Ma gde bio pisac je stanovnik nulte zemlje
Bora Ćosić
Književnik Bora Ćosić već dugo živi u Nemačkoj. Prisutniji je na evropskoj nego na bivšoj jugoslovenskoj književnoj sceni. Dogodi se da mu knjiga izađe u prevodu pre nego na originalu. Originalni rukopis ostane da čeka. Kakav je odnos pisca prema tim objavljenim/neobjavljenim knjigama - pitamo Boru Ćosića u intervjuu za Danas, rađenom prilikom nedavnog susreta u njegovom sadašnjem prebivalištu u Berlinu. - Jedanput napisan, rukopis predstavlja nekakav poseban entitet, maleni teritorij, ničiju zemlju, kao da se nekakva panda našla među ostalim zverinjem književnosti. Zbog toga postaje svejedno da li je objavljen ili ne, prema toj činjenici postajem sve više ravnodušan.
Na Lajpciškom sajmu ste 2002. godine dobili Nagradu za evropsko razumevanje. Koliko je ta nagrada uticala na recepciju vašeg dela u Evropi, a koliko u Hrvatskoj i Srbiji, recimo?
- Dobiti Nagradu za evropsko razumevanje, još uvek ne znači da će vas razumeti svi na tom kontinentu. Svečani čin, laudatio, šampanjac i cveće, dogodovštine su za jedan čas i za jedan dan, kasnije sve lagano splasne. Ovde, u Nemačkoj, s vremena na vreme neko pomene taj podatak iz moga letopisa, u moje dve domovine, Srbiji i Hrvatskoj, malo ko maše repom na tako nešto. Mislim da je to normalno.
Kako vidite svoju poziciju između evropskog kullturnog tla i balkanske "nulte zemlje"?
- Onako kako i sami kažete, "između". Tamo odakle sam došao više ne postojim, ovde kamo sam dospeo prisutni sam građanin, gost spisatelj, da ne kažem ghost writer. Ionako, ma gde bio, pisac je stanovnik nulte zemlje, ili bi bar tako trebalo da se ponaša. Sa uvažavanjem sredine u kojoj je, ali bez preteranog padanja u zanos. Nema zanosnih zemalja, kao što nema zanosnih okolnosti, kao što su i zanosne žene velika retkost.
Iste godine ste svoj sedamdeseti rođendan u Berlinu obeležili izložbom koja je nosila naslov "Moje avangarde". Možete li nešto više da mi kažete o konceptu te izložbe?
- Nekoliko verzija ove izložbe, koja je postavljena na tri mesta u Nema čkoj predstavlja paperje, pepeo, tragove u pesku jednog vremena koje pokriva moj vek. Tamo je prikazana zbirka onog što je preostalo od različitih uticaja, mahom avangardnih, koji su se pleli oko mog života. Pisma, knjige, fotografije, časopisi, objekti, plakate i manifesti, filmski i tonski materijal, na šta sam nailazio, uz još preživele nadrealiste, uz mrtve ruske futuriste koje sam prevodio, uz zaumne slikare i filosofe Mediale, uz sumanute Slovence iz grupe OHO, uz popartiste kao što je Otašević, uz Marinu i uz Vladana Radovanovića, čija aktivnost seže ne zna se tačno dokle. Ovo se još nastavlja.
Tema koja je ove godine integrisala ex-jugoslovenski program na Lajpciškom sajmu je "Deset godina nakon Dejtonskog sporazuma?" Kako biste vi prokomentarisali ovo pitanje?
- Sporazum koji pominjete, kao ni jedan prethodni u istoriji, nije bio u stanju da na veštački način stvori neku novu državnu celinu, kakva će se raspasti pre ili posle, s više ili manje žrtava i krvi.Tako u povodu njegova jubileja nemam nikakvih pozitivnih emocija, istovremeno svestan da u krojenju društvenih i državnih okolnosti ljudi moraju biti racionalni i pragmatični. Dejton je ipak zaustavio neposredno krvoproliće, a to je u onaj čas bilo sudbonosno i važno.
Vaše knjige se neprestano prevode u svetu. Da li biste nam nešto rekli o tim prevodima. Koja je vaša najprevođenija knjiga?
- Moja najraširenija knjiga je ona o smešnim događajima u unezverenoj porodici koja, silom prilika učestvuje u svetskoj revoluciji. Ima više drugih knjiga, koje se s vremena na vreme prevedu koje gde, i kako kad.
Za Porodicu ste 1969. dobili NIN-ovu nagradu. Da li je to bilo presudno za vašu dalju književnu karijeru?
- To je bilo, pre svega, presudno za karijeru Ninove nagrade. Jer se pokazalo da nagradu može dobiti mlad autor, koji nije miljenik vlasti, da nagradu može dobiti jedna prilično šašava knjiga. Za moju takozvanu karijeru bilo je važno da sam tu knjigu napisao.
U to vreme imali ste 37 godina i već de vet objavljenih knjiga. Takva je situacija danas nezamisliva? Možete li nam reći još nešto o književnoj klimi tog doba?
- Književna klima tog doba, i pored svih nepogoda imala je nezamislivu prednost: postojao je kriterijum u poslovima literature. Danas je, čini mi se to nepostojeća veličina u Srbiji, znati šta je šta i ko je ko. To će, bojim se, još potrajati.
Kako vi danas vidite književnu scenu u Srbiji? Koliko ste upoznati sa književnom situacijom u Beogradu? Da li biste mogli da napravite paralelu sa vremenom kada ste, recimo, vi ulazili u književnost?
- Ja književnu scenu Srbije ne vidim, jer živim izvan nje. Poznajem pokojeg autora među mladima, koji navrati u Berlin, i to je sve. Za mene književnu scenu te zemlje i dalje vode, ma kako bili u podzemlju Radomir Konstantinović, Borislav Radović, Mirjana Stefanović i Radmila Lazić, Predrag Čudić i Ibrahim Hadžić.
Danas je u Srbiji ponovo na delu "proširenje polja" književnosti. Narodna knjiga je objavila roman organizatora atentata na premijera Đinđića. Knjiga Radovana Karadžića ulazi u uže izbore za prestižne nagrade. Glasove dobija od eminentnih profesora književnosti. Kako biste prokomentarisali tu situaciju?
- Profesori književnosti koji promovišu knjigu ratnog zločinca samim tim postaju profesori na katedri ratnih zločina, književnost je tu samo maskirna uniforma ove gospode.
Trenutno radite na više rukopisa. Rekli ste mi da, između ostalog, pišete i knjigu sećanja na beogradski život pod naslovom Konzul u Beogradu. Možete li nešto više da kažete o tom rukopisu? Da li već imate neke ponude za njeno objavljivanje u Srbiji?
- Consul u Beogradu je neka vrsta memoara, uokvirenog pedesetgodišnjim životom u Beogradu. Ono što se na moje oči dešavalo između 1937 i 1991, pokušavam da sažmem u izveštaj nekog stranca koji je tamo boravio, iako vrlo dugo, pa je kasnije otišao. Za taj, kao ni za bilo koji drugi novi rukopis, nemam nikakvih ponuda iz Srbije.
Kažete "očima stranca"... Da li je to nakndana opti ka karakteristična za memoare ili je učinak dugog izbivanja iz Beograda. Čini mi se da u tom pedesetogodišnjem periodu vi niste bili stranac u toj književnosti? Ili ste možda i tada stranstvovali u njoj?
- To je skoro jedan stereotip: čovek koji nešto piše uvek je stranac u sredini u kojoj piše, jer dok drugi u toj sredini žive, on o njoj piše, te živeti onde katkad i ne stiže. Moja sudbina bila je podvučena time što nisam bio naročito omiljen u toj sredini, a to katkad može biti dodatni podstrek.
Poznavali ste mnoge učesniike književnog života koji su odavno postali deo književne istorije: Dušana Matića i Marka Ristića na primer. Pretpostavljam da se takvi podaci mogu naći u rukopisu vašeg Konzula?
- S Markom Ristićem imao sam misterioznu vezu: dopisivali smo se, razmenjivali knjige, ali ga nikad nisam sreo. Jednom, na prelomu nekog lista, u štampariji Politike, onog momenta kada je Marko Ristić ušao na jedna vrata, ja sam u nekoj vrsti treme, izasao na druga. O Matiću, međutim biće mnogo reči u mom rukopisu, više decenija bivao sam uz njega, katkad i svakodnevno. Jedna moja knjiga nosi naslov uzet iz njegove pesme: Anđeo je došao po svoje. Mislim da on uz druge heruvime iz moje nadrealističke prošlosti, lebdi još uvek nada mnom, kao na nekom kolažu Maxa Ernsta.
Kada ste poslednji put bili u Beogradu?
- Bio sam onde pre više godina. Ukupno, tokom jedne i po decenije, to je period sasvim zanemarljiv.
Da li ćete uskoro dolaziti u Beograd?
- Zavisi.
Sasa Ilic
Post je objavljen 18.04.2005. u 14:37 sati.