INTERVJU VLATKO STEFANOVSKI
Autentično, s glavom i repom

Promotivna turneja CD-a "Treta majka" gitarista Vlatka Stefanovskog, Miroslava Tadića i kavaliste Teodosija Spasova, posle LJubljane, Skoplja, Karlovca, Čakovca, Splita, Zadra, Osijeka, Zagreba, Slavonskog Broda, Pule, Rijeke i Budimpešte, ovih dana završila se u Novom Sadu i Beogradu koncertima koji su valjda svima razbili iluziju da je etno muzika sama po sebi dovoljna da izazove oduševljenje u publici. To ogromno zadovoljstvo, ako je suditi po koncertu u Novom Sadu, a gotovo bez sumnje je svuda bilo tako, izazvali su upravo ovi virtuozni muzičari, svaki na svoj način i na svom instrumentu, svirajući poznate etno melodije, ali kako, i s koliko muzičkog znanja koje su utkali u te kompozicije! Ovaj trio nastupio je u prepunoj Sinagogi, svirajući puna dva sata publici koja je uspela da ih vrati na scenu na dva bisa.
Desetogodišnja saradnja Vlatka Stefanovskog i Miroslava Tadića rezultirala je ovim trećim zajedničkim CD-om koji ih je prvi put doveo pred novosadsku publiku. Naravno, Vlatko Stefanovski je sa grupom "Leb i sol" praktično započeo karijeru svirajući u Novom Sadu i Novosađanima koji malo duže pamte odavno postao deo lične muzičke arhive koju čuvaju u sećanjima. U njoj ima svakako i svežijih podataka, kao što su nastupi Vlatka Stefanovskog na "Exitu". Ali evo još nečeg, vrednog da se nađe u pomenutoj arhivi, zahvaljujući saradnji Muzičke omladine Novog Sada i Centra "Sava" koji su omogućili novosadskoj publici da konačno čuje i vidi zajednički nastup Stefanovskog i Tadića. Treća sreća, ili "Treta majka", kao što glasi naziv njihovog novog CD-a, na kojem su i poznate makedonske pesme "Kaleš Anđo", "Kasapsko oro", "Eleno mome" i druge koje su se čule i na ovom koncertu.
Prisećajući se prvog novosadskog koncerta 1977. u Studiju "M", čiji plakat još čuva, a nadajući se da možda negde u Radio Novom Sadu još postoji njegov snimak, Vlatko Stefanovski kaže:
- Tako je krenula ta zanimljiva priča grupe “Leb i sol” koja je trajala dvadesetak godina, ali evo, prošlo je skoro trideset godina od formiranja tog benda i evo me danas u prostoru u Novom Sadu u kojem nisam nikad nastupio i koji je verovatno najčarobniji i najfascinantniji, i zbog akustike i zbog vizuelnog doživljaja. Očekujem da ovaj koncert bude nešto izuzetno i zbog atmosfere koja zaista inspiriše i mene i ove moje saradnike sa kojima nastupam. Ovaj koncert je veoma zanimljiv zato što postoji jedna interakcija između nas trojice koja je dragocena. Ta vrsta muzičke komunikacije sa ljudima koje poštuješ i čiji talenat duboko ceniš je nezamenljiva stvar. Miroslav i ja sarađemo već desetak godina, imamo tri albuma, nedavno je izašao i treći, i s velikim zadovoljstvom promovišemo tu ploču. Imali smo izuzetno interesantne nastupe od LJubljane do Budimpešte i Skoplja, deset dana u Hrvatskoj... Najbolje nas prihvataju tamo gde najbolje sviramo. A mi se trudimo svake večeri da sviramo što bolje ili bolje od prethodne večeri, ili da budemo što inspirisaniji i u što boljoj formi, i što većem zanosu.
Nedavno smo prvi put svirali u Budimpešti i ljudi nisu mogli da veruju šta su čuli. Posle su nam prilazili, bili fascinirani, pitali šta je to i kako je moguće da postoji tako nešto. Neki ljudi iz Engleske su bili na tom koncertu i prilazili su nam s oduševljenjem. Ako nešto dobro radite i ako je to što radite autentično, ima glavu i rep, formu i sadržaj, nema šanse da vas ne prepoznaju i ne prime. Ovo odlično prolazi i u Americi, Nemačkoj i Kanadi.
Folk je danas postao opšti trend i konstanta u muzici, doživeo je ekspanziju u poslednjoj deceniji, a vi ste od samih početaka svirali i makedonsku etno muziku i time ostali dosledni nekim svojim principima. Ali, menjala se muzička scena... Da li ste se i vi menjali zbog toga?
- Menjao sam se i menjam se, iz dana u dan, ali ne radikalno. Svoje principe nisam radikalno promenio od početka bavljenja muzikom. Ja sam u potrazi za muzikom i za autentičnim i dobrim stvarima i u potrazi za dobrom pesmom. Ako je nađem u narodnoj muzici ja je uzmem i sviram. Ako je nađem kod sebe u inspiraciji onda je komponujem. Ako mi se dopadne nečija stvar, onda je skinem i naučim da je sviram. U potrazi sam za tim iskustvom, za stvarima koje imaju smisla i koje dotiču dušu, koje su hrana za našu dušu.
Rekli ste da mladima nisu poznate neke stvari koje ste ranije radili...
- Pa i ne moraju da znaju za njih.
Da, ali, drugim rečima, oni imaju neku svoju muziku, kao i stariji svoju, ali postoje situacije koje prevazilaze te podele. Vas su svuda dobro primali na koncertima na ovoj turneji, pa dakle i mlađa generacija. Ipak da li će svaka generacija u novom veku u koji smo ušli, imati neku svoju muziku?
- Da, svaka generacija će imati nešto različito od prethodne, jer se klinci moraju razlikovati od roditelja. To je tako prirodno. Moraju klinci malo nervirati roditelje s muzikom koju slušaju, tako da je to veoma prirodno, ali prave stvari se filtriraju tokom vremena. Bah je i danas Bah. Mocart je i danas Mocart. Bitlsi su i danas Bitlsi. To su relevantne veličine muzičke i to ne možete opovrgnuti. Ako postoji tehno, postoji i Rahmanjinov.
Vi slušate i jedno i drugo?
- Ne, incidentno. Ne kupujem ja ploče tehno muzike. Ja to čujem incidentno.
Kako tada reagujete na to?
- Ne moram ja imati bilo kakvu reakciju na to. Nije ona važna.

N. Pejčić

Nick Cave

Ono što je hobi u privatnom životu, to su B strane u glazbi: način i mjesto gdje je moguće opustiti se i stvoriti nešto izvan nepisanih pravila službenih aktivnosti.

No premda B strane prije svega predstavljaju neobvezne likove namijenjene najtvrdokornijim fanovima, one u mnogim slučajevima - pogotovo ako se nakon dugogodišnjeg taloženja poslože na jednome mjestu - otkrivaju usporednu povijest izvođača, a ona zna biti zabavnija od one određene komercijalnim mjerilima najvećih hitova.

U tom smislu Caveov novi trostruki paket odličan je primjer pomaknute retrospektive koja je (u skladu sa zaključkom jednog recenzenta) doista superiorna običnoj "The Best Of" kompilaciji iz 1998. godine. Razlog ponajprije leži u nekonformističnoj prirodi njegova opusa i autorskoj razbarušenosti koja se katkada teško uklapa u okvire redovnih studijskih izdanja, prepuštajući projektima "sa strane" da dovrše posao. Srećom, sada su ne samo B strane singlica, već i druge rijetko dostupne pjesme iz arhive australskog mračnjaka i njegovih Bad Seedsa, napokon na raspolaganju širokom auditoriju. Poput pravog, službenog bootlega, tri su diska upakirana u crnu kutiju s tek osnovnim podacima o podrijetlu pojedinih skladbi što slušanje pretvara u užitak konzumiranja rijetkog (i napola zabranjenog) voća.

Želite saznati kako zvuči verzija "Where The Wild Roses Grow" s Blixom Bargeldom umjesto Kylie Minogue? Ili kako je Cave obradio Youngov klasik "Helpless" na (teško dostupnom) tribute albumu "The Bridge" ili se podsjetiti što je učinio od Cohenove "Tower Of Song"? Zgodno je čuti kako se odužio svojim darovitijim učiteljima, kao što ga je zabavno provjeriti u društvu sa Shaneom MacGowanom u "What A Wonderful World" te nizu originala koji se iz raznih razloga nisu uklapali na studijska ostvarenja. Priču zaokružuju skladbe snimane za filmove (Wendersovi "The Soul Of A Man" i "Do kraja svijeta", primjerice), te opskurni singlovi poput akustične verzije "Deanne", koja je 1990. priložena kao bonus u prvom vinilnom izdanju albuma "The Good Son".

Ta hrpa brižno razvrstanog materijala otkriva Caveovu neiscrpnu energiju nakon koje mu možete oprostiti i povremene probleme s intonacijom ili klizanje na darkerski teren, pun krvi, Boga i ostalih pjesničkih metafora s kojima uspješno žonglira više od dva desetljeća. (D. L.)

Leonardo da Vinci

Leonardo da Vinci- inovator ispred svog vremena
Autor Barbara Slade

Talijanski umjetnik, jedan od najvećih renesansnih majstora, slavljen kao slika, kipar, arhitekt, inženjer i znanstvenik, Leonardo da Vinci, rođen je na današnji dan davne 1452. godine u selu pored grada Vinci. Njegov slikarski rad utjecao je više od stoljeća nakon njegove smrti na talijansku umjetnost. Međutim njegov utjecaj iako je bio najjači u slikarstvu nije ostao samo na tome već se on osjećao i u anatomiji, optici, hidraulici itd., ukratko - u većini grana moderne znanosti.

Leonardo se smatra vodećom figurom talijanske renesanse, a najpoznatiji je kao autor čuvene Mona Lise (1503. - 1506.). Za Mona Lisu se dugo vjerovalo da je zapravo portret Lise del Giocondo, a kompjuterskom analizom utvrđeno je da nevjerojatno sliči samom autoru.

Iako je Leonardo poznat kao konstruktor i umjetnik, većina njegovih djela nikada nije u potpunosti završena. Ideja mu nikada nije nedostajalo, no volju da završi započeto uvijek je nadvladala želja za istraživanjem novoga. S jedne strane to je i shvatljivo, uzevši u obzir tehničke mogućnosti toga vremena, kao i prilike u kojima se nalazila tada razjedinjena Italija.

Leonardo naslikao relativno malen broj slika, od kojih su mnoge ostale nedovršene, on je usprkos tome izuzetno inovativan i utjecajan umjetnik. Rano djelo, “Poklonstvo kraljeva”, uvelo je novi pristup kompoziciji, u kojem su glavni likovi grupirani u prednjem planu, dok pozadina sadrži duboki prodor u prostor i pogled na imaginarne ruševine i scene bitaka.

Leonardove stilističke inovacije još su uočljivije u “Posljednjoj večeri”, u kojoj je rekreirao tradicionalnu temu na potpuno nov način. Umjesto prikaza dvanaestorice apostola kao individualnih figura, grupirao ih je po troje u dinamičnu kompoziciju oko lika Isusa Krista, koji je izoliran u sredini slike. Posjednut ispred blijedog, udaljenog krajolika gledanog kroz pravokutni otvor na zidu, Krist – koji naslućuje da će ga jedan od prisutnih izdati – predstavlja mirno i spokojno središte, dok ostali likovi reagiraju živahnim gestama.

Mona Lisa, Leonardov najproslavljeniji rad, je poznat kako po veličanstvenosti tehničkih inovacija, tako i po misterioznosti legendarnog osmjeha. Taj rad je savršen primjer dvije tehnike – sfumata i chiaroscura (rasporeda svjetla i sjene, svijetlih i tamnih dijelova na slici) – koje je Leonardo primjenio među prvima. Sfumato (začađeno) je delikatan atmosferični "magleni" ili "dimni" efekt načinjen finim, vrlo malenim prijelazima između područja boje; to je posebice uočljivo na nježnoj prozračnoj odjeći i zagonetnom osmjehu. Chiaroscuro (svjetlo i sjena) je tehnika modeliranja i definiranja forme pomoću omjera kontrasta između svjetlosti i sjene; senzitivne ruke modela su portretirane jasnom modulacijom svjetlosti i sjene, dok je kontrast boja oskudno upotrebljavan.

Kao znanstvenik Leonardo se uzdizao iznad svih svojih suvremenika. Njegove znanstvene teorije, kao i njegove umjetničke inovacije, bile su bazirane na pažljivom promatrenju i preciznom dokumentiranju. Shvaćao je, bolje nego bilo tko u njegovom ili sljedećem stoljeću, važnost precizne znanstvene opservacije. Nažalost, kao što često nije uspjevao ostvariti svoje umjetničke projekte, tako nikada nije dovršio planirane rasprave (monografije) na temu različitih znanstvenih tema. Najveći majstori kasne renesanse u Firenci – Rafael, Andrea del Sarto i Fra Bartolomeo, učili su od Leonarda; potpuno je preobličio Milansku školu, a Parmu, umjetnički centar Koređe, usmjerio je Leonardov rad.

Milorad Pavic

Noćni život u srcu Pariza

Više od devet hiljada posetilaca prisustvovalo je otvaranju izložbe pod nazivom „Tuluz-Lotrek i Monmartr“ u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu, čime je postavljen novi rekord.

„Sećanja nam dosežu podaleko u prošlost,“ izjavila je Debora Ziska, PR muzeja, ali „niko se ne seća da je još neko otvaranje u Istočnom krilu privuklo tako veliku gužvu.“ Prvog dana izložbe - svojevrsne ture pariskog noćnog života s kraja 19. veka, smeštene u 10 prostorija - prodato je tačno 9.230 karata, čime su potučeni prethodni rekordi koje su držale izložbe „Zalagaonice u Britaniji“ iz 1985. (3.340 posetilaca prvog dana) i „Johanes Vermer“ iz 1995. (3.340 posteilaca). No, „Lotrek“ nije uspeo da nadmaši ubedljivo najposećeniju izložbu, postavljenu u Zapadnom krilu, kada je u proseku 19.205 posetilaca dnevno dolazilo da vidi Da Vinčijevu „Mona Lizu“.

Reč je o prilično seksi izložbi, koja predstavlja opčinjenost umetnikâ dekadentnim duhom i glamuroznim životom boema na Monmartru krajem 19. i početkom 20. veka. Kao glavno stimulativno sredstvo tada je korišćen apsint - kuvani pelin, danas zabranjen u većini zemalja. Iako nam sada možda izgleda „pitomo“, kankan je osamdesetih godina 19. veka bio nešto novo, divlje i žestoko.

Slike, crteži, posteri, skulpture, plakati, siluete od cinka iz predstava u „Šat noaru“, ilustrovane pozivnice i reklame iz tog vremena čine ovu izložbu, čija je glavna zvezda Anri de Tuluz-Lotrek (1864-1901), slikar koji je živeo brzo i umro mlad. I pored njegovih slavnih savremenika, takođe zastupljenih na izložbi (Pikaso, Van Gog, Dega, Mane), Tuluzovi radovi čine polovinu svih eksponata.

Čak i umetnikove predstave bordela, kojima je posvećena čitava jedna prostorija, pokazuju Lotrekovu veliku empatiju, kad je reč o najstarijem zanatu na svetu. Jedna od najdirljivijih predstavlja dve prostitutke, rezigniranog pogleda, kako u redu čekaju obavezan medicinski pregled, propisan francuskim zakonom.

Poslednji odeljak izložbe posvećen je selekciji Lotrekovih slika cirkuskih zabavljača, koje je crtao da bi sebi osigurao otpuštanje iz sanatorijuma, u koji je bio zatvoren protiv svoje volje. Umro je u 36. godini od srčanog udara.

Izložba je u Vašingtonu otvorena do 12. juna, kada se seli u Umetnički institut Čikaga (16.07 - 10.10).

Sedam smrtnih grehova, Milorad Pavić

"Sedam smrtnih grehova" iz pera Milorada Pavića, objavila je beogradska izdavačka kuća Dereta, kao deveti Pavićev roman pod svojom etiketom. Reč je o delu koje je dosad prevedeno na španski i ruski jezik, dok se u Americi priprema njegova elektronska verzija koja će se uskoro naći na internetu. Predstavljajući "Sedam smrtnih grehova" novinarima, Pavić je primetio da se pred čitaocem nalazi treće izdanje ove knjige, ali ovog puta i konačno, u kome se nalaze izmene i u vidu celih novih poglavlja koja su ušla u ovu, definitivnu verziju. "Pisac doživljava svoje knjige kao svoje ljubavnice i nikad ne prestaje da se pita šta će pronaći novo u delima kada ih ponovo pročita, baš kao i kada će koje od njih čitati poslednji put", istakao je Pavić i dodao da su "Sedam smrtnih grehova" roman o sedam grehova koje je crkva okarakterisala kao smrtne. "Ti grehovi, na prvi pogled ne moraju izgledati kao veliki grehovi, no lakoća sa kojom se čovek na njih može navići, od njih, zapravo i čini opasnost", istakao je Pavić i dodao da je u ovom romanu pisao o sedam kuća koje je odabrao u Beogradu, u kojima bi Jasmina Mihajlović i on voleli da stanuju i da je te kuće naselio svojim junacima. Lepotom i opremom ove knjige bavila se Marina Slav

Goran Marković
Kad se glumac razboli od glume

Posle istorijske teme prožete ljubavlju u predstavi „Vila Sašino“, dramski pisac, scenarista, pozorišni i filmski reditelj Goran Marković poduhvatio se teme koja tretira glumu na prilično specifičan način. U svom novom komadu „Delirijum tremens“ (premijera je sutra, 25. aprila, na Velikoj sceni BDP-a), Marković istražuje rizičnu definiciju „glume kao bolesti“.

Na pitanje vezano za naglu promenu teme u ovom slučaju, on kaže: „Ne volim da se ponavljam. I u svojim filmovima i u komadima koje pišem i režiram nastojim da svaki put budem nov. Nije reč o strahu da ne ispadnem dosadan već, jednostavno, nemam nikakvu želju da osvajam već osvojene teme, stilove, žanrove. To me ne zabavlja. Sto puta više volim da ulazim u nepoznato, neprovereno, riskantno nego da igram na sigurno. Kod odabira teme, za mene je jedno od glavnih merila upravo to - biti drugačiji. To je slučaj i sa ‘Delirijum tremensom’. Ne znam da li će ovaj komad biti bolji od ostalih, ali sigurno neće ličiti ni na šta što sam do sada radio. Jedina stvar koja ga povezuje sa onim što sam do sada u pozorištu pokušavao jeste sfera interesovanja. ‘Delirijum tremens’ predstavlja poslednje delo u mojoj trilogiji o glumcu, kojem su prethodili ‘Turneja’ i ‘Govorna mana’.“
U najavi ove predstave, drama je dovođena u vezu sa stvarnom bolešću glumca Predraga Ejdusa?

- Ovaj komad predstavlja, naravno, potpunu izmišljotinu. Ako i postoje motivi koji se mogu prepoznati u mom okruženju, oni nisu vezani samo za bolest Predraga Ejdusa, već mnogo više za svet glumaca kojim sam okružen od ranog detinjstva. U „Delirijum tremensu“ ima i vrlo mnogo mog iskustva, onoga što sam video dok sam posećivao radionice raznih psihodramatičara. Ali, ponavljam, srž drame je potpuna fikcija koja nema nikakve veze sa postojećim ljudima.
Na koji način ste specifično stanje glumačke svesti o kome govorite preveli u dramsku formu opšteg, univerzalnog značenja?

- U samom komadu postoji jedna veoma zanimljiva i višeslojna igra koja bi se mogla nazvati pozorištem u pozorištu. Glavni junak je bolestan od glume, glumom leči svoju bolest, a sve se to odigrava na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Ako tome dodam da u podeli imam četiri profesora glume, a da su još četvoro mladih glumaca studirali kod moga oca Radeta Markovića, koji u komadu glumi profesora, onda je to i četvrti, neoficijelni krug ove zavrzlame. Bilo je neobično zanimljivo i zabavno ispetljavati se iz svih zamki koje je nudila ova komplikovana struktura, i mislim da je sve to vredelo truda.
Imali ste stručnog konsultanta, budući da ste to poniranje u tamne strane duše zasnivali i na medicinskim dostignućima. U kojoj meri ste se oslanjali na tu vrstu konsultovanja?

- Ne da mi je saradnja sa Biljanom Slavković bila od pomoći, već sam siguran da bez nje ovaj komad nikada ne bi ni ugledao dana. Ona je jako kreativno učestvovala u stvaranju psihodramskog dela teksta, kao i u njegovoj realizaciji, i predstavljala strogi deo našeg tandema koji me je često odvraćao od zabluda u koje sam mogao odlutati.
Ova bolest zvana gluma o kojoj u suštini govorite, asocira i na druge bolesti. Postoji li mogućnost da se ona tiče i nekih zabluda širih, društvenih razmera.

- Zanimljiva stvar mi se dogodila sa filmom „Variola vera“. On je predstavljao više-manje vernu rekonstrukciju stvarne epidemije koja se odigrala na našim prostorima 1972. Ja sam film snimio deset godina kasnije, 1982, a još deset godina kasnije, 1992, u vreme sankcija i sveopšteg očajanja koje nas je zahvatilo, nekoliko ljudi me je upitalo kako sam još onda mogao znati šta će nam se desiti (izolacija i slično). Uveravao sam ih kako uopšte nisam imao nameru da snimim anticipaciju nekakve užasne budućnosti, nego da sam, jednostavno, opisivao našu blisku prošlost. Ali je zanimljivo da mi niko nije verovao. Jednostavno, događaji oko epidemije te iskorenjene tropske bolesti su sami po sebi nosili poruku koja je prevazilazila medicinski aspekt. Bila je to pošast koja je zahvatila društvo i dvadeset godina kasnije se ispostavilo da je ona predstavljala prvu pukotinu u onome što se zvalo Jugoslavija. Videćemo da li će i ova tema prevazići svoje okvire zadate dramskim tekstom. Nije moje da o tome sudim.
Kada ćete raditi novi film? Svojevremeno ste razmatrali planove da „Vila Sašino“ preraste u film.

- Da. I „Delirijum tremens“ bi mogao biti jako zanimljiv kao film. Radiću, međutim, ono što uspem da organizujem. A za film treba jako mnogo energije i motiva. Videćemo da li ću nešto iscediti iz sebe.
Koliko znate o tekućem sporu filmadžija?

- Samo iz štampe i preko mejlova koji mi stižu sa različitih strana. Ali poslednjih meseci sam radio iscrpljujuće i nisam imao snage da razaberem o čemu je tu zapravo reč.
Šta mislite o toj situaciji uopšte?

- Ne interesuje me. Isuviše sam energije potrošio prošli put kada sam za svoj scenario „Parovi“ od Ministarstva kulture dobio neka bedna sredstva i pokušao da nekako organizujem još malo para i da snimim taj film. Na kraju nisam uspeo da nađem ništa, a taj novac od Ministarstva je, kako sam obavešten, otišao u neki drugi film. Bio je to uzaludni napor koji me je koštao jako mnogo. Ali takav je to posao...
Šta bi bilo rešenje problema našeg filma po vašem mišljenju? Da li je on, zapravo, uopšte u problemu?

- Zavisi kako stvari posmatrate. Filmovi koji ovde nastaju su jako dobri, pobeđuju na svetskim festivalima, jedino što to nikoga u vlasti mnogo ne uzbuđuje. K’o vele: napraviće se sami od sebe. Neće, naravno. Ali ta priča nema veze sa našim poslom, reč je o mentalitetu. I o vlasti, naravno.
Željko Jovanović

Uvreda i Smrt u ringu

Davna uvreda i smrt u ringu

Nedavno snimljeni dokumentarac opisuje jedan od najmračnijih događaja iz povijesti 'plemenite vještine', zbog kojeg 10 godina nije bilo boksa na televiziji; jedan boksač je 1962. uvrijedio drugog, i ovaj ga je ubio šakama u izravnom prijenosu

Dokumentarac Rona Bergera i Dana Kloresa 'Ring of Fire: The Emile Griffith Story' bavi se kobnim 24. ožujkom 1962. i boksačkim mečom za prvaka u velter-kategoriji između 24-godišnjih Bennyja "Kida" Pareta i Emilea Griffitha. Kubanski emigrant Paret, koji je u tom trenutku bio branitelj naslova, na vaganju prije borbe je javno i glasno dobacio Griffithu da je maricon, španjolski uvrijedljivi izraz za homoseksualca.

Afroamerikanac Griffith, porijeklom s Djevičanskih otoka, o čijem seksualnom opredjeljenju su kružile brojne glasine, ne tvrdi niti niječe da je gay, ali ga je glasno dobacivanje jako uvrijedilo; "Ja nisam bio ničija tetkica", kaže i danas. U dvanaestoj rundi je satjerao Pareta u kut i počeo s brutalnim nizom aperkata u glavu. Sudac nije zaustavio borbu; slavni pisac Norman Mailer, koji je gledao taj meč, usporedio je taj prizor s "baseball palicom koja demolira lubenicu". Kubanac nije preživio udarce razbješnjelog protivnika.

Emile Griffith je postao šesterostuki svjetski prvak u velter-kategoriji, boksao je 339 mečeva za naslov, ali nikad nije mogao zaboraviti užasan prizor Pareta zgrčenog u kutu ringa. Na kraju dokumentarca 'Ring of Fire', Griffith zaplače nakon što upozna Paretovog sina, i tom emocionalnom katarzom završi ta dojmljiva priča o sportu, seksualnom identitetu i upornosti. Ne bi bilo loše da je neka od naših TV-stanica aja otkupi i prikaže, da bi ovi današnji klinci koji misle da je lomatanje u "Jackassu" guba i fora, a da su folirantski hiphoperski multimilijunaši pravi gangsteri, vidjeli kako izgleda stvaran život i kako u tom životu nekad može doći do tragične smrti.

klik.hr

Ma gde bio pisac je stanovnik nulte zemlje
Bora Ćosić

Književnik Bora Ćosić već dugo živi u Nemačkoj. Prisutniji je na evropskoj nego na bivšoj jugoslovenskoj književnoj sceni. Dogodi se da mu knjiga izađe u prevodu pre nego na originalu. Originalni rukopis ostane da čeka. Kakav je odnos pisca prema tim objavljenim/neobjavljenim knjigama - pitamo Boru Ćosića u intervjuu za Danas, rađenom prilikom nedavnog susreta u njegovom sadašnjem prebivalištu u Berlinu. - Jedanput napisan, rukopis predstavlja nekakav poseban entitet, maleni teritorij, ničiju zemlju, kao da se nekakva panda našla među ostalim zverinjem književnosti. Zbog toga postaje svejedno da li je objavljen ili ne, prema toj činjenici postajem sve više ravnodušan.

Na Lajpciškom sajmu ste 2002. godine dobili Nagradu za evropsko razumevanje. Koliko je ta nagrada uticala na recepciju vašeg dela u Evropi, a koliko u Hrvatskoj i Srbiji, recimo?
- Dobiti Nagradu za evropsko razumevanje, još uvek ne znači da će vas razumeti svi na tom kontinentu. Svečani čin, laudatio, šampanjac i cveće, dogodovštine su za jedan čas i za jedan dan, kasnije sve lagano splasne. Ovde, u Nemačkoj, s vremena na vreme neko pomene taj podatak iz moga letopisa, u moje dve domovine, Srbiji i Hrvatskoj, malo ko maše repom na tako nešto. Mislim da je to normalno.

Kako vidite svoju poziciju između evropskog kullturnog tla i balkanske "nulte zemlje"?
- Onako kako i sami kažete, "između". Tamo odakle sam došao više ne postojim, ovde kamo sam dospeo prisutni sam građanin, gost spisatelj, da ne kažem ghost writer. Ionako, ma gde bio, pisac je stanovnik nulte zemlje, ili bi bar tako trebalo da se ponaša. Sa uvažavanjem sredine u kojoj je, ali bez preteranog padanja u zanos. Nema zanosnih zemalja, kao što nema zanosnih okolnosti, kao što su i zanosne žene velika retkost.

Iste godine ste svoj sedamdeseti rođendan u Berlinu obeležili izložbom koja je nosila naslov "Moje avangarde". Možete li nešto više da mi kažete o konceptu te izložbe?
- Nekoliko verzija ove izložbe, koja je postavljena na tri mesta u Nema čkoj predstavlja paperje, pepeo, tragove u pesku jednog vremena koje pokriva moj vek. Tamo je prikazana zbirka onog što je preostalo od različitih uticaja, mahom avangardnih, koji su se pleli oko mog života. Pisma, knjige, fotografije, časopisi, objekti, plakate i manifesti, filmski i tonski materijal, na šta sam nailazio, uz još preživele nadrealiste, uz mrtve ruske futuriste koje sam prevodio, uz zaumne slikare i filosofe Mediale, uz sumanute Slovence iz grupe OHO, uz popartiste kao što je Otašević, uz Marinu i uz Vladana Radovanovića, čija aktivnost seže ne zna se tačno dokle. Ovo se još nastavlja.

Tema koja je ove godine integrisala ex-jugoslovenski program na Lajpciškom sajmu je "Deset godina nakon Dejtonskog sporazuma?" Kako biste vi prokomentarisali ovo pitanje?
- Sporazum koji pominjete, kao ni jedan prethodni u istoriji, nije bio u stanju da na veštački način stvori neku novu državnu celinu, kakva će se raspasti pre ili posle, s više ili manje žrtava i krvi.Tako u povodu njegova jubileja nemam nikakvih pozitivnih emocija, istovremeno svestan da u krojenju društvenih i državnih okolnosti ljudi moraju biti racionalni i pragmatični. Dejton je ipak zaustavio neposredno krvoproliće, a to je u onaj čas bilo sudbonosno i važno.

Vaše knjige se neprestano prevode u svetu. Da li biste nam nešto rekli o tim prevodima. Koja je vaša najprevođenija knjiga?
- Moja najraširenija knjiga je ona o smešnim događajima u unezverenoj porodici koja, silom prilika učestvuje u svetskoj revoluciji. Ima više drugih knjiga, koje se s vremena na vreme prevedu koje gde, i kako kad.

Za Porodicu ste 1969. dobili NIN-ovu nagradu. Da li je to bilo presudno za vašu dalju književnu karijeru?
- To je bilo, pre svega, presudno za karijeru Ninove nagrade. Jer se pokazalo da nagradu može dobiti mlad autor, koji nije miljenik vlasti, da nagradu može dobiti jedna prilično šašava knjiga. Za moju takozvanu karijeru bilo je važno da sam tu knjigu napisao.

U to vreme imali ste 37 godina i već de vet objavljenih knjiga. Takva je situacija danas nezamisliva? Možete li nam reći još nešto o književnoj klimi tog doba?
- Književna klima tog doba, i pored svih nepogoda imala je nezamislivu prednost: postojao je kriterijum u poslovima literature. Danas je, čini mi se to nepostojeća veličina u Srbiji, znati šta je šta i ko je ko. To će, bojim se, još potrajati.

Kako vi danas vidite književnu scenu u Srbiji? Koliko ste upoznati sa književnom situacijom u Beogradu? Da li biste mogli da napravite paralelu sa vremenom kada ste, recimo, vi ulazili u književnost?
- Ja književnu scenu Srbije ne vidim, jer živim izvan nje. Poznajem pokojeg autora među mladima, koji navrati u Berlin, i to je sve. Za mene književnu scenu te zemlje i dalje vode, ma kako bili u podzemlju Radomir Konstantinović, Borislav Radović, Mirjana Stefanović i Radmila Lazić, Predrag Čudić i Ibrahim Hadžić.

Danas je u Srbiji ponovo na delu "proširenje polja" književnosti. Narodna knjiga je objavila roman organizatora atentata na premijera Đinđića. Knjiga Radovana Karadžića ulazi u uže izbore za prestižne nagrade. Glasove dobija od eminentnih profesora književnosti. Kako biste prokomentarisali tu situaciju?
- Profesori književnosti koji promovišu knjigu ratnog zločinca samim tim postaju profesori na katedri ratnih zločina, književnost je tu samo maskirna uniforma ove gospode.

Trenutno radite na više rukopisa. Rekli ste mi da, između ostalog, pišete i knjigu sećanja na beogradski život pod naslovom Konzul u Beogradu. Možete li nešto više da kažete o tom rukopisu? Da li već imate neke ponude za njeno objavljivanje u Srbiji?
- Consul u Beogradu je neka vrsta memoara, uokvirenog pedesetgodišnjim životom u Beogradu. Ono što se na moje oči dešavalo između 1937 i 1991, pokušavam da sažmem u izveštaj nekog stranca koji je tamo boravio, iako vrlo dugo, pa je kasnije otišao. Za taj, kao ni za bilo koji drugi novi rukopis, nemam nikakvih ponuda iz Srbije.

Kažete "očima stranca"... Da li je to nakndana opti ka karakteristična za memoare ili je učinak dugog izbivanja iz Beograda. Čini mi se da u tom pedesetogodišnjem periodu vi niste bili stranac u toj književnosti? Ili ste možda i tada stranstvovali u njoj?
- To je skoro jedan stereotip: čovek koji nešto piše uvek je stranac u sredini u kojoj piše, jer dok drugi u toj sredini žive, on o njoj piše, te živeti onde katkad i ne stiže. Moja sudbina bila je podvučena time što nisam bio naročito omiljen u toj sredini, a to katkad može biti dodatni podstrek.

Poznavali ste mnoge učesniike književnog života koji su odavno postali deo književne istorije: Dušana Matića i Marka Ristića na primer. Pretpostavljam da se takvi podaci mogu naći u rukopisu vašeg Konzula?
- S Markom Ristićem imao sam misterioznu vezu: dopisivali smo se, razmenjivali knjige, ali ga nikad nisam sreo. Jednom, na prelomu nekog lista, u štampariji Politike, onog momenta kada je Marko Ristić ušao na jedna vrata, ja sam u nekoj vrsti treme, izasao na druga. O Matiću, međutim biće mnogo reči u mom rukopisu, više decenija bivao sam uz njega, katkad i svakodnevno. Jedna moja knjiga nosi naslov uzet iz njegove pesme: Anđeo je došao po svoje. Mislim da on uz druge heruvime iz moje nadrealističke prošlosti, lebdi još uvek nada mnom, kao na nekom kolažu Maxa Ernsta.

Kada ste poslednji put bili u Beogradu?
- Bio sam onde pre više godina. Ukupno, tokom jedne i po decenije, to je period sasvim zanemarljiv.

Da li ćete uskoro dolaziti u Beograd?
- Zavisi.

Sasa Ilic

Pisac koji je zauvijek izmijenio priču o svijetu
Život Horhea Luisa Borhesa, Džems Vudal
“Ako izuzmemo Če Gevaru i Huana Perona, koga se Borhes gnušao, ovaj slijepi portenjo (stanovnik Buenos Ajresa) ostaće najpoznatiji Argentinac dvadesetog vijeka. Činjenica da je Borhes postao čuven u Velikoj Britaniji, SAD i Francuskoj daleko prije nego što se Argentina udostojila da uoči njegovo prisustvo dosta govori o tadašnjoj Argentini. U vrijeme dok su Borhesa iščitavali na francuskom jeziku, Peron se toliko upinjao da upropasti svoju zemlju - od 1946. do 1955. godine - da će se posljedice toga osjećati sve do kraja Borhesovog života. Argentina će postati zatucana malograđanska sredina”.
Ovaj citat o vječitoj priči o umjetniku, njegovoj sredini i vremenu je iz biografije genijalnog argentinskog pisca pod nazivom “Život Horhea Luisa Borhesa - čovjek u ogledalu knjige” autora Džemsa Vudala. Poznavaoci Borhesovog djela visoko ocjenjuju ovu biografiju, koja je u Velikoj Britaniji objavljena 1996. godine, a nedavno i u izdanju Branka Kukića i Umjetničkog društva “Gradac” iz Čačka, a u prevodu Miodraga Markovića.
Vudalova biografija nudi sveobuhvatan pogled na Borhesov život i stvaralaštvo, sa dosta novih i nepoznatih podataka o piscu koji je već postao “planetarna svojina”. Pored 10 poglavalja u kojima je opisan Borhesov život od rođenja 1899. godine, pa do smrti 1986, piščeva biografija sadrži spisak putovanja, nacionalnih i međunarodnih nagrada, te recepciju života i djela poslije smrti. Tu je i spisak filmova o Borhesu i filmova snimljenih po njegovim pričama, opsežne napomene, bibliografija, fotografije. Vudalova knjiga predstavlja odličan uvod za čitanje Borhesovih djela, ali se isto tako može čitati i kao vrhunsko dokumentarno štivo sa puno novih detalja iz života pisca.
Rođen u posljednjim godinama viktorijanske ere, Borhes je često o sebi govorio da je viktorijanska osoba. Borhesovi daleki preci bili su Jevreji, koji su prije 19. vijeka stigli iz Portugalije u Južnu Ameriku. Kada je Borhes prvi put posjetio Portugaliju, potražio je prezimena svojih predaka u telefonskom imeniku: otkrio je da pored Borhesa, postoje i Ramale i Asevede. Njegova majka Leonora Asvedo, imala je jaku ulogu u njegovom životu - do 67. godine živio je sa majkom koja se starala o njemu. Samo tokom tri nesrećne godine Borhesovog braka (sa Elsom Astete Miljan), krajem 60-ih bili su razdvojeni.
Autor biografije, Vudal ističe da je pišući knjigu o Borhesu imao nedovoljno građe o piščevom djetinjstvu i skoro potpuno odsustvo pisama. Zna se da je djetinjstvo proveo u Buenos Ajresu, da je rano stekao obrazovanje kod kuće i tek sa devet godina je krenuo u školu. Pred Prvi svjetski rat sa ocem, majkom i sestrom putuje u Evropu, gdje je otac liječio oči. U Ženevi ostaju nekoliko godina, gdje on završava školu. Od djetinjstva je imao nadimak Džordži koji će ga pratiti do srednjih godina kada postaje i ostaje Borhes! Period između dva rata provodi u Argentini, sarađujući u poznatim književnim časopisima “Sur”, “Prisma”, “Critica”, “El Hogar”. U tom periodu poznatiji je kao kritičar, pisac novinskih tekstova i saradnik poznate Viktorije Okampo.
Godinama se borio protiv Peronovog političkog djelovanja, što ga je koštalo radnog mjesta - dva mjeseca poslije Peronove inauguracije, juna 1946, Borhes je izgubio posao u biblioteci. Kasnije je tvrdio da je Peron lično izdejstvovao njegovo “unapređenje” u tržišnog inspektora za živinu i kuniće na pijaci! Gubitak vida nije ga pogodio, jer je tu bolest naslijedio od oca. Njegova zapanjujuća memorija bila je glavno oružje u borbi sa sljepilom: “Dok sam još mogao da vidim, ako bih mogao da provedem, recimo, pola sata besposlen, sigurno bih poludio, jer sam osjećao strašnu potrebu za čitanjem. Ali, sada, mogu da veoma dugo ostanem sam...”
Vrata slave odškrinuće mu se španskom nagradom “Formentor”, koju je 1961. godine podijelio sa Semjuelom Beketom, a presudnu ulogu za prijem Borhesovih djela na engleskom govornom području odigraće Italoamerikanac Norman Tomas di Đovani. Od 1972. slijede godine slave, priznanja, putovanja, nagrade. Iz tih godina datira i veza sa Marijom Kodamom, preko četrd eset godina mlađom od njega.
Odluka da u Ženevi dočeka smrt nije donijeta na prečac. Smatrao je da je prirodno da umre u gradu koji mu je u mladalačkim sjećanjima. U Ženevi je do smrti živio šest mjeseci. Argentinska štampa je već bila počela da piše o pitanju statusa Marije Kodame i sudbini autorskih prava, jer Borhes zvanično nije bio razveden od prve supruge. Preko paragvajske agencije, razvodi se sa Elsom Miljan i osam nedjelja prije smrti vjenčava sa Marijom Kodamom. Ali, brak sa Kodamom nije registrovan u aktima paragvajskog konzulata u Ženevi, i od tada će se neprestano potezati pitanje formalne legalnosti ovog braka. Borhes je umro 14. juna 1986. i pred smrt ga je pričestio katolički sveštenik. Sahranjen je u Ženevi, na groblju Plenpale, groblju “kraljeva”.
Poslije deset godina suđenja Marija Kodama je postala jedini Borhesov nasljednik, ona raspolaže svim autorskim pravima, na svim jezicima i u svim djelovima svijeta gdje Borhesa objavljuju, čitaju, adaptiraju za film i druge medije. Budući da ona nema djece, postavlja se pitanje u čije će ruke dospjeti Borhesova ostavština poslije Kodamine smrti.
Koliko je i dalje u svijetu živ interes za pisca “Maštarija” govori i podatak da je Marija Kodama 1995. godine izjavila da u tom trenutku 14 biografa piše knjige o Borhesu. Još jedan fascinantan podatak: Borhes je u periodu od 1923. do 1986. godine napisao 41 knjigu poezije, priča i eseja i preko 20 knjiga u koautorstvu sa drugim osobama. Kod nas je poznato znatno manje knjiga (najčešće pominjani naslovi su: “Alef”, “Maštarije”, “Pješčana knjiga”, “Univerzalna istorija beščašća”, “Budizam”) ovog čovjeka koji je zauvijek izmijenio svijet priče, ili kako bi on rekao, priču o svijetu!

Slava ga je sporo stizala
U Borhesovom životu postojali su brojni paradoksi: slava ga je sporo stizala, mimoišla ga je Nobelova nagrada, nikada nije napisao roman, a znatan dio njegovog opusa još nije preveden na engleski, a još manje kod nas! Predstavnici francuskog novog romana isticali su presudnost Borhe sovog uticaja na stvaranje ovog književnog pravca, što je kod njega izazvalo čuđenje. Tokom većeg dijela života bio je siromašan, novac je tek počeo da zarađuje pred starost od predavanja koja je držao po Sjevernoj Americi. Neprestano je bio zaljubljen, ali njegova osjećanja su uvijek ostajala neuzvraćena i to mu je čitavog života zadavalo bol.

V.OGNJENOVIĆ

Zan Misel Baskijat

Zastrašujuća lepota

U šestoj godini Žan-Mišel Baskijat već je bio član muzeja. U ranim dvadesetim postao je međunarodno priznat umetnik, a Endi Vorhol bio mu je jedan od bliskih prijatelja i saradnika. U 27. je preminuo od prevelike doze heroina.

Baskijatova profesionalna karijera možda je bila kratka, ali je svejedno bila izuzetno značajna, kaže jedan od kuratora nove izložbe ovog umetnika rođenog u Bruklinu. „On i dalje ne dobija onu vrstu uvažavanja koju zaslužuje u istoriji umetnosti,“ izjavio je Mark Mejer, direktor izložbe „Baskijat“, nedavno otvorene u Bruklinškom muzeju, koja će trajati do 5. juna (pre nego što se premesti u Los Anđeles i Hjuston). Izložba sadrži preko stotinu umetnikovih slika i crteža živih boja.

Rođen 1960. od oca Haićanina i majke Portorikanke, Baskijat je rano razvio ljubav prema umetnosti, postavši mlađi član Bruklinskog muzeja kada mu je bilo svega šest godina. Od detinjstva je crtao i slikao, zakovan za „Grejovu anatomiju“ koju mu je majka poklonila u ranom detinjstvu; predstave tela crnih muškaraca postale su okosnica njegove umetnosti. Kada je sa 17 godina napustio roditeljski dom, prvo se okrnuo poeziji i pisanju grafita i aforizama po SoHou i istočnom Menhetnu, koje je potpisivao pseudonimom SAMO (složenica od „same old, same old“ - isti stari), što je bio začetak hip-hop ekspresionizma na ulicama Njujorka. U 20. je prešao na platna, na koja je lepio papire sa svojim crtežima, a preko njih je dodavao boju ili još crteža. Glavna tema njegovih dela bila je priča o crncima - njihovoj istoriji, slavi i bolu, o mučnim temama kolonijinalizma, ropstva i diskriminacije. Posedujući nesvakidanšnju sposobnost da apsorbuje i sažme informaciju, Baskijat je te teme provlačio kroz različite kulture i epohe; afričke maske, renesansne madone, egipatski faraoni, ekonomske statistike - sve to teče kroz njegovu umetnost.

Od svojih najaranijih izložbi Baskijat je bio miljenik kritičara, kako američkih tako i evropskih, hvaljen zbog snažnog kolorita i kompozicije. „Neke od slika su toliko dobre da su zastrašujuće,“ kaže Mejer. „One vas prevare da pomislite kako su nevine i infantilne, ali što ih više gledate to više shvatate da one, u suštini, predstavljaju užasnu osudu zapadne civilizacije.“
M. K

Pozajmice i praznine
Enciklopedija arhitekture, Slobodan Maldini
Dve prestižne nagrade u kratkom roku dodeljene su “Enciklopediji arhitekture” Slobodana Maldinija iako njeni ukupni kvaliteti a delimično i autorstvo, stoje pod velikim upitnikom

Pisanje enciklopedije obično podrazumeva dugotrajni studiozni rad grupe stručnjaka u okviru institucije specijalizovane za materiju kojom se enciklopedija bavi. Otuda je prošlojesenja pojava Enciklopedije arhitekture na 1 700 stranica u dva zamašna toma velikog formata i sa više od 30 000 terminoloških jedinica izazvala iznenađenje činjenicom da ju je napisao jedan autor i objavio kao sopstveno izdanje. U tom smislu našu pažnju je najpre privukao autorov uvodnik sa objašnjenjima o nastanku knjige, njenoj opštoj koncepciji, metodološkom pristupu i sažetim pregledom sadržaja.

Maldini svoj uvodni tekst počinje neubičajenom samohvalom da njegova knjiga “...predstavlja kapitalno i jedinstveno delo enciklopedijskog tipa, savremenog preloma...”

Zatim slede objašnjenja o primenjenoj metodologiji u obradi sadržaja i o ulozi obilnog ilustrativnog materijala. Posebno pada u oči napomena da je knjiga pisana latinicom i da je namenjena geografskim i govornim područjima Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i drugim govornim područjima bez potrebe prevođenja. “Slična publikacija na prethodnim govornim područjima, a i šire”, piše u nastavku, “nije napravljena do danas, tako da je to jedinstven izdavački poduhvat, čiji će efekti biti prisutni u ovim zemljama, a posebno u Srbiji i Crnoj Gori, tokom dužeg vremenskog perioda.” U ovoj samohvali autor je propustio da pomene obimnu četvorotomnu Enciklopediju likovnih umetnosti u izdanju Leksikografskog zavoda Jugoslavije (Zagreb, 1959-1966), koja bar trećinom sadržaja obrađuje arhitekturu. U daljem uvodnom tekstu S. Maldini kaže da je njegova knjiga plod istraživanja, prikupljanja građe i njene obrade tokom šestogodišnjeg rada počev od 1998. pa do proleća 2004. godine i naglašava da ona ne predstavlja timski rad, nego delo jednog autora. Zanimljivo je i objašnjenje da u sadržaju po posebnim jedinicama nisu (krajnje neubičajeno za publikaciju ovakve vrste) dati ni istaknuti autori ni poznati objekti, ali da su oni predstavljeni u okviru odrednica o arhitektonskim periodima ili stilskim pokretima, te da je na kraju drugog toma priložen spisak od oko 3 500 imena značajnih arhitekata i dizajnera bez neposredne referentne veze sa sadržajem. Doduše, pisac nagoveštava mogućnost uvođenja jedinica o autorima i delima u neko novo izdanje, ali sa rezervom pod izraz MOŽDA.

Bilo je prirodno da u prvom prelistavanju ove dve knjige potražimo autorovo prikazivanje naše savremene arhitekture. Ne malo iznenađenje bilo je saznanje da je autor sasvim zaobišao našu arhitekturu u poslednja dva veka! Čak i u dugačkom završnom spisku imena on nije našao mesto ni za jednog našeg graditelja ili teoretičara. Bilo je to tim čudnije jer je u uvodniku zahvalio dvadesetorici naših arhitekata čija je “dela koristio prilikom izrade enciklopedije...” Za ovakav stav nismo našli bilo kakvo objašnjenje. Možemo da pretpostavimo da naša arhitektura stoji ispod autorovog kriterijumskog vidokruga, ali je u knjizi namenjenoj našem čitateljstvu ipak bio red da se makar i u kritičkoj formi kaže nešto o našem graditeljstvu. Teško je razumeti zašto je pisac posvetio pet punih stranica japanskoj arhitekturi a, osim kratkog osvrta na naše srednjovekovne sakralne građevine i, još kraćeg na barokni period, potpuno zapostavio našu arhitekturu od njene obnove početkom devetnaestog veka do danas.

Kada je žiri poslednjeg Sajma knjiga (Elizabet Vasiljević, Milan Vlajčić, Saša Hadzi Tančić, Saša Radojčić, Leon Koen, Milisav Savić, Zdravko Kučinar) dodelio autoru i izdavaču Enciklopedije arhitekture Slobodanu Maldiniju najznačajnije priznanje – “Nagradu za izdavački poduhvat godine”, mogli smo da zaključimo da potpuno izostavljanje naše arhitekture modernog doba nije viđeno kao primetan piščev propust i da su druge vrline knjige bile presudne u žirijevoj odluci. Nagrade, naravno, uvek p rivlače pojačanu pažnju na nagrađeno delo, pa smo i mi pomnije zašli u obimni sadržaj Enciklopedije.

Među hiljadama odrednica veliki je broj tumačenja i informacija korisnih za stručnjake, pa i obične poštovaoce neimarske delatnosti. Često se, međutim, ovde javljaju odrednice koje ne pripadaju enciklopediji ovog određenja kao što su, na primer, “smog”, “saobraćajni kolaps”, “ontologija”, “amajlija”, “kontinuacija” i slično, a ima i mnogo onih koje pre pripadaju praktičnom priručniku nego ovakvoj knjizi (staklarski kit, akord – sistem nagrađivanja radnika i sl.). Veliki je, uz to, broj praktično ponovljenih jedinica.

Autor, tako, u knjizi, čija je glavna tema arhitektura, uvodi više od 500 jedinica sa predznakom “arhitektonski”, pa ovde nalazimo: “arhitektonski funkcionalizam – v(idi) funkcionalizam”, “arhitektonsko remek delo – v. remek delo”, “arhitektonsko idejno rešenje – v. idejni nacrt”... Ovakvo veštačko povećanje broja jedinica vidimo i na drugim mestima, kao što je umnožavanje pojma “sto” na više od sedamdest dupliranih odrednica (radni, pisaći, lovački...). Posle pregleda pojmova vezanih za tehničku stranu arhitekture nameće se zaključak da je pisac preopteretio sadržaj viškom odrednica i da je reč o sirovom tematskom materijalu koji zahteva pomnije preispitivanje i brižljiviju redakcijsku obradu.

Da li poveden značajem sajamske nagrade ili kratkoćom petodnevnog ocenjivanja prvenstveno arhitektonskih ostvarenja i projekata, tek žiri Dvadeset sedmog salona arhitekture (profesori arhitekti Darko Marušić, Petar Arsić, Mihajlo Timotijević i arhitekti Mustafa Musić i Zoran Radojičić), smatramo, olako je nagradio “Priznanjem Salona” Enciklopediju kao najbolju arhitektonsku publikaciju u prethodnoj godini i to “za izuzetan i jedinstven doprinos teoriji arhitekture i tumačenju njene kompleksne prirode, uz činjenicu da je to plod rada samo jedne ličnosti”.

Pošto teorijski deo sadrži uglavnom odrednice o istorijskim periodima, ideološkim pokretima i stilskim pojavam a, potražili smo u njima pohvaljeni autorov “doprinos teoriji”. Pre svega, pod termin “Arhitektonska teorija” pisac u relativno kratkom tekstu navodi neke stare teoretičare da bi prikaz završio tvrdnjom da je posle Sempera 1851. dalja arhitektonska teorija postala više kritična i lagano se pretvorila u arhitektonsku kritiku, što je istoriografski prosto neprihvatljivo. Kad se tome doda da su jedinicom o kritici kao tipični predstavnici te oblasti pomenuti samo Los, Gropijus i Korbizje, onda su obe ove odrednice potpuni teorijski istoriografski promašaj. Potom, u objašnjavanju savremenih pojava zapazili smo dobro napisan tekst o Metabolizmu i metabolistima, ali i sasvim nesređene i neuverljive prikaze Moderne, Internacionalnog stila, Brutalizma, Nove moderne... Našli smo i neverovatan podatak da je veliki nemački arhitekt Mis van den Roe uvršćen među tipične predstavnike Nacističke arhitekture, a zna se da je on pred nacizmom emigrirao u SAD. Još je neverovatnije, pretpostavljamo originalno, piščevo uvođenje pojma “Oportunizam u arhitekturi” kao “...stava koji predstavlja suprotnost ili negaciju određenog opšteg shvatanja”, uz navođenje Gropijusovog rada u SAD kao primer za takvo stvaralaštvo. Treba li uopšte reći da je oportunizam prilagođavanje, a nikako nije suprotstavljanje?

Tvrdnja autorova da je Enciklopedija delo jednog čoveka izazvala je od početka našu veliku nevericu. Nije nepoznato da je pisanje ovakvih publikacija dobrim delom kompilacijski čin i da se mnogi jednostavniji pojmovi prenose iz knjige u knjigu, ali i tu moraju da se poštuju određene granice. Naša neverica, nažalost, potvrdila se kada smo krenuli više u prošlost i, iz radoznalosti, potražili paralele u obradi istorijskih kretanja i pojava između Maldinijeve Enciklopedije (u daljem tekstu EA) i, u uvodniku nepomenute, Enciklopedije likovnih umetnosti (ELU) Leksikografskog zavoda. Tu nas je čekalo doista zapanjujuće iznenađenje, jer smo počev od Antike, pa preko Romanike, Renesanse, Baroka, Rokokoa, Romantizma, Klasicizma, Kubizm a i mnogih drugih pojmova, naišli na doslovno preuzete pasuse, stupce, pa i cele stranice iz odgovarajućih odrednica u ELU. (Primera radi, Barok je preuzet sa čak pet stranica.) Tu nalazimo bukvalno prenete prikaze nastanka pokreta, hronologije njihovog razvoja, širenja po pojedinim zemljama, kao i navođenje najznačajnijih predstavnika i dela. Jedino odstupanje od ELU nalazimo u izostavljanju delova o vajarstvu i slikarstvu ili nekih pasaža koje autor, verovatno, nije smatrao potrebnim. Zanimljivo je da je iz odeljka “Islamska arhitektura” prepisan detaljno obrađen razvoj u islamskim zemljama, a da je izostavljen deo koji se odnosi na ovu umetnost u južnoslovenskim regionima. Preuzete su, takođe doslovce, i obimne odrednice druge vrste kao što su “Estetika”, “Fortifikaciona arhitektura”, “Dvorac”, “Hram”, “Metali” ... Treba naglasiti da su tekstovi ovog tipa u ELU autorski rad i da su potpisani poimence uz navođenje korišćene literature. U velikom nizu saradnika na izradi ELU navedena su imena i mnogih poznatih beogradskih stručnjaka, među kojima i Branislava Kojića, Đurđa Boškovića, Milana Kašanina, Branislava Vulovića, Vojislava Koraća, Anke Stojaković... Našli smo da je pisac EA preuzeo i ceo tekst od nekih sedamdesetak redova o arhitekturi baroka u Srbiji upravo pisanih perom poznatog beogradskog istoričara umetnosti dr Miodraga Kolarića. Mi, doduše, ne znamo da li je autor tražio i dobio saglasnost izdavača ELU, ali u knjizi nismo našli nikakav podatak o tome. Inače, u približnoj trećini ELU posvećenoj arhitekturi (mada sa nešto drugačijom sadržajnom koncepcijom i redukovanom tehničkom materijom) predstavljeno je na stotine stvaralaca i dela iz Srbije, za razliku od njihovog potpunog ignorisanja u EA.

Što se tiče eventualnog preuzimanja iz strane literature, ne možemo da kažemo ništa drugo do da je u uvodnom tekstu pisac naveo i imena pedesetak stranih autora čija je dela, bez njihovog pojedinačnog navođenja, “koristio prilikom pisanja svoje knjige”, ali možemo da primetimo da je to učinio uopšt eno što je krajnje neubičajen i neprofesionalan postupak.

I na kraju, može se postaviti pitanje: da li se trebalo uzdržati od iznošenja ovog krajnje neprijatnog izdavačkog postupka u javnost? Ne slažući se sa takvom dilemom, tvrdimo da bi se ovaj autorski i izdavački prekršaj kad-tad otkrio i da je bolje što ranije zaustaviti eventualna nova nagrađivanja i neumerena veličanja knjige čiji ukupni kvaliteti a delimično i autorstvo stoje pod velikim upitnikom.

Milorad H. Jevtić

Bejkon - Pikaso: Život slika
Paralelna izložba u pariskom muzeju Pikaso, do 30. maja
Dušica Nikolčić
Dela britanskog slikara Fransisa Bejkona (Francis Bacon), izložena su od 2. marta u pariskom muzeju Pikaso, paralelno sa radovima njegovog uzora Pabla Pikasa, a moći će da se pogledaju sve do 30. maja. Ova izložba objedinjuje dela koja, već od njegovih tridestih godina, svedoče o fascinaciji koju je na Bejkona izvršila Pikasova poetika. Fransis Bejkon (rođen u Dablinu, 1909, umro u Madridu, 1992), svojim delom izražava ljudsku neprilagođenost i to nasilnim formacijama i hladnim bojama. Uticao je na novi talas svetske figuracije. Stotinak dela na ovoj izložbi, posetiocu otkrivaju estetsku, tematsku i filozofsku dimenziju koja spaja dva umetnika i koja prerasta u virtuelni dijalog. Studija o odnosu koji je Bejkon imao (naročito na svojim počecima) sa Pikasovim delom, esencijalna je za razumevanje njegovog slikarstva. Bejkon je uvek, na vrlo otvoren i nedvosmislen način govorio da odluku da postane slikar duguje Pikasu, ali taj odnos i obožavanje nisu dosad bili predmet dubljeg proučavanja.
Ova postavka predstavlja Bejkonov kreativni period između 1927. i 1944. godine. Priča je započeta njegovim dolaskom u Pariz (1927/1928), gde prvi put otkriva Pikasove crteže u Galeriji Rozenberg. To ga, definitivno, opredeljuje za slikarstvo i posle brojnih umetničkih iskustava stvara triptih "Tri studije figure", u čijoj osnovi je "Raspece", slika koju je Pikaso naslikao 1930. godine. Taj triptih predstavljen je aprila 1945. u Galeriji Lefervr i automatski izazvao skandal svojim misterioznim formama koje su smatrane nakaznim, bez sličnosti sa naslovljenom temom. U periodu kada se upoznaje sa delom španskog majstora (koje je po rečima biografa i prijatelja ostavilo "neizbrisiv utisak"), Bejkon je adolescent, besan na prestrogog oca koji ga je oterao od kuće, otkrivši da ovaj isprobava majčino rublje. Bez ijednog sata provedenog u umetničkoj školi, baca se na crtanje i slikanje, ali, po povratku u London počinje karijeru dekoratera. Vrlo brzo postaje slavan crtajući jednostavan nameštaj, tepihe geometrijskih motiva, a upotrebljava i cevastu tehniku, čestu kod Bauhaus pokreta i Le Korbizjea (elementi dekora su vrlo često u pozadini njegovih slika).
U novoj fazi napušta to zanimanje i, zbunjen, tokom sledeće decenije, ustručavajući se, slika i uništava stotine platana, ne odustajući od praćenja Pikasovog rada. Zanimanjem dekoratera je nezadovoljan, između ostalog, i zato što njime nije uspevao da izrazi svoju homoseksualnu prirodu, koje se, manje-više, stideo. Nakon godina upornog rada stiže do svog, danas prepoznatljivog stila. Pikaso iz tog perioda, još uvek, pripada nadrealistima, dok Bejkon deformiše, dekonstruiše telo i lice, i može se reći da pripada slikarstvu 19. veka, u kome još postoji vera u čoveka. Iako mu Pikaso služi kao model, njegov stil je radikalno različit. Nazovimo to "dislokacija", gde ljudsko telo i lice gube svoje fizičke karakteristike tvrdog materijala i postaju "tečni". Čovek na "Autoportretu" je "čovek bola", pitanje ljudskog identiteta ostaje bez odgovora. Takvi Bejkonovi slikarski efekti pripadaju drugom registru, daleko nasilnijem, onom iz 20. veka, gde u sredini ravnih boja, slikanih izuzetnom elegancijom, čitamo sudbinu čovečanstva, odsad bez nade. Bejkon kao da ide dalje od Pikasa u "promeni" ljudskog bića, sa ledenom nevinošću deteta pred svetom koji se ruši.
Sam izložba u muzeju Pikaso, organizovana je oko velikih, zajedničkih tema dva slikara - započinje prvim Bejkonovim delima, bez obrazloženja zašto je uništen gotovo celokupni opus iz mladosti (sačuvano je desetak platana iz tog perioda, naporedo okačenih sa Pikasovim nadrealističkim radovima iz preioda od 1927. do 1930). U nastavku ova postavka, najzad nudi, i radove dva slikara različitih tematika, kao što su raspeće, portreti, aktovi... što omogućava razumevanje veza između dva umetnika, koji se, uzgred, nisu poznavali.

Sol Belou
Sol Belou (Saul Bellow), jedan od najvećih američki romanopisaca posle Drugog svetskog rata, umro je 5. aprila u 89. godini. Belou je umro prirodnom smrću, u svom domu u Bruklinu (Masačusets). Stvaralac koji je karijeru započeo pišući kritike knjiga za deset dolara, tokom karijere je dobio Nobelovu, Pulicerovu i tri Nacionalne književne nagrade (prvi kome je to uspelo - 1954. za "Avanture Ogi Marč", 1965. za "Hercoga" i 1976. za "Planetu gospodaina Semlera"). Najpoznatiji je po delima - "Avanture Ogi Marč", "Hercog" i "Henderson i kišni kralj". Njegov rad je doticao samu esenciju ljudskog postojanja, iskustva imigranata i Jevreja, kao i klasnu i socijalnu pokretljivost u Americi 20. veka. Teme smrti i smrtnosti se sreću u mnogim Belouovim radovima, a na to su uticala i iskustva samog autora, koji dva puta zamalo nije umro - prvi put kada je imao osam godine i bio u bolnici šest meseci zbog infekcije disajnih puteva, a drugi put 1995. kad je pojeo otrovnu ribu tokom odmora na Karibima. Bakterija iz ribe je napala njegov nervni sistem i Belou je pet nedelja proveo na intenzivnoj nezi, a trebalo mu je godinu dana da se oporavi od ovog trovanja. Rođen je 1915. godine u Kanadi, roditelji su mu bili doseljenici iz Rusije, a veoma brzo porodica se preselila u Čikago. Pošto je Solova majka želela da joj sin bude u talmudskoj školi, on je naučio da čita hebrejski pre nego što je krenuo u obdanište. Međutim, kako je Sol Belou kasnije govorio, od najranijeg detinjstva znao je da želi da bude pisac, pa je od svoje 13. godine "radio na tome". Njegov prvi objavljeni roman bio je "Viseći čovek" (1944) ali je književna karijera krenula uzlaznom putanjom 1953. sa "Avanturama Ogi Marč". Najveći uspeh kod kritike Sol Belou je osvojio 1975. sa "Humboltovim darom" koji mu je doneo Nobela i Pulicera. Belou se pet puta ženio i imao četvoro dece. Sa svojom petom suprugom - Dženis Fridman, dobio je 1999. kćerku Naomi Rouz. V. T.

Što se zapravo zbiva nakon smrti pape?
Ivan Pavao II. prošloga tjedna okružen kardinalima koji će birati njegova nasljednika
Dok je katolički svijet zadnjih dana molio za teško bolesnog papu Ivana Pavla II. i pripremao se za njegovu smrt, mnogi su se pitali što se zapravo zbiva kad se isprazni prijestolje svetoga Petra.

Pročelnik papinskog kućanstva, biskup James Harvey, obavijestit će o smrti kamerlenga, kardinala Eduarda Martineza Somala, koji potom u prisustvu papinskog ceremonijalmeštra i prelata iz Apostolske komore sastavlja smrtni list. Još do sredine 20. stoljeća provodila se drevna tradicija provjeravanja je li papa mrtav udaranjem po čelu srebrnim čekićem. Čelo netom preminulog pape Pija XII. godine 1958. udario je tri puta kardinal Tisserant uz pitanje: "Eugenio, jesi li mrtav?", izjavivši potom službeno: "Proglašavam da je Njegova Svetost papa odista mrtav."

Kamerlengo obavještava o smrti vikara Rima, kardinala Camilla Ruinija, a ovaj potom prenosi vijest građanima Rima. Istodobno je obaviješten i dekan kolegija kardinala Joseph Ratzinger, koji dalje priopćava vijest veleposlanicima u Vatikanu i čelnicima stranih zemalja. Za to vrijeme kamerlengo zaključava i zapečaćuje papin stan, što potječe od davnine, kad su česte bile pljačke papine imovine - no danas crkveni poglavari prije ne žele da njihovi privatni spisi dopadnu u pogrešne ruke. Papin prsten sv. Petra i njegov pečat lome se kao simbolični izraz kraja njegove vladavine (a i da se spriječe krivotvorenja). Autopsija papinog tijela nikada se ne provodi - zbog čega zna doći do raznih špekulacija o mogućem umorstvu, kao u slučaju nenadane smrti Ivana Pavla I.

U skladu s propisom Ordo Exsequiarum Romani Pontificis, kardinali organiziraju ceremoniju sprovoda pape, koja traje 9 dana. Datum ukopa mora biti između 4. i 6. dana nakon smrti. U prijelaznom razdoblju nakon smrti pape, svi kardinali i nadbiskupi na čelu raznih odjela rimske Kurije, uključujući vatikanskog tajnika Angela Sodana, formalno gube posao. Ti uredi nastavljaju sa svakodenvnim radom pod upravom tajnika kardinala i nadbiskupa, ali zahtjevna ili kontroverzna pitanja odgađaju se do nakon izbora novoga pape. Jedini dužnosnici koji zadržavaju svoj posao su kamerlengo, vikar rimske nadbiskupije i ispovjednik Svete Stolice. Najvažniju ulogu u prijelaznom razdoblju nakon smrti pape ima kamerlengo, koji i za papina života ima ovlasti da ga zamjenjuje u nekim odlukama kad papa nije u Rimu. Nakon smrti pape, kamerlengo upravlja imovinom i financijama Vatikana, a pomažu mu tri kardinala po njegovom izboru. On je ujedno i glavni organizator kardinalske konklave kojom se bira novi papa.

Kolegij kardinala sastaje se svakodnevno da bi raspravljao o tekućim pitanjima, sve do početka konklave. O izborima i nasljedniku pape ne smije se ni govoriti niti zainteresirani kandidati smiju nastojati pridobiti glasove kolega prije no što konklava počne. Naravno, kardinali privatno itekako živahno raspravljaju o izborima, a i iza kulisa se vodi itekako žestoka izborna kampanja, ali ništa od toga ne smije biti javno.

Konklava se održava u Vatikanu 15 dana nakon smrti pape. Točan datum i vrijeme određuje kolegij kardinala, a samo glasovanje odvija se u Sikstinskoj kapeli. Kardinali tijekom konklave žive u petokatnoj rezidenciji Domus Sanctae Marthae, izgrađenoj 1996. sa 105 dvosobnih apartmana i 26 garsonjera. Porijeklo konklave može se naći u 13. stoljeću kad prije izbora Inocenta IV. punih godinu i pol nije bilo pape, dok Senat i narod Rima nisu kardinale prisilili na glasovanje - doslovce fizički ih zatočivši dok nisu izabrali novoga poglavara. Tridesetak godina kasnije, 1271. narod se pobunio nakon čak tri i pol godine bez pape, pa su stavili kardinale u zatvor i davali im samo kruh i vodu dok nisu izabrali papu. Od takvih "zaključavanja" i dolazi latinska riječ "konklava" ("s ključem"), a i danas se kardinale zatvara na izdvojeno mjesto i izolira od vanjskog svijeta. Oduzimaju im se telefoni, mobiteli, televizori i elektronska oprema, ne smiju primati pisma ni novine, a njihove sobe prethodno pretraže specijalni agenti kako bi se potvrdilo da nema prislušnih uređaja. U konklavi sudjeluju svi kardinali mlađi od 80 godina, pa čak i ako su ekskomunicirani (!), a kad jednom uđu u izolaciju, više ne mogu izaći dok se ne izabere novi papa. Za njihove potrebe brinu se medicinske sestre, dva liječnika i poliglotski svećenici koji primaju ispovijedi kardinala na raznim jezicima, a svi oni moraju se zakleti na apsolutnu tajnost.

U ovom času ukupno je 117 kardinala izbornika, od kojih je sve osim trojice imenovao upravo Ivan Pavao II. Prosječna im je dob gotovo 72 godine, a polovica ih je iz Europe - od čega 17% iz Italije, 22% iz ostatka zapadne Europe, a preko 10% iz istočne. Oko 37% izbornika je iz zemalja Trećega svijeta Azije, Afrike i Južne Amerike, a nakon Italije najviše je kardinala iz Sjedinjenih Država - gotovo 10%.

Prvoga dana konklave kardinali celebriraju jutarnju misu u Bazilici sv. Petra i daju zakletvu da će biranje vršiti časno i služiti novome papi bez pogovora. Potom se okupljaju u kapeli, gdje u tišini mole i glasuju, dok se bilo kakve rasprave i pregovaranja moraju voditi izvan kapele. Kardinali mogu glasovati već poslijepodne prvoga dana, a ako nijedan kandidat ne osvoji propisane dvije trećine glasova (tj. 78 glasova u sadašnjoj situaciji), kardinali se ponovo sastaju idućeg jutra. Glasački listići su pravokutne karte s natpisom "Eligo in summum pontificem" (“Biram vrhovnog poglavara”), na koje svaki kardinal rukom ispiše ime svojega kandidata, i to iskrivivši svoj rukopis da se ne može prepoznati. Potom prema određenom redoslijedu jedan po jedan polažu preklopljeni listić u posebni pokal na oltaru. Glasove prebrojavaju tri posebno imenovana dužnosnika.

Listiće dužnosnici uz pomoć ceremonijalmeštra spale, uz dodavanje posebnih kemikalija koje dim čine bijelim ili crnim. Prema tradiciji koja datira od 1903., crni dim znači da glasovanje nije urodilo plodom, dok bijeli dim znači da je uspješno izabran novi papa. Jedini pisani trag o biranju pape je dokument kojega sastavlja kamerlengo, a u kojemu se navode rezultati svakog kruga glasovanja. Taj spis predaje se novome papi i zapečaćen pohranjuje u arhiv.

Konklava može potrajati kolikogod treba da se izabere kandidat s potrebnom većinom glasova, no povijest pokazuje da obično traje od jedan do četiri dana. Ivana Pavla II. izabrali su nakon dva dana i ukupno 8 krugova glasovanja. S obzirom da je dosadašnji papa imenovao gotovo sve kardinale koji će glasovati za njegova nasljednika, ogromna većina njih imaju stavove slične njemu, pa je izvjesno da će idući papa biti liberalan u pitanjima socijalne pravde i svjetskog mira, tradicionalan u pitanjima katoličke dogme i prakse. Komentatori i stručnjaci za Vatikan procjenjuju da će Ivana Pavla II. naslijediti kardinal između 60 i 70 godina starosti, koji govori talijanski i engleski (a možda i španjolski, jezik stotina milijuna vjernika), ali koji će imati bitno drugačiji stil od prethodnoga pape - jer u sadašnjem kolegiju nema nijednog kardinala koji je poput jedinstvenog Ivana Pavla II.

Stručnjaci procjenjuju da najviše izgleda za stupanje na prijestolje sv. Petra imaju sljedeći kardinali (abecednim redom prezimena):

- Francis Arinze (Nigerija, 73 g.), prefekt Kongegacije za vjeru
- Jorge Mario Bergoglio (Argentina, 69 g.), nadbiskup Buenos Airesa
- Godfried Danneels (Belgija, 72 g.), nadbiskup Bruxellesa
- Ivan Dias (Indija, 69 g.), nadbiskup Bombaja
- Cláudio Hummes (Brazil, 71 g.), nadbiskup Sao Paola
- Walter Kasper (Njemačka, 72 g.), predsjednik Papinskog odbora za jedinstvo kršćana
- Norberto Rivera Carrera (Meksiko, 63 g.), nadbiskup Mexico Cityja
- Oscar Andrés Rodriguez Maradiaga (Honduras, 62 g.), nadbiskup Tegucigalpe
- Christoph Schönborn (Austrija, 60 g.), nadbiskup Beča
- Dionigi Tettamanzi (Italija, 71 g.), nadbiskup Milana
Sanja Ilic

Pred sutrašnji koncert Partibrejkersa u klubu "Pazi škola"
CANE: Suviše sam brz i uvrnut za Beograd
Grupa Partibrejkers održaće 2. aprila koncert u beogradskom klubu "Pazi škola", u novoj postavi, u kojoj su, pored Caneta i Antona, i basista Vladislav Rac (ex-Kanda, Kodža i Nebojša) i bubnjar Dejan Utvar (Eyesburn, Lira Vega). Povodom sutrašnjeg i koncerta u čast Beograda - 17. aprila, frontmen jednog od najznačajnijih domaćih rok bendova Zoran Kostić Cane, koji već 11 godina živi u Zrenjaninu, izjavio je u intervjuu za SEECULT.org da ne namerava da se vraća u Beograd gde je rođen, jer je postao "suviše brz i uvrnut". Kostić smatra i da pušenje treba zabraniti na javnim mestima, da nove tehnologije dodatno otuđuju ljude i da je u takvim okolnostima spas u porodici, prijateljstvu, ljubavi i veri. Za sutrašnji koncert najavio je oko 25 starih pesama, a neke nove pesme sviraće 17. aprila na koncertu koji će biti "otvoren i doći će bogati i siromašni, svi zajedno".
Kakvu bi publiku voleo da imaš sutra na koncertu?
- Pa, okej je publika... Nego me smara to što puše. Mnogo puše, a ne kapiraju da im ti koji im prodaju cigarete, prodaju i grobna mesta. Mislim da, kao što na utakmicama ostavljaju upaljače, i publika na koncertima treba da ostavi cigare na ulazu. Ono, pasivni i aktivni pušači...
Na jednom od poslednjih beogradskih koncerata u Domu omladine bilo je mnogo ljudi, ali vrlo malo mladih...
- Mladi nemaju pare, oni troše novac na pivo od dva litra i kumulativne mine za mozak i time se "prebijaju" u parku. Mladi su... Svaka mladost dovodi do oduzimanja, a neko srednje doba dovodi do sabiranja oduzetog. Oni verovatno misle Brejkersi, ma gledaću ih kad budu svirali negde besplatno... Ali, nas mladi vole, mi smo živi bend, svi prvo skidaju Brejkerse kad počinju da sviraju...
Kako ti izgleda Beograd danas i rokenrol u Beogradu?
- Rodni grad, puno prošlosti iza... Beograd... Želim mu sve najbolje. Čekam bolje dane koji nikako da dođu. Tamo gde živim, u Zrenjaninu, sve je humanije, ima više prostora, manje gužve, više svetla. Ovde ljudi žive po nekim načelima koja nemaju veze s njima, koja im mediji diktiraju, niko ne živi stvarni život i zato im je i teško. Puno je nezadovoljnih, svi piju tuđu frku i to inicira i ličnu. Svaki je čovek eksplozija. A što se tiče rokenrola, pravi rokenrol je uvek bio u unutrašnjosti. U velikim gradovima je uvek bio šminkeraj, zabava za site, glupe i snobove, a pravi rokenrol, pravu želju, izlazak iz anonimnosti, to je samo provincija nudila.
Kada može da se očekuje i kakav je novi materijal?
- Imamo pripremljen super materijal, koji treba da uvežbamo s novom postavom. Jako dobar materijal, sve je kao prvi put. Biće 10-15 stvari na albumu, a teme su sve ovo što nam se dešava... Ipak, još ne znamo ko će biti izdavač, jer se niko ne interesuje. SEECULT.org

Lordan Zafranović
Ne daju mi da se vratim

Lordan Zafranović, filmski režiser i scenarist, autor pedesetak filmova, u Hrvatskoj je najviše napadan i sotoniziran zbog igranih filmova „Okupacija u 26 slika“ i „Pad Italije“, te dugometražnih dokumentarnih filmova „Krv i pepeo Jasenovca“ i „Zalazak stoljeća - testament“. Zbog tih filmova u hrvatskoj je u javnosti godinama napadan kao loš Hrvat, pa i „izdajnik“ koji je „opsednut“ ustašama i njihovim zločinima.

Njegovi filmovi se još uvek drže u bunkeru. Ne pozivaju ga na filmske festivale u Hrvatskoj, osim na Motovunski (Rajka Grlića), niti prolazi na konkursima za snimanje novih filmova u Hrvatskoj. Nedavno je prvi put pozvan (kao gost) na jedan filmski festival, na Reviju amaterskog (alternativnog) filma u Zagrebu, na kojoj je prikazan i njegov dokumentarni film „Šangaj“, snimljen za Televiziju Srbije. Lordanov kratki boravak u Zagrebu iskoristili smo za razgovor za „Blic“.
Vlasti se u Hrvatskoj menjaju, a vi već četrnaest godina nikako da se vratite.

- Ne daju mi da se vratim. Mislio sam se vratiti, predlagao sam i nekoliko zanimljivih scenarija, ali su svi na fondu (u Ministarstvu kulture) odbijeni. Predsjednik Mesić mi je pokušao pomoći, za vrijeme posjete Pragu pozvao me da se vratim. Odgovorio sam mu da ću se vratiti samo ako mogu nastaviti raditi svoj posao profesionalno, a ne da šetam po Trgu bana Jelačića i lovim za rukave nekoga tko će mi eventualno dati nešto da radim. No, očigledno je moje ime za vrijeme Tuđmanove vladavine toliko sotonizirano da sam za mnoge ja postao đavo rata, a Slobodan Praljak i neki drugi „domoljubi“ i „vitezovi“ anđeli. Propagandističko je huškanje učinilo svoje, tako da se čak i danas neki obični ljudi plaše sa mnom razgovarati.
Znači li to da ćete odustati od povratka?

- Unatoč svemu, neću, jer nemam alternativu. Živim u Pragu i pokušavam se vezati za područja bivše Jugoslavije. Za Televiziju Srbije napravio sam seriju filmova o Kini. Surađivao sam i sa Novim Sadom, nešto pokušavam i sa Sarajevom i Ljubljanom, jer su sve moje teme o kojima pišem i koje bih snimao vezane za naše podneblje. Hrvatskoj televiziji sam ponudio sjajan scenarij (koji je napisao Borislav Vujčić) o Splitu između dva svjetska rata, komediju sa specifičnim mediteranskim humorom, poput Smojinog „Malog mista“, ili na tragu Felinijevog „Amarkorda“, no od HTV-a još nisam dobio nikakav odgovor.
Ipak ste nedavno, nakon četrnaest godina, prvi put nastupili na HTV-u.

- To je i za mene bio događaj (smeh). Ipak je, unatoč ogromnim otporima, učinjen neki pomak. Zahvalan sam Aleksandru Stankoviću što je imao petlje da me pozove. I odmah, naravno, dobio kritike, kako sam se, zaboga, mogao pojaviti na svetoj nacionalnoj televiziji, kao da je ona njihova prćija. A ja sam godinama za tu televiziju radio i projicirao na njoj svoje filmove, i igrane i dokumentarne.
Voditelj i njegovi gosti u studiju posebno su insistirali na vašem bavljenju temom ustaštva.

- Pa ta sjena ustaštva i danas smeta Evropi. Ova priča sa Gotovinom samo je vrh ledenog brijega. Problem je u tome što je ostalo mnogo toga zamumuljenog iz prošlosti, a navaljuju i nove slične stvari. I to vidi Evropa koja počiva na temeljima antifašizma. Ona očekuje od Hrvatske da se konačno oslobodi užasa fašizma i iskreno počne živjeti sa antifašizmom. Ne može se uskočiti u Evropu sa fašističkim parolama i nekim akcijama u tom duhu, pumpanjem mržnje, a i proglašavanjem nacionalnim izdajnicima onih koji su nastojali rasvijetliti neke stvari iz prošlosti. Ne mogu se progoniti ljudi koji se osjećaju antifašistima i koji upozoravaju na fašizam u vlastitoj sredini. Ja sam u svojim filmovima, prikazujući istinu, nastojao da se očistimo od toga zla, da izađemo iz sjene ustaštva kako ona ne bi padala na sve nas i kako bismo čista srca mogli kazati: Gospodo, to više nije naš problem.
Čime se trenutno bavite?

- Sa jednim američkim producentom radim zanimljiv film vezan za Makedoniju, koji ima reflekse Drugog svjetskog rata. Jedan bi se dio filma snimao u Makedoniji, a drugi u Crnoj Gori.

Sa istim sam producentom prije dvije godine započeo pripreme za snimanje jednog velikog dokumentarnog filma o Titu. Pošto i De Niro namjerava da snimi igrani film o Titu, i njemu je potrebna ogromna dokumentacija, pa bismo i mi, jedna mala ekipa, od te dokumentacije, koju sada prikupljamo i istražujemo, napravili dokumentarni film bibisijevskog tipa. Nadam se da ću ga realizirati.

Imate bolje mišljenje o Sanaderu nego o Račanu. Da li bi vas iznenadilo da vam sadašnja hadezeovska vlast omogući snimanje filma u Hrvatskoj?

- Moram reći da se novi, umiveni HDZ ponaša prema meni pristojnije nego tobožnji moji ljevičari, SDP i Račan, prije njih. Ne samo da Račan nije ništa napravio kada je došao na vlast 2000. godine, nego nas je sve dodatno rastjerao. Valjda prvi put u povijesti strana koja je pobijedila na izborima nije (kao što je to na primjer učinio Havel u Češkoj) vratila svoje disidente, nego ih je, obrnuto, odbacila kao kužne svjedoke dijela vlastite prošlosti. Sanader, barem deklarativno, čini neke poteze sa kojima se i ja mogu složiti, koji su daleko od onih iz Tuđmanove vladavine, pa je i situacija bolja nego je bila u ono vrijeme. No, ipak bi me iznenadilo kada bi mi HDZ omogućio snimanje filma u Hrvatskoj.

Mira Šuvar

Dusko Trifunovic

Moram biti poseban


Sada znam da je to stvarno bilo neprijateljstvo, jer sam i počeo da pišem zato što nisam bio prijatelj realnim, normalnim ljudima koji su se muvali oko mene

U doba najveće slave Duško Trifunović je pitao tadašnje Jugoslovene: Što bi dao da si na mom mjestu i to uvezao sa dve nespojive balkanske posvećenosti. Da te mrze a da ti se dive. “Bijelo dugme” je to otpevalo kao odgovor muzike. Ipak, u Bosni je presudio ključ. Svako je udario granice i na svoj deo njegovog stiha.

Duško Trifunović, 1933, Sijekovac kod Bosanskog Broda, pisao je poeziju koja je doživela muziku. Komponovano je oko 300 njegovih pesama. Za pedeset godina napisao je dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama.

A, kada je počelo i ko je upalio svetlo?

- Nikakve šanse za razvoj nisam imao u tadašnjem načinu življenja i na prostorima na kojima sam živeo. Usamljen dečak, mršav, bez zaštite. Učio sam zanat i mislio šta ja to mogu sam da uradim. Kako to ja mogu bez oca, sa nepismenom majkom, sa ujacima koji su rasuti po svetu, sa stričevima koji imaju samo jedan cilj a to je rad u fabrici. Šta ja mogu sam a da ih ne oštetim? Dođem do zaključka: ako pišeš nešto, onda to možeš sam. Biće mogućnosti da budeš nešto, da opstaneš. Sve ostalo je izgleda bio talenat. Verovatno je to ta samouka sposobnost da savladaš neko područje koje ti pomaže da živiš. U fabrici sam radio dvanaest godina kao bravar. Pravio sam vrata za vagone. Pesme sam pisao tako što sam ih krio od drugih. Sredina u kojoj sam živeo mogla me ugušiti skroz: Šta on sada piše i šta ima da saopšti. On zna da priča i da govori i moguće je da to iskoristi na konferenciji, pa da mu duša bude mirna. Na konferencije nisam išao. Jedina veza sa svetom u to doba bilo je to što sam u radnom odnosu i to što sam igrao fudbal. To su dve veoma važne kategorije da ne budeš smešan.

Još uvek smo bez priče o drugovima i poeziji?

- Znao sam nešto što je njima bilo neobično. Nisam se prilagođavao toj sredini iako su ljudi od mene tražili tek toliko da ne rovarim, da ne budem pogrešan. Posle je došlo vreme kada su otkrili da pišem, a već sam bio u Sarajevu. Onda sam čuo kako jedan kaže: To je onaj što nešto piše, treba videti šta on to piše. Jer, taj posao je bio na rubu neprijateljstva. Sada znam da je to stvarno bilo neprijateljstvo, jer sam i počeo da pišem zato što nisam bio prijatelj realnim, normalnim ljudima koji su se muvali oko mene. To su bila čudnovata previranja u mojoj glavi. Pokušavao sam biti kao ostali. Onda sam video da mi nije potrebno. Biti kao drugi znači završiti svoj posao. Pogledaj kako radi komšija i odmah znaš kako se živi. Važno mi je bilo da moram biti svoj, da moram biti poseban.

Kako se u to vreme u Sarajevu snalazi bravar, a kako pesnik?

- Objavio sam prvu knjigu 1958. godine. Napisao sam je u strahu, čisto hormonski. Krio sam je u železničkoj radionici od kolega koji su bili dobri prema meni, ali ne bi oni shvatili šta ja to sada pišem. Onda su prelistali knjigu i začudili se da ne pišem o njima, nego da imam neku temu izvan njih. Nisam bio hroničar radnog dana u fabrici i iznenadili su se, pa me više nisu dirali. Znali su da znam nešto što znaju i učeni ljudi. Kod ove knjige su mi pomogli Izet Sarajlić i Risto Trifković. Druga knjiga se mora pisati po pameti i za nju sam našao oslonac u narodnoj poeziji, a objavio je Meša Selimović. Onda je izašao zakon da se bez škole može upisati fakultet. Ja sam prva generacija koja je to iskoristila.

Jeste li bili sumnjivi režimu?

- Ne. Ja još nisam znao da postoji režim. Režim je milicija. Ne smeš prelaziti ulicu na krivom mestu. To je sve što sam znao o režimu. Ja sam sada u žiži događaja. Dobijem “Brankovu nagradu”. Tada su mi rekli: Kada si ti dobar Novom Sadu onda si sigurno dobar pesnik. Odlazim na književne večeri na kojima čitaju Andrić, Davičo, Crnjanski, Zogović. Imali smo tu pokretnu školu poezije. Znao sam da, ako sam ja jedini pisac, a mnogi su me hvalili, onda to nije dobro. Moram da stvorim podmladak svo jih pristalica ili pesnika koji pišu.

Da vas hvale i veličaju? Šema autoriteta?

- Nije. Nisam smeo. Onda sam sebi smrdim. Rekao sam im: Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste je sasvim dosta. Samo sam ih ohrabrio. Krčio sam put, posle su svi mogli da prođu. Ali, sve ono što sam ja uspeo da preskočim da se izvučem, da ne budem žigosan, da ne budem na crnoj listi, oni nisu shvatili. I došli su na crne liste. A država da bi se rešila njih, tako borbenih i agresivnih i sposobnih da kažu tešku reč, mene zaposli na televiziji – muzički omladinski program. To je bilo posle 1968. godine. Ti ćeš raditi tu, i šta ti imaš sa onim mangupima.

Ko su bili mangupi?

- Rajko Nogo, Abdulah Sidran, Radovan Karayić, Drago Jovanović, Todor Dutina, Stevan Tontić i drugi. Sjajnih momaka je bilo. Svi su bili na granici neke jeze, strogoće. Hteli su da poprave svet. A ja ih to nisam učio. Ja znam da pesnici ne mogu ništa svetu. U muzičkoj redakciji zateknem manijaka koliko hoćeš a tek je počela priča o rokenrolu. Pisci iz čijeg društva sam otišao smatrali su da sam to uradio zbog žena i para, a muzičari su smatrali da sam poslat od nekog komiteta da ih kontrolišem. Tako sam bio skroz ugrožen njihovim improvizacijama. Onda sam uljudio muzičare tako što im nisam dao da pevaju gluposti već sam počeo da pišem reči za njih. Od bivših mangupa danas je samo Sidran u Sarajevu i akademik je.

Jeste li se sretali sa Sidranom?

- Godine 1992. uzeo sam svoju torbu i izašao preko tog koridora. Komšija mi pre toga pokazao pištolj i pita me imam li ga i ja. Nemam, kažem, šta će mi. Onda je on meni rekao: Ako imaš pištolj, oni će doći da ti ga uzmu. A, ako nemaš, doći će da ti uzmu sve ostalo. Vidim, oni tu igraju neku svoju igru. Ja nemam ništa sa tim. Uspeo sam da žena i deca odu iz Sarajeva. Onda sam i ja izašao, posle sam saznao da je to bio snajperski koridor. Izašao sam i više se nizašta interesovao nisam.

Imali ste pun život u ovom gradu i nije baš lako razumet i potpuni prekid s njim?

- Jeste. Morao sam, ako hoću da ostanem živ. Nemam ja vremena da se bavim prošlošću. Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to radim. E, onda sam ja bio višak. Otišao sam i, kao što se ne vraćamo svojim bivšim ljubavima, tako se ni tamo ne mogu vratiti. Znam istoriju Sarajeva i znam da je uvek tako bilo. Meni je drago da su ljudi živi i da rade svoj posao.

Misleći na taj nesrećni rat, ipak pitam za mir koji se na ovim prostorima naziva jugonostalgija.

- Ništa. Nostalgiju sam izbacio iz upotrebe. Reč nostalgija znači – povratak bolu. Šta sam ja tamo uradio i ostavio, to ne bih mogao da preživim. Mogao bih, kako ne bih, evo, ovo sam preživeo. Nema nostalgije. Ja sam proleter. Oni kažu – gde mi je dobro, tu mi je domovina. Ja sam to doživeo kada sam došao u Novi Sad. Mene su ljudi ovde hranili.

Nahrane te, ali ti natovare da si dođoš?

- Jesam dođoš. Pitao sam taksistu kada ističe dođoški rok? Kaže mi: nikad. O meni se ovde piše i dobro i loše. Onaj što o meni piše loše, dođe pa mi kaže: jesi li video što sam te srezao. Ja njemu kažem da nisam čitao. Ima jako dobra formulacija. Ti izbaci, ali ja ću ti je reći: U neznanju popinje se na nju. E, to neznanje je meni mnogo više koristi donelo nego znanje. Ja to kažem i to je moje istorijsko “ne”. Što da čitam nešto što neko protiv mene piše.

Iz ove epizode se baš ne vide argumenti dotičnog.

- Argumentacija je da sam ja ovamo doneo miris baklave. To je tipično dođoška odrednica. Jer ja sam višak. Ja sam njima zauzeo prostor. Ali, nisam im zauzeo ništa. Ja jedva čekam da ne radim ništa.

Kako je sada ovde reći: ja sam Duško Trifunović?

- Više to i ne govorim, već to rade drugi. Ja sam vrlo nečitan pisac, ali sam slušan. Moje se pesme pevaju, ali se ne zna da su moje. “Bijelo dugme” i Zdravko Čolić pevaju moje pesme, ali mene nema nigde. Sada me polako uvlače i ja se toga bojim. Zato, čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.

Kod Srba vladaju pesme koje moraju zarađivati?

- Ovde ljudi sirotinjski posmatraju život. Uvek se tražilo to od čega će se živeti. Pojavila se šansa za razvoj. Naši nisu zaradili ovde pare, ali ima puno naših nesrećnih ljudi u svetu. Kod njih je ona nesrećna nostalgija i želja da se čuje glas odavde. Folk pevači su otišli u svet i to je postalo privreda. U vreme kada sam pisao za Vajtu, za Čolića, to nije bio biznis. Kod ovih narodnjaka nije to naš jezik i naša muzika, ali je to otišlo tamo gde je biznis i gde vlada nostalgija. Posle je i ovde došlo da se može napuniti stadion od 80 000 ljudi. Tako su zaradili finih para i ja se ponosim njima.

Jeste li, devedesetih, i vi postali nacionalista?

- Ma jok, ja ne priznajem ni nacije a kamoli nacionaliste. Nacija je neka francuska izmišljotina koja nam je poturena da bismo bili stoka. Taman posla. Ja to znam po ženama. Kada sam bio momak nije bilo nikakve nacije. Dobra je, nije dobra. Prijemčiva, društvena ili ne. To je bila sva nacija. Ali, ubacili se politikanti. Ja i mala jedne vere nismo, mi kujemo bratstvo i jedinstvo. I to na jebenoj bazi. Tako da mene nikada nisu uvukli. To ti je kao faširana šnicla. Imaš komad mesa i staviš ga u mašinu, pa samelješ. Svako zrno nešto znači, onda ga ti opet spojiš, e da bi napravio šniclu.

Zahvaljujući naciji, neke borbe izgledaju kao briga za srpski narod, za srpske zemlje?

- To je politika. To nema veze sa duhom i umetnošću. Treba da postoji jer se veliki broj ljudi bavi time. Borba za srpski narod je isto što i borba za hrvatski narod. To ti je ta faširana šnicla. Goranova “Jama” je uybenik kako se to radi. Jame su ponovo pune nesrećnika. Jedni su jači pa to rade. O tome mislim kada sam sa sobom sam. Pretražujem šta sam to radio. Koliko sam brljao po životu i jesam li se upetljao u nešto od toga. Ja sam srećan čovek jer se moja reč ne poklapa ni sa jednom njihovom, političkom. Ja nisam tendenciozan. Moja namera je da poživim zdrav i da nikoga ne povredim, da ne obrukam bližnjega.

Pustimo mašti na volju i ovoga časa ste u Sarajevu?

- Da sada odem, bio bih veoma nesrećan. Ne bih mogao da nađem ljude koje sam susretao. Mnogi su ubijeni, kao pesnici Slobodan Samaryić i Žarko Šipka. Žarko je napisao onu prelepu pesmu Sve smo mogli mi da je duži bio dan. Verovatno bih napravio grešku i pitao za nekog koga više nema. Ja sam svojoj ženi dao punomoć, ona je u inostranstvu, da izganja stan. Telefoniram joj i kažem: Stara, ako mogneš ući u stan, u mojoj sobi na stalaži ima sedam fascikla, žute su, i uzmi makar jednu. Da vidim šta sam to pisao. Kaže ona meni: Stari moj, ni radijatora nema, ni parketa nema a kamoli tvoje sobe, a kamoli tvojih žutih fascikla. I sada, šta ja tamo da tražim. Nemam ja više mašte. Mogu izmisliti. Kao dođem ja a tamo moji rukopisi koje sam pisao 15 godina. Ali nisam ja toliko glup da bih maštao. Znam da je mašta nešto što nas zavodi u stranu isto kao istina. Mi istinu govorimo samo kada nemamo mašte. Ja ne maštam više. Izvan svojih reumatičnih mogućnosti ja nikakvih potreba nemam za nekim drugim svetom i za nekim drugim događajima.

U kući, u dobroj atmosferi i dok pravite ručak, osim dnevnosti koja nas netremice prati, šta vas još veže za taj čas?

- Mene su pustili da ostarim a da ostanem siromašan. A tako sam plemenitih reči imao. Toliko izuzetnih i finih od kojih bi se moglo lepo živeti. Ja sam zaradio penziju a go sam k’o pištolj a silne sam poslove sam uradio. Kada je bio onaj ZAM (Zabava miliona pr. aut) moji saradnici i ja, muzika je bilo njihovo delo a reči moje, dobijemo honorar. Gradacija zarade je strašna. Jedan od njih je kupio pola kilometra obale Neretve od tog honorara, a drugi kupio jahtu dugu 13 metara i dve kuće popravio. Ja sam dobio toliko da sam mogao bratu kupiti sedam lesonit ploča da pokrije svoju vikendicu. Da nije bilo mene, oni ne bi mogli dobiti te pare, jer od mojih tekstova su uobličili svoje delo. Sve te pesme postaju velike samo ako ih pametni muzičari provuku kroz svoj orkestar, kroz svoje pevanje.

Vaša priča se meša sa mnogo usuda. Kao da je bila po zamisli nekog višnjeg? Šta je vaša verzija?

- Još mi se nije prijavio i tražio od mene da mu se zahvalim što mi je pomogao. Ja se nisam mučio dok sam pisao, ali nije bilo lako. I onda, ako me on naveo na to da se toliko patim, onda je on grešan. Ako se njemu sviđa to što sam ja radio, onda sam ja grešan što tako mislim o njemu. O sudbini, o Tvorcu. Možda je sve to božja ruka, ali ne mogu da budem takav, pa da ja mislim da sam delo neke Tvorčeve ruke. Nije. Mene devojke nisu htele kada sam bio mlad. Ja sam o tome pisao. Da ne bih pisao o njima, pošto me one neće, ja sam pisao svoje pesme. Uglavnom, od te nesreće sam počeo da pišem prve pesme. A onda kada su one promenile kriterijum, pa su pristale na saradnju, tada sam ja već bio pametan da treba poštovati svaku svoju emociju i zapisati je. Ja sam skoro prestao da nosim notes, onaj u kome zapisujem reči. Sve sam napisao baš tako što sam zapisivao kada naiđe božanska reč. Smatram da je božanska reč, jer sam napisao stih do koga mi je strašno stalo i svi se u njemu mogu naći. A on glasi: Naša se ljubav sastoji u tome da svoju ženu ne damo drugome. To je tako prosto, tako prostački. To je suština. I to je odgovor na božanske ljubavi prema ljudima, prema domovini.... Ne damo je drugome. Moj svet je pun surovih događaja.

Lazar Kaurin