakom slučaju, renesansa je počela da polako ustupa prostor manirizmu. Niko nije mogao biti imun na to.
– Kako su uopšte sačuvana vaša dela?
– Neko je u „plavu svesku“ prepisao mojih osam komedija u prozi. Dve su nestale, ostale su oštećene.
– Zatim?
– Zatim ništa. Mrak koji je progutao sva moja dela trajao je skoro dva veka. Jedina kritika koju sam dobijao u tom periodu beše „glodarska kritika“ miševa po bibliotekama samostana, kako reče neko od tuženih...
– Valjda se zna ko ih je, opet, izneo na svetlo dana?
– Zna se. Rođaci mog zastupnika, najpre Petar Luković markiz Bona, alijas Pijerko Bunić, sa svojih trideset napisanih drama i putokazom ka ponovnom oživljavanju dubrovačkog teatra, i njegov sin Jozo Bunić koji će godine 1867. prvi put odštampati „Dunda Maroja“, sklanjajući paučinu sa Maroja, Mara i Pometa, i udahnjujući novi život Dugom Nosu i njegovim Ljudima Nahvao i Ljudima Nazbilj.
– Još uvek mi niste dali odgovore na optužbe za brojne plagijate. Šta želite da izjavite po tom pitanju?
– Ništa.
– Jeste li sigurni? Suviše su očite sličnosti između Bokačove novele VIII-10 i „Dunda Maroja“, i novele VIII-6 i „Novele od Stanca“. Takođe, „Mande“ liči na 4 novele pomenutog svedoka Đovanija i na „Pedante“ od Bela.
– Ali...
– Nisam završio. Plaut je posebna priča, od komedije „Aulularija“ po kojoj će nastati „Skup“, do komada „Menehmi“ od koga postaje „Pjerin“.
– Sačuvan samo u fragmentima. Iskidan. Upropašćen.
– A možda da i „Dunda Maroja“ potražimo kod Plauta, ponovo? „Bakhide“, recimo... Ili Čekijev „Martelo“? Da ne bude monotono...
– Sudija, sudija... Mnogo si se ti opustio. Je li, pravnik, je l’ ti rekao neko da je „Dundo Maroje“ nastao 15 godina pre prve engleske komedije, „Ralph Roister Doister“ by Nicholas Udall, takođe nastale pod uticajem Plauta, ovog puta „Milles gloriosus“? I da je Tomas Mor, autor „Utopije“, kao advokat u londonskom Sitiju i zastupnik Dubrovčana, znao i ćirilicu?
– ...
– Ne odgovaraš. Bolje i to nego da lupaš svašta. A jesi li čuo da Hajnc Kinderman, u svome delu „Istorija evropskog pozorišta“, izražava čuđenje da je „Dundo Maroje“ prvi put izveden 11 godina pre rođenja Lope de Vege, 14 pre Šekspira, 71 pre Molijera i 156 godina pre Goldonija? To te nisu učili u Odbrani i zaštiti za I godinu?
– Bez vređanja, ponavljam...
– I nisi obavešten da Marin Držić ima isti literarni značaj, sem prethodno nabrojanih, i Lodovika Ariosta i elizabetanaca poput Bena Džonsona, Tomasa Hejvuda i Tomasa Dekera? A marksizam si učio, to ti nije bilo teško da shvatiš, a?
– Vi i dalje pristajete da vas ovaj ovde zastupa?
– ...
– Pristaje, nego šta. Niko ti nije objasnio da je kriterijum „Motivgeschichte“ ili „Stofgeschichte“ davno izbačen iz upotrebe? Jebali te izvori i uzori...
– ?
– Izgleda da samo robijaši razumeju šta znači pisati crvenim mastilom koje kaplje iz vaših vena.
– Tako, bre, kaži mu. Neka se naježi malo, iako je pravnik. Imaju i oni dušu.
– Imamo. Priznajem.
– Doduše, duboko skrivenu, ali...
– Kazniću zastupnika zbog uvrede suda ako se ovo ponovi. Ovo je poslednja opomena.
– Smisao za grebanje, osećaj za evre, talenat za uvlačenje. Je l’ dosta, sudija? Ili ’oćeš još?
– Izriče se kazna zastupniku tužioca...
– Čekaj. Da pogađam. Učlanićeš me u partiju Neobaveštenog, pa da umrem od dosade? Ili da kod čika-Velje Kapitalca pohađam kurs etikecije? Možda da me kazniš tako što ću postati ekspert, kao što me ubeđuju da lepo živim, samo nisam svestan te činjenice? Jedi, bre, govna, budalo napaljena!
– Do-sta!!!
– ...
– ...
– Nisam završio. Posle se svađajte. Može?
– ?!
– !?
– Znači, može. Želim da govorim o zaveri i mojim pismima upućenim Kozimu Medičiju. U tome je suština.
– Klijent, šta počinješ kad te niko nije ništa pitao? Sačekaj. Polako...
– Stvar je izuzetno osetljiva. Niti imam ovlašćenja da istražujem o tome. Moraću da se konsultujem.
– U pravu je čovek. Sudija, ti se konsultuj, a ja vodim klijenta sa sobom. Dok nije lupio nešto...
– Pametno, zastupniče, pametno...
– Gde ćete? Pa, nisam valjda džabe pisao onolika pisma?
– Bolje da si napisao još neku komediju. Ovako...
– Šta ovako?
– Ovako si stvorio... Kako ono beše? A da, grupu sa ciljem da nasilno promeni postojeći državni poredak. Jesam li tačno rekao, sudija?
– Skoro pravnički.
– To i nije baš neki kompliment, ali ajde, neka bude.
– Kakvu grupu?
– Alo, bre, ja sam, Čarli, tvoj zastupnik! Meni pričaš tu priču?
– Ne razumem.
– ’Oćeš da se vraćamo na građanina pod imenom Buonkompanja dela Gadzaja? Ili imaš žarku želju da, kao svedoke, pozovu firentinskog sekretara Vintu i dubrovačkog nadbiskupa Lodovika Bekadelija?
– ?!
– Pisac, ako se mnogo praviš blesav, može da ti se desi da takav i ostaneš. Je l’ sad razumeš?
– Bojim se da ne.
– Dobro, bre, folirantu jedan pozorišni, pa zar ti nije jasno da je svima više nego jasno o kakvoj se prejasnoj manipulaciji radi?
– ?
– Odlaziš iz kuće Premovića, iz Venecije, i gde se parkiraš?
– U Firenci. To sam priznao...
– Ne treba ništa da priznaješ. Ti si tužilac, ne zaboravi. A ko ti pravi društvo?
– Ne mislim da je to važno za ovaj postupak.
– Jeste, i te kako. Dva napaljena dvajesdvogodišnjaka, od kojih je jednom nadimak Burina. Zbog uravnoteženog karaktera, valjda?
– Ne baš...
– Ne zaboravi, govorimo o osobi koja je napuljski špijun i begunac iz dubrovačkog zatvora. Tačnije, to će tek postati, malo kasnije, iz jednog jedinog razloga...
– ?
– Otkako su Feničani pronašli novac, svi njegovi problemi su rešeni. A da, u sve to će da uplete i svoju braću.
– !?
– A tvoj drugi konsiljere se kladi na pogrešnog papu i gubi dve hiljade škuda, bruto, drčne li barabe, i pozajmljuje Kozimu ili Režimu, svejedno, zamisli, isti iznos, kakva budala neopevana.
– Tada nisam mogao da znam šta će od njih postati. Ja sam književnik, a ne prorok.
– A znaš da drviš patku sa karakterizacijom likova, a? I da pljuješ po Dubrovniku i njegovom opiranju da ga ne pojede komšijski mrak? Između svih onih aždaja, to znaš?
– ?
– Zamišljam te kako pišeš ona tvoja pisma. Burina se ne ustručava da ti traži izmene u tekstu, Sorkočević to radi malo pametnije. Da li sam u pravu?
– Ne baš...
– E, pa, umesto Vidre, ispao si Somina. U kooperativnoj produkciji sa dva dripca, tuđom scenografijom, iznošenim kostimima, tekstom koji nije tvoj i glumcima koji kasne na početak. Stekli su se svi uslovi da glupost dobije svoju eksplicitnu formu.
– Kako?
– Stvorio si predstavu za samo jednog čoveka. Tačnije, vladara...
– Pa? I oni su ljudi, valjda?
– Idemo, Marine. Ne vredi...
– Šta ne vredi?
– ...
– ...
– Gde ste? Ne vidim vas... A porota?
– Haa, haaa, haaaaa...
– Pet vekova čekam ovo ročište, bre! Vraćajte se, odmah!
– ...
– ...
– A, nećemo tako. Još ništa nije gotovo...
ČETVRTI ČIN
VIDRA IZMEĐU MANJIFIKA I MAKIJAVELIJA
Nije doba renesanse iznedrilo diplomatiju, elegantan i jajarski modus nenasilnog rešavanja konflikata, i špijunažu, najstariji zanat na svetu. Naprotiv, pomenute aktivnosti životinja koje hodaju na dve noge, i žive u zabludi da su pametnije od ostalih, samo su doživele svoj procvat u vremenu Preporoda Ljudskog Duha. Kakav lažov – dobacuje Čarli – o kom vrhuncu govoriš i gde? Tu, u dubrovačkom komšiluku, preko puta, pre svega u Firenci, gradu u kome Marin Držić provodi četiri meseca ostatka svog života, „radi zabave“, igrajući ruski rulet sa Kozimom Medičijem.
Dobro, šta je za tebe renesansa u Italiji – radoznao je glavni junak jedne knjige. I kakve to veze ima sa Dubrovnikom? Ima, jer su najživlje kulturne i trgovačke veze Dubrovnika upravo sa Italijom. Ima, ima, jer trgovina uvek sa sobom, kao pastorka, vuče i umetnost. I te kako ima, jer umetnici, kad-tad, ne mogu da izdrže a da se ne poigraju sa politikom, duboko nesvesni da se upravo politika poigrava njima. Jer, Botičeli slika „Proleće“ i „Rađanje Venere“, ali oslikava i ogrtače italijanskih tirana koje, neretko, fronclaju i buljuci kurtizana i bodeži zaverenika, a Anđelo Policijano, kad ne piše svoje genijalne „Stance“, podučava grčkom jeziku Medičijev vučji nakot. Mikelanđelo, iz ateljea mastora Girlandaja, odlazi da stvara remek-dela koja su naručili najveći zlotvori što ih istorija poznaje, a Đovani Piko dela Mirandola stiže u Firencu, grad umetnosti i prestonicu zla, u kojoj već boravi Leonardo, učenik kod majstora Verokija, iz čijih će blistavih pehara reke otrova teći u grla protivnika. Iako u reprezentaciji Italije igraju i Ariosto i Gvičardini, i Ticijan i Rafael, u Firenci je koncentrisan najveći skup mozgova i talenata renesanse. Da li to znači da je, makar ovoga puta, razočarani Marin Držić imao naklonost Fortune? Nikako. Izbor Firence za uporišnu tačku zavereničke avanture samo je logičan izbor osobe koja, tokom studija u Sijeni, ima priliku da uživa u fontani za gradski trg nazvanoj „Fonte Gaia“, i bronzanom reljefu „Zaharije u hramu“ namenjenom pročelju sijenske katedrale – delima velikog vajara koji se odaziva na ime Jakopo dela Kverča.
Da nisi otišao malo više u rikverc – čujem zbunjenog Čarlija – je l’ ti to pričaš o razmeđi 15. i 16. stoleća?
Tako je, s punim pravom, posebno ako veliki Vil Djurant doba renesanse označava kao period između Petrarkinog rođenja, 1304. godine, i Ticijanove smrti, godine 1576.
I?
Nema i, pokušavam da te podsetim na sve one koji su fundirali teren za pojavu božanstava kao što su Da Vinči i Buonaroti i svojim radovima otvorili prostor za adekvatnu recepciju renesansnih remek-dela. Pazi sad:
Filipo Bruneleski, koji od zlatara – alo, veterinar, nisu to zlatari u klasičnom smislu te reči, „bušimo uši i kupujemo lom“, reč je o univerzalnim umovima – znači od uma – jao, kakav debil, bolje je od zlatara, pobedio si – pretrpevši neuspeh na konkursu za izradu drugih bronzanih vrata krstionice za firentinsku katedralu, postaje arhitekta i završava gradnju katedrale zvane „Duomo“ okrunivši je kupolom sa idealnim proporcijama. Za Medičije projektuje crkvu sv. Lorenca i bolnicu „Delji Inoćenti“ otkrivajući, zajedno sa Mazačom, „zakone naučne perspektive“ i dajući arhitekturi osnovu oslonjenu na matematiku.
Pobednik na pomenutom konkursu je Lorenco Giberti. Opet arhitekta? To beše ono – nedovoljno muško da bi bio dunđerin i nedovoljno peder da bi bio dizajner? Praviću se da ništa nisam čuo. U poslu mu pomažu učenici Donatelo i Paolo Učelo. On će, sem ovih, izraditi i treća vrata, sa pet scena iz Starog zaveta, za koja Mikelanđelo smišlja dostojno ime – „Kapije raja“.
Možda je, ipak, jači argument pojava genija pod imenom Donato di Nikolo di Beto Bardi, poznatijeg kao Donatelo, po mišljenju mnogih najvećeg vajara svih vremena, bez obzira na to govorimo li o ranoj fazi njegovog stvaralaštva i kipovima sv. Marka, apostola Jovana i Jehove, o zrelijem stvaralačkom periodu u kome dominira antička skulptura, gola, poznatija kao „David“, ili o početku realizma u njegovom vajarstvu kroz „Juditu i Holoferna“ i jak uticaj na Andrea Mantenju iz Padove.
Je li to sve, veterinar?
Tek sam počeo. Tu su još i Alberti, arhitekta i književnik, najvažniji teoretičar umetnosti renesanse, sekretar pape Evgenija IV i još njih petorice, autor knjige „O slikarstvu“ ili „Dela Pittura“ i idejni tvorac izgleda crkve sv. Frančeska u Riminiju, zatim već pomenuti Mazačo, prvi veliki slikar italijanske renesanse – po nepodeljenom mišljenju – koji duguje Bruneleskiju perspektivu, Donatelu stav prema antičkoj umetnosti, a Đotu najviše, praotac naturalističkog pristupa i iluzije trodimenzionalnosti, i of kors, Sandro – za prezime te pitam – Botičeli, što je ujedno i nadimak koji znači „burence“... Bajdvej, saradnik je Antonija del Polajuola i pod uticajem Andree del Verokija. Šta ti znači ono of kors, od malopre? Znači to da je ovaj ingeniozni stvaralac sav svoj rad posvetio porodici Mediči, da je deo nadmoćnog intelektualnog i umetničkog kruga oko Lorenca Medičija, da je jedan od nekoliko umetnika pozvanih da oslikaju zidove Sikstinske kapele u Rimu, kada nastaje „Hristovo iskušenje“, i da „Rađanje Venere“ u sebi nosi isto toliko hrišćanskog koliko i paganskog. Alo, jesi li tu?
Jesam, samo ne znam zašto mi sve ovo pričaš.
Da te uvedem, budalo robijaška, u priču o Mikelanđelu, Držićevom savremeniku, koji se inspiriše baštinom Firence i, takođe, postaje proteže Mediči femili, čovek kome će sponzori biti pape Julije II, Klement VII i Pavle III, o autoru „Pijete“ i „Davida“, ali i razboritom pragmatičaru. Onakvom kakav Marin nikada nije bio? Hvala Bogu, uključio si mozak, najzad. Buonaroti, dakle, svoj „Dan i Noć“ posvećuje Đulijanu de Medičiju želeći da prikaže njegovu otvorenost i preduzimljivost dok, na drugoj strani, Lorenco di Pjero de Mediči, kontemplativan i nekomunikativan, dobija „Sumrak i Svitanje“, pri čemu Mikelanđelo utire put manirizmu i pojavi umetnika kao što su Anibale Karači i Peter Paul Rubens. Onaj manirizam iz prevoda „Hekube“? Baš taj, koji će pokazivati smer kretanja ka raskošnom baroku.
Je li, hajvan-hećime, je l’ ti to namerno zaobilaziš pisce? Ili ćeš da počneš i da slikaš?
Malo pristojnosti ti ne bi škodilo.
Što, izbacićeš me iz eseja?
Hmmm, nisi ti džabe mardeljisao, kažem ja, ali ajde. Šta ’oćeš?
Sveeee...
E, za sve je opet potreban mali kambek u prošlost, do Dantea Aligijerija, pod uticajem Bruneta Latinija i maloletne Beatriče, do pesnika koji će u svom prvom delu „La vita nuova“ pokazati šta je „dolce stil nuovo“ i uticaj provansalskih trubadura, zatim će preko radova „O običnom govoru“ i „Banket“ skrenuti pažnju na sebe, a raspravom „O monarhiji“ uspeti da jasno definiše svoje političke stavove. Sve do krešenda u vidu „Božanstvene komedije“ u kojoj ga kroz Pakao i Čistilište vodi Vergilije, a kroz Raj pokojna Beatriče Portinari. Pakao, što mi je to poznato? Svaka sličnost sa sadašnjom političkom situacijom u Srbiji je slučajna, ali veza postoji. Naime, srpskog kralja Milutina, kao kovača lažnog novca, Dante smešta u osmi krug pakla, imajući u vidu da isti u svoje zlatnike uvaljuje srebro iz rudnika na Novom brdu. A Dante je, kao, nevinašce? Nisam siguran. Jer, zna se da u okršaju kod Kampaldina učestvuje na strani Gvelfa protiv Gibelina; Gvelfi pobeđuju, a on se ženi Đemom Donati iz pobedničkog tabora. Zna se da biva poslat u diplomatsku misiju u San Điminjano, godine 1300, da je jedan od šestorice priora grada Firence, da se i Gvelfi dele međusobno – na šta me ovo podseća, i mene, priznajem – na Crne koji podržavaju papu protiv carske sile, i Bele koji su za potpunu nezavisnost, da ga posle odvajanja vlasti Crni progone iz grada, uz pretnju smrtnom kaznom ako se ikada vrati, da lobira za Henrija VII u želji da neko već jednom prekine ratove između italijanskih gradova i uspostavi nadnacionalno Sveto Rimsko Carstvo... Praotac ideje Evropske unije? Something like that. Ali i um koji, zračeći kroz vekove, provocira Botičelija da ilustruje italijansko izdanje „La commedia divina“, o engleskom brinu Fleksmen i Vilijam Blejk, a Gistav Dore brani francusku čast. Talenat koji inspiriše T.S. Eliota i Ezru Paunda – ovaj drugi beše Musolinijev navijač, ili mi se čini, u pravu si – zatim Gabrijela d’Anuncija – to je onaj šmeker koga je pomenuti Benito zv. Duče opisao kao kvaran zub, citiram „ili ga izvadite ili ga obložite zlatom“ – tačno, tu su još i Pol Klodel i veličanstvena Ana Ahmatova. Sinjor Aligijeri je faca koja će naterati i Čajkovskog i Lista i Pačinija da se i muzički pozabave njegovim delom.
Zanimljivo. Ima još?
Naravno, ovo smatraj samo predigrom. Prava renesansa počinje od Frančeska Petrarke, stihoklepca koji će uticati na takve džinove kao što su Džefri Čoser, Šekspir, Edmund Spenser, pesnika koji će, za razliku od dum Marina, biti ovenčan slavom i od samog Rimskog Senata, 1341. godine, stvaraocem i na latinskom, „Afrika“, „De Viris Illustrisibus“, „Secretum“ i „De Vita Solitaria“, i na italijanskom, koji na potonjem jeziku piše svoje remek-delo, „Pesmaricu“, zbirku stihova posvećenu svojoj Lauri. A, onako usput, druguje sa literarnom gromadom zvanom Đovani Bokačo. „Dekameron“? Između ostalog. Zamislio Bokačo desetoro ljudi pobeglih od kuge koji deset dana pripovedaju – a svako delo majstorstvo po sebi – i ispričao tragične i komične dogodovštine koje će „naterati“ Džefrija Čosera da napiše „Kenterberijske priče“.
Pazi, pazi, Pazolini.
Tako je, robijaš, veliki Pjer Paolo će obe knjige iskoristiti za svoje filmove i, kroz angažman i sirovi talenat glumaca-naturščika, dati im i svoj lični žig. U pauzi između „Sodome i Gomore“, pljuvanja po Vatikanu i pisanja zbirke pesama „Gramšijev pepeo“. I peder, i komunjara? Da, i genije, takođe. Kakav je i grof Đovani Piko dela Mirandola, sa svojih 900 teza o svim životnim pitanjima i pozivom da ih odbrani u javnoj raspravi, sa papskom zabranom i optužbom za jeres, sa fiks-idejom da sve svoje bogatstvo pokloni ne bi li postao lutajući sveštenik i sa odlukom Rodriga Bordžije, u ulozi pape Aleksandra VI, kojom se oslobađa svih optužbi za kandidata za najpametnijeg jeretika. Ili Anđelo Policijano koji privlači učenike kao što su Mikelanđelo, Johan Rojhlin iz Nemačke i Tomas Linejkr iz Ujedinjenog Kraljevstva, prevodi, sa grčkog na latinski, Epiktetov „Enhiridion“ i Platonovog „Harmida“, i objavljuje „Svaštaru“, mešano meso o svojim kritičkim stavovima spram davnih autora. Baš kakav je i Pjetro Aretino, proteran iz rodnog Areca zbog pisanja satiričnih soneta na papin račun – a na čiji će, neće valjda na portirov, kaže se radnik obezbeđenja državnih institucija, i organa, i organa, dobro, razumeo si me – satiričar koga će neprijatelji proterati i iz Rima, uprkos blagonaklonosti pape Lava X, komediograf i tragičar, umetnik pod direktnom zaštitom Đovanija dele Bande Nere. Koji su, sad, pa ti? Takođe Mediči, pobočna grana, otac Kozima – o kome pričamo i kome je Marin Darsa probao da izloži svoj prevratnički plan.
Dakle, slikari, vajari, arhitekte. Još i pesnici, prevodioci, filozofi. Plus komediografi, satiričari, kritičari. A sve njih, ili bar većinu, pomaže porodica Mediči, zaštitnik umetnosti i osnivač nauke o bezbolnom uklanjanju političkih protivnika.
Kad smo već kod toga, šta se dešava sa likvidatorima?
Ne razumem.
Ne pravi se lud, bre, samo se u Srbiji i bankarski službenici i oni trgovci smrću i prevoznici peska sa Ibarske magistrale nazivaju istim imenom. Ovog puta me, naravno, interesuju ekonomija i bankarstvo.
Okej, sad mi je jasno. Gradovi, kao najveća privredna središta, nisu okrenuti samo jedni prema drugima. Apulija više trguje sa balkanskim državama nego sa Toskanom, a Venecija gospodari razmenom dobara sa Istokom. Nesigurna vremena – glupost, kao da su ikada bila sigurna, balavi radoznali Čarli – iziskuju potrebu za sistemom osiguranja, posebno pomorskog, u čemu prednjači Venecija. A Firenca? Glavni grad Toskane je kolevka bankarstva, finansijski centar koji otkriva jednu od retkih institucija koju Srbi vole – kredit, imajući u vidu da se, sem pojedinaca, i država zadužuje... A je l’ vraća? Naravno. Onda to nema veze sa Srbijom. Ućuti. Evo, kad te lepo molim. Je l’ dovoljno? ...Vraća država, jer je kao garanciju založila javna dobra. Uvodi se praksa izdavanja obveznica koje donose kamatu, ali mogu biti korišćene i kao sredstvo plaćanja – opa, preteče bezgotovinskih transakcija – tako je, ideja o kretanju para bez fizičkog prenosa i to nekih pet vekova pre e-bankinga. Prve banke su smeštene na ulici, bankari obavljaju svoje poslove na drvenim klupama – u drvetu srce, a u srcu ljubav za potrošačku klasu – umukni, bre, a pored klupe je sekira da, ukoliko propadnu, javno objave neuspeh cepajući banku sekirom. Stvarno? Stvarno, da, zaista, reč „bankrot“ vuče koren od „banca rotta“ ili slomljena klupa. A Jezda i Dafina? Drugi put. Ipak, Venecija, i ovde, preuzima primat zahvaljujući, pre svega, Jevrejima koji, onako prognani, u buljucima pristižu iz Nemačke. Je li, odakle ti sve ovo? Od Alberta Tenentija koji u svom delu „Italija u petnaestom veku“ označava Firencu i kao mesto u kome će biti postavljene osnove fiskalne politike. Opet porez? Da, na prihod, uključujući i nekretnine i kapital, uz obavezan popis svih dobara podanika, pri čemu bogatiji plaćaju više. Socijalna pravda? Ma kakvi, samo dobar način da se popuni budžet neophodan za vođenje ratova, gde bogati plaćaju, a fukara ide u kondotijere, čitaj plaćenike. Što jeste jeste, u odnosu na nekontrolisanu otimačinu koja je vladala pre toga, ovaj sistem oporezivanja bio je vrhunac poštenja, tako privlačan za novu klasu trgovaca da sve države postepeno prelaze na ovaj način finansiranja troškova državne administracije.
A šta je sa Dubrovnikom?
U to vreme Raguza ima više stanovnika od svih gradova Kalabrije i veći profit nego sve kalabrijske luke zajedno. Dubrovnik ima bolju flotu, širi ekonomski radijus i, ono najvažnije, sposobnije trgovce, koji srebro, uvezeno iz Srbije, izvoze pravo u Italiju, uglavnom Veneciju. Srebro iz Srbije blista, kao deo nakita, na grudima rimskih dama, kao ukras na crkvenim oltarima u Firenci, kao escajg u kućama i letnjikovcima plemića iz Đenove i Milana.
Pa, nije baš sve bilo tako crno?
Ne, nije, bilo je još crnje, i ne prekidaj me, sve si rekao u „Krvoslednicima“, čuli smo te. Doba renesanse čine vekovi zločina, izdaje i sramote za celu Italiju. Evo ti galerije: Rodrigo Bordžija, koji postaje papa Aleksandar VI – Gvičardini ga naziva „najvećom huljom renesanse“ – čini sve da obezbedi vlast svom sinu Cezaru, usput sliku Device Marije zamenjuje portretom svoje kurtizane Vanoce, a crkve pretvara u legla prostitucije; Julije II dela Rovere, „Pontefiče Teribile“, sa ludačkim planovima o osvajanju Carigrada i Jerusalima i uspelim „projektom“ rušenja bazilike svetog Petra, iz estetskih razloga – kakvih? – opet će onaj, ne prekidaj me, ponovo te opominjem; a tu je i Leon X Mediči, „Papa Lione“ ili papa Lav, dripac koji bi, kako tvrde njegovi savremenici, zbog svog dupeta prodao i Hrista i Rim. Drčne i pohlepne familije Mediči, Bordžije, Gonzage, Sforce i Este tamane po mračnim ulicama gradova Italije kurčevite plemiće iz porodica Kolona, Feručo, Tivulcio, Dorija, Bentivoljo, a jedini vid političke borbe je garota oko vrata, otrov u pehar, bodež u leđa. Pošto je izbegao atentat, Lodoviko Sforca, zvani „Il Moro“, do kraja svog života preko ograde razgovara sa gostima, među kojima je i sam Da Vinči. Intelektualci, pod saradničkom šifrom „humanisti“, lažu masnije od srpskih ministara i brane doktrine svojih poslodavaca koje su na ivici zdravog razuma. „Sinjorija“ u Firenci osniva službu za stručnu pomoć tasterima-pripravnicima, pod imenom „usta istine“, u koje armija doušnika i ulizica bljuje zavist, laž i osvetu. I, najbolnije, Pjetro Aretino, tatko na savremenu publicistiku, za tasterisanje prima pare i od francuskog kralja Fransoa I i od španskog Karla V, „gnušajući“ se dvosmislenih propovedi i pokajanja sa golim sisama.
I?
Šta, ovo nije dovoljno?
Alo, pisac, zaboravio si da su to dečije bolesti svake naprasno osvojene slobode, posle vekova mraka u kojima je i običan smeh bio dovoljan uslov za inkvizicijski roštilj. Ona teška tmina srednjeg veka mogla je biti razbijena samo bleštavilom koje, ponekad i oslepljujući nespremne, osvetljava svaki mračni ćošak preduge dogme.
U redu je, shvatio sam, samo me pusti da nastavim, može? Zahvaljujem. Dakle, probuđena svest o telesnom i hiljade renesansnih cvetova jesu, priznajem, težak izazov za Crkvu koja oseća da gubi moć. Paradoks je – opet taj paradoks – što pitanje renesansnog regtajma i razuzdanosti na svim frontovima ne pokreću zvanični i ovlašćeni dileri Više Sile, već Đirolamo Savonarola, prorok koji od oružja poseduje samo Bibliju, iskreni i strasni dominikanac i prior samostana sv. Marka, čovek koji će dići glas protiv gušenja duhovnosti, ne kapirajući da su licemerje, zavist, zloba i laž ugrađeni u sistem vladavine, kako svetovnih vladara tako i duhovnih otaca. To beše onaj što je jedno vreme vladao Firencom, dok ga nisu podgrejali? Da, spaljen je zbog čvrstine svojih stavova i vere u njihovu ispravnost. Onaj što pravi „lomaču taštine“ i spaljuje neprocenjiva dela renesanse? Nažalost, i taj. Osećaj slasti bez odgovornosti „dozvoljava“ čak i božjim ljudima da poveruju da je samo njihov put jedini ispravan. I da na tom putovanju do cilja nijedna žrtva nije prevelika.
Posebno tuđa žrtva?
U pravu si, priznajem. Međutim, iako istorija Firence nudi obilje likova sa kojima je moguće izvesti paralele sa Marinom Držićem, uzroke ponašanja jednog osrednjeg pesnika, genijalnog komediografa i životnog tragičara treba tražiti na sredokraći između dela druge dvojice Firentinaca: Lorenca Veličanstvenog i Nikola Makijavelija.
Šta to pričaš, bre?
To što si čuo, i ima još, samo ne upadaj bez dozvole.
Ajde, baš, da čujem.
Elem, koreni Vidrinog nezadovoljstva možda i potiču od ponašanja dubrovačke aristokratije prema njemu i njegovoj porodici, ali uzroci onog najdubljeg konflikta, suštinskog, leže upravo u delima dvojice malopre spomenutih. Najpre, u Lorencovom hrišćanskom neoplatonizmu, koji propoveda da je telo klopka duše koja mora biti vraćena Bogu, i u stvaranju intelektualnog i umetničkog trusta talenata i mozgova koje Veličanstveni nesebično pomaže, uveren da je jedino umetnost neprolazna i vanvremenska kategorija i da, posle svega, ostaju samo remek-dela genijalnih pojedinaca po kojima i epohe dobijaju svoja imena. Ali, objašnjenja leže i u pragmatizmu Nikola Makijavelija, obožavaoca egzaktnih a ne humanističkih nauka, osobe koja će napraviti jasnu distinkciju između mita i realnosti, dogme i sumnje, morala i efikasnosti. U ličnosti i postupcima firentinskog državnog sekretara čija empirija – čitaj: greške, po Oskaru Vajldu – i razum, nadvladavaju emocije i intuiciju, koji smatra da uspeh nema cenu i kome je politika strogo odvojena od etike, u delu književnika koji zna da razlikuje praktično od Dobrog, Poštenog i Pravičnog i koji smatra da je vrhunac kuraži upravo u prihvatanju teške i surove realnosti, baš onakve kakva stvarnost i jeste.
Vidim da ti opet nedostaju prave definicije, pa da ti pomognem. Nemoj, molim te, ne treba. Za početak, ponovo Ambrozije Cinik Birs i pojam Pravde kao „robe koju, u manje ili više oštećenom stanju, Država prodaje građanima, kao nagradu za njihovu odanost, njihove poreze i njihovu ličnu službu“. Zatim, kao dodatak, strastven opis Politike kao „konflikta interesa koji se prerušava u sukob principa“ ili, tačnije, „vođenje javnih poslova u ličnu korist“. A kao desert, deskripcija Ambicije kao „svepreovlađujuće želje da se bude vređan od neprijatelja, za života, i ismevan od prijatelja, posle smrti“. Sve ovo treba poslužiti uz Patriotizam, podgrejan do temperature tela svih idealista, pri čemu objašnjenje istog kao „poslednjeg utočišta hulja“ uzmiče pred eksplanacijom da je reč o „zapaljivom smeću spremnom da plane na dodir baklje svakoga ko je željan da osvetli svoje ime“. E, sad možeš da nastaviš.
Dakle, Manjifikov osećaj za lepo i Pragmatičareva vizija cilja. Lorencovo poštovanje prema umetnosti i Sekretarova definicija dozvoljenog sredstva. Ali, i brutalan odnos Veličanstvenog prema političkim protivnicima i Nikolova ljubav prema Firenci. I Medičijeva surovost i Makijavelijev patriotizam.
Vladar kao emanacija Fortune i Pisac koji simboliše Virtu.
Ovo je brisani prostor u kome se mimoilaze i sudaraju Držićeva dela i Vidrin život. Prevelik za jednog usamljenog i nesrećnog čoveka, suviše omeđen za jednog genija.
POSLEDNJI ČIN KOMITRAGEDIJE
„ZAVERA ZA POČETNIKE“
by MARIN DRŽIĆ
Danas više nema sumnje: zaverenička pisma koja je Žan Der pronašao u Državnom arhivu Firence jesu autentična i pripadaju „veselom dum Marinu“. Ništa tu nije veselo – počinje Čarli sa svojim komentarima – ni autor, ni sadržaj pisama. Slažem se, ali iz razloga koji su drugačiji od onih „na prvu loptu“. E, baš bih voleo da čujem – nastavlja dosadni. Čućeš, naravno, za to smo plaćeni, pod uslovom da zaboraviš somnambulno-ideološke ocene Živka Jeličića da su pisma rezultat „svesne opredeljenosti za ’malog čoveka’ i posledica uočavanja društvenih suprotnosti u Dubrovniku“. Evo, već sam zaboravio – dopire glas iz ofa. Okej, šou mast go on, maj dir Bladhaund.
Prosto k’o pasulj, šefovi kuhinje Frano Čale, Leo Košuta i Rafo Bogišić, mali od palube Slobodan P. Novak, od kužine Franjo Švelec, pisac Držić je „zaboravio“ da državni udar predstavlja ozbiljan preduzetnički poduhvat, preduzeće koje podrazumeva, najmanje, pristojnu S.W.A.T. analizu. Alo, kurton-mejker, ’oćeš sad da nas daviš sa biznis planovima i strategijom razvoja? Naprotiv, hoću da pokažem sve posledice loše prethodne analize jednog prevrata u pokušaju, od pogrešnog sagledavanja svojih prednosti i slabosti do nemudre odluke i lošeg tajminga. O kojim prednostima je reč? Upravo tu i leži najveći problem: u odsustvu prednosti, jer čovek pozorišta ne može da shvati realnost koja život znači, činjenicu da dramatičar vlada samo predstavom, do neke mere, a da svakidašnjicom gospodare neke druge sile, toliko različite od teatarskog Dobra i Zla. Šta, šta? Da uprostim: Marin Držić pokušava da despota i tiranina Kozima Medičija ubedi u neophodnost državnog udara u Dubrovniku. I? Prvo, pisac zaboravlja osnovni princip svake zavere: zaverenik mora da pripada onoj društvenoj klasi kojoj pripadaju i žrtve zavere a, koliko se sećam, komediograf je vekovima daleko od bilo koje veze sa aristokratijom. Drugo, vođa zavere nema ni pozicije vođe eventualnog puča, ni finansijsku snagu, ni vojnu ili političku važnost koji bi garantovali uspeh poduhvata. Treće, onaj kome su pisma upućena nema nameru da ugrožava kolege vladare ukoliko ne oseća ugroženost svoje vlasti, naprotiv, ugrožavanje „braće po vlasti“ jeste posredno atak i na legitimitet sopstvene vladavine, i to od strane nekoga ko nije dostojan da o promeni vlasti razgovara. U svetlu svega ovoga, vladar Kozimo, zadojen Makijavelijevom sisom, pokušaj komediografa shvata ili kao zajebanciju ili kao pokušaj manipulacije protiv sebi ravnih despota.
Govoriš o bezgraničnom poštovanju Kozima spram „dvadesetorice nakaza“ dubrovačkih?
Ma kakvi, taj nije voleo nikoga osim sebe. Mislim na despote. One od malopre.
Kakvi, sad, despoti?
Na tirane iz sentence koju će izreći Džojsov Stiven Dedalus, u „Uliksu“, parafrazirajući majstora anglosaksonske polemike, Oskara Vajlda:
„Postoje tri vrste despota: despot koji tiraniše telo, despot koji tiraniše dušu i despot koji, podjednako, tiraniše i dušu i telo. Prvom je ime Vladar, drugom je ime Papa, trećem je ime Narod.“
Dakle, Pesnik je, i ne znajući, prvoj vrsti despota ponudio jasnu konkurenciju trećeg tipa despotizma, populističkog. A to je već bilo suviše, čak i za Kozima.
Misliš da nije imao šanse?
Apsolutno ne, jer književnost i politika nemaju ista pravila igre, ni isti sistem vrednosti, te je pokušaj dramatičara da u politici postane ono što je već bio u literaturi unapred osuđen na neuspeh.
Pod uslovom da je pisma neko uopšte čitao.
U pravu si, i to treba dovesti u sumnju. U tom slučaju verujem da je neozbiljna recepcija pokušaja urote spasla glavu jednog naivnog zaverenika.
Pazi šta pričaš, to je moj klijent iz jedne od prethodnih teza, ’oćeš i ti da popiješ jednu tužbu?
Znam šta govorim, pričam o osobi koja ne zna da Kozimo Veliki nema nameru da se kači sa papom koji dežura u to vreme, obaška što mu je savezništvo sa crkvom važnije od ’leba. Posebno ne zbog Dubrovnika koji za njega ima politički značaj Male Moštanice, a pod papskom je zaštitom.
Nije mi jasno.
Da ti prevedem: golemo čučanje za malečak kup.
Eeej, ne moraš da budeš vulgaran.
Tražio si istinu, a to podrazumeva i ovu komparaciju i još neke činjenice vezane za vladara Firence. Dolazimo i do poslednjeg razloga loše inicijalne analize poduhvata – pogrešnog tajminga.
’Oćeš ti da pričaš srpski ili...?
Slušaj dobro: Marin izgleda pojma nema da se Kozimo majstorski rešio i Filipa Strocija, zapovednika republikanaca, koga je zarobio i ostavio da istrune u tamnici, i Lorencina Medičija, organizatora ubistva njegovog prethodnika Aleksandra, koga „eliminiše“ iz daljeg takmičenja, ujedno se i sveteći. Gospon Držić ne zna ni ono što bi morao da zna svaki polaznik kursa „zavera za početnike“: da Kozimo, pobednik u Sijenskom ratu, centralizuje državu i povećava joj površinu 20 puta, pri čemu je posebno oprezan sa humanistima i književnicima – smešta Akademiju u svoj dvorac i lično nadgleda izvođenje literarnih radova. Nije naš pisac „obavešten“ ni da firentinski despot ’ladno pušta niz vodu Petra Karnesekija, humanistu i filozofa, pardon, to beše onaj Šifer iz butika, dakle kalvinistu i sugrađanina, da malo gori na lomači zbog jeresi, samo da ne bi narušio dobre odnose sa kardinalom Gislerijem, alijas papom Pavlom V, a sve u cilju dobijanja titule nadvojvode, koja mu je izmakla smrću Pija IV. A gde su savetnici, konsiljeri, konsultanti, advajzeri? Pametnom savet nije potreban, a budala ga ne sluša. Ajde, dalje... Ali, ne zna ni ono što ne bi morao da zna – Kozimo je tiranin iskompleksiran u pogledu lične inteligencije, toliko opsednut osećanjem inferiornosti da i u pismu svom poslaniku u Rim, i u porukama za Karla V i Maksimilijana Austrijskog ne propušta da naglasi kako „nije glup“. A, zato ga ona stvar služi k’o budalu patka? Valjda, posebno posle smrti žene i plime hormona, najpre sa Leonorom delji Albizi, zbog koje lično ubija sobara, a koju srećno udaje za drugoga, a zatim i sa prelepom Kamilom Marteli. Like father, like son, Frančesko se „zanima“ sa Bjankom Kapelom iz Venecije, iako ga je tata srećno oženio Đovanom Austrijskom, ćerom bečkog cara, želeći da nadvlada familiju Estenzi iz Ferare. Dakle, u vreme kada dobija Marinova pisma, Kozimo pokušava da spase Karnesekija, brani se od optužbi za bezobzirno ubistvo i kara dve polovnjače od po dvesta meseci, dok Frančesko ćapće na sisi venecijanske lepotice.
Šta ’oćeš da kažeš?
Da ih je boleo kurac, obojicu, za Marinove ideje o promeni ustrojstva dubrovačke države, i da su imali važnija posla, u kratkim pauzama između snošajeva sa piletinom, nego da čitaju preozbiljnu literaturu. Da im je do demokratije u Dubrovniku stalo taman toliko koliko i do slobode u Firenci, sopstvenom ataru. I, ono najvažnije, da su shvatajući ozbiljnost pisama jednog dramatičara u isto vreme shvatali i svu beznadežnost poduhvata jednog sanjara.
Spomenuo si navodnu „preozbiljnost“?
Da, i ostajem pri tome, posebno ako provlačim analitičku nit kroz Vidrine radove. Najpre soneti okrenuti samom sebi, zatim ekloge i pastorale za široke narodne mase, „Tirena“ koja predstavlja vrhunac šlihtanja vlasteli, sve do komedija koje jesu prvi, doduše alegoričan napad na plutokratiju. A šta je sa „Hekubom“? Koliko god zvučalo paradoksalno, „Hekuba“ je spona koja povezuje komediografski podsmeh i zavereničku gorčinu, tragedija koja potvrđuje Držićevo razočaranje u moć ironije i sarkazma. U kom smislu? Umesto smeha suze, umesto raskošnih kostima krv, umesto oblaka veselja iz kojih liju kiše istine sada sevaju munje i gromovi tragedije iskovani, umesto kod Hefesta, u kovačnici ličnog bola, kaljeni kroz empirijsku reakciju na svet i ukrašeni bizarnošću neobičnih metafora. Upravo ono šta će „manirizam“ doneti Preporodu Duha na zalasku, čineći „umornu renesansnu životinju“ agresivnijom i spremnijom na žderanje sopstvenog poroda, baš onako kako su sve revolucije „čuvale“ svoju decu.
A Fortuna i Virtu? Hoćeš i njih da osporiš?
Nisi me razumeo, očigledno, ne pada mi na pamet da negiram dve temeljne renesansne kategorije, posebno ako je kriterijume Vrline ili Sposobnosti i kriterijume Sreće moguće primeniti i danas. Želim da kažem da je pojam Sreće vrlo rastegljiv, posebno posle dobre analize, a da je Sposobnost relativan termin čija definicija varira od epohe do epohe i od mesta do mesta. I da ono što je Vrlina kod Lorenca Manjifika ne mora biti to isto i za Kozima, kao što ni Virtu u Firenci i Dubrovniku nema isto značenje. Jasnije malo, ako može. Dakle, ako je Dramatičar zaribao sa procenom situacije, očekivao sam bar da njegov lični intelekt i snalažljivost obave svoj deo posla. Nažalost, zaverenička pisma su samo podsetila na neke neprijatne epizode kao što su divljenje sijenskom kapetanu zbog „strogosti koje se svi boje“, tokom rektorovanja, ili „druženje“ sa grofom Rogendorfom. Ukratko, pisma o uroti su najgori tekst potpisan imenom Marina Držića, jedna neuspela komitragedija u režiji neostvarenog čoveka.
Svi znaju da zavera nije uspela, šta je tu novo?
Ne govorim o rezultatu, epilog je samo logičan nastavak pogrešne procene, podsećam na sadržaj. Tu je predlog za papsku ekskomunikaciju Grada, pazi ovo: „makar i falsifikovanu“, upućen vladaru sa renesansom u genima i stalnim problemima sa Crkvom, bez obzira na to da li se radi o dominikancima i njihovim republikanskim aktivnostima ili o osnivanju „pravne kancelarije“ koja želi da obuzda moć Inkvizicije. Tu je mešanje u vojne poslove određivanjem strategije puča i broja neophodnih vojnika, kapetana i pukovnika. Tu je nabrajanje navodnih „mana“ Dubrovnika, od kojih je svaku moguće pripisati onome kome se pisma šalju. Tu je, najzad, i stil pisama, nekritički naslonjen na Makijavelija, a koji najbolje opisuje De Sanctis pišući o „Vladaocu“:
„Umesto ’silogizama’ dolaze nizovi, tj. povezanost činjenica, koje su ujedno i uzrok i posledica; činjenice su nanizane tako da se naslanjaju jedna na drugu i međusobno objašnjavaju; postoje dva niza, jedan složen, vidljiv samo pametnom čoveku, drugi jednostavan, koji daje površni i prividni uzrok, pa zaključak postaje duboko ironičan.“
Ili, još tačnije:
„Činjenica nije samo činjenica, odnosno događaj, nego je i misao, razmatranje; pod izlaganjem se krije argumentacija.“
Esejista, nisi ti ni prvi ni poslednji koji je izrazio sumnju u verodostojnost Marinovog delanja. Da te podsetim, prilikom izvođenja u Švedskoj, šezdesetih godina prošlog veka, oficijelna kritika je tvrdila da je „govor Dugog Nosa recentan, naknadno umetnut u komad sa svojim ’narodnodemokratskim’ idejama“. Ne raspravljam o književnom delu, govorim o životu, o „coup d’état“ koji je zamenjen sa „coup de grace“, o Kozimovoj milosti da okretanjem sopstvene glave od jedne bezopasne naivštine spase dušu jednom utopisti, ostavljajući ga da utrne sam od sebe. Je l’ to zoveš milošću?
Paradoksalno, ali jeste tako. Bio je potreban neko ko će da razbije famu o „izabranosti“ pesnika, onu vekovnu laž o podanicima pisane reči koju je najbolje definisao Miroslav Pantić: „Držićeva fikcija o pesniku-izabraniku Muza i pesniku-proroku prastara je bajka, razrađena vrlo podrobno u grčkoj mitologiji, što su je izvesno smislili pesnici, vajkadašnji trgovci mitova, da bi ’razjasnili’ svoje poreklo i da bi ’protumačili’ svoju izuzetnost.“
Tačnije, bio je potreban neko ko „mora biti svirep da bi bio milostiv“, kako tvrdi Ajvi Kompton Bernet, i ko će Pesnika, sem u svojoj lepoti, prikazati i u carskoj nagosti.
Znači, opet se vraćamo na izdajnika, kompleksaša i prevaranta?
Nikako, ne vraćamo se uopšte, pokušavamo da, idući ka budućnosti, prikažemo i Čoveka i Pesnika.
Pa?
Izdajnik? Ako govorimo o izdaji dubrovačkih interesa, da, ukoliko je reč o izdaji svojih principa, onda o izdaji nema ni govora. Idealista? Pre utopista, sa idejom utopije sjajnijom od njenog ostvarenja. Patriota? I to, ali na svoj način, čudan i specifičan.
Dobro, bre, ’oćeš ti da govoriš ili ćemo još da se igramo skrivalica?
I sve, i ništa od svega pobrojanog. Marin Držić je umoran, razočaran i usamljen čovek. Onaj koji pamti aplauze na kraju svojih predstava i skrivanje od poverilaca. Onaj koji ne zaboravlja uvažavanje u društvu, ali ni gladne dane na Stradunu. Čovek koga su obožavali i čovek koga su neozbiljno shvatali, pisac koga su nedaroviti optuživali za krivicu nedostatka sopstvenog dara, a iole talentovani za prejako svetlo na kome su njihovi talenti postajali neuočljivi.
Pesnik koji je, makar na trenutak, poželeo da bude samo Čovek.
BELEŠKA O PISCU
Recimo:
Saša Stojanović je doktor veterinarske medicine, koji je iznenada prestao da leči boksere i šprica mačkice, a naprasno počeo da prodaje VIAGRU, CIALIS, i da pravi SKY kondome...
Ili da probamo ovako:
S. Stojanović je nadobudni urednik časopisa za Balkan THINK TANK, organizator-pantokrator Festivala književnosti – THINK TANK TOWN, direktor-diktator internacionalnog muzičkog festivala – JAzz ili BLUEs, i nadmeni autokrata-kreator Međunarodnog filmskog festivala – LIFFE...
Hmm, a šta mislite o ovome:
Dotično lice je više puta pristrasno nagrađivano za kratku priču (KNJIŽEVNA REČ – 1983, ULAZNICA – 2005. i 2006, MILUTIN USKOKOVIĆ – 2006. i 2007), ista osoba je bahati predsednik žirija ULAZNICA 2008 i arogantni član kratkotrajne Radne grupe Ministarstva kulture za decentralizaciju...
Čekajte, čekajte, baš me zanima kako ovo izgleda:
Daleke 1994. godine, namerno je – u cilju provociranja državnih institucija – proveo dva meseca u pritvoru, a sada – pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu – čeka da mu oproste što su ga hapsili, nadajući se da će indulgencija imati dovoljno nula za jednu jahticu, bejlajner takoreći...
A da, da ne zaboravim:
Rat na Kosovu – od prerađivača glava šećerne repe prozvan kampanjom – veselo je proveo u 175. pešadijskoj brigadi, od Klokota preko Mogile do Cernice. I dalje, do VMA i dijagnoze posttraumatski stresni poremećaj...
Možda je ovako i najbolje:
Osnovano se sumnja da je S. S. (43), organima manije gonjenja poznatiji kao Čarli – ilegalno i u noćnim satima – napisao romane KRVOSLEDNICI (2003), MANCHESTER CITY BLUES (2006) i VAR (2008) – sva tri kod IP FILIP VIŠNJIĆ, dok za autorstvo drama BOŽE, PRAVDE (2007) i VELIKO OTVARANJE (2008) ne postoje opipljivi dokazi...
Istraga je u toku...
|
