Bejkon - Pikaso: Život slika
Paralelna izložba u pariskom muzeju Pikaso, do 30. maja
Dušica Nikolčić
Dela britanskog slikara Fransisa Bejkona (Francis Bacon), izložena su od 2. marta u pariskom muzeju Pikaso, paralelno sa radovima njegovog uzora Pabla Pikasa, a moći će da se pogledaju sve do 30. maja. Ova izložba objedinjuje dela koja, već od njegovih tridestih godina, svedoče o fascinaciji koju je na Bejkona izvršila Pikasova poetika. Fransis Bejkon (rođen u Dablinu, 1909, umro u Madridu, 1992), svojim delom izražava ljudsku neprilagođenost i to nasilnim formacijama i hladnim bojama. Uticao je na novi talas svetske figuracije. Stotinak dela na ovoj izložbi, posetiocu otkrivaju estetsku, tematsku i filozofsku dimenziju koja spaja dva umetnika i koja prerasta u virtuelni dijalog. Studija o odnosu koji je Bejkon imao (naročito na svojim počecima) sa Pikasovim delom, esencijalna je za razumevanje njegovog slikarstva. Bejkon je uvek, na vrlo otvoren i nedvosmislen način govorio da odluku da postane slikar duguje Pikasu, ali taj odnos i obožavanje nisu dosad bili predmet dubljeg proučavanja.
Ova postavka predstavlja Bejkonov kreativni period između 1927. i 1944. godine. Priča je započeta njegovim dolaskom u Pariz (1927/1928), gde prvi put otkriva Pikasove crteže u Galeriji Rozenberg. To ga, definitivno, opredeljuje za slikarstvo i posle brojnih umetničkih iskustava stvara triptih "Tri studije figure", u čijoj osnovi je "Raspece", slika koju je Pikaso naslikao 1930. godine. Taj triptih predstavljen je aprila 1945. u Galeriji Lefervr i automatski izazvao skandal svojim misterioznim formama koje su smatrane nakaznim, bez sličnosti sa naslovljenom temom. U periodu kada se upoznaje sa delom španskog majstora (koje je po rečima biografa i prijatelja ostavilo "neizbrisiv utisak"), Bejkon je adolescent, besan na prestrogog oca koji ga je oterao od kuće, otkrivši da ovaj isprobava majčino rublje. Bez ijednog sata provedenog u umetničkoj školi, baca se na crtanje i slikanje, ali, po povratku u London počinje karijeru dekoratera. Vrlo brzo postaje slavan crtajući jednostavan nameštaj, tepihe geometrijskih motiva, a upotrebljava i cevastu tehniku, čestu kod Bauhaus pokreta i Le Korbizjea (elementi dekora su vrlo često u pozadini njegovih slika).
U novoj fazi napušta to zanimanje i, zbunjen, tokom sledeće decenije, ustručavajući se, slika i uništava stotine platana, ne odustajući od praćenja Pikasovog rada. Zanimanjem dekoratera je nezadovoljan, između ostalog, i zato što njime nije uspevao da izrazi svoju homoseksualnu prirodu, koje se, manje-više, stideo. Nakon godina upornog rada stiže do svog, danas prepoznatljivog stila. Pikaso iz tog perioda, još uvek, pripada nadrealistima, dok Bejkon deformiše, dekonstruiše telo i lice, i može se reći da pripada slikarstvu 19. veka, u kome još postoji vera u čoveka. Iako mu Pikaso služi kao model, njegov stil je radikalno različit. Nazovimo to "dislokacija", gde ljudsko telo i lice gube svoje fizičke karakteristike tvrdog materijala i postaju "tečni". Čovek na "Autoportretu" je "čovek bola", pitanje ljudskog identiteta ostaje bez odgovora. Takvi Bejkonovi slikarski efekti pripadaju drugom registru, daleko nasilnijem, onom iz 20. veka, gde u sredini ravnih boja, slikanih izuzetnom elegancijom, čitamo sudbinu čovečanstva, odsad bez nade. Bejkon kao da ide dalje od Pikasa u "promeni" ljudskog bića, sa ledenom nevinošću deteta pred svetom koji se ruši.
Sam izložba u muzeju Pikaso, organizovana je oko velikih, zajedničkih tema dva slikara - započinje prvim Bejkonovim delima, bez obrazloženja zašto je uništen gotovo celokupni opus iz mladosti (sačuvano je desetak platana iz tog perioda, naporedo okačenih sa Pikasovim nadrealističkim radovima iz preioda od 1927. do 1930). U nastavku ova postavka, najzad nudi, i radove dva slikara različitih tematika, kao što su raspeće, portreti, aktovi... što omogućava razumevanje veza između dva umetnika, koji se, uzgred, nisu poznavali.