Goran Marković
Kad se glumac razboli od glume

Posle istorijske teme prožete ljubavlju u predstavi „Vila Sašino“, dramski pisac, scenarista, pozorišni i filmski reditelj Goran Marković poduhvatio se teme koja tretira glumu na prilično specifičan način. U svom novom komadu „Delirijum tremens“ (premijera je sutra, 25. aprila, na Velikoj sceni BDP-a), Marković istražuje rizičnu definiciju „glume kao bolesti“.

Na pitanje vezano za naglu promenu teme u ovom slučaju, on kaže: „Ne volim da se ponavljam. I u svojim filmovima i u komadima koje pišem i režiram nastojim da svaki put budem nov. Nije reč o strahu da ne ispadnem dosadan već, jednostavno, nemam nikakvu želju da osvajam već osvojene teme, stilove, žanrove. To me ne zabavlja. Sto puta više volim da ulazim u nepoznato, neprovereno, riskantno nego da igram na sigurno. Kod odabira teme, za mene je jedno od glavnih merila upravo to - biti drugačiji. To je slučaj i sa ‘Delirijum tremensom’. Ne znam da li će ovaj komad biti bolji od ostalih, ali sigurno neće ličiti ni na šta što sam do sada radio. Jedina stvar koja ga povezuje sa onim što sam do sada u pozorištu pokušavao jeste sfera interesovanja. ‘Delirijum tremens’ predstavlja poslednje delo u mojoj trilogiji o glumcu, kojem su prethodili ‘Turneja’ i ‘Govorna mana’.“
U najavi ove predstave, drama je dovođena u vezu sa stvarnom bolešću glumca Predraga Ejdusa?

- Ovaj komad predstavlja, naravno, potpunu izmišljotinu. Ako i postoje motivi koji se mogu prepoznati u mom okruženju, oni nisu vezani samo za bolest Predraga Ejdusa, već mnogo više za svet glumaca kojim sam okružen od ranog detinjstva. U „Delirijum tremensu“ ima i vrlo mnogo mog iskustva, onoga što sam video dok sam posećivao radionice raznih psihodramatičara. Ali, ponavljam, srž drame je potpuna fikcija koja nema nikakve veze sa postojećim ljudima.
Na koji način ste specifično stanje glumačke svesti o kome govorite preveli u dramsku formu opšteg, univerzalnog značenja?

- U samom komadu postoji jedna veoma zanimljiva i višeslojna igra koja bi se mogla nazvati pozorištem u pozorištu. Glavni junak je bolestan od glume, glumom leči svoju bolest, a sve se to odigrava na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Ako tome dodam da u podeli imam četiri profesora glume, a da su još četvoro mladih glumaca studirali kod moga oca Radeta Markovića, koji u komadu glumi profesora, onda je to i četvrti, neoficijelni krug ove zavrzlame. Bilo je neobično zanimljivo i zabavno ispetljavati se iz svih zamki koje je nudila ova komplikovana struktura, i mislim da je sve to vredelo truda.
Imali ste stručnog konsultanta, budući da ste to poniranje u tamne strane duše zasnivali i na medicinskim dostignućima. U kojoj meri ste se oslanjali na tu vrstu konsultovanja?

- Ne da mi je saradnja sa Biljanom Slavković bila od pomoći, već sam siguran da bez nje ovaj komad nikada ne bi ni ugledao dana. Ona je jako kreativno učestvovala u stvaranju psihodramskog dela teksta, kao i u njegovoj realizaciji, i predstavljala strogi deo našeg tandema koji me je često odvraćao od zabluda u koje sam mogao odlutati.
Ova bolest zvana gluma o kojoj u suštini govorite, asocira i na druge bolesti. Postoji li mogućnost da se ona tiče i nekih zabluda širih, društvenih razmera.

- Zanimljiva stvar mi se dogodila sa filmom „Variola vera“. On je predstavljao više-manje vernu rekonstrukciju stvarne epidemije koja se odigrala na našim prostorima 1972. Ja sam film snimio deset godina kasnije, 1982, a još deset godina kasnije, 1992, u vreme sankcija i sveopšteg očajanja koje nas je zahvatilo, nekoliko ljudi me je upitalo kako sam još onda mogao znati šta će nam se desiti (izolacija i slično). Uveravao sam ih kako uopšte nisam imao nameru da snimim anticipaciju nekakve užasne budućnosti, nego da sam, jednostavno, opisivao našu blisku prošlost. Ali je zanimljivo da mi niko nije verovao. Jednostavno, događaji oko epidemije te iskorenjene tropske bolesti su sami po sebi nosili poruku koja je prevazilazila medicinski aspekt. Bila je to pošast koja je zahvatila društvo i dvadeset godina kasnije se ispostavilo da je ona predstavljala prvu pukotinu u onome što se zvalo Jugoslavija. Videćemo da li će i ova tema prevazići svoje okvire zadate dramskim tekstom. Nije moje da o tome sudim.
Kada ćete raditi novi film? Svojevremeno ste razmatrali planove da „Vila Sašino“ preraste u film.

- Da. I „Delirijum tremens“ bi mogao biti jako zanimljiv kao film. Radiću, međutim, ono što uspem da organizujem. A za film treba jako mnogo energije i motiva. Videćemo da li ću nešto iscediti iz sebe.
Koliko znate o tekućem sporu filmadžija?

- Samo iz štampe i preko mejlova koji mi stižu sa različitih strana. Ali poslednjih meseci sam radio iscrpljujuće i nisam imao snage da razaberem o čemu je tu zapravo reč.
Šta mislite o toj situaciji uopšte?

- Ne interesuje me. Isuviše sam energije potrošio prošli put kada sam za svoj scenario „Parovi“ od Ministarstva kulture dobio neka bedna sredstva i pokušao da nekako organizujem još malo para i da snimim taj film. Na kraju nisam uspeo da nađem ništa, a taj novac od Ministarstva je, kako sam obavešten, otišao u neki drugi film. Bio je to uzaludni napor koji me je koštao jako mnogo. Ali takav je to posao...
Šta bi bilo rešenje problema našeg filma po vašem mišljenju? Da li je on, zapravo, uopšte u problemu?

- Zavisi kako stvari posmatrate. Filmovi koji ovde nastaju su jako dobri, pobeđuju na svetskim festivalima, jedino što to nikoga u vlasti mnogo ne uzbuđuje. K’o vele: napraviće se sami od sebe. Neće, naravno. Ali ta priča nema veze sa našim poslom, reč je o mentalitetu. I o vlasti, naravno.
Željko Jovanović