Anica Dobra
Nisam zvezda, glumica sam

Na manifestaciji „Festival bavarskog filma“, održanoj 14. i 15. marta u Dvorani kulturnog centra, prikazano je pet filmova iz ove nemačke republike. Uz brojne goste iz Nemačke bio je tu i reditelj Mark Rotemund, njihova rediteljska zvezda u usponu, koji je na nedavno završenom festivalu u Berlinu sa filmom „Sofija Šol - poslednji dani“ dobio „Srebrnog medveda“ za režiju. Reč je o reditelju koji je, između ostalog, potpisao filmsku komediju „Scene sa planete zemlje“ u kojoj igra i Anica Dobra. Naša poznata glumica ostvarila je više nego zavidan uspeh u nemačkoj kinematografiji. I došla je da podrži manifestaciju. Nonšanlantno silazeći niz stepenice Dvorane kulturnog centra, smešeći se poput deteta, rekla je kako nije očekivala takav publicitet, a potom za „Blic“ dodala:

„Bila sam zbunjena. Znala sam da se ovo dešava u Beogradu, ali nisam znala da će doći i reditelj. U vreme kada smo radili taj film ovde je bilo jako teško i živeti i uopšte opstati. A on celu tu priču zna. Sada mu je, pretpostavljam, bilo interesantno da dođe i da oseti Beograd koliko je to moguće u 48 sati. Ali, ja to sve nisam znala. Dolazim ovde i vidim čoveka sa kojim sam radila i koji je inače ove godine u Berlinu dobio ‘Srebrnog medveda’ za režiju. Znate, kao što se za mladog glumca uvek može reći ‘od njega će biti nešto’, to smo i mi mogli da kažemo za Marka Rotemunda kada smo radili njegov prvi bioskopski film. Prosto se videlo da je on dečko sa sadržajem i vizijom. Meni je jako čudno da taj film odgledam ovde. Verovatno zbog konteksta. U pitanju je komedija, dakle nije nikakav težak film. Verovatno je u ovoj selekciji i zbog toga što je u Nemačkoj bio vrlo gledan, i što je vratio publiku u tamošnje bioskope. Iskreno, meni je žao što samo komedije vraćaju publiku u bioskopske sale. Volela bih kad bi publiku privlačile i ozbiljne drame.“
Hoćete da kažete da Nemačka kinematografija ima slične probleme kao ovdašnja?

- I nemačka kinematografija nastoji da vrati publiku u bioskope. Samo što je to sve, naravno, na različitim nivoima, jer tamo postoji više novca.
Da li ste veća zvezda u Nemačkoj ili ovde?

- A zašto moram da budem zvezda? I tamo i ovde sam glumica! Bez obzira na to što ovde dugo godina nisam odradila neki film, iako imam jaku želju, i bez obzira na to što sam tamo za poslednjih pet godina odradila više od 15 filmova, ja sam samo glumica. Drago mi je zbog toga. Drago mi je i da sam opstala ovoliko godina i ne tamo i ne ovde, nego generalno. Drago mi je što mogu kvalitetno da se bavim svojim poslom.
U Nemačkoj ste nedavno ušli među tri glumice nominovane za „Zlatnu kameru“, prestižnu glumačku nagradu...

- Radi se o tome da se zaista prvi put desilo da neko ko ne poseduje čak ni nemački pasoš i kome je potrebna viza za boravak u Nemačkoj bude nominovan. Bitno je da su mi pokazali da sam, kako god, deo njih, da to što radim ima smisla i da je njima stalo do toga. Mnogo je to, priznajem, dobar osećaj. U izvesnom smislu dolazi kako od kolega tako i ljudi iz branše i nazovi elite. Ali! Cela stvar će da se završi pozitivno ako za deset godina, kad budemo razgovarale, budem u situaciji da kažem čime sam sve to dopunila i nadogradila. Hoću da kažem - za mene je opstanak na određenom nivou najveći uspeh. Ne postoji garancija da će to da se desi - ali, ako uopšte imam nekakvu ambiciju, onda bi to bila moja ambicija.
Kako vidite savremeni trenutak u srpskoj kinematografiji? Imate li neku ponudu?

- Da, imam ponude. Vrlo sam subjektivna i teško mi je da iole objektivno govorim o filmu ovde. Ne znam dovoljno ništa o procesima u ovdašnjoj kinematografiji. Kao glumicu, vidim sebe kao zadnjeg činioca, a kao privatno lice, ja sam neko ko će da podrži svaki film snimljen u ovoj zemlji bez obzira na žanr ili na tehniku. I dalje smatram da, pošto je za mene ideja ono što prodaje bilo koji projekat, imamo još dobrih ideja. Nismo baš ubijeni u pojam. Dobro se držimo na tim labavim nogama. Još uvek.
A rad u ovdašnjem pozorištu? Niste igrali od „Divljeg meda“?

- I dalje sam ponosni član „Ateljea 212“. Mene pozorište uvek vraća na zemlju, u smislu nespavanja od silnog razmišljanja, u smislu situacije da se intenzivno mesecima živi za jednu ulogu ili za jednu ideju. Manje se to dešava na filmu, jer je jednostavno drugačija tehnologija rada. Jer glumac na filmu ima mnogo manje šansi da kontroliše svoju ulogu u filmu nego što to može u pozorištu. Zato bih, dokle god mogu, ostala u pozorištu, u toj crnoj kutiji.
Kada smo pre poprilično godina razgovarale, rekli ste da je „ljubav hrana a zaljubljenost glad“ i mnoge devojke su taj naslov sekle i lepile na zidove svojih soba.

- To bih i ja i sekla i lepila.
Jeste li ostali pri takvom stavu?

- Jesam. Smatram da je ljubav, sposobnost da se voli, najjača energija, najbolji motiv, najžešći pokretač. Bez obzira na to da li je to ljubav prema čoveku, poslu, porodici... Ona je motiv za sve što radimo u žvotu.
Mislite li da možda bolujemo od nedostatka prave ljubavi i posvećenosti?

- To se vidi u momentima kada se nekome ili nečemu posveti puno pažnje i ljubavi jer onda se od te druge strane može dobiti mnogo više. Prvo, to potkrepljuje tezu da je ljubav najjača snaga a, drugo, potkrepljuje i ovu tezu da ljudi ne dobijaju dovoljno ljubavi. Ali i zato što je i ne daju dovoljno. A ljubav je, naravno, dvosmeran proces.