GORAN TRIBUSON: "GORKA ČOKOLADA", ŠKOLSKA KNJIGA, ZAGREB, 2004.

JAZZ MRAČNIH TONOVA

Starenje privatnog istražitelja Nikole Banića korespondira s društvenim trenutkom u kojem se već viđeni izopačeni odnosi i obrasci obnavljaju, kao farsa. U skladu s tim likovi koje Banić susreće, osobito oni iz drugog tabora, iz svijeta tajkuna i snobova, sve su bizarniji. Mračni tonovi ovog romana više nisu pesimizam i gorčina osviještenog građanina, nego tuga čovjeka koji na trenutke pomišlja da bi se najradije povukao

"Gorka čokolada" najnoviji je u nizu romana o privatnom istražitelju, a nekadašnjem policajcu, koji posljednjih godina nije baš zatrpan poslovima. Ovoga puta Nikola Banić je unajmljen da prati sina poznatog tajkuna, koji kani bogato unovčiti mapu s navodnim crtežima Josipa Račića što ih je ukrao ocu. No, Banić polako shvaća da tajkunovi ljudi istodobno prate njega; s vremenom će postati svjestan da njegovi naručioci zapravo unaprijed planiraju neuspjeh njegove istrage, skrivajući od lucidnog istražitelja pravi cilj čitave akcije. Zlikovci - a ne radi se tu samo o Svilaru koji unajmljuje Banića da mu prati sina, nego o čitavom organiziranom miljeu tajkuna kriminalaca – Baniću zapravo kane podlo podmetnuti zločin, iskoristiti ga i žrtvovati. Detektiv je uvučen u dvostruku igru: roman ponovno slijedi jedan od klasičnih obrazaca krimića - ali i trilera i špijunskih trilera - za kakvima Tribuson vrlo rade poseže.

Ipak, romani iz ciklusa o Nikoli Baniću nipošto nisu svodivi na profesionalne uratke nastale prema zadanoj matrici, pa čak niti na socijalne romane koji kroz žanrovski konvencionalnu priču istodobno prikazuju ključne momente suvremene Hrvatske. Naravno, lik na čijoj karizmi počiva čitav ciklus doista je dojmljiv i nezaboravan: istražitelj s neurotičnim, dvostrukim odnosom prema bivšoj ženi Lidiji, uvijek socijalno senzibiliziran, uvijek u živom dijalogu sa slučajnim suputnicima i namjernicima, od kojih saznaje podatke važne za svoju istragu, ali s kojima razmjenjuje i osobnije, važnije misli, nadomještajući u tim susretima ispunjenost osobnog života. Bez takvog Banića - i njegovih opuštanja uz pivo i jazz, koji čitavog života istražuje u njegovoj raznolikosti i prati ga pasionirano, kao da time nadomješta monotoniju predvidivih zadataka koji ga zapadaju, ali i predvidivih obrazaca socijalnog života koji ga okružuje i koji mu, kako je stariji, sve više postaje stran - ovi bi romani bili tek prosječni primjerci žanra.

Sekundarna tema

No, postoji još nešto što Tribusonove romane iz ciklusa o Baniću uzdiže iz istovrsne literature: ti romani uvijek imaju drugu, sekundarnu temu, koja se ne javlja ni izravno ni iscrpno, nego više usput, u rijetkim Banićevim introspekcijama i u razgovorima s njegovim uvijek živopisno portretiranim slučajnim poznanicima. Gotovo bih rekla da romani iz niza o Baniću doista ovise o toj drugoj razini: kada je ta druga tema previše diskretno naznačena, ili kada je jednostavno ne prepoznamo, steći ćemo dojam da se radi o slabijem tekstu. Jer Tribusonovi romani definitivno nisu prejednostavni uradci "prema špranci" usporedivi s hitićima domaće estrade koja se Baniću gadi i koja je za njega "nezanimljivo ravna" poput "cirkularne pile ili usisivača za prašinu"; oni su više poput jazz-skladbi koje Banić sluša kad god može i osobito onda kada svakodnevica gubi smisao.

Kao u jazzu, druga tema javlja se i gubi, utihne i ponovno se nametne. Zanimljivo je da je u "Gorkoj čokoladi" ta druga tema postavljena donekle neočekivano: prisjetimo li se recimo "Noćne smjene", situirane u doba nakon "Oluje", u kojoj je optimizmu službenih vijesti suprotstavljen noćni svijet svih onih malih ljudi koji ne dijele euforiju vladajućih, i u kojoj je ta druga tema, taj život neprilagođenih tipova koji žive noću, svakako imala i svoju subverzivnu dimenziju, skrivena dimenzija novog romana možda iznenađuje. Tu sekundarnu temu "Gorke čokolade" jednostavno je imenovati: polagano starenje (Nikole Banića) i mukotrpno odrastanje (Banićeve kćeri Nike i tajkunovog sina Arna).

Banić je uvijek prezirao moć i moćnike, iz prikrajka i sa sarkazmom, no sada se još više distancirao. Više i nije ozbiljno zabrinut, zbilju vidi kao farsu, uočava grotesknu stranu svega: ne samo ministarskih izjava koje pune naslovnice, nego i oholosti kvaziintelektualnog razmetanja, svakojakih snobova i moćnika, svih koji ortodoksno vjeruju u najnoviju dijetu ili dizajnera, prezirući slabost. Banićevo starenje korespondira s društvenim trenutkom u kojem se već viđeni izopačeni odnosi i obrasci obnavljaju, kao farsa. U skladu s tim likovi koje Banić susreće, osobito oni iz drugog tabora, iz svijeta tajkuna i snobova, sve su bizarniji.

Mračni tonovi ovog romana više nisu pesimizam i gorčina osviještenog građanina, nego tuga čovjeka koji na trenutke pomišlja da bi se najradije povukao. Između zbivanja iz profesionalnog života privatnog detektiva, koja se odvijaju u nešto sporijem ritmu, javljaju se neki prostori i neke teme koji kao da obnavljaju stare Tribusonove opsesije. Prostor bolnice za Tribusona uvijek ima crnu, ferićevsku dimenziju, prostor je to u kojem je moguće sresti besprizorne likove koji su odavno pljunuli životu u lice, i koji odmah priziva "Sanatorij", roman koji je uz "Noćnu smjenu" doista imao važnu i ljekovitu ulogu u pustoši domaće fikcionalne proze sredinom devedesetih.

Umoran od novotarija

Pesimističan kakav je, prema privatnoj klinici Banić je unaprijed skeptičan ("Ti si zapravo anarhist, a anarhisti razjedaju sve pozitivne ideje", reći će mu bivša žena no stalna suputnica Lidija), baš kao i prema trgovačkom centru, kao novom svetištu i sastajalištu, u kojem se Banić i bukvalno ne snalazi. Sarkastičan je i prema umjetničkim trendovima, i satelitskoj televiziji, umoran u svakom susretu s novotarijama suvremenog života. Osjećajući se strancem u svom gradu, pitajući samog sebe "pretvara li se to polako u tromog dinosaura", Banić je naravno i dalje okretan i lucidan, spašavajući još jednom svojom dovitljivošću birokratsku uspavanost kolega policajaca, koji ni ne slute da ovoga puta istraga neće ostati bez dokaza.

Tribuson je na glasu kao jedan od rijetkih pisaca iz generacije koja se afirmirala početkom osamdesetih godina koji su uspjeli preživjeti upad novog naraštaja te zadržati naklonost i publike i kritike. Bez namjere da bude u trendu (pomalo poput Nikole Banića), ustrajući u sklonosti recikliranju – to jest najčešće ipak vrlo kreativnom obnavljanju – svojih starih tema i obrazaca, Tribuson je autor opusa bez pravih promašaja, s čijom se ujednačenošću može uspoređivati malo koji domaći pisac. Ono što najviše volim u njegovim krimićima je ta prožetost radnje mračnim, okultnim, pesimističnim tonovima, koji kao da su "posuđeni" iz jednog drugog dijela autorovog opusa, onog fantastičarskog, ta dvostrukost koja uvijek ostavlja dojam bogatog, složenog i neiscrpljenog autorskog svijeta.

Kandinski i Pikaso u Sotbiju
Milioni za dvije slike

NJUJORK - Slike Vasilija Kandinskog (Wassily Kandinsky) i Pabla Pikasa (Picasso) biće u centru pažnje predstojeće aukcije moderne umetnosti u kući „Sotbi“ (Sotheby’s) u Njujorku, a mogle bi ukupno da dostignu više od 45 miliona dolara.

Svojevremeno izgubljeno delo čuvenog ruskog ekspresioniste Kandinskog (1866-1944) „Two Riders and Reclining Figure“ moglo bi da dostigne cenu od 25 miliona dolara, procenila je kuća „Sotbi“.

Taj rad Kandinskog jedno je od dva njegova dela koja je slikao sa obe strane kartona. Kandinski je taj rad dao svojevremeno slikaru Alekseju fon Javljenskom, najverovatnije pre 1914. godine.

Rad je bio razdvojen, pa je jedan deo bio izložen Mineapolis Institutu za umetnost, a drugi, koji će se naći na aukciji, gotovo sto godina bio je izvan očiju javnosti.

Kandinski je igrao značajnu ulogu u avangardnim pokretima Oktobarske revolucije, a po povratku u Evropu, postao je profesor na Bauhausu, gde je ostao sve do dolaska Hitlera na vlast. Od 1933. godine živeo je u Francuskoj, u kojoj je i umro 1944.

Pikasova (1881-1973) slika „Žene Alžira” (Women of Algiers) iz serije posvećene ženama u severnoafričkim hramovima, procenjena je na 20 miliona dolara.

Aukcija u „Sotbiju” biće održana 3. i 4. maja, a među delima koja će biti ponužena na prodaju naći će se i radovi Kloda Monea, Maksa Bekmana i Edvarda Munka.

Ljuba Tadić
Budi bog s nama!

Akcija je u samom Liru. Nema druge akcije. Međutim, ima nešto što mene greje. A to je činjenica da svako snosi svoju krivicu - rekao je Ljuba Tadić, govoreći o svom gledanju na ulogu Lira. Budući da mu je ovo treći put da igra Lira u razgovoru za „Blic“ je prokomentarisao sličnosti i razlike.

„Razlikuju se u izvesnom smislu. Naravno, ne mislim da se on razlikuje sam po sebi. Šekspir je tog Lira, razume se, ustanovio, utemeljio. Međutim, razlikuje se po načinu čitanja. Dakle, po rediteljskom pristupu. Režija se menja. A ovde se bitno promenila.“
Na koji način?

- Baš u smislu čitanja, odnosno pristupa. Napravio sam u šali jednu opasku, ili vic. Ovde sam imao problema sa dve ćerke i sa rediteljem. Jer, reditelj se privoleo ćerkama, pa sam morao da se borim protiv svih njih zajedno. Ali, to mora biti tako jer je Lir sazdan na unutrašnjoj snazi. I to ogromnoj! Jer, ako on nema tu unutrašnju veliku snagu da istera sve do kraja, onda preti opasnost da predstava bude dosadna. A ova neće biti dosadna jer je dobro izrežirana.
U kom pogledu se vaš lični pristup Liru razlikuje?

- Pre svega razlikujem se ja sam u odnosu na onog od pre. Recimo, sam sam pre dvedeset pet godina imao snage i energije više nego što je trebalo, a sada ovu energiju ovakvu kakva je čak i održavam da bi odigrao Lira do kraja. No, svejedno, sad mi ne treba da dodajem Liru godine. Jer sam i sam upravo čovek tih godina.
Nalazite li da, možda, ima izvesnih sličnosti između vas i Lira?

- Nema. Ja nikada nisam bio kralj (smeh).
Ipak?

- Naravno, ja navedem da ima sličnosti. Razume se - na pozornici. Ali, kad se spusti zavesa, svaka sličnost nestaje. Kao čovek nisam nikad bio toliki gubitnik i nisam se toliko upropastio, uslovno rečeno, pogrešnim mišljenjem. Naime, on smatra kako treba da živi sa jednom od tri ćerke. Ta njegova ćerka koju mnogo voli - ona ga na neki način izda. I, on to shvati. Vidite, pitanje ljubavi je veoma važna stvar.
Konkretno? Na koji način je to važno za Lira?

- On živi dugo bez žene. Usamljen je. Tako mu je palo na pamet, prosto, da razdeli zemlju i da živi sa jednom od te tri svoje ćerke. Želeo je da okupi oko sto ljudi svoje svite i pratnje, i da ide od jedne do druge. Međutim, njegov plan se ne ostvaruje i tu bude strašna situacija. Naime, Kordelija s kojom je on želeo da ostane i da živi on ga odjedanput odbije u toj roditeljskoj ljubavi. On se tada zanese, a pošto je strastven, pomalo tiranin to ga obori i on ima želju za osvetom. Neznajući da sam sebe zapravo kažnjava. Znate, to je večita tema i priča. Sve je u čoveku. Niko vam ne može veće zlo napraviti nego vi sami sebi. I, Lir ga i napravi sam sebi.
Da li smo i mi, kao narod, skloni da sami sebi učinimo zlo?

- Uglavnom da. To vam je s jedne strane komplikovano a sa druge vrlo jednostavno. Ma, mi smo oko toga ipak komplikovan narod... što umemo da budemo inadžije, pa mitomani, pa sve nešto tako. Mi smo, izgleda narod koji nije baš naročito svestan onoga što mu se događa. Stalno nas vode neke sile - budi bog s nama. Znam po sebi. Uvek pomislim, odnosno poverujem da će nešto da bude, pa počnem da hodam, pa da zviždim... pa mislim biće bolje. A ono prođe vrlo malo vremena i odjedanput počnemo da zviždimo tim istim ljudima sa kojima smo išli protiv onih.
Rekli ste nedavno da volimo da se valjamo u blatu...

- To je meni stalno govorio moj veliki prijatelj Sveta Lukić. Pričao je kako smo mi Srbi jedno čudo - čim vidimo blato, mi odma uskači i valjaj se.

Balada o deci mračnog mola
Aleksandar Arsenijević
Kada se posle tri decenije film vrati unazad, ne čudi što su sredinom tih sedamdesetih Točak i ekipa, za one najzagriženije, za koje je rokenrol bez pržeće gitare bio kao pivo bez pene, a ljubav prema Smaku i Pop Mašini bili životni stav, predstavljali nešto kao kult. Kult nepristajanja na ustaljene šeme i kompromise, kakvih je uvek bilo i biće. Ma koliko su Smak i Pop Mašina bili za obične laike samo deo muzičke zabave, za nas su predstavljali sinonim nepristajanja. Simbol onog dela koji se nije uklapao u čvrste kalupe.
Smakovci se zaista nikada nisu uklapali u kliše, naivno verujući da su vrhunska svirka i podrška publike dovoljan preduslov za karijeru u zemlji na brdovitom Balkanu. Menjajući pevače, brže nego čak Kornelije i bend mu, Smaku kome se priključio Boris Aranđelović, čovek koji je "Child in Time" pevao kao Gilan, nosio kosu do pola leđa i voleo motore, tek 1974. uspelo je da se domogne prve singlice. "Biska 13" i "Biska 16" možda nisu bili odraz svega što su Točak, Kepa, Zoran i Boris umeli i mogli, ali za njihove fanove bilo je to ipak nešto, nešto što je u vreme medijske skučenosti ostavilo prostora za nove mitove i legende. Mitove o šumadijskoj rok atrakciji i gitaristi svetskog kova koji su u novembru te 1974. dali pečat rođendanu emisije Veče uz radio, a samo par dana kasnije na Filološkom fakultetu odsvirali možda svoj najbolji koncert. Svi su ih tapšali po ramenu, hvalili na sva usta, ali od dugosvirajuće ploče, ništa. Studiji su bili rezervisani za neke druge. Ali nisu gubili nadu.
Početkom 1975. godine priključuje im se Laza Ristovski, klavijaturista kraljevačkih Bezimenih, član prateće grupe Lepe Lukić i ansambla Bokija Miloševića. Znatno kvalitetniji zvuk i balansiranje između bluza, džez roka i muzike grupe Jes, i najzad prvi album za RTV Ljubljana. Album koji je kritika uglavnom dočekala na nož, ali koga briga za to. "Perle", "Mračni mol", "Bluz u parku", "Biska 2" i dvadesetominutni "Put od balona", samo su nepopravljive fanove učvrstili u uverenju da je Smak ipak nešto drugo i neponovljivo. Album koji možda nije opravdao očekivanja, ali posle koga je kult Smaka još više dobio na značenju.
Nepunu godinu kasnije, Laza prelazi u Bijelo dugme, što je za obožavaoce, od kojih su mnogi više mrzeli Dugme nego što su voleli Smak, predstavljalo čin ravan veleizdaji. Dve godine kasnije pojavila se "Crna dama", najprodavanija ploča Točka i društva koja je čak doživela i međunarodno izdanje, a da niko u tom trenutku nije bio svestan da je to bio zenit. Da se kult polako ali sigurno pred najezdom nekih drugih "vrednosti" pretvara u otužnu yu-rokenrol priču, osim možda, za one koji su se odlučili na dobrovoljni egzil u svetlu prošlost pred najezdom sumorne budućnosti.
Nekoliko godina posle Smaka, Marko Brecelj i Buldožer drmali su Salom heroja na Filološkom fakultetu. Deceniju i kusur kasnije Filološkim fakultetom kandilaju Dveri srpske, Obrazovci, likovi za koje rokenrol ne da je umro, nego se nikada nije ni rodio. Tri decenije kasnije, Boris se više ne bavi muzikom, Točak i Kepa povremeno okupe ekipu pa odsviraju neki koncert. Tri decenije kasnije deo šlajfujuće Srbije, Srbije na slepom koloseku, ne pristaje na odrastanje i neke nove mitove, koji su sami sebi svrha. Nekima je izgleda pišanje uz vetar genetski kodirano, zato uvek uza se treba imati kabanicu. Kol’ko zbog prehlade.

Meka pornografija visoke renesanse

Njegova biografija podseća na rok-zvezdu. Prerano sazrelog talenta, nikada se nije ženio pod izgovorom da bi to naudilo njegovoj karijeri. Ali je tokom svoje poslednje narudžbine ipak živeo sa tadašnjom devojkom.

Preminuo je u 37. godini od groznice, neki kažu izazvane pohotnim životom. Veliki slikar Rafael (1483-1520) bio je jedan od čuvenog trija italijanske renesanse, rame uz rame sa Leonardom i Mikelanđelom, ali nije imao stav superzvezde; zaštitnik mu je bio sam papa, a savremenici su ga opisivali kao „osećajnog“, „lepo vaspitanog“, „genijalnog“ i „ljupkog“. Na samrtnoj postelji ljubavnici je zaveštao dovoljno novca da „časno“ provede ostatak života. A njen portret - jednu od najvećih slika svih vremena, u rangu sa „Mona Lizom“, naslikao je kao poslednje priznanje ljubavi. Tako barem kaže legenda.

Slika poznata pod nazivom „La Fornarina“ (Pekareva kći) ove godine je po prvi na turneji kroz SAD - od Njujorka preko Hjustona do Indijanopolisa - i predstavlja izložbu samu za sebe. U klasičnom stavu Venere, koja istovremeno pokušava i da prikrije i da prikaže svoje erotske atribute (uključujući i pupak ispod providne tkanine), ona stidljivo gleda u stranu, pretpostavljamo u pravcu svoga ljubavnika. „La Fornarina,“ objašnjava ugledni istoričar umetnosti Lio Štajnberg, „bila je najpribližnija mekoj pronografiji u visokoj renesansi.“ Ali ostaje misterija da li je naslikana polunaga dama zaista pekareva kći; i da li je sam Rafael predmet njenog pogleda? Većina ljudi - među kojima je i nekolicina britanskih kritičara koji su pisali o aktuelnoj Rafaelovoj izložbi u londonskoj Nacionalnoj galeriji - želi da misli tako. S obzirom da pre pet vekova ženski živi modeli u principu nisu bili dostupni, realno je misliti da je poziranje jedne oskudno obučene dame bio intimni čin; šta bi drugo umetnikovo ime ispisano na narukvici njene mišice moglo da znači?

Ipak, stručnjaci ostaju podeljeni po ovom pitanju. Načelnik rimskih muzeja Klaudio Strinati (stalno boravište „Fornarine“ je palata Barberini u Rimu) iznosi manje golicljivu hipotezu. Nedavna restauracija otkrila je burmu na daminoj levoj ruci; Rafaelov poslednji i najistaknutiji patron, sijenski bankar Agostino Kići, upravo se bio oženio izvesnom Frančeskom Ardeaskom. Rafaelovo ime na narukvici, kaže Strinati, posveta je Kićiju. On zaklju?uje da je „La Fornarina“ zapravo Ardeaska. Nažalost, ne postoji nijedan drugi portret Kićijeve neveste kako bismo mogli sa sigurnošću da utvrdimo njen identitet. Kao što Štajnberg kaže, „Sve je to jedan privlačan mit i, poput svih drugih mitova, njegova interpretacija zavisi od stepena pouzdanosti glasina na kojima je zasnovan.“

Duško Trifunović

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, “pospreme” za sobom... Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina...

Pesnik Duško Trifunović je “raspremio” proživljeno i doživljeno - stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova “Veliko spremanje”, u izdanju novosadskog “Stilosa”. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: “napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom”. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

- U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka...

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada. Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponešto iz “Šok sobe”, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano “sveopšte ljuveno”, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.

“... Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom”.

Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa “Draga moja” Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to “s tobom”, sa nekim dragim - njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

- Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i ž ene - tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena - osa, oko koje se sve okreće. - Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne “zamišljene”, obraćam i sve su one moje... Čitajući pesme objedinjene “Velikim spremanjem”, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:

- Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest... koje umeju da ponize, povrede... Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo “između”, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje... Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim NJoj, Ženi):

- Vidiš, Bože, kako ti se molim
sačuvaj mi onu koju volim.

LAŽ U STIHU

IAKO je tek izdata najnovija knjiga pesama Duška Trifunovića “Veliko spremanje”, sledeća je već priređena za štampu. Samo čeka izdavača.

- Biće to pesme u kojima ću lagati a da to nikoga ne vređa - ističe pesnik - Knjiga je naslovljena sa “Dogodilo se na današnji dan” što je moje polazište za “laganje” u stihovima. Počinjem, laži kad je kralj Aleksandar stao pored Diogena i rekao mu: “Skloni mi se, veličanstvo...” Dalje, knjiga govori o raznim istorijskim zbivanjima koja su postala sastavni deo naše literature, naravno, protkana ljubavnim nesrećama i nesporazumima.

Z. T. Mirkovic

Vladimir Adamović
Uzdarje bolesti ljudi

Pre nekoliko dana, neuropsihijatar, primarijus dr Vladimir Adamović, obajvio je kod niške „Prosvete“ novu knjigu- „Bolest i umetnik“ u kojoj razmatra uticaj bolesti na umetničko stvaralaštvo deset velikih umetnika sveta. Kao pionir psihosomatskog pristupa u dijagnostikovanju i lečenju bolesti u Srbiji, Adamović i novom knjigom prevazilazi rigidno postavljene granice između psihijatrije i tzv. internističkog pogleda na svet.

Vladimir Adamović počeo je da „širi“ uverenje o psihi kao pokretaču telesnih bolesti pre četrdeset godina, da ispituje uticaj emocionalnog stanja čoveka na nastanak i tok telesnih bolesti. Knjiga „Bolest i umetnik“ još jedan je njegov naučno zasnovani iskorak iz domena medicinske prakse u bolnici „Dragiša Mišović“, gde je proveo i završio svoj radni vek, ka svetu politike i umetnosti.

Koji su bili kriterijumi za izbor deset ličnosti o kojima pišete?
- Reč je o mom afinitetu. Sve njih voleo sam da čitam, gledam ili slušam. Reč je o psihosomatskim biografijama deset velikana književnosti, slikarstva i medicine, o psihosomatskoj patografiji njihove karijere. Razmatram istoriju njihove bolesti i to kao kočnicu umetničkog stvaralaštva.

Postoji stereotipija kako umetnici svoju kreativnost duguju „umetničkom ludilu“, izrazitoj ekscentričnosti i slično dok vi tvrdite da suprotno!?
- Kreativna istorija čovečanstva nije proces uslovljen jedino patologijom. Postoje umetnici koji su potpuno „normalnog“ psihičkog stanja pa ludilo definitivno nije ekskluzivno vezano za genijalnost. Niti za kreativnost. To je božiji dar. Ali veza postoji jer je često kreativni potencijal blokiran nekom telesnom bolešću, kao trauma iz mladosti ili kao činjenica realnosti; tek, bolest bira umetniku teme iz njegovog nesvesnog ili kreativnog fundusa, izaziva određenu temu. Ali, kreativnost i bolest nemaju uzročno-posledični odnos. Nije jednostavno „čačkati“ po nesvesnom nekog umetnički nastrojenog pojedinca. Kada se svi njegovi konflikti verbalno ispolje tokom psihoanalize on često gubi imaginaciju, kreativnost i umetnički fantazam. Kad svi konflikti izađu na površinu, to simbolično ugušuje njegovo delo, kao u slučaju Judžina O Nila koji se izlečio od alkoholizma ali je kao autor potpuno stagnirao nakon toga.

Koja bolest je dovela u pitanje stvaralaštvo Marsela Prusta?
- Astma blokirala njegov kreativni doprinos, što je učinila epilepsija, doduše temporalna, kad je reč o Van Gogu. Balzak je umro od dijabetesa, a po strukturi ličnosti bio je tzv. oralni tip, gojazan, sklon debljanju pa je tako i skovan termin o preterivanju u hrani, tzv. balakovski ručak.

A Edgar Po?
- Po je umro od delirijum tremensa. Opis njegovih poslednjih dana je klasičan opis, knjiški opis delirijuma: nemir uznemirenost preznojavanje, lupanje srca...

Dostojevski...?
- On je obrađen sa pozicija obične epilepsije koju ignoriše, ne leči je. Kako epilepsija napreduje njemu raste i kreativnost ali sa epilepsijom se razvija i tuberkulozni proces. I on umire od tuberkuloze na vrhuncu kreativnosti.

Betoven doživljava paranoidna stanja. Kako je postepeno gluvio, prekida komunikaciju sa okolinom i zato umire od ciroze, jer se prepustio se piću.

Kod Čehova je tuberkuloza u pitanju, kao posledica prethodne, premorbidne ličnosti. Gogolj je hipohondar a umire u melanholično-depresivnoj krizi tokom koje odbija hranu do smrti.

Kojom bolešću je bilo prouzrokovano Frojdovo korišćenje kokaina, što mu je, navodno, pomoglo da uobliči psihoanalitičku teoriju?
- Imao je karcionom tvrdog nepca koji je po svoj prilici izazvan pušenjem. Kao rodonačelnik psihonalize i čovek koji bi trebalo da kontroliše svoje emocije, impulse i htenja on ne može da se odrekne cigara sve do smrti. Tokom šesnaest godina imao je 23 operacije ali nastavlja da puši. Sa svojim internistom dogvorio je eutanaziju. Kad ne budem više mogao da podnosim bolove onda, molim te, daj mi injekciju morfijuma. Njegova je smrt posledica krivičnog dela.

Šta je teralo Hemingveja ka korišćenju ruma umesto vode?
- Prvo se ubija njegov otac, Klarens, doktor, onda sam Hemingvej, pisac, pa njegov brat... puška, puška, pa revolver, a onda se ubija Margo. Pre dve godine, njegov sin, Gregori, genetičar, umire u zatvoru u koji dospeo jer se šetao go ulicama Majamija. I sada, Mjurijel kaže: „pripadam porodici koja ima mnogo ludih gena. Nadam se da neće i mene odrediti.“

Da li ovom knjigom odustajete od psihometrije jakih političkih ličnosti sveta, što vam je bila prethodna preokupacija?
- Ne. Upravo sam završio pisanje Titove psihobiografije, nakon knjiga o Staljinu i Hitleru. Svima je bilo zajedničko manipulisanje masama. Masa je ta koja nosi diktatora. U centru mog istraživanja je odnos između sledbenika, vođe i istorijskih okolnosti.

Anica Dobra
Nisam zvezda, glumica sam

Na manifestaciji „Festival bavarskog filma“, održanoj 14. i 15. marta u Dvorani kulturnog centra, prikazano je pet filmova iz ove nemačke republike. Uz brojne goste iz Nemačke bio je tu i reditelj Mark Rotemund, njihova rediteljska zvezda u usponu, koji je na nedavno završenom festivalu u Berlinu sa filmom „Sofija Šol - poslednji dani“ dobio „Srebrnog medveda“ za režiju. Reč je o reditelju koji je, između ostalog, potpisao filmsku komediju „Scene sa planete zemlje“ u kojoj igra i Anica Dobra. Naša poznata glumica ostvarila je više nego zavidan uspeh u nemačkoj kinematografiji. I došla je da podrži manifestaciju. Nonšanlantno silazeći niz stepenice Dvorane kulturnog centra, smešeći se poput deteta, rekla je kako nije očekivala takav publicitet, a potom za „Blic“ dodala:

„Bila sam zbunjena. Znala sam da se ovo dešava u Beogradu, ali nisam znala da će doći i reditelj. U vreme kada smo radili taj film ovde je bilo jako teško i živeti i uopšte opstati. A on celu tu priču zna. Sada mu je, pretpostavljam, bilo interesantno da dođe i da oseti Beograd koliko je to moguće u 48 sati. Ali, ja to sve nisam znala. Dolazim ovde i vidim čoveka sa kojim sam radila i koji je inače ove godine u Berlinu dobio ‘Srebrnog medveda’ za režiju. Znate, kao što se za mladog glumca uvek može reći ‘od njega će biti nešto’, to smo i mi mogli da kažemo za Marka Rotemunda kada smo radili njegov prvi bioskopski film. Prosto se videlo da je on dečko sa sadržajem i vizijom. Meni je jako čudno da taj film odgledam ovde. Verovatno zbog konteksta. U pitanju je komedija, dakle nije nikakav težak film. Verovatno je u ovoj selekciji i zbog toga što je u Nemačkoj bio vrlo gledan, i što je vratio publiku u tamošnje bioskope. Iskreno, meni je žao što samo komedije vraćaju publiku u bioskopske sale. Volela bih kad bi publiku privlačile i ozbiljne drame.“
Hoćete da kažete da Nemačka kinematografija ima slične probleme kao ovdašnja?

- I nemačka kinematografija nastoji da vrati publiku u bioskope. Samo što je to sve, naravno, na različitim nivoima, jer tamo postoji više novca.
Da li ste veća zvezda u Nemačkoj ili ovde?

- A zašto moram da budem zvezda? I tamo i ovde sam glumica! Bez obzira na to što ovde dugo godina nisam odradila neki film, iako imam jaku želju, i bez obzira na to što sam tamo za poslednjih pet godina odradila više od 15 filmova, ja sam samo glumica. Drago mi je zbog toga. Drago mi je i da sam opstala ovoliko godina i ne tamo i ne ovde, nego generalno. Drago mi je što mogu kvalitetno da se bavim svojim poslom.
U Nemačkoj ste nedavno ušli među tri glumice nominovane za „Zlatnu kameru“, prestižnu glumačku nagradu...

- Radi se o tome da se zaista prvi put desilo da neko ko ne poseduje čak ni nemački pasoš i kome je potrebna viza za boravak u Nemačkoj bude nominovan. Bitno je da su mi pokazali da sam, kako god, deo njih, da to što radim ima smisla i da je njima stalo do toga. Mnogo je to, priznajem, dobar osećaj. U izvesnom smislu dolazi kako od kolega tako i ljudi iz branše i nazovi elite. Ali! Cela stvar će da se završi pozitivno ako za deset godina, kad budemo razgovarale, budem u situaciji da kažem čime sam sve to dopunila i nadogradila. Hoću da kažem - za mene je opstanak na određenom nivou najveći uspeh. Ne postoji garancija da će to da se desi - ali, ako uopšte imam nekakvu ambiciju, onda bi to bila moja ambicija.
Kako vidite savremeni trenutak u srpskoj kinematografiji? Imate li neku ponudu?

- Da, imam ponude. Vrlo sam subjektivna i teško mi je da iole objektivno govorim o filmu ovde. Ne znam dovoljno ništa o procesima u ovdašnjoj kinematografiji. Kao glumicu, vidim sebe kao zadnjeg činioca, a kao privatno lice, ja sam neko ko će da podrži svaki film snimljen u ovoj zemlji bez obzira na žanr ili na tehniku. I dalje smatram da, pošto je za mene ideja ono što prodaje bilo koji projekat, imamo još dobrih ideja. Nismo baš ubijeni u pojam. Dobro se držimo na tim labavim nogama. Još uvek.
A rad u ovdašnjem pozorištu? Niste igrali od „Divljeg meda“?

- I dalje sam ponosni član „Ateljea 212“. Mene pozorište uvek vraća na zemlju, u smislu nespavanja od silnog razmišljanja, u smislu situacije da se intenzivno mesecima živi za jednu ulogu ili za jednu ideju. Manje se to dešava na filmu, jer je jednostavno drugačija tehnologija rada. Jer glumac na filmu ima mnogo manje šansi da kontroliše svoju ulogu u filmu nego što to može u pozorištu. Zato bih, dokle god mogu, ostala u pozorištu, u toj crnoj kutiji.
Kada smo pre poprilično godina razgovarale, rekli ste da je „ljubav hrana a zaljubljenost glad“ i mnoge devojke su taj naslov sekle i lepile na zidove svojih soba.

- To bih i ja i sekla i lepila.
Jeste li ostali pri takvom stavu?

- Jesam. Smatram da je ljubav, sposobnost da se voli, najjača energija, najbolji motiv, najžešći pokretač. Bez obzira na to da li je to ljubav prema čoveku, poslu, porodici... Ona je motiv za sve što radimo u žvotu.
Mislite li da možda bolujemo od nedostatka prave ljubavi i posvećenosti?

- To se vidi u momentima kada se nekome ili nečemu posveti puno pažnje i ljubavi jer onda se od te druge strane može dobiti mnogo više. Prvo, to potkrepljuje tezu da je ljubav najjača snaga a, drugo, potkrepljuje i ovu tezu da ljudi ne dobijaju dovoljno ljubavi. Ali i zato što je i ne daju dovoljno. A ljubav je, naravno, dvosmeran proces.

'Good night, thank you, and may your God go with you'

Tako je svaki svoj nastup završavao najsmješniji Irac na svijetu, David Tynan O'Mahoney, poznatiji kao legendarni Dave Allen (1936-2005.). Gdje god taj stari ateist završio, sretno mu bilo.

Nekoliko generacija naših TV-gledatelja osjeća vječnu zahvalnost Saši Zalepuginu što ih je u svojim "Nedjeljnim popodnevima" sedamdesetih upoznao s neponovljivim Daveom Allenom, uglavnom isječcima iz njegovih serija "Tonight with Dave Allen" i "Dave Allen at Large". Odjednom se na ekranima pojavio čovjek u trodijelnom odijelu kojem su, da bi bio zabavan, bili dovoljni njegov barski stolac, obavezna pljuga u ruci i čaša viskija, i najbritkiji, najzajedljiviji komičarski um koji se može zamisliti.

Naravno, Dave je snimao i skečeve sa svojom glumačkom ekipom, koji su također bili urnebesno smiješni, ali najbolji je bio u svojim kratkim komentarima, naročito onima na račun bilo kojih autoriteta; posebno su mu omiljeni bili katolički svećenici ("Ja sam ateist, Bogu hvala") - bio je prvi komičar koji se usudio preobući i u papu, zbog čega je i zabranjivan. Bio je po izgledu toliko uglađen da se podigla velika frka oko fuck u jednom njegovu vicu ("Stalno živimo po satu: ustajemo po satu, jedemo i spavamo po satu, ustajemo, idemo na posao... I što nam daju kad idemo u mirovinu? J***ni sat!").

Njegovi najbolji vicevi bili su izvrsni, ali predugi za prepričavanje; uostalom, prilikom prepričavanja nedostaje ono što ih je činilo toliko smiješnima - intonacija njegovog glasa, njegove grimase u pravom trenutku... Evo kako to zvuči ovako na suho, na papiru: Umre čovjek i dospije u raj. Sveti Petar vodi ga okolo i pokazuje mu kako to izgleda. U jednoj velikoj sobi gomila ljudi - pita on tko su, a Petar odgovara: metodisti. Pored druge sobe, Petar objasni da su to anglikanci, i tako dalje. Kod zadnje sobe, Petar zatraži od čovjeka da skine cipele i prođe pored vrata na prstima: "Znaš, tu su katolici, a oni misle da su oni jedini ovdje."



Posebno su zabavne bile njegove priče o tome kako je izgubio pola lijevog kažiprsta ("Nemojte me zvati onim irskim komičarem s pola prsta; ja sam irski komičar s devet i pol prstiju!"), koje su uvijek bile drugačije i sve luđe i luđe - pravu istinu nikad nismo doznali. Lijepo je rekao da "dobar pripovjedač nikad ne dopušta da ga činjenice ometaju". Za jednog Irca iznimno je što nikad nije pričao stereotipne irske viceve (na britanskim otocima su Irci Pat i Mike ono što su kod nas Mujo i Haso); kada bi se osvrnuo na Irsku, bilo bi to zbog politike i terorizma ("Najbrža društvena igra na svijetu igra se po pubovima u Belfastu, a zove se 'dodaj paket dalje'").



Na kraju su godine učinile svoje ("Još uvijek mislim o sebi kakav sam bio prije 25 godina. A onda u zrcalu vidim starog prdonju i shvatim da sam to ja") te je osamdesetih čak prestao s pušenjem tri kutije Gauloisesa na dan ("dosadilo mi je plaćati za ono što me ubija"). Konačno mu je zdravlje popustilo u 68. godini, a mi se nadamo da će obitelj (žena i tri kćeri) poštivati njegovu posljednju želju i na grob mu staviti natpis: "Ne oplakujte me sad, ne oplakujte me nikad, jer neću raditi ništa na vijeke vjekova." Adio, majstore!

Azra

Boks set sa sedam albuma Azre
Nemir i strast

Diskografska kuća City Records nedavno je objavila boks set sa sedam albuma Azre, možda najbolje jugoslovenske novotalasne grupe i svakako jedne od najvećih grupa koje su se ikada pojavile na ex-yu tlu. U ovoj kolekciji nalazi se pet redovnih albuma, od bezimenog debija do "Krivog srastanja" - iz nejasnih razloga izostavljen je album "Kad fazani lete" - plus dve zbirke singlova.
Boks set pokriva ključni period u karijeri Azre - prvu polovinu osamdesetih. U toj fazi, grupa je snimila sve važne albume, i to u rekordnom roku. Iz Džonija su pesme lile kao voda preko brane koja se upravo srušila. On se predstavio kao vanserijski tekstopisac, revoltirani, srčani tip koji se ne libi da razdire samog sebe i svoje frustracije iznosi pred publiku. Zauzvrat, publika je u njemu prepoznala glasnogovornika generacije, a njegove pesme proglasila himnama.
Večito zagrejan za politiku, Štulić je sva razmišljanja generacije koja ga je volela sažimao u poetične parole. Umeo je, recimo, da strofe o komunističkoj diktaturi pretvori u univerzalni protest protiv nečoveštva. Takođe, bivajući prvi i najinteligentniji prorok domaćeg rokenrola, on je - usred udobne zemlje koju je Tito godinama uspavljivao zapadnim kreditima i usred zaraznog optimizma koji je doneo novi talas - ispisivao teške, depresivne stihove koji će samo nekoliko godina kasnije postati užasna stvarnost. Pored ostalog, pevao je o "riječima koje seku kao nož", "ustima punim baruta", "gomili koja ne oprašta" i "nevidljivim ubojicama efikasnih ruku".
Osim svega ovoga, Džoni je bio sjajan u ljubavnim pesmama, uspevajući ponekad da istovremeno bude goli romantik i apostol sarkazma. Ukratko, o čemu god da je pevao u periodu koji ovaj boks set oživljava, za Štulića je muzika bila pitanje života i smrti. Ili, da na kraju parafraziramo njega samog, pitanje nemira i strasti. Ivan Ivačković

Šumadijski bluz za Ariju Dijamond

OPET VOLI
LJUDE, CVEĆE DOVOLJNO
ZA MALO, MALO SREĆE
NIJE SAM
(BLUZ U PARKU)
Oni koji tek danas, tri decenije kasnije, zahvaljujući vaskolikoj tehnici zvanoj CD, MP3 i ko zna šta još konzumiraju restlove YU roka sedamdesetih, nikako ne mogu da se odupru utisku, da se onda, kao i danas, uglavnom sve svodilo na Beograd, Zagreb, Sarajevo i Ljubljanu. Da je sve ono što se pokušavalo van ova četiri velika centra, ostajalo nezapaženo i skrajnuto na margine i dostupno samo najzagriženijim fanovima. I možda su oni, koji tih godina nisu bili ni u petogodišnjem planu, u pravu.
Ma koliko se Nešković, Karaklajić, Peca Popović, Pera Simić i ekipa okupljena oko Džuboksa, trudila da pučanstvo ubedi da se rokenrol ne svira samo u metropolama, za bendove koji su dolazili iz Kragujevca, Kraljeva, Osijeka ili Maribora, studiji diskografskih kuća, bili su daleki kao imaginarne galaksije i sazvežđa opisana u delima Asimova ili Klarka. Za njih su bile rezervisane igranke po oronulim domovima kulture, letnjim baštama i školama diljem jugoslovenske provincije, u kojoj se posle toga danima sa usta na usta prenosila priča o nekim čudesnim gitaristima, Točku ili Veselom Oršoliću, koji jednostavno nemaju sreće da ih čuje neki tamo guzonja iz diskografske kuće i pripusti ih u studio da pokažu šta znaju. Možda jednostavno nisu imali sreće, možda nisu želeli da se šlihtaju, a možda je u nekom samo njima razumljivom idealizmu i inatu bila bliža publika u banatskom selu Sanad, Požarevcu, Gornjem Milanovcu, Požegi, Kosjeriću... od prestoničkih foliranata.
Neki kao Smak, nastao, davne 1971. na relaciji Kraljevo - Kragujevac - Čačak, uspeli su se da se domognu toliko sanjane, dugosvirajuće ploče i na kolena bace metropolu. Neki su postali deo mitologije, kao što se to dogodilo sa osječkom Nirvanom. Neki kao Radomir Mihajlović Točak postali su žive legende, a oni drugi kao Veseli Oršolić, nestali su neznano kud, samo se još uvek pamte njihove svirke.
Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac, bio je početkom tih sedamdesetih sinonim, proleterskog, narodskog benda, koji je se kalio skidajući stvari inostranih uzora, od Prpla, preko Džetro Tala, do Vora, provlačeći onako usput i sopstvene stvari, možda prozaičnih tekstova, razumljivih običnim smrtnicima. Točak, Zoran, Kepa, nešto kasnije Boris i Laza, početkom sedamdesetih, iako bez jedne jedine ploče, postali su nešto o čemu se pričalo. A, pričalo se o Točkovim virtouznim solažama, Kepinom urnebesnom sviranju bibnjeva, gde sve pršti, a komadi palica lete unaokolo. Ispredale su se priče o najboljoj verziji "Duvanskog puta" od Bardona pa do naših dana. Kolale su legende o čačanskom anfan teriblu Biski, kome je posvećen čitav serijal pesama. Kružio je mit o Jarku, čačanskoj urbanoj legendi, čudesnom gitaristi i boemu, od koga je Točak učio prve akorde na bas primu i gitari. Prepričavalo se o Točkovom sviranju bubnjarskom palicom na gitari Arija Dijamond, čudnog zvuka i još čudnijeg oblika, koji joj je dao, a opet kako legenda kaže, jedan stolar na nekom gradilištu u Belgiji, gde se 1970. godine, Radomir Mihajlović obreo posle avanture zvane Dečaci sa Morave.
Nijedan bend u onoj staroj Jugi, nije pratilo toliko mitova i legendi koliko Smak. Nijedan singl ili dugosvirajuća ploča nisu se iščekivali kao ostvarenje Točka i ekipe. Valjda je i četrdeset reda, malo za toliko mitologije...

Don Horhe i Bjanka
Život Horhea Luisa Borhesa, Džems Vudal

U izdanju Gradca nedavno je objavljena biografska knjiga Džemsa Vudala Život H. L. Borhesa. Na kraju Vudalove knjige je album fotografija – Borhesov život kao u kinematografu. Među fotografijama je i jedna piščeva sa Bjankom Džeger

Na poziv Britanskog saveta iz Buenos Ajresa, Borhes je 1963. godine boravio u Londonu. U Kaning hausu održao je predavanje "Španski jezik u Južnoj Americi". Interesovanje je bilo veliko pa su i službenici argentinske ambasade jedva uspeli da uđu u salu. U okviru programa posete Borhes je sa majkom Leonorom bio u pozorištu Old vik na premijeri Kralja Lira Pitera Bruka sa Polom Skofildom kao Lirom. Sutradan je ručao sa pesnikom Džordžom Makbetom. U ponoć Lir, u podne Makbet. I eto ta bizarna slučajnost, navela me da pogledam da li je pesnik Makbet zastupljen u Antologiji engleske poezije Svetozara Brkića. I knjiga se otvorila na strani sa pesmom Život posle smrti. Autor Džordž Makbet. I malo nervoznom linijom podvučeni stihovi: Mogu da vidim u mraku al moje oči/izgledaju prevelike/na poklopcu konzerve.Uvek sam/ zapanjen što vidim samog sebe. I poklopac konzerve je zrcalo.

Strah od ogledala osećao sam od najranije mladosti....U mojoj kući je postojao jedan trokrilni orman sa tri ogledala – plašio sam se da će neki od tih likova iz ogledala početi da živi sopstvenim životom. Međutim, sada se ogledala više ne plašim jer ne mogu da vidim... oslobodio sam ih se na užasan način.

Uvek je nelagodan osećaj kada razgovaraš sa slepom osobom. Kako gledati u oslepele oči?

Na fotografiji iz Njujorka, godina je 1983, Borhes razgovora sa Bjankom Džeger. Dva dobro kadrirana profila. Bjanka Džeger gleda pravo u Borhesove oči. I Borhes gleda pravo u oči Bjanki Džeger. Na toj fotografiji vidi se da u ovom dijalogu funkcioniše neka prisnost višeg reda. Borhes i Bjanka Džeger "uvode sjaj bića u razgovor očiju".

O čemu razgovaraju?

Bjanka Džeger došla je u Njujork da se dogovori sa Mišom Barišnjikovim o adaptaciji (balet) jedne bajke Oskara Vajl da. Ne može da se odluči koju bajku da predloži Barišnjikovu. Jer sve su genijalne. I Slavuj i ruža i Uobražena raketa i Sebični div i Ribar i njegova duša. Pa moli Borhesa da joj pomogne. Njoj je najbliži Srećni princ. Borhes kaže da i on najviše voli tog princa. On je u svojoj devetoj godini preveo tu Vajldovu bajku na španski. Na predlog Alavara Lafinura taj prevod objavljen je u "El Paisu". Samo je ta bajka o srećnom princu nesrećna bajka. Na kraju te sage o prijateljstvu (i milosti) princa (kip) i ptice (Lastavić) umiru dva glavna junaka (a princ u bajci i oslepi). Pa Borhes ne zna koliko bajka sa takvim krajem može doneti prihoda, koliko novca za gladnu decu Hondurasa i Nikaragve. A Borhes je ipak za Srećnog princa. I tako je i bilo. Barišnjikov kao srećni princ.

O čemu još razgovaraju?

O filmu Nikolasa Rega Predstava u kome jednu od glavnih uloga igra Mik Džeger. U finalnoj sceni filma Džeger čita jednu priču iz Maštarija. Borhes kaže Tri verzije Jude, a Bjanka Džeger Vrt sa stazama koje se račvaju. Ne, ne, ni jednu ni drugu. Džeger čita priču Jug. O Huanu Dalmanu, sekretaru gradske biblioteke, iz ulice Kordoba... On posle jednog košmarnog iskustva kreće iz bolnice na Jug. Na putu za jug u jednoj krčmi izazvaće ga na dvoboj noževima. I Huan Dalmon odlučno steže nož koji neće umeti da upotrebi, izlazi u ravnicu. Dalmon u ovoj priči čita 1001 noć (prvi tom) i odlazi u smrt kao u san. Kao srećni princ. Predstava je film o ranim šezdesetim (XX vek) u Londonu – o povezanosti visokog kriminala i rok aristokratije. Rok zvezdu igra Mik Džeger, a kriminalca Džems Foks. Na kraju filma Džeger čita naglas odlomak iz Borhesove priče Jug i onda mu pucaju u glavu. Knjiga pada na pod, a u njegovom snu o smrti pojavljuje se Borhesovo lice, kao ogledalo, koje se razbija u paramparčad. Ovaj film ostaje na razini nasilja i dobrog porno seksa. (Ali je to, svejedno, dobar film.) Docnija sudbina onih koji su učestvovali u pravljenju ovog filma kao da je nastavak neke Borhesove priče. Donald Kamel, scenarista o vog filma i pomalo reditelj, izvršio je samoubistvo. Džems Foks je napustio veliku glumačku karijeru i postao član fundamentalističke hrišćanske sekte. Dve mlade glumice Anita Palenberg (Kit Ričards) zbog preteranog uzimanja droge napustila je decu i muža, Mišel Breton nakon potucanja po Bliskom istoku lečila se u jednom psihijatrijskom zavodu u Hanoveru. Samo su Nikolas Reg i Mik Džeger ostali u sedlu.

I onda kao (montažni) rez. Borhes kaže da je na radiju čuo da je BBC zabranio emitovanje spota Undercover of the Night jer je kao nasilan. "San" piše da se u spotu može videti Mik Džeger kako se odmara u hotelu u Meksiko Sitiju i onda ga napadne banda huligana. Vođu naoružane bande igra Kit Ričards, a Džeger kaže da je ta pesma inspirisana onim što je pročitao o "nestalim ljudima" u Argentini. Bjanka Džeger kaže da se direktno obratila Raselovom sudu (zna ona da taj sud nije za ovakve slučajeve), ali da se Vladimir Dedijer lično angažovao da se skine zabrana sa prikazivanja spota Rolingstonsa.

I evo, moram da preskočim o čemu su sve Borhes i Bjanka Džeger razgovarali (o mačku Bepu i Kiplingu, o Pinočeu i kući za masažu, o Hajneu i Islandu, o tangu i milongi, o De Kvinsiju i predgrađu Palermo) – jer žurim do Barišnjikova koji je pročitao u "Njujorkeru" jedan Borhesov intervju. Pa ne može da veruje da Borhes nikada nije bio na fudbalskoj utakmici i da ga ne interesuju ni "Boka" ni "River", ni Kempes ni Menoti, ni ovaj mladi as, mladi bog Dijego Maradona. Borhes veli da nije tačno da nije bio ni na jednoj utakmici. Bio je na utakmici Argentina–Urugvaj, ali je napustio stadion posle pola sata. Veli da mu je bilo užasno dosadno. "Ne volim fudbal, to je gruba igra, neplemenita i konvencionalna, ‘prosti igrači fudbala’ veli Šekspir u Kralju Liru." Ja se toga ne sećam, mada nisam siguran. A možda to i kaže Šekspir. Nezgodno je što je to u prvom činu, scena 4. Još je veselo u Kralju Liru. Ne dozvoljavaš ni da ti se podmeće noga, bedni nogometašu. To kaže Kent. A on je pravi, zato mi je žao. Da kaže V ojvoda od Olbenija, ili kopile Edmund, ili Gonerila ne bi mi bilo krivo. A da je Šekspir gledao Džordža Besta, recimo utakmicu Mančester–Benfika, u maju 1968, finale Kupa šampiona, nikada to ne bi napisao.

Palermo (Sicilija), maj 1984.

Ovaj dijagonalni razgovor Borhesa i Bjanke Džeger je neka vrsta "prikaza" knjige Džemsa Vudala Život H. L. Borhesa (Gradac, 2004). Ima u ovoj Vudalovoj knjizi i strasti i stava. I hrabrosti. Tako Vudal kaže da je Borhes svoje najbolje stvari napisao između 1938. i 1952, naročito kada je reč o pričama. A da posle sve to liči na Borhesa, ali da je bleda kopija. Ova knjiga je malo sporijeg ritma (dosadna je) kada Vudal počne da se bavi psihoanalizom Borhesa. Ali ima i nekih fantastičnih podataka. Slepilo je bio važan razlog što se Borhes ponovo okrenuo poeziji, sonetu. Slepilo i sonet. Borhes je, dok je držao predavanja, povremeno bacao pogled na svoj džepni sat. A već je bio potpuno slep. Fantastična je Borhesova potreba da bude stalno u stanju zaljubljenosti, crveneo je i u 82. godini. Kad je Borhes saznao da se Marija Ester Vaskez verila (on je imao nameru da se njom oženi), otišao je kod zubara i povadio sve zube. Pa Borhesova odluka da se oženi Marijom Kodamom osam nedelja pred smrt.

Na kraju Vudalove knjige je album fotografija – Borhesov život kao u kinematografu. Među fotografijama je i ova sa Bjankom Džeger.

U epilogu Vudalove knjige, koja nosi naslov kao i ona pesma Džordža Makbeta Život posle smrti, pisac biografije o Borhesu govori o tome kako je veoma teško doći do Borhesovih pisama.

Na kraju knjige je i spisak Borhesovih putovanja, turneja. Brazil, Meksiko, Egipat, Island, Japan, Maroko... U Jugoslaviji nije bio. A imao je valjanih razloga i pravih sagovornika. Vasko Popa ima pesmu koja počinje: Neizmerna ogledala Buenos Ajresa zapamtila su/ tango koji je na oštrici sna i noža... – I već polako nalaze igri izlaz/ iz lavirinta ulica i nedoumica.

Pa Popa ima i onu fantastičnu pesmu (Pesnikov hleb): Tek što smo s e upoznali/Don Horhe Luis me priupitao/kako se na mom jeziku kaže hleb... Kada smo se posle mnogo godina/ Opet sreli negde u belom svetu/ Ponovio je tu reč likujući... Imao je ozareno lice čoveka/ Koji je ugledao skriveni zlatnik /U sredini belog svemirskog hleba.

I mladi Muharem Bazdulj ima odličnu priču Slijepac i pjesma. U toj priči Borhes u nekom kafeu u Ženevi sluša sa jednom konobaricom, devojka iz Bosne (neka bude Travnik), jednu stvar Brusa Springstina. I plače Borhes, plače slepac "onako muški...bez zvuka ikakvog".

A što se tiče prepiske, Džems Vudal obratio se na pogrešnu adresu. Naročito one prepiske koja se odnosi na Borhesovih poslednjih šest meseci u Ženevi. Ta pisma su bila upućena Jovici Aćinu.

I bilo je malo oštrine, malo spora ko je pisac priče Borhes i ja, Aćin ili Borhes.

Ja imam prepisku sa Di Stefanom.

I sada Španija. Zato je ovaj tekst o Borhesu (i Bjanki Džeger). Tako počinjem pripreme za utakmicu sa Španijom, 30. marta. Jer to je jedini ozbiljan projekat u ovoj državi u poslednjih petnaest godina. Važnije je otići na Svetsko prvenstvo u fudbalu nego to, NATO i Evropska zajednica. Pa čim si među ozbiljnim fudbalskim svetom (među 16 ili 24 najbolje ekipe) ti jesi i NATO i Evropska zajednica. I još nešto povrh. Pa nisu se Nemci podigli posle apsolutne kapitulacije 1945. kao "privredno čudo" niti zahvaljujući američkim kreditima, nego zato što su devet godina kasnije postali svetski prvaci u fudbalu. U Švajcarskoj (1954). Tamo gde je Borhes sahranjen.

I zato samo Partizan da pobedi ove Ruse, večeras. Pa onda Španija, da padne.

A droga, o tome nisu razgovarali? Pa jesu naravno. Nikaragva – Džeger. I evo Borhes, i sad je kraj: "Probao sam kokain tri puta uzastopce i shvatio da je efekat isti kao kad se uzimaju bombone od mente." Pa na čemu je onda taj Borhes?

Sve drugi uzimaju!

POPULARNA hrvatska spisateljica i kolumnistkinja Vedrana Rudan (1949) ovih dana gostuje u Beogradu. Došla je na promociju svoje najnovije knjige “Ja, nevjernica” koju je objavio beogradski izdavač “Rende”. Rudanova je jedan od najpopularnijih hrvatskih pisaca, njena dva romana “Uho, grlo i nož” i “LJubav na poslednji pogled” doživela su po nekoliko izdanja, ne samo u Hrvatskoj, već i u Americi, Poljskoj, Sloveniji, Mađarskoj i Srbiji. Predstava “Uho grlo, nož” izvodi se u beogradskom Ateljeu 212 i u dva hrvatska pozorišta.
U knjizi “Ja, nevjernica” sakupljeni su tekstovi koji su izlazili u “Feral tribjunu” i “Nacionalu”. Zbog čega ste odlučili da ovu knjigu objavite samo u Srbiji?
- Pretpostavljali smo da, ako bismo je objavili u Hrvatskoj, ne bi vladalo veliko interesovanje za nju, jer je te tekstove čitalo najmanje 80.000 ljudi - kaže Rudan. - Verujem da će i čitaocima ovde oni biti zanimljivi, zbog toga što je dobar deo priča posvećen crkvi iz perspektive ostrašćene nevernice. Kako su to najžešće priče, iz njih je proistekao naslov “Ja, nevjernica”.
Željni hleba
U knjizi Vedrana Rudan dotiče teme odnosa roditelja i dece, ljudi prema crkvi, rat i mir u Hrvatskoj, odnos Hrvata i Srba... Ona piše o terorizmu danas, o strahu od odmazde, odlasku mladih Hrvata i Srba u Irak da bi se borili za američke interese, o globalizaciji.
- Roditelji se često boje svoje dece, čini im se da su ugroženi od njih. Takođe, postoji strah od crkve, koja je trenutno u Hrvatskoj žestoki neprijatelj žene. Bore se za ukidanje aubortusa, veštačke oplodnje... Hrvatska katolička crkva je više među ženskim nogama nego u crkvama - kaže Rudan. Hrvatska je već Evropa, komad zemlje gde robovi za male pare rade za stranog gospodara. Odnos Srba i Hrvata je odnos robova prema robovima. Ne doživljavam Srbe kao nešto što ima neku glavu i neki rep, postoje pojedinci, postoje srpski političari, kao što postoje hrvatski, neki od njih su lopovi, manipulatori i zločinci, ovakvi ili onakvi. Ali, postoje i oni ljudi koji su hleba željni i koji se bore da prežive.
Rudan je uverena da su česti napadi na katoličku crkvu opravdani, jer je ona sve oštrija i grublja prema običnom čoveku, zamera mu mnogo toga što sebi dozvoljava.
- Katolički popovi, pa čak i kardinali, ne poštuju svoje zakone. Postoji mnogo afera unutar katoličke crkve - pedofilije, silovanja, krađa, prevara. Sve češće koristim američku poslovicu “Lažeš kao katolički kardinal”! Popovi se mešaju u intiman život žena, daju sebi pravo da misle o ženskom telu onako kako se to od njih ne očekuje. Zato su sve manje omiljeni, konzervativni su i trude se svim snagama da rade protiv sebe. Ne daju šansu mladim ljudima iz svojih redova, da dođu i kažu nešto pametno. Crkva bi trebalo da učini nešto da ne izgubi vernike. Nikad nisam bila vernica, ali bi mi katolička crkva bila draža kad bi poštovala zakone koje je sama smislila.

IZGUBLJEN IDENTITET
U tekstovima dosta pišete i o privatizaciji u Hrvatskoj. Kako je prošao taj proces?
- Sve kroz šta smo mi u Hrvatskoj prošli čeka i vas. Ono što danas imate uskoro će postati nečije. Izdavačke kuće, fabrike, preduzeća imaće vlasnika koji ima ime i prezime. Sve će dobiti nekakvi Petrovići i Pavlovići za sitne pare, a vi i vaša deca radićete kao jeftina radna snaga kod Italijana, Austrijanaca ili Srba. U Hrvatskoj su svi mediji privatni, uglavnom su u rukama stranaca - Austrijanaca, Nemaca, Amerikanaca. Najveći hrvatski nedeljnik i vaša “Politika” imaju istog vlasnika. Na naslovnim stranama su pogrešne teme - udarna vest je ko je koga zaklao, silovao, ubio, šta se pokralo, da li ćemo predati Gotovinu ili nećemo, šta haški sud poručuje, šta Karla del Ponte hoće... Nacionalni identitet ne postoji. Ne možete danas kupiti u Beogradu prave srpske cipele, pravi srpski kaput, pravi srpski ruž, ali možete da kupite “revlon”, “avon”, “kamper”. Isto kao u NJujorku. Ali, tu smo i ne možemo nazad.
Naša sagovornica se nedavno našla pred ozbiljnim životnim problemom - otkrila je da ima cistu na jajniku.
- Bila sam u bolnici na ispitivanju. Rezultati će biti gotovi za deset dana, nadam se da nemam rak. Prošla sam kroz jedno pakleno iskustvo, shvatila sam koliko su teme Gotovina, Koštunica, Buš da ili ne, Putin, nebitne kad si mali i kad si smrtan. Ne znamo da cenimo život, dok smrt ne zakuca na naša vrata. Shvatila sam da se ne bi trebalo paliti na velike teme, već na male stvari koje čine život. Uživati u dobrom ručku, šetnji uz more, razgovoru sa mužem, ćerkom, sinom, kupanju mačke, gledanju kako smokva raste...

OPUŠTENI BEOGRAĐANI
U Beograd Vedrana Rudan nije dolazila pre rata i zato ga ne doživljava kao glavni grad njene bivše zemlje.
- Ovde nisam imala prijatelja. Niko me nije izdao, kako to drugi kažu. Za mene je Srbija jedna nova strana zemlja, jednako kao Poljska, samo bliža, jer govorimo isti jezik. Kad dođem ovde, uvek sam sa drugim ljudima, čini mi se da mi je premalo dana na raspolaganju. Beograd je grad koji na drugačiji način živi od Zagreba, moje rodne Opatije. Mi smo uzdržani, ne opuštamo se lako i zato uživam kad sam u drugačijoj sredini.

"Isidor i Starac zurili su u tu fotografiju, u taj nepoznati grad. Ulica bjese pna ljudi i biciklista, svi su nekuda zurili, a mnogi od njih nosili su matntile tek prebacene preko ramena, ili samo ogrnute sakoe. Drvece je bilo vise od kuca, cini se da je upiralo u same oblake, ni tamne ni bijele, vec one ispred kise, a ipak je grad bio suncan i budio zelju da se sto prije otputuje, da krene vlak koji je jos stajao na bileckoj stanici."

Gradac ili izdavaštvo kao umetnost


U trenutku kada se izdavaštvo u svetu pa i u SCG, sve više svodi na objavlijvanje bestselera, dok je sve manje knjiga, čačanski Gradac ne odustaje od elitističkog koncepta i objavljivanja dela koja su istovremeno namenjena i umu i srcu, i duhovnom i duševnom. Nedavno su izdavačku produkciju obogatili nizom naslova: dvobroj časopisa Gradac, posvećen Ničeu, Mikelanđelovia "Pisma", studija "Treća sila" Dimitrija Mitrinovića, "Antologija kineske lirike", koju je sačinio Miloš Crnjanski i "Jezik sa sedam kora" Muharema Pervića...
Novi dvobroj časopisa za književnost, umetnost i kulturu - Gradac, posvećen je Fridrihu Ničeu. U uvodnom slovu, priređivač ovog broja, Novica Milić kaže: "Niče se, na početku XXI stoleća, pojavljuje kao ime za umetnost mišljenja. On je iz istog razloga u proteklom veku bio odbacivan i slavljen..." Časopis otvara Ničeov tekst "Iz duše umetnika i pisaca", a nastavlja se hronologijom Ničeovog života i dela (Karl Šleht). O najrazličitijim aspektima Ničeovog filozofskog opusa pišu i Žil Delez, Mišel Fuko, Pjer Klosovski, Aleksander Nehamas, Đani Vatimo, Žak Derida, Sara Kofman, Pol de Man, Ernst Beler, Martin Hajdeger, Mišel Har, Vilhelm Šmit, Matje Kesler, Moris Blanšo, Žorž Bataj, Verner Ros. Poznavaoci i proučavaoci Ničeovog dela, baš kao i oni koji su tek zakoračili u Ničeovu filozofiju, koja je jednaka umetnosti i magiji, naći će u ovom delu i spoznaju, baš kao i inspiraciju.
Mikelanđelova "Pisma", delo koje je priredila i sa italijanskog prevela Aleksandra Mančić, još jedan su uvid u životne i umetničke tokove jednog od najgenijalnijih stvaralaca svih vremena. U ovim pismima čitalac se susreće sa Mikelanđelom - čovekom i umetnikom, čiju je svaku misao "smrt isklesala svojim dletom", a koji je, uprkos tome, svojim opusom slavio i život i stvaranje, i ovaj i sve svetove. "Antologija kineske lirike" koju je sačinio Miloš Crnjanski, donosi jedan mirni osmeh, ne samo Lao-Cea, već i samog Crnjanskog. Koliko god ova zbirka kineske lirike bila dragocena, ona je i mogućnost da se, preko samog izbora poezije, susretnemo i sa retkim senzibilitetom i darom samog Crnjanskog. Da li je ova kineska lirika uticala na njegovo delo? Odgovor je potvrdan, pošto je "sve u vezi". "Treća sila" Dimitrija Mitrinovića (za prevod sa engleskog pobrinula se Gordana Mitrinović Omčikus), predstavlja korpus Mitrinovićevih tekstova, u kojima je autor izložio gotovo sve svoje glavne ideje, kojima se u toku tridesetih godina prošlog veka bavio u Engleskoj. Mitrinovićeva zapažanja o stanju sveta, kao i mnoštvo njegovih pogleda na budućnost ljudske zajednice, dosad su za nas bili nepoznati deo Muitrinovećih razmišljanja. "Treća sila" je delo koje daje priliku da sagledamo i taj deo Mitrinovićevih intetresovanja i kreacije. "Jezik sa sedam kora" Muharema Pervića, predstavlja autorovo putovanje kroz svih sedam nebesa koja se kriju unutar nepreglednog jezičkog prostranstva. Bez obzira da li analizira poetski, pozorišni, filozofski ili kolokvijalni jezik, Pervić u njemu jednako nailazi na tajnu koja ima više ključeva. Jedan od njih je, svakako, "Jezik sa sedam kora".

Vedrana Rudan

Volim mačku da gladim rep
Posle knjiga „Uho, grlo, nož“ i „Ljubav na poslednji pogled“ kontroverzna riječka spisateljica Vedrana Rudan promoviše danas knjigu „Ja, nevjernica“ (izdavač „Rende“) koja je zapravo zbirka priča iz „Nacionala“ i „Feral tribjuna“ po izboru urednika Vladimira Arsenijevića. Od čitavog niza zanimljivosti vezanih za ovu spisateljicu izdvajamo da se Vedrana probila na evropsko tržište, jer su joj knjige objavljene u Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Americi. O tome Vedrana za „Blic“ kaže:

„Eto, hvalim samu sebe jer me niko drugi ne hvali. Imala sam lepu promociju u Poljskoj i sad se jedno novo kazalište u Varšavi sprema da postavi ‘Uho, grlo, nož’. To će raditi Kristina Janda, jedna od najpoznatijih poljskih glumica, koja je značajne uloge ostvarila i u filmovima Andžeja Vajde. Ta knjiga je izašla i u Njujorku, u aprilu izlazi u Budimpešti, u Sloveniji je proglašena izdavačkim potezom godine, odmah uz Platonova.“

Vaša proza vrvi od psovki koje vama, jednostavno, leže. Ali kako to zvuči u prevodu?
- Pa, valjda isto tako. Jednostavno, moji junaci psuju, ali psuju i Poljaci i Francuzi... Moj pariski izdavač mi je rekao da će moju knjigu objaviti sa užitkom jer sam rekla mnoge velike istine o Francuzima.

U ovoj zbirci priča, koje se dotiču na duhovit način svega što čini ljudski život, imate vrlo zanimljiv odnos prema fudbalu?
- Mogu reći, da blago govoreći, mrzim nogomet i nogometaše. Ne kažem da sam u pravu, ali nogometaši rano ulaze u svoj život i to nogama. Možda sam nepravedna, ali to su krivonogi, retardirani dečki a još su mi gori oni koji leže na kauču i urlaju za leve ili desne. To je prava slika o velikoj većini muškaraca.

Pišete o raznim vrstama seksa pri čemu onaj u braku doživljavate kao moru?
- Seks u dugogodišnjem braku je obaveza i muka; i za ženu i za muškarca. No, to se odrađuje jer su statistike i lekari dokazali da ljudi koji se seksaju, pa makar i u braku, duže žive. Istini za volju seks van braka može biti jednako loš kao i u braku. Mislim da je najbolji seks između muškarca i žene od tjedan do mesec dana, računajući od početka flerta. Sve ostalo je davež. Jer kad jednom upoznaš većinu muškaraca kao ljude, a ne kao jebače, onda to više nije pravi seks.

Vrlo je zanimljiv i vaš odnos prema političarima i politici?
- Govorim naravno o političarima na ovim prostorima, ali čitam strane novine i sigurna sam da ne postoji razlika između srpskih, hrvatskih, francuskih, nemačkih političara. Sve su to ambiciozni mužjaci koji žele moć i pare po svaku cenu. Njima ništa nije sveto; oni bi i ubijali i klali i lagali (naši su to i dokazali a ni Amerikanci nisu bolji) da bi ostali na pozicijama. I sa tim se možeš samo sprdati.

Nije li neka vrsta potrebe za samospoznajom i preuzimanjem odgovornosti za vlastiti život vezivna nit svih vaših priča?
- Bila sam teško bolesna, prva dijagnoza je bila da verovatno imam rak, što se kasnije ispostavilo kao netačno. No, meni je to pomoglo da spoznam zapravo da ništa ne mogu promeniti bila ljuta ili ne. Ali, ako sam stalno ljuta, mogu mnogo zla učiniti samoj sebi a ništa dobro svetu. Shvatila sam da ne postoje takozvane velike i male radosti - postoje samo radosti. Svet je jednako loš i u Srbiji i u Parizu. Ne postoji loša Srbija i dobra Francuska (nedavno sam čitala knjigu „Dobar dan lenjosti“ - opisuje život u Francuskoj koji je jednako tužan kao i u Srbiji; samo lepše izgleda onima koji o tome ništa ne znaju). Dakle, svet je takav kakav je i ja ga ne mogu promeniti, ali mogu menjati svoj odnos prema njemu, po sistemu: ko vas jebe, gospodo vlasnici mog života, ja ću kuhati ručak za svoju dušu, gladiću mačku rep, užvati u pogledu na more, kupovanju lepih čizama i to će biti moj srećni život.

Nije li, ako je suditi po vašem peru, i položaj žena u svetu sve lošiji?
- Situacija i jeste sve gora i gora na svakoj tački zemljine kugle. Muškarci su gospodari sveta i ženskih života. Recimo, potpuno obespravljene Avganistanke - jer nemaju nikakvu mogućnost izbora - shvatile su, nakon što im je Buš „doneo slobodu“, da je sad još gore. Počev od toga da im otac ili brat biraju supruga, nikad se ne smeju na ulici pojaviti bez muške pratnje, zabranjeno im je školovanje... I one se masovno ubijaju. A kako se nemaju čak ni čime ubiti, onda se pale benzinom. Zapad, koji izigrava dobre duše, organizira izgradnju specijalnih bolnica za zapaljene Avganistanke na kojima ispituju kavalitet i dejstvo određenih vrsta zavoja. To sam čitala u nemačkim novinama gde su objavljeni brojevi žiro-računa na koje mi slobodne žene možemo uplatiti novac da bi se zapaljenim Avganistankama kupili specijalni zavoji.

Kako gledate na fenomen tranzicije?
- Tranzicija znači nekakav prelaz. Obično se prelazi iz dobroga u loše ili obrnuto. Ovo što se nama dešava to je prelaz iz pakla u pakao.

Dostojevski

Praunuk Fjodora Mihajloviča Dostojevskog tužio je rusku državnu lutriju zbog lika slavnog pisca na njihovim srećkama. Uvreda je tim veća što je sam Dostojevski bolovao od ovisnosti o kocki.

Ruska lutrijska tvrtka Čestnaja igra ('Poštena igra') je na svoje srećke od 50 rubalja, koje se prodaju u dvije verzije - instant-srećke i lutrija s tjednim izvlačenjem - stavila likove najznamenitijih Rusa, od Mihajla Lomonosova, Konstantina Stanislavskog, cara Aleksandra Prvog, Dmitrija Požarskog, Karla Bruljova do Dostojevskog i Lobačevskog, ali s posljednjom dvojicom sada imaju problema.

Naime, 59-godišnji Dmitri Dostojevski iz St. Petersburga, praunuk slavnog pisca, tužio je sudu moskovsku tvrtku za igre na sreću zbog neovlaštenog korištenja lika njegova pretka s portreta koji je Vasilij Petrov naslikao 1872. "Uvredljivo mi je što koriste lik Dostojevskog, koji se toliko borio da svlada svoju strast prema kocki, da bi privukli druge ljude na kockanje", kaže potomak velikana literature. "To je bogohuljenje i osobna uvreda. Osim toga, poznato je da je roman 'Kockar' pomogao mnogim ljudima da prestanu kockati. Ako su već htjeli lik nekoga tko bi promovirao kockanje, zašto Dostojevski, a ne, recimo, Ivan Turgenjev? On se više kockao, više je potrošio, više izgubio, a ionako je imao mnogo više novca za bacanje."



Dmitri Dostojevski traži odštetu od 200.000 rubalja (oko 5500 eura), ali ne za sebe - te novce planira uložiti u obilježavanje 125. obljetnice smrti Dostojevskog iduće godine. Njegov gnjev zbog nepriličnog korištenja slike pisca "Zločina i kazne" i "Braće Karamazovih" dijeli Natalija Ašimbajeva, direktorica Muzeja Dostojevskog u St. Petersburgu: "Zbilja je nemoralno i ružno koristiti lik Dostojevskog u vezi s kockom, kad pomislite koliko je on patio zbog te svoje ovisnosti, koju je na koncu i uspio pobijediti. Razgovarati s tim ljudima, objašnjavati im etičku stranu stvari, ne bi imalo nimalo smisla. Njih zanima zarada, a ne moral. Obraćanje sudu je jedini način da se to riješi."

Muzej je pružio podršku Dmitriju Dostojevskom u zaštiti obiteljskog prezimena kao robne marke. "Zaklada Aleksandra Solženjicina platila je naknadu za registraciju jer imaju razumijevanja za nedaće naše obitelji", kaže Dmitri, koji se pored lutrije planira obračunati s upravom Hotela 'Dostojevski' u St. Peterburgu: "Nemam ništa protiv da oni koriste ime, ali imaju čak i krevet na kojem je ispisano ime velikog pisca. To je jednostavno prljavo, i previše ponižavajuće da bi se otrpjelo."

Glasnogovornica 'Poštene igre' Natalija Starobudseva kaže: "Prema članku 15. Zakona o autorskom pravu, taj portret je postao javno dobro i svatko ga može koristiti. Sudionici u lutriji imaju ne samo šansu dobiti veliki zgoditak, nego i na poleđini srećke pročitati kratak biografski članak o nekom od svojih slavnih zemljaka." No, članak o Dostojevskom na srećki uopće ne spominje njegove probleme s kockanjem. A priči tu nije kraj; i Olga Šipova, koja potječe od slavnog matematičara Nikolaja Lobačevskog, također zbog korištenja lika svog pretka na srećkama traži od 'Poštene igre' znatnu odštetu, koju želi uplatiti zakladi Sveučilišta Kazanski, na kojem je njen slavni predak bio rektor.

Nadgledaju nas kamerama, znaju stanje na bankovnom računu i koje porno stranice smo posjetili, postaju sve bogatiji, a mi sve siromašniji, udružuju se da budu još jači i uništili preostale male, naređuju i određuju, pale i žare, a ne postoji jasna alternativa za koju se možeš početi boriti. Odnosno, iz ovog blata nema van.

Kad su Mizar prije 22 godine počeli s radom imali su vidnog neprijatelja i bila im je jasna alternativa. Kad je opako zakrizilo s našim domaćim ratovima i kapitalizmom razišli su se. Kad su stvari dobile temelj najpoznatije nešto što je izašlo iz Makedonije, a nije Aleksandar, opet je aktivno. Ono što njih sada muči je ta nemoć spram stvari koje nam diktiraju svijet, a mogu se sažeti pridjevima multi-korporativno, globalizirano u korist pojedinaca, trulo da foteljaši mogu pokupiti vrhnje. Alternativni svijet ovome postoji i smiješno je nemoćan, a potezi iz revolta su na razini karikature. Baviti se nekom drugom temom osim bjelosvjetskim drmatorima Mizar bi vjerojatno bilo ispod časti.

Ono kako sam zamišljao 'A Terrible Beauty Is Born' na osnovu vrlo uvjerljivog teksta izdavača bio je jedan vrlo mračan, težak i dubok album. Po osnovnom opisu Mizar kao balkan etno dark benda pa onda još s dodanom revoltiranom depresijom svjetskih razmjera moralo se raditi o nečemu najmračnijem otkako postoji čovjeka. I zato sam se zabrinjavao kako ću podnijeti taj album. Moji strahovi su bili preveliki, a mrak ovog albuma svijetao. Možda sam ja u krivu kad mislim da smo opako onemoćali jer Mizar su ovdje živahni za jedan bend rođen u mraku makedonskih planina. Ali više od toga, nemaju ubitačnih dijelova, ni u jednom trenutku od ovih sat i kusur nisam pomislio na sprovod niti sam se uplašio ubojica zastrašujućeg izgleda. Djeluju kao neko kome se ne sviđa to što vidi oko sebe, ali im nije baš stalo da to promjene jer se zapravo dobro osjećaju. Njihovo nezadovljstvo nekako je školsko i djeluje da su se odlučili na ovo pro forme.

Iako to nema nikakvog smisla, osim održavanja kontinuiteta u interesu publike, ovo oživljavanje osamdesetih daje razloga i Mizar da se opet okupe. Većina tog pokreta nema većih ambicija od dobro se pozabaviti svirajući obrade, a od Mizar sam ipak očekivao nešto hrabrije i teže. Ovako su ispali pomalo kilavi, ako ćemo ih usporediti sa samima sobom.

Iz sumnje sam sebi izmislio drugo ime i prezime
Ljubivoje Ršumović

Već su objavljene dve knjige pod pseudonimom i niko ne zna da je to Ršum. Dosadilo mu rimovanje, ali ne vredi mu da se "otima". Poezija je nešto što izleti iz čoveka, iz mesa, iz krvi Na jednoj od nedavnih konferencija za štampu, koja je "pretila" da bude zaboravljena odmah po svom okončanju, pesnik Ljubivoje Ršumović prilično je ražestio prisutne novinarke svojim komentarima o onima koji su, sram ih bilo, odlučili da nemaju dece ili da žive sami.

Reakcija je bila burna, jeste li se ugrizli za jezik?

- Burno je reagovala jedna novinarka koja nema decu, ne znam zašto, a nije ni bitno. Ali nervira me to kada žene idu protiv prirode, kao one a priori neće decu, deca su teret, deca su obaveza, nema uslova. Besmisleno. I u Kanadi postoji takav zakon, pa se niko ne buni.

A šta mislite o tome da država, recimo, ponudi stan onima koji žele decu. Možda bi to bilo stimulativnije nego kazna?

- To je budalaština.

Meni uopšte ne bi bila budalaština da mi neko pokloni stan.

- Ja bih hteo da se vi potrudite da ga pribavite, a ne da vam neko daje stan.

Ma mogla bi ta država nešto i da da, a ne samo da uzima?

- Ma dobro, i ja mislim sve najgore o našim političarima. Tu se slažem sa vama. Ipak, mislim da bi država za takve krucijalne stvari morala da zalegne punom snagom. E sad, pod to može svašta da se podvede, pa i davanje stanova, ako se ima. Ovaj "bećarski zakon" jeste malo drastičniji, malo prst u oko, ali ja ga upoređujem sa Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Pošto mi nemamo Zakon o pravima deteta, u takvom slučaju ovde mora da se primenjuje Konvencija o pravima deteta.
Ako bi neka keva otišla dva dana u zatvor pošto je svojoj ćerki bez pitanja pročitala ljubavno pismo, to bi bio primer za sve ostale da im dođe iz dupeta u glavu da deca imaju pravo na intimnost i da niko ne sme bez pitanja da čita njihove dnevnike, pisma, ljubavna ili bilo koja druga. Ako je to ljubavno pismo, a majke su osetljive da im ćerke sa 12 godina uopšte misle o lj ubavi, umesto da ih baš tada uče tim stvarima, e onda da budu kažnjeni. Na taj način je taj "bećarski zakon" kao neka vrsta primera, baš kao neka vrsta prsta u oko. Nećete da rađate, e onda ćete da plaćate. Jer ja znam te razmažene devojke kojima bi dete smetalo da prave žurke...

Da niste malo konzervativni?

- Nisam ja konzervativan.

Rekli ste i da Vam je dosadilo pisanje poezije za decu?

- Rekao sam da mi je dosadilo rimovanje. Ali, to je kao kada preležite male boginje, onda ste ceo život posle imuni. Ne vredi da se otimam, i dalje mi rime zvone po glavi. Svakome se, ipak, dogodi da u jednom trenutku počne da sumnja u to što radi. Ali, iz te sumnje se kod mene rodila potreba da izmislim sebi pseudonim i već sam objavio dve knjige pod tim pseudonimom i niko ne zna da sam to ja. Zašto sam to uradio? Nisam znao da će to da ispadne tako. Onog trenutka kada sam počeo da pišem pod drugim imenom i prezimenom shvatio sam da ja kao Ljuba Ršumović, pisac koji se već 50 godina bavi decom, ne bih to apsolutno mogao da napišem i objavim.

Zašto?

- Pa prosto to je tako. Ne mogu da vam objasnim zašto i kako, to je tako.

Nećete bar da nam kažete o čemu se tu radi?

- Ma ne, neću, zato što bih ja onda izdao tog čoveka. To je, čini mi se, moderna literatura, možda jedan novi žanr. Ali o tom potom, kada se to malo pročuje, verovatno će se kritika pozabaviti time i reći da li vredi ili ne vredi.

Ko zna da je to Ršumović?

- Zna izdavač, moji sinovi i moja dva najbolja prijatelja. Nije to sada fazon tražiti i provaljivati. Nisam hteo da mistifikujem.

Ali jeste.

- Ima jedna narodna kod nas na Zlatiboru "Zaklela se zemlja raju sve će tajne da se znaju".

Šta sada radite?

- Evo završavam knjigu. Zove se "Tri čvora na trepavici", u kojoj pokušavam da svoje detinjstvo iz sela Ljubiš na Zlatiboru ispričam kroz kratke priče, anegdote, pesme. Dogovaram se za snimanje još 15 epizoda "Fora i fazona"za RTS.

Malo nedostaj e te gradske dečje priče?

- Ima, ima nekih žena koje odlično pišu za decu, Lidija Nikolić i Vesna Aleksić, na primer. Zvučaće možda neskromno, gledao sam nedavno film o Rembou i Verlenu, o njihovoj vezi. I prepoznao sam u mladom sedamnaestogodišnjem Rembou nešto od one energije koju sam ja kao klinac imao, kada sam sa petanest godina napisao sonetni venac jednoj devojčici koja mi se sviđala. Kada, ovako mator, pogledam neke pesme koje sam onda napisao, vidim da to sada ne bih mogao. To je nešto što izleti iz čoveka, iz mesa, iz krvi, nismo svesni odakle to dolazi, to što je Šiler nazivao "iznenađenja duše".

Tatjana Čanak

Gradac

NOVI DVOBROJ ČASOPISA „GRADAC”
Umetnik mišljenja
O znamenitom nemačkom filozofu Fridrihu Ničeu zbornik radova priredio Novica Milić

Posle zapaženog trobroja o zagonetnom slikaru Baltusu, kojim je obeležen dvostruki jubilej, 150 brojeva i trideset godina izlaženja, čačanski časopis «”Gradac”» ne prestaje da nam iznenađuje i raduje. Kao retko koji naš savremeni mesečnik za kulturu »”Gradac”», na čijem je čelu suptilni urednik Branko Kukić, uvek se nečega seti, zna da donese novi pogled na nešto staro, osvetli ličnosti i fenomene iz oblasti umetnosti, uistinu, iz biranih/bizarnih uglova. Uradi to tako da sve bude i novost, i podvig, i događaj.
Tako se to desilo i u novom dvobroju 152/153, koji je u celosti posvećen novim i starim pogledima na Fridriha Ničea (1844-1900), filozofa bez filozofije i pesnika bez poezije, u stvari pesnika filozofije i obratno. Označen kao filozof i kritičar kulture, prorok nadolazećeg, tvorac/inspirator nadčoveka i nihilizma, Niče nije ni ušao u vek koji je obeležio, a sve se jednakom snagom i znatiželjom prenelo i u 21. stoleće.

Nužnost loših pisaca

Prvi deo dvobroja, s pravom, zauzimaju Ničeovi aforizmi/stavovi iz ranog/prvog dela „«LJudski, suviše ljudski»”. Odatle prepisujemo i ove redove:
- Uvek moraju postojati loši pisci, jer oni odgovaraju ukusu nerazvijenih, nezrelih starosnih klasa; ove imaju zahteve isto kao i zrelije. Kada bi čovekov život bio duži, onda bi broj sazrelih individua nadmašio ili bi barem bio jednako velik kao broj nezrelih; ali mnogi umiru isuviše mladi, što znači da uvek ima mnogo više nerazvijenih intelekta sa lošim ukusom. Ovi osim toga žude, sa velikim žarom mladosti, za zadovoljenjem svojih zahteva, i iznuđuju sebi loše autore.

O Ničeu se danas ne pišu samo studije/rasprave nego on postaje i najinspirativniji filozof za tumačenje fragmentarnosti savremenog sveta i pesimizam trenutka. I ne samo to. Niče postaje junak savremenih romana- od «”Fausta”» Tomasa Mana do našeg Svetislava Basare, čije delo «”Srce zemlje”» ide tragom Ničeove biografije i izmišljenog boravka na Kipru.
Označavajući Ničea kao, pre svega, umetnika mišljenja, priređivač Novica Milić, beleži i ove redove:
- On je iz istog razloga u proteklom veku bio odbacivan i slavan. Odbacivan je, ili ostavljan po strani kao «nesistematičan filozof», u vreme kad se o filozofiji još uvek, pod uticajem njegovih velikih nemačkih predhodnika, pre svega mislilo da se mora pokoriti zahtevu tzv. sistematike ( s ontologijom u korenu, logikom i epistemologijom u deblu, i granama etike, estetike i teorije države ili društva). Potom slavljen, jer se u njemu video pisac koji namerno zapostavlja «akademske» uzuse kako bi se predao neposrednosti jednog životnog učenja, kako bi bio učitelj – ideolog, prorok, nagovoritelj, presuditelj – novog doba, novog čoveka; njegova «fragmentarnost» bila bi posledica njegove snage.
A da Niče nije bio ništa od toga, ili sve to zajedno, kao i neprekidna neuroza i potraga za umetnošću života i celinom svedoče i ovde po prvi put prevedeni radovi Deleza, Deride, Fukoa, Hajdegera, De Mana. Najpotpuniju hronologiju života velikog filozofa i patnika, koji je poslednjih deset godina života proveo u duševnoj bolnici ispisuje Karl Šlehta. Pjer Klosovki piše o zaboravu i anamnezi u doživljajnom iskustvu večnog vraćanja istog, a Aleksandar Nehamas o neistini kao uslovu života. Sara Kofman potpisuje rad Niče i metafora, Ernst Beler piše o interpretaciji i igri, Mišel Har o ambivalentnom čitanju, a Vihelm Šmit o filozofji kao umetnosti življenja.
Pažnju privlače i ostali naslovi: Moris Blanšo, Niče i fragmentarno pismo; Žorž Bataj, Niče i Faust. Verner Ros autor je epiloga koji je najpotresnije svedočanstvo o poslednjim Ničeovim danima. A oni su bili mnogo, mnogo strašniji nego što se do sada, barem kod nas, znalo i mislilo.
Za ničeance nezaobilazna literatura, za ostale zanimljiva lektira.

Književnik i reditelj Mirko Kovač

NEDOSTAJE NAM VELICINA JEDNOG KRLEZE

Sa knjizevnikom i rediteljem Mirkom Kovacom razgovor vodio Sevko Kadric.

Mirko Kovac je Srbin od Trebinja, autor knjiga: "Vrata od utrobe", "Gubiliste", "Zivotopis Malvine Trifkovic" dobitnik nagrade "Tuhovski" koja se dodjeljuje piscima u egzilu, svojevremeno dobitnik dvije ninove nagrade, zivio u Beogradu i jedan od prvih stradalnika Miloseviceva rezima.

Kovac: Roman "Zivotopis Marvine Trifkovic" je napisan sezdesetih kad sam zivio u Zagrebu i preveden je na vise jezika. To je zapravo starija knjiga cija se tema podudarila sa nasom sadasnjom stvarnoscu na jedan svakako drukciji nacin. "Gubiliste" je napisano kad sam imao 23 godine. Prevedeno je eto i u Svedskoj i dobio sam kritike koje mi kao covjeku jako laskaju. Ta knjiga sa temom apokalipse je na nacin knjizevne intuicije predvidjela dosta toga sto se poklapa sa ovim danas.

Kadric: Zasto se dodjeljuje "Herderova nagrada" ?

Kovac: Dodjeljuje se za zivotno djelo. Herder je veliko ime njemacke literature i Nijemci tu nagradu nazivaju "Malim Nobelom". Dodjeljuje se arhitektima, povjesnicarima umjetanosti, knjizevnicima, slikarima. Dobili su je Miroslav Krleza, Herbert Binjev, Rumunski pjesnik Nikita Stanesku i dr. I meni samom to priznanje mnogo znaci. Nagrada "Tuhovski" koju sam dobio je takodje vrlo znacajna nagrada i dodjeljuje je svedski PEN piscima u egzilu. Dobio je Salman Ruzdi prije mene a spisateljica iz Bangladesa o kojoj se mnogo pisalo, poslije mene. Podrzava pisce koji su slijedili liniju Tuhovskog koji je 1933 godine napustio Njemacku i Hitlera te cekajuci papire izvrsio samoubistvo. On je osjetio zlo fasizma prije mnogih a bio
je izvanredan novinar i pisac.

Kadric: Sta vam znaci NIN-ova nagrada?

Kovac: Pa onda je to bila moja zrela knjiga "Vrata od utrobe" i nagrada je imala svog znacenja. Za knjigu "Evropska trulez" takodje sam dobio NIN-ovu nagradu 1986. god. Danas je taj dio mog zivota nepovratno prosao. Ne pratim vise ni NIN niti bilo sta sto se desava u Beogradu. Ne mogu se sjetiti ko je posljednji dobio tu nagradu. Danas je to sve izgubilo svju vrijednost, ta nagrada je vjerovatno onkva kakav je i taj list. Imajuci u vidu duhovno stanje u Beogradu ja sam i nagradu i sve to tamo zaboravio.
U Hrvatskoj sam dosao prilikom napada na Dubropvnik osudjujuci generalsku ludost i napad tog grada. Htio sam tim gestom da se stavim na stranu napadnutih i osuditi to zlo koje je pokrenula bivsa JNA i agresija na Hrvatsku.

Kadric: Otkud u ovoj suludoj politici, i nije toliko suluda koliko je planirana toliko vasih Hercegovaca te Milosevic, te Draskovic, Nogo i Dutina i dr. ali i Mate Boban, Susak..? Je li to po onoj narodnoj: Ljuti ljudi sa ljuta krsa?

Kovac: Tesko je objasniti sve motive tih ljudi ali ima i onih blagorodnih.
Nije pravilo da su ljuti judi sa ljuta krsa. Za ove koje ste spomenuli smo odavno znali da ce biti takvi i za mene nisu bili iznenadjenje ni Djogo ni Nogo i dr. Ali nisam mogao vjerovati da ce i osobno sudjelovati u krvavim stvarima. Vjerovao sam da ce nekakva pjesnicka pamet reagirati ali oni su isli do kraja. Mislim da su odgovorniji cak i od ubijoca jer su imali uticaja u narodu. Njihove rijeci su se slusale i to huskanje u rat sa ljudima po necem razlicitim je ravno zlocinu.
Kako objasniti da je medju njima veliki broj ljudi sa velikim naucnim titulama, velikim brojem knjiga iza sebe. Cosic, Koljevic, Maksimovic, Karadzic se cak fali da ima najskolovaniji parlament na svijetu?
Kovac: To je u istinu pitanje koje ja sebi cesto postavljam. Ti ljudi gube pravo na titulu, ako je imao ikad pravo na nju ili su u pitanju bolesni ljudi. Oni su jednostavno nasli svoj zivot u toj mracnoj strani svijeta. Cudno mi je da je inace veliki broj knjizevnika u politici i sto je najgore svi na strani zla sto je fascinantno, mislim na one prije svega u Beogradu. Jedan dio njih je bjezeci od svega rastrkan po cijeloj Evropi.

Kadric: Krleza je poodavno rekao: Sacuvaj me Boze hrvatske kulture i srpskoga junastva, nije li tako davno Krleza dosta toga prorocki rekao. Kako bi izgledao osvrt na Krlezu danas?

Kovac: Na zalost mi takvih ljudi vise nemamo i zaista bi sada bio jako potreban covjek sa velikim knjizevnim autoritetom. Te rijeci su danas mnogo primamljivije ako su na strani zla ako podsticu niske strasti, revansizam i nacionalne osjecaje. Bilo bi dobro imati covjeka kalibra Krleze. Prisjetimo se njegovih "Deset krvavih godina" mi tamo sve vidimo ovog danasnjeg sto se zbiva nama i snama. Sve je to islo nekim drugim haoticnim tokom mimo dobrih ideja u literaturi, nekom drugom stazom istorije. Licno se mnogo puta vracam Krlezi i citam ga sasvim drugim ocima jer nam otkriva da je sve znao gdje zivimo i predvidio sve sto ce nam se dogoditi. To sto ga dans pocinju mijenjati sa jednim Budakom, to moze neko ko radi sam protiv sebe svoje kulture i sopstvenog naroda. Jedan Budak koji je apsolutno ratni zlocinac, koji je potpisnik svih zakona o ratnim diskriminacijama, zakona o istrebljenju Zidova, jednom Krlezi pretpostavljati danas tog i takvog Budaka moze samo onaj ko sprovodi cin drustvene destrukcije.

Kadric: Sta je sa ljudima sa filma. Bili smo u prilici razgovarati sa Radom Serbedzijom, Miralemom Zupcevicem, Josipom Pejakovicem citali Kenovica i Sidrana. Evo vecina knjizevnika se obrukala kako su prosli filmski radnici?

Kovac: Nisam o ljudima sa filma do sada razmisljao, ocjene radi. Jedan Sian ili Karanovic su napustili Beograd, ako izuzmemo najdarovitijeg i najboljeg od svih njih Emira Kusturicu koji se pokazao kako se pokazao, svi su se manje obrukali i izkompromitovali i normalno da oni danas ne mogu raditi i djelovati u situaciji kakva jeste. Film treba snimiti, platiti, plasirati i sl. Zao mi je da jedan takav talent kao sto je Kusturica nije podrzao svoj grad, svoje ljude i prije nekoliko godina sam ostro polemizirao sa njim.
Sarajevo mu je dalo pecat umjetnosti i steta je sto mu to nije vratio. Dogadjaji sa Sarajevom i oko Sarajeva, dogadjaje sa Bosnom i sa Bosancima - Muslimanima smatram temama ravnim najvecim u ovom nasem stoljecu. Smatram tu tragediju Muslimana ravnom tragediji Zidova za vrijeme proslog rata.

Kadric: Ima li Mirko Kovac nesto sto bi porucio danas?

Kovac: Naprosto vjerujem da to sto su ti ljudi prosli mora da se vrati na glavu onih koji su to zlo pocinili. To sto sam citao, jedan moj Trebinjac Sejo Omeragic je napisao vrlo potresnu knjigu, je strasno, jednostavno covjek nema rijeci da bilo sta kaze. Oni koji su to pocinili, ponavljam naprosto vjerujem kao kad se vjeruje u Boga, moraju najveci teret tog zla osjetiti po sopstvenoj glavi.

MIRKO KOVAC, autor vise romana, zbirki pripovijedaka, eseja, TV-drama i filmskih scenarija, roden je 26. prosinca 1938. (Petrovici, kod Bilece). Studirao na Akademiji za kazaliste.
film i televiziju, odjel dramaturgije, u Beogradu.
Prva knjiga proze Gubiliste (1962.), dozivljava politicku i ideolosku osudu "zbog crne slike svijeta",
a hajka na pisca trajala je tokom cijele 1963. godine. Roman Moja sestra Elida izlazi
1965., a kratki roman Zivotopis Malvine Trifkovic 1971., koji je dramatiziran i izveden 1973. na sceni Ateljea 212 u Beogradu preveden je na engleski, francuski, talijanski, nizozemski, madjarski i svedski. U Svedskoj je dozivio tri izdanja, a u Francuskoj je izasao i kao dzepno izdanje u ediciji "Rivages poche". U Zagrebu mu izlaze romani Ruganje s dusom (1976.); Vrata od utrobe (1978.) koji dobiva "Ninovu nagradu kritike" (1978), nagradu Zeljezare Sisak (1979.), i nagradu biblioteka Srbije za najcitaniju knjigu (1980.). Po ovom romanu snimljen je film Vecernja zvona. Slijede romani Uvod u dugi zivot (1983.), te Kristalne resetke (Bosanska knjiga, Sarajevo, 1995.).
Zbirka novela Rane Luke Mestrevica (1971.) dobiva nagradu "Milovan Glisic", ali mu je ta nagrada oduzeta 1973., a knjiga povucena iz knjizara i biblioteka. Dopunjeno izdanje istoimene zbirke izlazi 1980., a novoj pripovijetci iz te knjige Slike iz porodicnog albuma Mestrevica pripala je "Andriceva nagrada". Zbirka pripovijedaka Nebeski zarucnici izlazi 1987., dobiva nagradu izdavaca BIGZ.
Knjiga izabranih i novih prica Na odru izlazi u Beogradu 1996.
Evropska trulez (1986.), knjiga eseja nagradena NIN-ovom nagradom "Dimitrije Tucovic". Dopunjeno i popravljeno izdanje pod naslovom Evropska trulez i drugi eseji izlazi u Zagrebu (1994.). Knjiga publicistickih tekstova Bodez u srcu objavljena je u Beogradu (1995.).
U Sarajevu su mu izasle IZABRANE KNJIGE, u sest tomova (Svjetlost, 1990.).
Napisao je scenarij za filmove: Mali vojnici, Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Tetoviranje i dr. Autor je vise TV i radio-drama. Knjige su mu prevodene na njemacki, francuski, talijanski, engleski, svedski, nizozemski, poljski, madjarski, i dr.
Dobio je internacionalnu nagradu Tuholski (TucholskyPrize) svedskog PEN-centra za 1993., te 1995. Herderovu nagradu za knjizevnost.
Od 1991. zivi u Rovinju.

Ljubavnik je knjiga slika koje postoje i koje su mogle da postoje. Godine liceja u Sajgonu, susret sa kineskim ljubavnikom, ljubavna priča koja ne prima svoje ime, ljubav prema bratu, prema majci, prema svojoj indokineskoj zemlji nestaloj zauvek. Delo jednog života, Ljubavnik je ishodište. To je oformljenje svega onog što je do tada bilo samo nabacano, odbačeno. To je povratak izvorištima, originalnom talogu. Za Margerit Diras to je potraga za jednom pričom, onom životnom. Ljubavnik ostaje pre svega roman za mnoga čitanja, neiscrpan, koji nas usisava, kao vrtlog, do poslednjeg sloja bola i neizrecivog, koje čini sva velika dela.

Literarno - psihološki opis 50 raznih karaktera, pod naslovom Prisluškivač, izašao je iz štampe 1974. godine. Proučavajući ljudske mane i nastranosti, karakterne osobine i opsesije, Kaneti veoma duhovito, igrom reči, ponekad čak i nadrealističkim slikama, koristi staru Teofrastovu metodu i daje joj sopstveni, moderni pečat. Svoje životno iskustvo i izuzetnu moć zapažanja on pretače u specifičnu stilsku formu i čitaocu predočava čitavu nauku o tipovima, zasnovanu na trenutnim pesničkim slikama.

Sa njemu svojstvenom ironijom i osećanjem da govori o nepobitnim činjenicama Forster u romanu Soba sa pogledom prikazuje Engleze kao bića koja se guše u kalupima svojih sopstvenih konvencija. Smešna neprirodnost njihovih odnosa između sebe, posebno prema svetu izvan njihovog kruga, čini oštricu njegove satire. Prema Forsteru, čak i inteligentan Englez, čovek sa maštom i individualist, koji prezire svet kao celinu, veoma je osetljiv na njegove pojedinačne čestice kada je on u dodiru sa njima.

Ako Petrijin venac uopšte nosi neku poruku, onda ona jednostavno glasi da vredi živeti, i u tom smislu je knjiga prožeta optimizmom i verom u čoveka. Petrija – naravno, nemajući o tome pojma – zapravo promoviše jedan pogled na svet u najboljem stoičkom duhu. Ona veruje u neku vrstu predodređenosti, ne dopušta da bude obeshrabrena i ostaje u ubeđenju kako je čovekovo da uvek čini najviše što može: i kad se desi da njegova borba nema uspeha, on ne sme da gubi hrabrost i vedrinu. To je ono što čini da i poraz u sudaru sa silama života bude na izvestan način ravan pobedi

Život i delo kompozitora Foltina je poslednja, nedovršena (Čapekova) knjiga. Tema: sudbina umišljenog genija ili lažnog, do dna faličnog umetnika, egzibicioniste i pozera, paranoika i švindlera i diletanta. U krajnjoj podtekstnoj konsekvenci - odgovornost tvorca pred stvorenim i nestvorenim. Tehnika: tzv. promena ugla posmatranja. Žanrovski, Foltin predstavlja izvanredno tkivo ekstatičnog pripovedanja u polju nagiba od novele ka romanu.

Ako su kovači lažnog novca jedino Židovo delo koje je zaslužilo tu počast da bude nazvano romanom, u tom postupku ovog "večnog buntovnika" nikako ne treba videti priklanjanje pred konvencijama jednog literarnog žanra ustaljenog oblika i određene namene. Žid, koji je u svojoj mladosti, opijen Malarmeom, neodoljivom moći njegove pesničke alhemije, odbijao svaku pomisao da se u orfejskim prostorima stiha meri sa arbitrom simbolizma, želeo je da bude Malarme romana. Žid se dugo, isuviše dugo ustručavao da bilo koji tekst svog obimnog dela imenuje tom dvosložnom reči koja mnoge pisce tako malo obavezuje. Kada je učinio prvu i jedinu iznimku, izbor je pao na Kovače lažnog novca.

“Jesenja svila” roman je za sve one koji su umorni od postmodernizma i svih ostalih izama, a žele da pročitaju roman sa junakom, junakinjom i ljubavlju, koja će se, treba li reći, ispostaviti kao lepa i daleka. U jedno kasno leto, jedan čovek odlazi daleko od sveta u potrazi za samoćom. Onda nailazi jedna žena i jesenja svila počinje da se odmotava.

Zan Pol Sartr, Mucnina

U ovom delu ogleda se određena faza piščevog egzistencijalističkog shvatanja života, i zato je ono pogodno da se shvate neke iako ne sve, premise nove filozofije. Roman Mučnina izražava teorijsko i realno neposredno osećanje tegobe življenja. Oko ovog osnovnog osećanja, kao kod stožera, okreće se sudbina glavnog junaka. Snagom svojevrsnog realizma, idući za intelektualnom, konstruisanom filozofskom shemom, Sartr ipak daje nezaboravni lik savremenog građanina i intelektualca zapadne Evrope ...

Kao i u slučaju drugih Marijasovih romana, već prva rečenica knjige “Sutra u boju misli na mene” kazuje mnogo, možda i previše: "Niko nikad ne pomišlja da će se zateći sa pokojnicom u naručju i da više neće videti lice čije pak ime pamti." Nakon te rečenice Havijer Marijas još jednom spiralno odmotava sudbine likova koji često saznaju i ono što nisu hteli, dok hipnotičkim dejstvom takve proze čitaoca uvlači u čaroliju iz koje, sve i da hoće, ne može tek tako da izađe.

Iako su ovoj knjizi kao okvir poslužili autentični događaji iz rata, ona nipošto nema karakter ratnog dnevnika ni verodotojnog dokumenta. Kaputt je književno delo koje ima svoju posebnu, subjektivnu istinu. Kada se uzme u obzir Malaparteova sklonost za proširivanjem granica stvarnosti, onda nije teško razumeti zašto se on u svojoj knjizi Kaputt ne buni samo protiv Namaca, već i protiv nečeg mnogo šireg. On ne deli frontova na saveznički i nemački, kako to rade političari, već ih kao moralist razlikuje po tome da li pripadaju pobediocu ili pobeđenom. Malaparte u pobediocu gleda oholog tiranina, smešnog skorojevića, pa bio on Nemac iz knjige Kaputt ili Amerikanac iz knjige Koža, skorojevića opterećenog komleksom niže vrednosti pred pobeđenim koji njegov teror omalovažava otmenom pasivnom rezistencijom.

Izmišljeni memoari nesumnjivo ugađaju sklonosti publike za istorijski roman, ali u ovoj knjizi postignuto je više od rekonstrukcije jedne atmosfere koju je izabrao autor: atmosfere rimskog carstva uoči propasti. Naime, Hadrijan je car, svestan svoje dužnosti i željan da je dobro izvršava. On je i čovek sa svim slabostima. Najzad, i pre svega, on je istaknuti predstavnik jedne kulture i filozofije života...

S talentom koji romansijeru daje prevagu nad istoričarem, a moralisti nad romansijerom, Margerit Jursenar obnavlja jedno shvatanje o čoveku i životu o kome bi mogli da razmišljaju i naši savremenici.

Roman Martin Arousmit prati životni put mladog lekara od idealističkih studija, kroz moralnu Scilu i Haribdu medicinske i naučničke karijere. Odlučan da istraje u plemenitim idejama i naučnim istraživanjima za dobrobit čovečanstva, mladi Arousmit se suočava sa brojnim zamkama i iskušenjima stvarnosti. Priznanje, slava, bogatstvo i moć su neke od “sirena” koje se udružuju da ga namame u kraljevstvo licemerja i samozadovoljstva, gde će zaboraviti načela kojima ga je naučio njegov prvi mentor Maks Gotlib, vrsni bakteriolog.

"I tako idući stazom koja vodi ka kući, ugledao je u gornjim prozorima svetlost koja se kretala. Zacelo su strašno zakasnili. Svet se sprema za večeru. Kuća je sva osvetljena, a svetlost posle mraka zasenila mu je oči, i on reče u sebi, detinjasto, dok se penjao putem, "Svetlosti, svetlosti, svetlosti", i ponavljao je zaslepljeno "Svetlosti, svetlosti, svetlosti", kad su ušli u kuću, zureći okolo potpuno ukočena lica. Ali, gospode Bože, reče on u sebi, dodirujući rukom mašnu, ne smem praviti budalu od sebe."
U tim ključnim rečenicama romana "Ka svetioniku" Virdžinije Vulf (1882-1941), u prevodu Zore Minderović, sadržana je sva poetika i stil velike engleske spisateljice, koja je, uz DŽejmsa DŽojsa i Marsela Prusta, bila glavni predstavnik književnosti "toka svesti".

Nabokov

Roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg profesora i dvanaestogodišnje devojčice proslaviće pisca, mada je 1954. pet američkih izdavača odbilo da ga štampa. Pošto mu je rukopis vraćen, Nabokov je hteo da ga u očajanju uništi, ali ga je u toj nameri sprečila njegova supruga Vera. Pisac je potom roman poslao engleskom izdavaču koji ga je odmah objavio, ali je kod čitalaca i kritike ostao nezapažen. Godine 1958. "Lolita" se pojavila u SAD i za mesec dana bilo je prodato 150.000 primeraka.

Roman "Godina smrti Rikarda Reiša" koga mnogi smatraju Saramagovim stilski najistančanijim i kompozicijski najsavršenije izvedenim delom, prvi put je objavljen 1984, povodom jednog velikog datuma portugalske književnosti - pedesete godišnjice od smrti Fernanda Pesoe (1888-1935), najvećeg pesnika portugalskog jezika.
Saramago koristi činjenicu da je ovaj pesnik ne samo potpisivao svoje pesme različitim imenima, nego je stvorio čitavu porodicu svojih bližih i daljih duhovnih srodnika - heteronima - koje je "zadužio" da sa različitih poetičkih stanovišta odgovore na najbitnija pitanja ljudske egzistencije. Jednog od tih izmišljenih likova, čiji se fiktivni život, temperament i karakter, a samim tim i poezija, najviše razlikuju od samog Pesoe, Saramago bira za junaka svog romana. To je lik Rikarda Reiša, koji kao Pesoin dvojnik, neposredno nakom Pesoine smrti, dolazi iz Brazila u Lisabon i pokušava nemoguće - da živi život umrlog pesnika.

NOVO U KNJIŽARSKIM IZLOZIMA
Od beletristike do esejistike

Februarska oseka u kupovini knjiga, lagano prerasta u plimu. Novosadski knjižari to pripisuju predstojećem Danu žena. Među najnovijim naslovima, najviše je beletristike, ali i autora, odnosno knjiga za zahtevnije čitaoce.
U “Velikoškolskoj”, knjižari na Filozofskom fakultetu, izdvojili su nam četiri noviteta: “Smeštanje kulture”, studiju Homi Babe (“Beogradski krug”), “Žensko veče u hotelu Finbar”, antologiju priča irskih autorki Dermota Bolgera, koju je prevela i priredila Ivana Đurić Paunović (“Clio”), “Rana grčka filozofija” DŽona Barneta u prevodu Branimira Gligorića (“Zavod za udžbenike i nastavna sredstva”) i “Grad u istoriji Evrope” Leonarda Benevola, u prevodu Snežane Milinković (“Clio”).

Pekić za fanove

“Solaris”, najveća knjižara u Vojvodini, a od nedavno i izdavač, upravo je objavio “Sabrana pisma iz tuđine” Borislava Pekića. Budući da su dobili izdavačka prava na izabrana Pekićeva dela, u “Solarisu” su već štampali “Godine koje su pojeli skakavci”u tri toma. U prirpemi su “Zlatno runo”, “Vreme čuda” i još neki njegovi naslovi.
Među novitetima je romansirana biografija Abrahama Linkolna “LJubav je večna”, iz pera Irvina Stouna (“Editor”), uz pomenute romane Ketlin Tezaro i Vedrane Rudan.

U većinu novosadskih knjižara upravo je stigao najnoviji roman visokotiražne hrvatske spisateljice Vedrane Rudan “Ja nevjernica” (“Rende”). U “LJubiteljima knjige” takođe nude hit roman “Veridba je dugo trajala” Sebastijana Žaprizoa (“Laguna”), kao logističku podršku istoimenom filmu, koji je ovih dana stigao u naše bioskope. Među njihovim beletrističkim novitetima su još tri romana:”Indigova zvezda” Hilari Makej (“Dereta”), “Elegancija” Ketlin Tezaro (“Plato”) i “Pesma o Troji”Kolin Mekalou.
U “Prometejevu”knjižaru “Most” upravo je stigao kultni roman Vladimira Arsenijevića “U potpalublju”(“Rende”). Tu su još “Srbija ubija” Vesne Radusinović (“Narodna knjiga”), “Sa Evom u raj” Eve Ras (“Narodna knjiga”) i “Holivudski rukopis” Nebojše Pajkića (“Prometej”).
Noviteti “Male velike knjige” su “Revolucija u učenju” Gordona Drajdena (“Timgraf”), “Kletva faraona” Zahija Havasa (“Klet”), “Rusija ustaje” Dragoša Kalaića (“Nikola Pašić”) i “Vračar” Svetlane Velmar Janković (“Čigoja”). U knjižari “Prostor” izdvajaju “Esej o DŽojsu” Vladimira Nabokova (“NNK”), “Kolekcionara” DŽona Faulsa (“AED studio”) i “Ženu kuhinjskog boga” Ejmi Ten (“Stilos”).
Istoimena knjižara izdavačke kuće “Svetovi”
nudi sopstveno izdanje “Svetske filozofije” Dejvida E. Kupera, “Istoriju zapadne filozofije” Bertranda Rasela (“Narodna knjiga-Alfa”), “Misterije istorije” Stjuarta, Tvista i Hortona, kao i “Pozdrave iz Vojvodine” Slavka Košutića na srpskom i engleskom (“Slavija”).

The Residents, konceptualni anarhisti
Vuksa Velickovic

Kada se pomene kalifornijski sastav The Residents, malo je reći da je u pitanju "kultni bend". Zapravo, nije jasno da li se uopšte radi o nekakvom bendu. Već više od trideset godina, The Residents su okruženi velom tajne. Članovi ovog najčudnijeg od svih sastava u istoriji popularne muzike, nikada nisu otkrili svoj identitet, odbijajući bilo kakvu direktnu komunikaciju sa medijima. U javnosti nastupajući u večernjim odelima, lica skrivenih pod maskama u obliku ogromnih očnih jabučica, još od svog stupanja na scenu početkom sedamdesetih, The Residents celokupno svoje (ne)postojanje zasnivaju na detaljnom desakralizovanju tradicionalnih pop-kanona. Ako su Bitlsi postavili temelje pop-kulture, The Residents su ih elegantno pogazili. Za misterioznu kalifornijsku četvorku, muzika je oduvek funkcionisala isključivo kao centralno polje za koje će uspešno vezivati najrazličitije forme, od eksperimentalnog teatra preko video-arta do multimedijalne interakcije, koristeći sva umetnička sredstva u rekontekstualizaciji nasleđa kulture dvadesetog veka.

The Residents su, uz možda još nekolicinu drugih kao što su Sun Ra ili Captain Beefheart, do danas ostali avangarda u pravom smislu reči. Početkom sedamdesetih, svoje prve snimke na sopstvenoj etiketi "Ralph", distribuirali su u tiražu od 300 primeraka izabranom krugu "potencijalnih slušalaca", među kojima su se našli mnogi, od Ričarda Niksona do Frenka Zape. Njihovo zvanično debi-izdanje, Meet The Residents (1974), prodalo se u manje od pedeset kopija, a bend je primio tužbu od "Capitol Records", zbog parodije na omot ploče Meet The Beatles. Slušajući album, snimljen u četvorokanalnoj "mono" tehnici koja je i za to doba bila krajnje zastarela, čini se da Residentsi hvataju sve što im padne pod ruku: gospel melodije, folk trube, izobličene kantri vokale, morbidne dečje nabrajalice, procesirane šumove i buku, kao i čitave operske i džez deonice, na pola puta između apsurda i čiste genijalosti. Jednom rečju - neslušljivo.

Naredni projekat, simfonijski anti-rok kolaž Not Available, zvučao je kao Filip Glas, Enio Morikone, Vagner i Bitlsi zajedno, zarobljeni u džinovskom mehuru od sapunice - jedna od najbizarnijih ploča ikada snimljenih, (a Residentsi će ih od tada imati još poprilično), zapravo je objavljena tek pet godina kasnije (1978), kada su članovi benda već u potpunosti zaboravili na postojanje materijala. Treći album, Third Reich And Roll (1976) predstavljao je 35-minutnu kolekciju somnabulnih obrada hitova pedesetih, totalno masakriranih. Verni Pikasovoj tezi da autentična umetnost mora da usmrti svoje očeve, The Residents su nekada omiljene numere, samleli, sažvakali i potom ih tako raskomadane ispljunuli natrag svojim slušaocima. Dve tematske celine nosile su naslove Swastikas on parade i Hitler was a vegetarian, a omot je prikazivao crtež tv-voditelja Dika Klarka, jednog od američkih heroja medijskog doba, nasmejanog lica, u nacističkoj uniformi sa ogromnom šargarepom u ruci. U svrhu "promocije" ploče, bend je izbacio verovatno najnekomercijalniji singl ikada, divlju (treba li reći: neslušljivu) obradu Satisfaction od Rolingstonsa. Izvrnuvši koncept pop-pesme naglavačke, The Residents su objavili moratorijum savremenoj muzici, potvrđujući da im je radije mesto kraj Marsela Dišana nego u društvu Malkolma Meklarena. Otprilike u ovo vreme, bend je već uobličio svoju "teoriju opskurnosti", po kojoj umetnik mora da bude "u potpunosti nezavisan od društvenog okruženja i svih faza distribucije svog dela". U skladu sa tim, njihova anonimost sve više je uzimala maha. U prvoj deceniji postojanja, nastupali su uživo samo tri puta, a jedine "vesti" koje su se mogle čuti o njima, stizale su iz organizacije pod nazivom Cryptic Corporation, tzv. "Tajne korporacije", predstavničkog tela kojeg su osnovali radi povremenog komuniciranja sa fanovima, štampanim medijima i koncertnim agencijama.

Od samog početka karijere, The Residents balansiraju na tankoj žici između groteske i nečeg mračnog i monstruoznog. Album Eskimo, objavljen 1979, u jeku pank-pokreta, predstavljao je njihovo najrazornije delo - kao da se zvuk mogao videti ili napipati, sabijao se u zamišljenom arktičkom bespuću, a umesto muzike čuli su se harpuni, glečeri i polarna tama, šibanje vetrova i eskimski tradicionalni napevi. Osamdesete godine su u karijeri kalifornijskog sastava predstavljale prekretnicu, ukoliko ovde uopšte može biti govora o karijeri. Svejedno, The Residents 1980. objavljuju svoj Commercial Album. Parafrazirajući američku listu Top 40, materijal se sastojao iz četrdeset jednominutnih kompozicija, po uzoru na nekadašnje radijske džinglove. Logika je jednostavna: budući da se klasična pop pesma od tri i po minuta sastoji iz nekoliko repeticija strofe i refrena, samim tim ne može postojati više od jednog minuta originalne muzike, koja se na koncu poistovećuje sa radijskom džingl-reklamom. Commercial je najavio seriju konceptualnih albuma koji će uslediti (mada je u slučaju Residentsa, teško oceniti koji album nije konceptualan). Trilogija The Mole ('82-'85) označiće početak njihovih eksperimenata sa video formom. Oslonjeni na semplovanje i primitivne ritam mašine, Residentsi su nastupali u sebi svojstvenom pseudo-kabaretskom maniru, sa osmišljenim vizuelnim i scenskim efektima koji su više podsećali na današnje art-performanse nego na klasične rok koncerte. Narednih godina, uprkos stalno prisutnim glasinama o raspadu grupe, posvećuju se projektu The American Composer, seriji dekonstrukcija popularnih američkih kompozitora dvadesetog veka (obrade Džordža Geršvina i Džejmsa Brauna, Džona Filipa Souse i Henka Vilijamsa), dok u devedesete ulaze kao jedni od pionira interaktivne tehnologije, objavljujući lucidno koncipirana CD ROM izdanja Freak Show (1992), Gingerbread Man (1994) i Bad Day On The Midway (1995).

Plutajući na margini društva i kulturnih miljea, pa i samog identiteta, The Residents su bili tamo gde se malo ko usuđivao da pođe. I još uvek su tamo. Proverite zbog čega.

Jubilej u Španiji: Četiri veka besmrtnosti
Četiri veka Don Kihota

Obeležavanje 400 godina od prvog štampanja najpoznatijeg dela Migela Serventesa povod je da Španci masovno ponovo upoznaju neponovljivu ličnost sopstvene, ali i svetske literature

Migel de Servantes

Ako mislite da će vam svaki Španac od prve ispričati neku od dogodovština Dok Kihota i njegovog vernog pratioca Sanča Panse, varate se. Daleko od toga da će vas gledati "belo" ako pitate o Migelu Servantesu i njegovom junaku, ali stepen stvarnog poznavanja, i još više razumevanja, besmrtnog dela, prvi put objavljenog pre 400 godina, 1605, zavisi umnogome od stepena ličnog obrazovanja, interesovanja pa, bogami, i uže nacionalnosti. Dok je za stanovnike pokrajine La Manča, kojom Don Kihot krstari u svojim avanturama, pitanje časti znati što više o njemu, u šta smo se svojevremeno uverili boraveći par dana u Sijudad Realu, za druge delove Španije ne bi se moglo reći da je poznavanje Servantesovog dela "pitanje časti". Što se škole tiče, Servantes se u osnovnoj školi uči samo fragmentarno, kroz nekoliko odabranih scena čiji opis ne prelazi nekoliko stranica, dok je u srednjoj školi fakultativan, što bi se kod nas reklo "može ali ne mora". Jubilej pojave prvog izdanja Don Kihota zgodan je povod da se Španci ponovo sretnu sa "tužnim vitezom" i njegovim irealnim svetom. U svakoj španskoj knjižari ovih dana mogu se naći nova izdanja Don Kihota, u opremi za svačiji džep. Cene se kreću od 6,95 evra pa do 59,90. Ovo poslednje izdanje štampao je institut koji nosi Servantesovo ime a knjiga je u dva toma sa 1349 i 1446 stranica. Kroz štampu, televiziju, razne izložbe, predavanja, Servantes je od početka godine prisutniji nego obično u svakodnevnom kulturnom životu zemlje. U poplavi tekstova o piscu koga Španci s pravom porede sa Šekspirom, naravno ne po stvaralačkom obimu, već po duhu i večnoj aktuelnosti njegovog glavnog dela, može se naći bukvalno svašta, od biografija do svakojakih analiza.

Rođen u brojnoj i skromnoj porodici, po nekim izvorima "jevrejskog porekla", što je sam pisac tokom života e nergično demantovao, seljakao se iz grada u grad. Otac mu je bio zatvaran zbog dugova, ni on sam nije krenuo najboljim putem jer je u mladosti morao da beži pred optužbom da je mačem ubio nekog zidara... Lutao je po Italiji i Alžiru, gde je proveo pet godina o kojima se ne zna mnogo. Neki istraživači njegovog života tvrde da je u Alžiru bio ljubavnik svog gazde, ali njegova homoseksualnost nikada nije dokazana. Po povratku u Španiju dugo je neuspešno tražio posao, pomišljao da emigrira u Ameriku, dobio je vanbračnu ćerku, oženio se dvostruko mlađom ženom od sebe sa kojom nije imao dece, probao je sve i svašta da bi završio u zatvoru. Kada je izašao, sasvim se posvetio literaturi, i tih poslednjih deset godina njegovog burnog života su, zapravo, njegove najbolje stvaralačke godine. Objavio je Don Kihota i još dva dela, zbirku kratkih priča i jednu komediju. Kasnije, 1615, objavljuje drugi deo Don Kihota i posthumno Persiles.

Uspeh Don Kihota ubrzo je prešao granice Španije. Tomas Šelton prevao ga je na engleski 1612. a Sesar Udin (Oudin) 1614. na francuski. Od tada postaje jedno od najprevođenijih dela svetske književnosti a glavni junak "najdraži ludak svetske literature". Tema ludila u Servantesovom delu bila je predmet istraživanja Karlosa Kastilja del Pina, psihijatra i pisca, koji u svojoj knjizi Mudrost i ludost kod Servantesa zaključuje da se u knjizi reč "ludilo" pojavljuje 182 puta i kaže da "Don Kihot postaje lud kada shvata da ne može da prihvati realnost". Autor, međutim, tvrdi da je Servantes "genije koji je napisao prvi savremeni roman". Temom ludila u Don Kihotu delimično se bavio i Milan Kundera. U jednom eseju Kundera objašnjava scenu u kojoj je Don Kihot pozvan u kuću u kojoj vlasnikov sin u momentu otkriva njegovo ludilo, ali upada u zamku da mu recituje i pred naletom pohvala zaboravlja sve. "Ko je, dakle, više lud? Ludak koji hvali normalnog ili taj normalni koji veruje u pohvale ludaka?", pita se Kundera. Slavni češki pisac kaže za Alonsa Kijadu, alias Don Kihot, da je "jedan veoma o riginalni ludak", ali podseća da i sam Serventes upozorava svoje čitaoce da "ništa ne uzimaju previše ozbiljno" jer on samo prenosi ono što je čuo od nekog Arapina... Kundera je oduševljen Servantesovim postupkom da u drugom delu knjige ličnosti koje Don Kihot sreće prepoznaju junaka, debatuju s njim o prethodnim avanturama i on može da popravi svoj literarni utisak. "Pogled u ogledalo dotad nikad viđen i primenjen", uzvikuje oduševljeni Kundera.

Don Kihot je bio inspiracija za mnoge umetnike drugih žanrova, pre svega za slikare i muzičare. Dali, Pikaso, Šagal, Andre Mason, Munjoz Degrain i mnogi drugi slikari ostavili su dela posvećena Servantesovom junaku. Zanimljivo je, međutim, da prvi filmski zapis o Don Kihotu nije nastao u Španiji, nego u Francuskoj, 1898. Nažalost, ništa od materijala nije sačuvano, ali se zna da je producent bila kuća Gomon. Pet godina kasnije, na 300. godišnjicu objavljivanja dela, konkurentska kuća Pate snimila je film u trajanju od 20 minuta, Avanture Don Kihota od Lamanče, uz pojašnjenje da je reč o "komediji u 15 slika". Od tada pa do danas bilo je više od 60 pokušaja ekranizacije Don Kihota. U Španiji je prvi pokušaj napravljen 1910, sledeći tek 1934! Poslednji dokumentarni pokušaj napravio je Keith Fulton 2002. u Lost in La Manča, a slavni Orson Vels snimio je 1992. svoju verziju.

Besmrtni vitez nastavlja da živi.

Svačiji rođak iz Manče
Don Kihot, Migel de Servantes

"Smatraš se srčanim a star si, snažnim a bolestan si, ispravljačem krivih Drina a samog su te povile godine, i vitezom - a nisi", kaže neko Don Kihotu u knjizi

… mnoga francuska gospoda u ambasadorovoj sviti behu poznavaoci literature… Čim čuše ime Servantes počeše da govore uzbuđeno… Zapitkivahu me o njegovoj starosti, planovima, prilikama, bogatstvu. Moradoh im reći da je on star, vojnik i siromah.
Cenzor Francisko Markez Tores
Madrid 27. februar 1615.

Lutajući jedne večeri po Briselu naleteo sam na spomenik zabrinutom vitezu i njegovom zdepastom pratiocu. Prepoznao sam Kihota i Sanča, i obradovao im se kao rođacima. Da sam astronaut, ne bi me začudilo da sam ih sreo na neistraženoj planeti. Zašto bi me čudilo što smo se sreli u Briselu?

S izuzetkom mojih američkih studenata, gospodar Kihano ili Kihada ili Don Kihot poznanik je svakog obrazovanog čoveka. Generacije režisera i literata mozgale su o avanturama samoproklamovanog viteza. Pretvoreno u prilog, njegovo ime naselilo je sve jezike. Koliko mu je glumaca pozajmilo svoj lik? Koliko je smeha i tankoćutne zamišljenosti uloženo u odgonetanje karaktera gospodina od La Manče?

Kihotove avanture pune su čobana, i pastoralno nastrojenih mladih dama, i gospode koja otmenim jezikom pričaju dekameronske priče, i proteranih muslimana, i žalostivih duana, i duhovitih vojvoda… i raznih vitezova lepih imena, kao što su Vitez od Ogledala ili Vitez od Belog Meseca.

Bronzani čovek u Briselu bio je, dakle, neka vrsta božanstva, a ja sam iznenada postao turista na neočekivanom poklonjenju. Ponosna bradica me je pitala:

"Koliko se dugo poznajemo?"
"Znam vas otkad sam bio dete", odgovorio sam.
Prećutao sam da kao dete nisam o Don Kihotu čitao, već da sam ga gledao, u raznim ekranizacijama. Bolje reći odbijao sam da gledam… Nikad mi nisu bile prijatne situacije u kojima se ljudi blamiraju. A Kihot se stalno blamirao, dobijao batine, izbijali su mu zube praćkama. Bože, kako je to bilo tužno. Odbijao sam d a se smejem i, možda, sumnjičio čitavu priču za sramnu sprdnju s duševnim bolesnikom. Kasnije mi je otac rekao da je Dostojevski nazvao Don Kihota najtužnijom knjigom na svetu.

"Smatraš se srčanim a star si, snažnim a bolestan si, ispravljačem krivih Drina a samog su te povile godine, i vitezom – a nisi", kaže neko Don Kihotu u knjizi.

U čemu je tu komedija, pitao sam se? Pa da vidimo u čemu je. Čovek sa brijačkim čankom na glavi jaše ragu od kobile za koju zamišlja da je ždrebac. On govori glasom muklim i mahovinastim, tonom uzdrhatale plemenitosti. Njegov otmeni jezik zvuči čudno među razbojnicima, kurvama i kozarima. Taj srednjovekovni anahronitet u gvožđu jaše u društvu Sanča Panse, zdepastog seljaka, zaljubljenog u svog magarca. Sanča muče duboka pitanja kao što su: Ko je bio prvi čovek koji se počešao po glavi? i Da li Začarani jedu?

U Servantesovom romanu Sančo Pansa nije manje važan od Don Kihota. Valja samo zamisliti koliko bi izvrsni Muzilov Čovek bez svojstava bio čitljiviji da je Ulrih imao svog Sanča Pansu. Oštri polaritet između uzvišenih i trivijalnih sklonosti Servantesova dva lika malo se komplikuje pri kraju, kad Sančo postane guverner ostrva i počne da govori stvari poput: đavoli ne mogu biti zadovoljni bilo da dobijaju ili da gube.

Čini se da je Servantes, koji je voleo smeh, imao loše mišljenje o profesorima. Smatrao ih je ljudima koji navaljuju da dokažu stvari koje jednom dokazane nemaju nikakve vrednosti. Stari vojnik je poznavao muslimanski svet i mudrost sufista, koja je neodvojiva od života i njegove ludosti. Servantesova mudrost i jeste mudrost budala, oličena u pričama koje se pričaju od Avganistana do Like, a čiji je junak Nasradin Hodža.

U svom ludilu, Don Kihot je svet, baš kao levantinski jurodivi. On radi glupo a misli pametno. On veruje da vrlinu zli proganjaju više nego što je dobri cene. O pozorištima svog vremena on veli nešto što bi se danas moglo primeniti na Holivud: Tačno je da neznalice zahtevaju apsurdne stvari. Ali probl em nije u publici koja traži nakaradnosti, nego u producentima nesposobnim da na scenu postave išta drugo.

Može se reći da Don Kihot u romansiranom obliku obrađuje sličan materijal kao Erazmo u Pohvali ludosti. Uprkos mudrostima ispisanim na marginama ove knjige o ludilu, jednoruki vojnik se za života branio od metafizičkih implikacija svog dela. S naknadnom pameću, možda bi Servantes mogao reći za Kihota ono što je Kihot rekao za Dulčineju – da ona pobeđuje kroz njega a da on živi i diše kroz nju. Kroz vekove, pisac i lik su se spojili. Zatim je lik postao stvarniji od autora. Zar nisu Kihotu, a ne Servantesu, praunuci, ljudi koje nije nikada sreo, podigli spomenik u udaljenom Briselu?

Meksički pisac Karlos Fuentes govorio je da je Servantes ustanovio moderni roman u zemlji koja je odbila modernost. (Servantes je istovremeno napisao i prvi postmoderni roman, jer na svom putu Kihot i Sančo stalno sreću ljude koji su čitali o njima.) Fuentes je verovao da je vitez tužnog lika napustio sigurnost srednjovekovnog sveta i otisnuo se u neizvesnost renesanse. Zaista, Kihot je opsednut modernim pitanjem "šta je stvarno, a šta nije". Međutim, za razliku od Dekarta, on se ne pita kako znamo ono što znamo? Za Kihota imperativno stremljenje garantuje stvarnost stvarnosti. On stremi, dakle postoji.

Kihot stremi protiv tuge, protiv nevažnosti, protiv starosti, protiv samoće. Stremi nesustrašivo – ali kuda? Kad mu se privide džinovi i dame u nevolji, naš junak ruši sve oko sebe. U jednom trenutku oslobađa opasne kriminalce. Da li bi mogao i da ubije? Horhe Luis Borhes nudi nekoliko pretpostavki šta bi se desilo da je Kihot u svom ludilu ubio čoveka. Po jednoj, ubistvo bi ga prenulo iz viteških opsesija. Po drugoj, Kihot ubistvo ne bi ni primetio, već bi nastavio da jaše u svom ludilu junaštva i plemenitosti. Još neugodnije pitanje jeste šta bi se desilo da je, sto godina ranije, Hernan Kortes (koga Fuentes zamišlja kao Makijavelijevog princa) poveo Kihota sa sobom u Meksiko? Zlato nije deo Kih otove opsesije, ali junaštvo jeste. Kako bi se vitez koji je jednom napao lutke-Mavre u lutkarskoj igri ponašao u Novom Svetu? Sve zavisi od toga da li bi Kihotovo ludilo odabralo da Indiose vidi kao neodbranjene ljude koje bi trebalo zaštititi, ili kao demone. U ovom drugom slučaju dirljivi vitez mogao bi postati ne samo ubica nego masovni ubica.

Nasuprot ovom ozbiljnom upozorenju, očigledno najtužniji događaj u knjizi jeste momenat Kihotovog otrežnjenje od sopstvenog poziva. Treba li posebno dokazivati da su iluzije bile životni poziv viteza od La Manče? On ih je sledio tako nekoristoljubivo, da je čak propustio da podlegne najrasprostranjenijoj ljudskoj strasti – samosažaljenju. Stremljenje je davalo čvrsto uporište i smisao njegovom životu. Izgubivši to što ga je čuvalo da ne postane junak teatra apsurda, Kihot je prestao da bude besmrtan. Kao u slučaju drevnog Gilgameša, smrt ga je ugrabila na kraju povesti.

Hitlerovi posljednji dani - film

Hitler - poslednji dani

Berlin, aprila 1945. godine. Na ulicama se vode borbe dok su se Hitler i njegovi najbliži saradnici zatvorili u bunker. Među njima je i Traudl Junge, Hitlerova sekretarica. Situacija je sve gora, Berlin više ne može da se brani, ali firer odbija da napusti grad. Samo nekoliko sati pre zajedničkog samoubistva on se ženi Evom Braun... reč je o filmu “Hitler - poslednji dani” (“Der Untergang”) reditelja Olivera Hiršbigela koji je danas na programu novosadske revije filmova sa aktuelnog FEST - a u Kulturnom centru Novog Sada.
Ovaj film je u Nemačkoj bio izuzetno gledan. Videlo ga je četiri i po miliona gledalaca. Po rečima glumca Ulriha Matesa koji igra Gebelsa ( bio je gost FEST -a ) tamo je film podelio i kritiku i publiku. Po njegovom mišljenju dobro je što su u ovom ostvarenju Hitler i njegove glavešine prikazani kao “ljudi od krvi i mesa”. Kako je Mates rekao u prvom trenutku je odbio da igra lik zloglasnog masovnog ubice, ali je to kasnije ipak prihvatio kao izazov. Pročitao je oko 2.500 stranica Gebelsovog dnevnika, svu literaturu koja se odnosi na taj lik i vreme, a, takođe, je čitao i svedočanstva žrtva kao što su Primo Levi i Ištvan Kertes.
Scenario je nastao po ispovesti Hitlerove sekretarice Traudl Junge kao i po svedočenju Alberta Špera tokom Nirnberškog procesa. U filmu koji je bio nemački kandidat za Oskara, Hitlera igra Bruno Ganc.
Film traje 155 minuta.