Komentari

stanisaj.blog.hr

Dodaj komentar (30)

Marketing

  • arhitekta

    Donedavno su knjige iz oblasti arhitekture bile retkost, a kada se za vreme sankcija građenje svelo na neznatnu meru, odvažila se pisana reč i počela, više nego ranije, da se pojavljuje u umnoženim arhitektonskim knjigama i revijama. Danas se neretko i u kratkim razmacima pojave obimne i značajne knjige i aktuelni prevodi iz strane literature, tako da je uspostavljena zadovoljavajuće knjiška berza gotovo iz svih oblasti arhitekture.

    Nedavno su se pojavile tri vrlo značajne knjige iz tri različite programsko-izdavačke sfere. Prva je pravo leksikografsko čudo. U našoj neuređenoj, stihijnoj, nacionalnoj leksikografiji poznatoj po započinjanju, nezavršavanju, pojavio se treći i četvrti tom, od planiranih osam, „Enciklopedije arhitekture" autora i izdavača arhitekte Slobodana Maldinija. Jedan samotnjak bez redakcijskih odbora i saradnika, bez finansijera i podrške države u roku od tri godine (posle objavljivanja prvog i drugog toma nagrađenih 2004. godine za izdavački poduhvat na Sajmu knjiga u Beogradu) sada objavljuje treći i četvrti tom velikog formata sa 1.750 leksikografskih jedinica i 35.000 fotografija! Događaj bez presedana, koji nikakve velike kuće sa bataljonima saradnika elektronskih pomagala i uhodanim bankarskim novcem neće moći da prevaziđu. Podvig na ivici realnog i zbog toga nedovoljno poštovan u našoj leksikografskoj letargiji i anemiji. Od sada će svakom obrazovanom čoveku, svakom studentu arhitekture i umetnosti, malim i velikim arhitektima u svakom trenutku to biti prvi priručnik iz koga se može lako informisati, saznati, naučiti i proveriti sve šta je arhitektura, ko je nju stvarao od praistorije do danas. Biće to nezamenljiva knjiga, naš srpski Nojfert, na ponos srpskoj arhitekturi i kulturi.

    Mihajlo Mitrović

    avatar

    20.08.2008. (10:38)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    OPIS EDICIJE "ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE" Slobodana Maldinija

    Arhitekta Slobodan Maldini je autor i priredjivač edicije „Enciklopedija arhitekture." Ovaj kapitalan projekat, Maldini je započeo da radi 1998. godine, po pozivu i uz inicijalnu stručnu podršku Srpske akademije nauka, da bi 1999. uz saglasnost SANU, ceo projekat nastavio da radi sam.
    Godine 2004. izdao je kao samostalni izdavač prvi i drugi tom edicije. Ova dva toma sadrže preko 30.500 terminoloških jedinica i preko 6.000 ilustracija na 1650 stranica: tom I A-N (860 str.), tom II N-Ž (790str.).
    Knjige predstavljaju na sadržajan i jezgroviti način opisane i slikama izražene pojmove iz oblasti arhitekture, urbanizma, dizajna, enterijera, opšte umetnosti, zgradarstva, arhitektonskih i gradjevinskih konstrukcija i ostalih srodnih oblasti.
    Svi pojmovi su obradjeni u svom savremenom značenju, a istovremeno u istorijskom razvojnom smislu, a klasifikovani su po abecedi.
    NA BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA 2004. OVO DELO JE DOBILO NAGRADU ZA IZDAVAČKI PODUHVAT GODINE 2004. U SRBIJI I CRNOJ GORI,
    NA XXVII SALONU ARHITEKTURE U BEOGRADU 2005. KNJIGA JE DOBILA NAGRADU SALONA ZA NAJBOLJE IZDANJE NA POLJU ARHITEKTURE U PERIODU 2004. – 2005. GODINE
    U prva dva toma „Enciklopedije arhitekture", medjutim, nisu obradjivane biografije značajnih ličnosti, već su analizirani stručni pojmovi na polju arhitekture i srodnih umetnosti. Na kraju toma II „Enciklopedije" prezentovan je indeks sa preko 3.700 imena znamenitih ličnosti koje čine sadržaj, odnosno predmet stručne analize i obrade tomova III - VI edicije. Nigde u svetu do danas u jednom delu nije celovito obuhvaćen broj od preko 3.700 biografija ličnosti sa područja arhitekture i srodnih oblasti umetnosti, što je još jedna posebna karakteristika ove Enciklopedije.
    III, IV, V i VI tom „Enciklopedije arhitekture, ličnosti i dela" treba, dakle, da zaokruže celinu edicije i dopune je biografijama značajnih ličnosti iz oblasti arhitekture, urbanizma i prostornog planiranja, dizajna, grafičkog dizajna, enterijera, skulpture, hortikulture i srodnih disciplina na polju kulture sa preko 75.000 ilustrativnih fotografija u boji. Cela edicija predstavlja jedinstveno delo enciklopedijskog tipa, savremenog preloma, izuzetno bogato ilustrovana kako originalnim crtežima samog autora Maldinija i crno-belim fotografijama u prva dva toma, tako i fotografijama u boji u tomovima III-VI.
    Aprila 2008. god. objavljeni su tom III i IV edicije „Enciklopedija arhitekture, ličnosti i dela". Izdavanje ove knjige su finansijski pomogli Skupština grada Beograda, Sekretarijat za kulturu, te preduzeća Alumil srb. iz Preljine i N-System-G, iz Beograda.
    U tomovima III i IV na 808 strana su obradjene biografije preko 1750 ličnosti iz sveta arhitekture i srodnih umetničkih oblasti. Obzirom da je predmet analize i obrade arhitektura - umetnost čija je najznačajnija karakteristika vizuelnost, knjige sadrže izuzetno bogat fotografski ilustracioni materijal od preko 35.700 ilustracija u boji, što ne postoji ni u jednom izdanju ovoga tipa u svetu. Tom III (408 str.) obuhvata biografije od slova A do Fo, a tom IV (400 str.) obuhvata biografije od slova Fo do L.

    OPIS TOMOVA V i VI „ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE – LIČNOSTI I DELA“:
    U tomovima V i VI , koje obradjuju biografije ličnosti od slova L do slova Ž, predvidjeno je objavljivanje preko 45.000 novih ilustracija u boji.
    "Enciklopedija arhitekture, ličnosti i dela", tom V predstavlja logičan nastavak tomova III i IV edicije "Enciklopedija arhitekture".
    U tomu V sadržane su biografije i fotografije dela velikana čija prezimena počinju slovom L do slova S. Na 400 stranica velikog formata (24,5/29,5cm) predvidjeno je objavljivanje biografija i dela oko 950 znamenitih ličnosti, uključujući i objavljivanje preko 25.000 ilustracija realizovanih arhitektonskih objekata i predmeta umetničkog oblikovanja, u boji, u kvalitetnoj štampi, na kvalitetnoj kunstdruk hartiji.
    U tomu VI nalaze se biografije i fotografije dela značajnih ličnosti čija prezimena počinju slovom S do Ž. Tom VI obuhvata biografije i dela oko 950 velikana, uključujući preko 20.000 ilustracija i fotografija u boji.
    Tomovi V i VI sadrže biografije i fotografije dela značajnih ličnosti iz sveta arhitekture, dizajna, grafičkog dizajna, urbanizma, arhitektonske skulpture, kao i sa polja arhitektonske teorije i teorije umetnosti.
    Predstavljene su biografije ličnosti kroz celokupnu istoriju umetnosti, od nastanka same arhitekture pa do danas, podrazumevajući najznačajnija imena svih istorijskih umetničkih perioda, kao na primer: starog Egipta, antičke Grčke i Rima, renesanse, baroka, klasicizma, moderne arhitekture, postmoderne arhitekture, pa sve do predstavnika savremenih tendencija u arhitekturi, uključujući svetski već afirmisane umetnike najmladje generacije.
    Kriterijumi za uno

    avatar

    20.08.2008. (10:40)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    RECENZIJE EDICIJE „ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE“:

    Stručnu recenziju za knjige 3 i 4 napisao je prof. Mihajlo Mitrović, a iz nje izdvajamo:

    „Knjiga je pravo leksikografsko čudo. U našoj neuredjenoj, stihijnoj, nacionalnoj leksikografiji poznatoj po započinjanju, nezavršavanju, pojavio se treći i četvrti tom, od planiranih osam „Enciklopedije arhitekture“ autora i izdavača arhitekte Slobodana Maldinija. Jedan samotnjak bez redakcijskih odbora i saradnika, bez stalnog finansijera i podrške u roku od tri godine (posle objavljivanja prvog i drugog toma nagradjenih 2004. godine za izdavački poduhvat na Sajmu knji8ga u Beogradu) sada objavljuje treći i četvrti tom velikog formata sa 1.750 leksikografskih jedinica i 35.000 fotografija! Dogadjaj bez presedana, koji nikakve velike kuće sa bataljonima saradnika, elektronskih pomagala i uhodanim bankarskim novcem neće moći da prevazidju. Podvig na ivici realnog i zbog toga nedovoljno poštovan u našoj leksikografskoj letargiji i anemiji. Od sada će svakom obrazovanom čoveku, svakom studentu arhitekture i umetnosti, malim i velikim arhitektima u svakom trenutku to biti prvi priručnik iz koga se može lako informisati, saznati, naučiti i proveriti sve šta je arhitektura, ko je nju stvarao od praistorije do danas. Biće to nezamenljiva knjiga, naš srpski Nojfert, na ponos srpskoj arhitekturi i kulturi.“

    O ediciji „Enciklopedije arhitekture“, napisali su izuzetno značajne komentare direktori i urednici svetski poznatih kuća:

    „Thames and Hudson Ltd.“, High Holborn, London; Lucas Dietrich, chief editor:

    „...Neverovatan mamutski posao (mammoth job)...odavno mi u ruke nije dopala ovakva knjiga... naša izdavačka kuća dobija dnevno preko 2.000 tekstova knjiga, medjutim, ovakvu knjigu do danas nismo imali...“

    „The Japan architect Co., Ltd.“, Yushima, Bunkyo-ku, Tokyo; Chie Abe, chief editor:

    „...Nismo ni pretpostavili da će nam stići knjiga ovog kvaliteta i obima... ovo je zaista kapitalno delo... iskreno čestitamo!“

    „China editors“, Shangai, –

    „...Ukoliko budete imali izdanje na engleskom jeziku, obavezno nam ga ponudite...“
    i dr.

    Za ediciju „Enciklopedija arhitekture“ recenzije su dali: prof. dr. Jerko Denegri, akademik prof. Ivan Antić, prof. dr. Ranko Radović, akademik prof. Milan Lojanica, akademik prof. Mihajlo Mitrović, a o ediciji su pisali: Milan Vlajčić, kritičar i publicista, mr. Bojan Kovačević, arhitekta i mnogi drugi.


    Izvod iz stručne recenzije prof. dr. Jerka Denegrija:

    „Ilustrovana enciklopedija arhitekture i urbanizma autora Slobodana Maldinija sadrži preko 30.500 jedinica, uz oko 6.000 crno-belih ilustracija, iz oblasti navedenih u naslovu knjige, obradjenih po principu: definicija pojma, utvrdjivanje cilja, interdisciplinarnost i dr. U knjizi arhitektura se tretira prvenstveno kao umetnost i tekovina istorije kulture, ali se ne zapostavlja tesna povezanost arhitekture i urbanizma uz sve za ove oblasti relevantne naučne discipline. Pojmovi su obradjeni sažeto i jasno, povremeno kada pojedini pojam to zahteva i sa širim objašnjenjima, no uvek su pisani stručno, na osnovu utvrdjenih znanja iz temeljne istorijske i teorijske literature za oblasti kojima se enciklopedija bavi...
    ...Treba istaći da slična publikacija, ne samo kao delo domaćih autora nego ni u prevodu kod nas ne postoji i da je to osnovni i dovoljni razlog u prilog objavljivanju ove izuzetno korisne knjige koja će zbog svoje višestruke upotrebljivosti biti namenjena zainteresovanim stručnim krugovima (profesionalcima i studentima iz oblasti arhitekture, urbanizma, dizajna, umetnosti i istorije umetnosti, novinarstva i dr.), ali i širokoj kulturnoj javnosti. Iz svih tih osnovnih razloga, da se ostali dodatni ovom prilikom ne navode, trebalo bi maksimalno podržati ogromni trud autora i vrednost njegovog obavljenog rada, te se u cilju realizacije ovog u našem izdavaštvu jedinstvenog poduhvata ovom projektu u vidu pozitivne recenzije daje bezrezervna podrška.“

    Izvod iz Preporuke prof. dr. Jerka Denegrija:

    „Enciklopedija arhitekture je jedinstveni poduhvat u kojemu se istovremeno sažeto i pristupačno širem krugu čitalaca, ali i potpuno kompetentno i namenjeno stručnoj javnosti obradjuje mnoštvo jedinica sa područja arhitekture, urbanizma, dizajna i primenjene umetnosti. Sve ove oblasti posmatrane su kako iz istorijske perspektive, tako i iz njihovih savremenih pojava, kao tekovine kulture i kao funkcije praktičnog života. Zadivljuje već sama činjenica da je ovakav obimni posao uspela da obavi jedna osoba i upravo zahvaljujući tome postignuta je potrebna ravnoteža u načinu obrade raznorodnih pojmova i fenomena. Ne samo u našoj sredini, dosad slični poduhvat nije obavljen, već samo to bio bi dovoljno opravdani razlog da ova edicija bude smatrana izuzetnim podvigom...“

    Izvod iz recenzije arhitekte mr. Bojana Kovačevića:

    ...“Enciklopedija arhitekture“ daruje nas onom vanvremenskom, ili je možda bolje reći – jednovremenskom, nevremenovanom slikom sveta gradjenja

    avatar

    20.08.2008. (10:41)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    Milo{ R. Perovi}
    NEDOU^ENOST I PRETENCIOZNI KRITICIZAM  OTVORENO PISMO MILORADU H. JEVTIU

    Po{tovani gospodine,

    S obzirom na to da ve} du`e vreme redovno pi{ete za NIN, o~ekivao sam u ovom nedeljniku va{ prikaz moje knjige Srpska arhitektura XX veka  Od istoricizma do drugog modernizma. Va{ tekst objavljen u broju od 9. aprila 2004. godine pro~itao sam veoma pa`ljivo. Ni sâm ne znam zbog ~ega, ali za trenutak sam pomislio da }ete nastojati da iza|ete iz svoje stereotipne {eme pisanja. Verovao sam da }ete ovu slojevitu knjigu poku{ati da analizirate s razli~itih aspekata. Mislio sam da }ete uo~iti ~injenicu da se po prvi put u doma}oj arhitektonskoj istoriografiji srpska arhitektura XX veka ne posmatra izolovano, kao kakvo ostrvo u okeanu, ve} je stavljena u kontekst arhitektonskih zbivanja u Evropi i u susednim zemljama. Mogli ste poku{ati da razvijete diskusiju o sli~nostima i razlikama nacionalnog izraza u arhitekturi Srbije, Gr~ke, Ma|arske i Rumunije ili u {irem kontekstu neovizantijske arhitekture u Evropi. O~ekivao sam da }ete nastojati da date dublji osvrt na poku{aj da se pove`e delovanje istorijske avangarde na ovom tlu s pojavom arhitekture modernog pokreta u Srbiji i da }ete podvu}i sli~nosti i razlike ili izlo`iti svoja saznanja o sli~nim doga|anjima u Rumuniji, ^ehoslova~koj, Ma|arskoj i Gr~koj. Verovao sam da }ete komentarisati doga|aje (izlo`be, predavanja, li~ne kontakte, putovanja, kongrese itd.) koji su navedeni kao inicijalni u formiranju modernisti~ke arhitektonske misli u Srbiji. Nadao sam se da }ete mo`da skrenuti pa`nju ~itaocima NIN-a na neki od aspekata koji je po va{em mi{ljenju bio odlu~uju}i za pojavu modernog pokreta u arhitekturi u Srbiji ili na neki koji je ispu{ten iz moje analize. O~ekivao sam da }ete svoje iskustvo  nekada davno projektanta, a danas kriti~ara i, kako sebe u novije vreme volite da nazivate, teoreti~ara  uklju~iti u razja{njavanje poku{aja rekonstrukcije projektantskih postupaka, tj. procesa projektovanja Milana Zlokovi}a i Bogdana Bogdanovi}a, a vi ste u svemu tome samo zlonamerno videli poku{aj da im se implantira plagijatorstvo. Voleo bih da ste bili u stanju da povu~ete paralele izme|u socijalisti~kog realizma i socijalisti~kog estetizma u knji`evnosti, slikarstvu i arhitekturi, da preciznije objasnite zbog ~ega vam se jedan termin, odoma}en u srpskoj knji`evnosti i srpskim likovnim umetnostima, ne ~ini prikladnim kada je u pitanju srpska arhitektura. Mislio sam da }ete se udubiti u kriti~ko vrednovanje doga|anja u srpskoj arhitekturi u poslednjoj deceniji XX veka, posebno u delovima teksta o ki~u. Nadao sam se da }ete uo~iti da su po prvi put u srpskoj istoriografiji crte`i srpskih arhitekata tretirani kao umetni~ka dela, {to oni i jesu, da su u legendama crte`a nazna~ene dimenzije crte`a, vrste podloga i tehnike rada. Na kraju, verovao sam da }ete iskazati bilo kakvo mi{ljenje o kori{}enju kompjuterskih 3D modela u analizi i vizuelizaciji poru{enih ili nebrigom te{ko o{te}enih remek-dela srpske arhitekture, modela koji su u srpskoj istoriografiji moderne arhitekture u ovoj knjizi tako|e po prvi put primenjeni. Kao {to vidite, bilo je veoma mnogo privla~nih tema o kojima je mogla da se razvije lepa, pa ~ak i o{tra intelektualna polemika. A {ta ste vi od svega toga izabrali da u~inite?
    Na`alost, ne mnogo. Vi ste se skoro isklju~ivo opredelili za prebrojavanje imena arhitekata koji su u knjizi pomenuti ili nisu pomenuti. Za vas druge teme izgleda da ne postoje. Za vas istorijska istina nije ne{to {to se postepeno gradi na osnovu istra`ivanja brojnih autora, ve} ne{to {to ve} postoji, {to jedino vi poznajete i ~iji ste vi jedini tuma~. Iza agresivnog naslova, koji privla~i pa`nju, krije se povr{an tekst koji podsti~e na pitanje da li ste uop{te i pro~itali knjigu o kojoj pi{ete. Va{ tekst me je nagnao da malo bolje prou~im va{e tekstove u nedeljniku NIN. U Biblioteci grada Beograda pregledao sam izvestan broj starih primeraka NIN-a i do{ao sam do veoma neprijatnih zaklju~aka. Na redukovanom broju va{ih tekstova polako i sistemati~no }u vam dokazati postojanje najmanje ~etiri nedopustive slabosti, koje ozbiljno dovode u pitanje va{ novinarski rad.

    A. Ne vladate materijom kojom poku{avate da se bavite. Ne poznajete su{tinu istorije moderne arhitekture i na~ine pisanja o njoj. Vi svoje informacije crpete, a to je sasvim o~igledno, iz lako dostupnih priru~nika, a ne iz ozbiljnih istoriografskih studija.
    B. Uop{te ne poznajete teoriju arhitekture.
    C. Kada vam ponestanu argumenti, previ|ate ili dodajete delove teksta da biste opravdali svoj odnos prema nekoj knjizi ili poduhvatu.
    D. Od teksta do teksta menjate mi{ljenje u skladu s tim da li ne{to `elite da pohvalite ili podvrgnete kritici.

    NEPOZNAVANJE SU[TINE ISTORIJE MODERNE ARHITEKTURE
    Prva ozbiljna primedba na va{e pisanje jeste da ne vladate materijom kojom se bavite, da su{tinski ne poznajete istoriju moderne arhitekture. Da bih vam to dokazao, pozva}u se na izuzetnu knjigu Panajotisa Turni

    avatar

    20.08.2008. (10:45)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    NEPOZNAVANJE SU[TINE ISTORIJE MODERNE ARHITEKTURE
    Prva ozbiljna primedba na va{e pisanje jeste da ne vladate materijom kojom se bavite, da su{tinski ne poznajete istoriju moderne arhitekture. Da bih vam to dokazao, pozva}u se na izuzetnu knjigu Panajotisa Turnikiotisa The Historiography of Modern Architecture (Cambridge, Mass.: The MIT Press, 1999). U toj knjizi Turnikiotios je detaljno analizirao strukturu i sadr`aj istorija moderne arhitekture koje su napisali Emil Kaufman, Nikolaus Pevzner, Zigfrid Gidion, Rajner Banam, Leonardo Benevolo, Piter Kolins, Henri Rasel-Hi~kok, Manfredo Tafuri i Bruno Cevi. Ne}u vas zamarati svim njegovim nalazima o razlikama u mi{ljenjima velikih istoriografa. Uostalom, bilo bi dobro da tu knjigu pro~itate kad ve} pi{ete za jedan prestoni~ki nedeljnik. U ovom slu~aju bi}e dovoljno da vam pomenem samo nalaz o tri prvoobjavljene istorije moderne arhitekture koje su napisali Kaufman, Pevzner i Gidion (Emil Kaufmann, Von Ledoux bis Le Corbusier: Ursprung und Entwicklung der autonomen Architektur. Vienna: Passer, 1933; Nikolaus Pevsner, Pioneers of the Modern Movement from William Morris to Walter Gropius. London: Faber & Faber, 1936; Sigfried Giedion, Space, Time and Architecture: The Growth of a New Tradition. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1941).
    Sva tri teksta poti~u iz nema~ke istoriografske {kole. Me|utim, uprkos zajedni~kim polaznim osnovama, genealogija modernog pokreta prikazana je u svakoj od ovih knjiga na sasvim razli~ite na~ine. Adolf Los je jedini pionir modernizma koga navode i Kaufman i Pevzner, ali ga Gidion jedva pominje. Za Pevznera je Valter Gropijus klju~ni predstavnik modernizma, dok je istovremeno prepun ironije kad pominje Le Korbizjea. Za Kaufmana je Le Korbizje glavni predstavnik modernizma s izrazitim li~nim pe~atom, dok su za Gidiona Gropijus i Le Korbizje podjednako zna~ajni u uspostavljanju nove arhitektonske tradicije.
    Za Pevznera i Gidiona pouke izvu~ene iz modernog slikarstva osnova su za formiranje modernog arhitektonskog likovnog jezika. Me|utim, autori se i tu veoma mnogo razlikuju: dok Pevzner razvoj moderne arhitekture vidi kao posledicu delovanja impresionista, Rusoa i ekspresionista, potpuno zanemaruju}i Pikasa, za Gidiona upravo stvarala{tvo Pikasa, uz neoplasticizam i Maljevi~a, ~ini polaznu osnovu arhitektonskog modernizma.
    Naravno, na isti na~in mo`emo nastaviti i dalje. Kaufmanova i Pevznerova knjiga imaju sli~nu strukturu. Obe po~inju analizom arhitekture koja odra`ava doba u kome je nastala i kojoj autori daju negativnu konotaciju pominju}i imena samo nekolicine stvaralaca. Oba autora potom uo~avaju prve promene u arhitektonskim oblicima, koji u delima pionira modernizma postaju veoma individualizovani. Zatim sledi duga~ka analiza ovih oblika; ona vodi ka zaklju~ku o nastajanju jedne sasvim nove arhitekture. Ti novi oblici tako|e odra`avaju doba u kome su nastali, ali oni sada dobijaju pozitivnu konotaciju. Me|utim, iako obe knjige imaju sli~nu strukturu, autori u svojoj argumentaciji koriste dela sasvim razli~itih pojedinaca. Za Pevznera, prelomni momenat se de{ava polovinom XIX veka i klju~na li~nost je Vilijam Moris. Pioniri modernizma za njega su Frenk Lojd Rajt, Toni Garnije, Adolf Los i Peter Berens, a moderna arhitektura dobija svoj puni oblik pred sam po~etak Prvog svetskog rata u stvarala{tvu Valtera Gropijusa. Za Kaufmana prelomni trenutak se de{ava u poslednjoj tre}ini XVIII veka i klju~na li~nost je Klod-Nikola Ledu. Za Kaufmana, prete~e novog u arhitekturi jesu Diran, Karl Fridrih [inkel, Leo fon Klence i Gotfrid Zemper dok je uloga pionira modernizma dodeljena Berlaheu i Adolfu Losu. Svoj puni razvoj, po Kaufmanu, modernizam do`ivljava u delima Le Korbizjea.
    Zigfrid Gidion svoju knjigu zapo~inje dugom analizom novog odnosa izme|u ~oveka, prostora i celokupnog kosmosa, odnosa uspostavljenog pronalaskom perspektive u ranoj renesansi. Nasuprot ovom razvoju, XIX vek je prikazan kao doba u kome su zloupotrebljeni ~ovek, materijali i ljudska misao. Ostvareni progres u novim konstruktivnim sklopovima arhitekte su potpuno zapostavile o`ivljavaju}i i imitiraju}i istorijske stilove. Ipak, in`enjeri i njihove smele konstrukcije trasirali su put modernoj arhitekturi. Prete~e modernizma uspele su oko 1890. godine da usklade in`enjerska dostignu}a sa novim likovnim jezikom. Njihova imena su Anri van de Velde, Viktor Orta, Berlahe, Oto Vagner, Ogist Pere, Frenk Lojd Rajt i arhitekte ^ika{ke {kole. Razvojni proces zavr{ava se oko 1930. godine remek-delima Valtera Gropijusa, Le Korbizjea i Misa van der Roa. Turnikiotisova analiza pokazuje da se istorije moderne arhitekture razli~itih autora ne razlikuju samo u po~etnim poglavljima, ve} da se njihove razlike, kako se tema knjiga razvija, uve}avaju, po~ev{i od izbora imena do na~ina gledanja na doga|aje. Turnikiotisov zaklju~ak je da ne postoje dva autora koji imaju sli~an odnos prema stvaraocima modernog pokreta, osim prema nekoliko nezaobilaznih imena, te je iz tog razloga n

    avatar

    20.08.2008. (10:46)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    Uzmite, na primer, veoma poznatu knjigu Renaissance Architecture Pitera Maria (New York: Harry N. Abrams, 1971). Na nekih 400 stranica, na osnovu dela svega 46 arhitekata, Mari razmatra razvoj arhitekture renesanse u Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Holandiji i [paniji. Na sli~an na~in, na osnovu dela 24 arhitekte i 4 teoreti~ara Alen Breham na 388 stranica prikazuje arhitekturu neoklasicizma u Francuskoj tokom XVIII veka (The Architecture of the French Enlightenment, London: Thames and Hudson, 1980). Zar vi zaista mislite da je arhitekturu renesanse na tolikom prostoru kroz dva veka gradilo svega 46 arhitekata ili arhitekturu neoklasicizma tokom jednog veka svega 24 arhitekte a teorijsku podlogu dala svega 4 teoreti~ara? Ne, to je pitanje stava i selekcije nasuprot tendenciji pisanja populisti~kih tekstova. Mogao bih vam navesti jo{ desetine i desetine sli~nih knjiga, ali to nema nikakve svrhe.
    Kada ste pisali tekst o mojoj knjizi, zar ni u jednom trenutku niste pomislili na petotomno monumentalno delo Savremena arhitektura na{eg velikog profesora Nikole Dobrovi}a sa preko 1.800 stranica teksta i ilustracija? On je u tim knjigama celokupan razvoj arhitektonskog modernizma u svetu prikazao kroz ilustrovanie eseje o svega 22 arhitekte i 6 in`enjera. U prvom tomu on govori o velikim arhitektonskim pokretima ali ni tu, ni u ostalim knjigama nema ni jedne jedine ilustracije dela futurista i Antonija Sant'Elije; grupe De Stijl, ostvarenja Tea van Duzburha, antologijske ku}e [reder-[reder Herita Ritfelda; ruskih konstruktivista bra}e Vesnin, Ivana Leonidova, Konstantina Meljnikova, Ilje Golosova, Ginzburga; ekspresionista i Eriha Mendelsona, bra}e Taut, bra}e Lukhart, Hermana Finsterlina; kubista; ~lanova ^ika{ke {kole, osim Luja Salivena; ~lanova Amsterdamske {kole; francuskih modernista Andrea Lirsaa, Pjera [aroa, Roba Male-Stevansa; ameri~kih modernista D`ord`a Haua, Vilijama Leskaza i Rudolfa [indlera; holandskih i {vajcarskih predstavnika nove objektivnosti Brinkmana, Van der Vlughta, Johanesa Dajukera, Bernarda Bejfuta, Marta Stama, Hanesa Majera, Hanesa Vitvera; italijanskih racionalista \uzepe Teranjija, Libere, Figinija; ali ni nenadma{nog Antonija Gaudija, ili pak Viktora Ortaa, Olbriha i Hofmana. U poslednjem tomu on ilustruje eseje o Jakobsenu i Eri Sarinenu, ali i ne pominje Jorna Utzona, Luja Kana, Filipa D`onsona ili ~lanove Tima 10, kao ni mnoge druge zaista velike arhitekte. I pored svega toga, to je velika knjiga.
    Zabrinjavaju}e je va{e nepoznavanje oscilacija uticaja stvaralaca i njihovih dela tokom vremena, oscilacija koje su se odigravale u istoriji arhitekture i umetnosti, a ~ije nepoznavanje pokazujete u tekstu o mojoj knjizi. Na jednom mestu vi o savremenicima ili skoro savremenicima govorite kao o op{tepriznatim vrednostima. Op{tepriznate vrednosti? Ko ih je priznao? Kako? Da li su im taj renome donele dr`avne nagrade, ~lanstva u akademijama, mi{ljenje kolega ili prikazi u ~asopisima i novinama? Koliko priznavanje savremenika traje? Koliko ono vredi? Da li je ono jednom za sva vremena fiksiran sistem vrednosti ili je promenljivo? U svakom periodu razvoja istorije umetnosti postoje i harizmati~ni stvaraoci, koji svojom harizmom ili, {to da ne ka`emo, i novcem uspevaju da ubede svoju sredinu da su kreatori velikih dela. Jednom kada oni nestanu sa scene, kada harizma imena po~inje da bledi, i njihov uticaj polako nestaje. Naravno, i promena odnosa sredine prema umetni~kom stvarala{tvu razlog je pojave ponovnog vrednovanja dela nastalih u jednoj odre|enoj eposi. Mnoga imena u istoriji slikarstva pro{la su put od slave do zaborava i ponovne slave. Prisetite se oscilacija tokom vremena vezanih za imena Rembranta ili Vermera. Me|utim, neka imena su i bespovratno potonula. Dozvolite mi da vas uputim na veoma dobru knjigu Alekse ^elebonovi}a Ulep{ani svet: Slikarstvo bur`oaskog realizma od 1860-1914 (Beograd: Jugoslavija, 1974). U njoj on govori o slikarstvu u Francuskoj tokom druge polovine XIX veka i s po~etka XX veka, o ljudima koji su u to doba smatrani velikim slikarima, koji su bili ~lanovi Akademije, koji su dobijali velike dr`avne narud`bine i visoke dr`avne nagrade i ~ija je reputacija bila bespogovorna. [ta se danas zna o tim tada{njim veli~inama, o Luju Lavalu, Liku Oliveru Mersonu, o @eromu, Bugerou, Kabanelu, Viktoru @ilijenu @irou, Mesonijeu ili @anu Berou? U kojim se istorijama umetnosti njihova dela danas mogu na}i, osim u krajnje specijalizovanim monografijama? Ono {to se danas smatra zna~ajnim u francuskom slikarstvu toga perioda jeste stvarala{tvo onda{njih marginalaca  Eduara Manea, Edgara Degaa, Pjera Ogista Renoara, Pisaroa, Monea, Sezana itd. Ni{ta nije ve~no, pa ni "op{te priznanje" u arhitekturi i umetnostima. [ta mo`ete re}i ili napisati o onda{njim francuskim arhitektama akademicima kao {to su bili Pol Mesnar, Buvar, Luj Bonije ili Anri Ruse ukoliko ste uop{te ~uli za njih? Nadam se da iz ovog primera i sami mo`ete izvu}i zaklju~ak o kvalitetu i dubini svog teksta i i

    avatar

    20.08.2008. (10:47)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    Verujem da vam je poznato monumentalno delo Luisa Mamforda Grad u istoriji. Ni za trenutak mi ne pada na pamet da svoju knjigu poredim sa Mamfordovom, ali beskona~no sam radoznao kako biste vi za NIN napisali prikaz ovog dela. Verovatno biste ga zapo~eli sa... "Osaka}ena istorija gradova ...," a nastavili sa "Nema Pekinga, [angaja, Nare, Rio de @aneira, Sankt Peterburga, Osla, Stokholma. Nema Johanesburga ni Brazilije, ni Istanbula, Kaira, nema ni Barselone, Toleda, Glazgova, Pergamona, Krakova. Nema Teherana, Bombaja, Seula, Bangkoka, Kejptauna, Lisabona, Valensije. Nema Praga, Havane, Lime, Edinburga, Viljnusa, Rige, San Franciska, Los An|elesa, Bostona, Toronta, Vankuvera, Melburna, Montevidea, Buenos Airesa, Santjaga, Karakasa. Nema, nema, nema ...”
    U va{im tekstovima ne postoji pasus u kome ne iskazujete svoje nepoznavanje literature o istoriji moderne arhitekture. Na jednom mestu ka`ete: "U mno{tvu primera autorskog nedostatka mere ... izdvaja se osvrt na nedovr{enu zgradu Spasoja Kruni}a u Zorinoj ulici. Iako je kona~ni izgled ovog objekta jo{ neizvestan, pa i eventualno podlo`an nekim izmenama ..." Kada biste poznavali klju~ne knjige o istoriji moderne arhitekture i genezi klju~nih projekata modernizma, uklju~ivanje Kruni}evog projekta u moju knjigu uop{te vas ne bi uznemirilo. Ovako, sa znanjem kojim raspola`ete, ono vam deluje ekscesno. Uklju~enje Kruni}evog projekta samo je autorski stav, stru~na procena i ni{ta vi{e, ne{to {to ~ine mnogi istra`iva~i koji se bave modernom arhitekturom. Nadam se da vam je zgrada Opere u Sidneju Jorna Utzona poznata. Utzon je pobedio na svetskom konkursu za ovaj objekat 1956, a zgrada je posle dramati~nih izmena zavr{ena 1973. godine. Profesor Jirgen Jedike, poznati nema~ki istori~ar arhitekture, uklju~io je ovu zgradu, preciznije re~eno njen projekat, crte`e i fotografije radne makete, u svoju knjigu A History of Modern Architecture, London, 1959. Geometrija krovnih ljuski Utzonovog projekta kasnije je u toku izgradnje radikalno izmenjena, ali to ni najmanje nije {tetilo autoritetu profesora Jedikea. Sli~no je postupio i Zigfrid Gidion s Utzonovim projektom: uklju~io ga je u nema~ko izdanje svoje knjige Space, Time and Architecture (Raum, Zeit, Architektur  Die entstehung einer neuen tradition), objavljeno u Ravensburgu 1965. godine, ~itavih osam godina pre zavr{etka objekta. Da li vam je poznato da je bilo ko izrazio zgra`anje nad tim ~inom? Da li je neko u tome video nedostatak mere autora? Da li u svojoj dokumentaciji imate neku negativnu kritiku ovih knjiga zbog Jedikeovog i Gidionovog uklju~ivanja nezavr{enog objekta u njihove istorije moderne arhitekture u svetu? Zbog ~ega je to u Srbiji ~udno? Moram da napomenem da je Utzon, kada je pobedio na svetskom konkursu za zgradu Opere, bio anoniman arhitekta, a Kruni} je veoma poznat u stru~nim i akademskim krugovima, autor je zna~ajnih objekata. Njegova zgrada u crte`ima, maketi i skeletu izgleda veoma dobro i logi~no je pretpostaviti da }e on umeti da na zadovoljavaju}i na~in zavr{i svoje delo.

    avatar

    20.08.2008. (10:47)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    NEPOZNAVANJE TEORIJE ARHITEKTURE
    U ~asopisu Forum+ Saveza arhitekata Srbije (Broj 47, decembar 2003, p. 117) s ponosom ste obavestili ~itaoce da se, osim kritikom, bavite i teorijom arhitekture. Kakva pretencioznost! U redovima koji slede na veoma jednostavan na~in pokaza}u vam kakav je va{ nivo bavljenja teorijom arhitekture i da teoriju arhitekture uop{te ne poznajete. U jednoj od varijanata svoga teksta o mojoj knjizi ~udite se zbog ~ega se u njoj nalaze i dela Bogdana Bogdanovi}a kada je on "... ipak, pre skulptor nego arhitekt ..." Vi ste takav sud izrekli isklju~ivo na osnovu pogre{nog ~itanja jedne re~enice Zorana Manevi}a iz bro{ure Bogdanovi} (Beograd: Savez arhitekata Srbije, s.d), u kojoj on citira Miodraga B. Proti}a, a ne na osnovu stvarnih teorijskih postavki. Za `aljenje je {to se niste ni potrudili da prelistate izvorni tekst Miodraga B. Proti}a u knjizi Savremenici II (Beograd: NOLIT, 1964, pp. 263-265), u kome Proti} o Bogdanovi}u govori isklju~ivo kao o arhitekti. Nedopustivo je da izri~ete isklju~ive sudove na osnovu tu|ih dvosmislenih citata, a da ne u~inite ni minimalni napor da proverite {ta je u izvornom delu stvarno re~eno. Na`alost, teorija arhitekture se razvijala u potpuno suprotnom smeru od onoga o kome vi govorite.
    Jedan od najuticajnijih teoreti~ara arhitekture polovine XVIII veka  Karlo Lodoli  nije uspeo za `ivota da sredi i objavi svoje spise, ali se njegova teorija arhitekture mo`e u fragmentima na}i u delima njegovih u~enika. Za Lodolija, pravu arhitekturu ~ine jedino egipatske piramide i Stounhend`, a to je neuporedivo bli`e Bogdanovi}u nego, na primer, Aleksandru \or|evi}u ili Milici [teri}. Za detaljnije obrazlo`enje Lodolijevih shvatanja mo`ete pogledati: Francesco Algarotti, Saggio sopra l'architettura, Pisa, 1753; Bari, 1963; engleski prevod: Ridgewood, 1969. Neuporedivo vernije: Andrea Memmo, Elementi d'architettura Lodoliana ossia l'arte del fabricare con solidità scientifica e con eleganza non capriccioza Libri due, Roma, 1786; Zara Zadar 1833/4; facs. ed., Milano, 1973; engleski prevod: Greenwood, 1974; Francesco Millizia, Memorie degli Architetti Antichi e Moderni, Parma, 1781; engleski prevod: Ridgewood, 1959.
    Lodolijeve postavke provla~e se kroz tekstove teoreti~ara XIX veka da bi po~etkom XX veka Adolf Los u svome tekstu "Arhitektura" napravio veliku razliku izme|u utilitarnih gra|evina, koje nisu umetnost, i arhitektonskih dela, koja su umetnost, tako da, po njemu, jedinu arhitekturu koja se mo`e smatrati umetno{}u ~ine memorijali i nadgrobni belezi, a to je upravo ono ~ime se Bogdanovi} bavi. Skre}em vam pa`nju na to da Los ka`e arhitektura a ne skulptura. Prevod teksta "Arhitektura" mogli ste pro~itati jo{ kao student jer ga je preveo na{ profesor Dimitrije M. Leko i objavio uz svoj esej "O Adolfu Losu" u Zborniku arhitektonskog fakulteta (Knjiga IV, Beograd: Univerzitet u Beogradu, 1957/58). Mogli ste, a niste, kao {to ste mnogo {to{ta morali da pro~itate, a o~igledno niste. Za Le Korbizjea, nastavlja~a poetizovane verzije Lodolijevog racionalizma ... "Arhitektura je majstorska, precizna i veli~anstvena igra volumena objedinjenih na svetlosti" (Vers une architecture, Paris, 1923), da bi u na{e doba Majkl Grejvs Lodolijeve osnovne ideje preto~io u svoj koncept "figurativne arhitekture." To je nit teorijske misli koja Bogdanovi}evo delo smatra arhitektoni~nijim nego bilo ~ije drugo u srpskoj arhitekturi XX veka. Da li ste vi u stanju da navedete sli~an niz mislilaca koji bi Bogdanovi}a svrstali pre u skulptore nego u arhitekte?
    Da}u vam jo{ jedan primer va{eg nepoznavanja teorije arhitekture. U svojoj knjizi o srpskoj arhitekturi XX veka poku{ao sam da pisanje o jednom veoma specifi~nom periodu razvoja arhitekture usaglasim sa na~inom razmatranja istog tog perioda u knji`evnosti i slikarstvu. Iz tog razloga sam u istoriju arhitekture uveo termin socijalisti~ki estetizam, termin koji je skovao knji`evni teoreti~ar i kriti~ar Sveta Luki}, a koji su kasnije u likovne umetnosti uveli takvi autoriteti kao {to su Miodrag B. Proti}, Lazar Trifunovi} i Je{a Denegri. Ja sam u svojoj knjizi Trifunovi}a i Denegrija veoma pedantno citirao pre nego {to sam pre{ao na obja{njenje za{to smatram da se arhitektura toga doba mo`e tako|e podvesti pod termin socijalisti~ki estetizam. Vi samo ka`ete da je termin sporan. I ni{ta vi{e. Kako? Zbog ~ega? Na osnovu ~ijeg autoriteta? Istovremeno, vi veoma rado koristite termin socijalisti~ki realizam ili socrealizam, kako ga u stilu uli~nog `argona preimenujete (NIN, 22. jun 1999). Zbog ~ega je za vas termin socijalisti~ki realizam prihvatljiv, a socijalisti~ki estetizam nije? Va{e obja{njenje da je na{a arhitektura u to doba ve} bila toliko internacionalizovana da joj prefiks socijalisti~ki ne odgovara deluje neubedljivo jer ona ni po ~emu nije bila estetski superiornija od stvarala{tva slikara Mladena Srbinovi}a, Stojana ]eli}a, Vujaklije, Baji}a, Vozarevi}a, ili knji`evnika Oskara Davi~a, ]osi}a i drugih, zbog ~ijeg

    avatar

    20.08.2008. (10:47)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    Me|utim, vrhunac nepoznavanja teorije arhitekture predstavlja va{a zabrinutost za to kako }e inostrani ~itaoci prihvatiti moje ukazivanje na predlo{ke ranih modernisti~kih dela Milana Zlokovi}a, zabrinutost koju ste izrazili u malicioznom obra}anju velikom srpskom arhitekti Mihajlu Mitrovi}u (Arhitektura, no. 78, juni 2004) povodom njegovog prikaza moje knjige (Politika, 8. maj 2004). Tu ste na~inili dve nezamislive gre{ke. Prvo, dokazi da je za predlo{ke svojih ranih modernisti~kih zgrada Zlokovi} koristio dela Losa, Mendelsona i Heringa kristalno su jasni. Tu nema nikakvih dilema. To ~ak ni vi ne osporavate. Gre{ka je to {to vi mislite da je to trebalo prikriti. To se u nauci ne ~ini. Nauku jedino zanima istina, a istina je da je Zlokovi} za predlo{ke svojih ranih modernisti~kih zgrada uzimao dela Losa, Mendelsona i Heringa. To, i ni{ta vi{e. Pioniri srpskog arhitektonskog modernizma su bili veoma dobro informisani o doga|ajima u svetu, i to mo`ete pro~itati kod Branislava Koji}a (Dru{tveni uslovi razvitka arhitektonske struke u Beogradu 1920-1940. godine, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1979). Knjige iz dvadesetih godina XX veka, u kojima se nalaze dela Golosova i Mendelsona, pripadale su Kabinetu u kome je Milan Zlokovi} bio asistent i jo{ uvek se nalaze u Biblioteci Arhitektonskog fakulteta. Va{a je konstrukcija (jer je knjiga, pobogu, dvojezi~na) da bi inostrani ~itaoci mogli pomisliti kako je Zlokovi} samo ve{t kompilator. To oni uop{te ne mogu pomisliti. To je veoma specijalizovana knjiga, koju }e pa`ljivo ~itati sasvim mali broj izuzetno obrazovanih nau~nika zainteresovanih za pojavu i razvoj modernog pokreta u arhitekturi jedne male balkanske zemlje. Da ja to nisam napisao, oni bi svakako i sami uo~ili izvore ranih radova Milana Zlokovi}a. Oni poznaju svoj posao. Zar mislite da tako ne{to jednostavno kao {to je sli~nost sa zgradama Losa, Mendelsona ili Golosova mo`e da im promakne, mo`e da se prikrije?! Me|utim, ukoliko bi moja knjiga u nekoj od veoma specijalizovanih univerzitetskih biblioteka ipak do{la u ruke nekom nedovoljno obrazovanom ~itaocu, postoji onaj deo teksta koji detaljno obja{njava teorijsku podlogu procesa projektovanja arhitekata XIX i s po~etka XX veka, koji su pro{li kroz neoklasi~ni obrazovni sistem pa i Milana Zlokovi}a. Taj deo teksta za vas je "... utrpan raznim navodima od Vitruvija, preko Albertija, do Losa, Korbizjea ...," {to je veoma ~udna konstatacija za nekoga ko se "bavi" teorijom arhitekture. Da ste imali strpljenja da pro~itate taj "utrpani" deo teksta, koji je napisan veoma jednostavnim srpskim jezikom, ne biste se brukali i na~inili svoju drugu veliku gre{ku u samo jednom pasusu svoga ~lanka. Mladom Zlokovi}u, kao i nijednom njegovom savremeniku koji je pro{ao kroz sli~an obrazovni proces, kao i nijednom arhitekti vekovima unatrag, originalnost nije bila imperativ. To je ne{to {to svako ko pi{e o arhitekturi mora da zna. O stru~nim standardima i kriterijumima u pro{losti ne mo`e se govoriti s dana{njih pozicija. Mora se imati potpuni uvid u onda{nju situaciju. Imperativ originalnosti u arhitekturi proizvod je delovanja istorijske avangarde. I to je ne{to {to svako ko pi{e o arhitekturi tako|e mora da zna. Ukoliko vas stvarno zanima pojava imperativa originalnosti u modernoj arhitekturi, pro~itajte knjigu Vinsenta Skalija Modern Architecture and Other Essays (Princeton: Princeton University Press, 2003). Bi}e vam od koristi.
    Po~ev{i od renesanse, pa sve do po~etka XX veka, celokupan napor teoreti~ara arhitekture bio je usmeren ka {to boljem shvatanju stilova pro{losti i formulisanju principa i doktrina za {to jednostavnije preno{enje znanja o njima. Originalnosti tu nije bilo mesto. Ako je tada{nji student arhitekture morao da utro{i godine i godine svoga `ivota da bi savladao pravila projektovanja, recimo dorskog stuba, po Vitruviju, Albertiju, Serliou, Paladiju, Barbaru, Vinjoli, Skamociju da bi u praksi mogao pravilno da ih primeni, gde je tu mesto originalnosti? To niko od arhitekata nije tra`io. Da li ste bilo gde pro~itali da je neko optu`io Aleksandra-Pjera Vinjona, projektanta Crkve Madlen u Parizu, koja ima oblik anti~kog hrama u korintskom stilu, za plagijat? Da li ste igde pro~itali da je [algren, projektant Trijumfalne kapije u Parizu, plagijator rimskih starina? Da li ste igde pro~itali da su Leo fon Klence ili Karl Fridrih [inkel plagijatori? Fon Klence je u Minhenu, izme|u ostalih zgrada, projektovao i zgradu Pinakoteke, oblikovanu prema Palati Kan}elerija u Rimu, Kraljevu zgradu (Königsbau) sa elementima palata Piti i Ru~elai u Firenci i Dvorsku crkvu Svih svetih sa elementima Palatinske kapele u Palermu i Crkve svetog Marka u Veneciji, pa ipak se ne smatra plagijatorom, ve} velikim arhitektom. Isti niz paralela se mo`e povu}i i za ve}inu [inkelovih zgrada. [ta tek re}i o arhitektama engleskog paladijanizma? Lopovi? Nema govora o tome. Milanu Zlokovi}u tokom njegovih studija stajale su na raspolaganju brojne uticajne knjige o teoriji

    avatar

    20.08.2008. (10:48)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    DEZINFORMACIJE KAO METOD
    Tre}a primedba na va{ na~in pisanja jeste to da kada vam ponestanu argumenti dok kritikujete neku knjigu ili doga|aj, vi jednostavno po~nete da izmi{ljate delove teksta ili da neki doga|aj prikazujete onakvim kakav on nije ogre{uju}i se na taj na~in o osnovne novinarske eti~ke norme. Da}u vam tri primera.
    U tekstu u NIN-u (9. april, 2004) o mojoj knjizi na jednom mestu ka`ete: "... Pore|enja na{ih devedesetih godina sa svetski zna~ajnim umetni~kim zbivanjima u Rusiji, posle Revolucije, i Nema~koj posle Prvog svetskog rata, deluju krajnje neumesno." To nigde u knjizi ne pi{e. To ste izmislili. Pi{e da su dru{tveni doga|aji bili sli~ni: rat, katastrofalna inflacija, nema{tina, glad, gomile izbeglica, politi~ki motivisana ubistva, policijski teror, izolacija zemlje, {to ne mo`ete da poreknete. Nigde ne pi{e da su umetni~ka dostignu}a srpskih arhitekata nastala devedesetih godina XX veka bila ravna ili pribli`na dostignu}ima arhitekata revolucionarnog neoklasicizma u Francuskoj, ili dostignu}ima arhitekata modernog pokreta u Nema~koj i Rusiji posle Prvog svetskog rata. Ovakav na~in novinarskog pisanja se najbla`e re~eno svuda u svetu smatra nedostojnim.
    Kada novinar izmi{lja delove teksta u tu|oj knjizi da bi kasnije napao taj izmi{ljeni deo teksta, to je ozbiljan eti~ki prekr{aj. Me|utim, vi se bavite i podmetanjem. U obra}anju Mihajlu Mitrovi}u povodom njegovog prikaza moje knjige vi poku{avate da izazovete sukob izme|u nas tvrde}i da `elim da umanjim zna~aj monografije koju je o njemu napisao Aleksandar Kadijevi} tako {to tvrdim da je i sam Mitrovi} u njenom nastajanju aktivno u~estvovao. Verovatno ste `eleli re}i kako ja smatram da bi monografija bila kriti~ki intonirana da Mitrovi} nije u~estvovao u njenoj pripremi. Naravno da je Mitrovi} aktivno u~estvovao. I morao je da u~estvuje ukoliko je `eleo da se ona pojavi. To je normalan proces nastajanja monografije o svakom `ivom arhitekti. Niti je monografija zbog toga ne{to izgubila, niti je Mihajlo Mitrovi} u~inio ne{to neprimereno, niti je zna~aj rada Aleksandra Kadijevi}a time umanjen. Naprotiv, svi su dobili. Gra|a za knjigu o `ivom arhitekti nalazi se u njegovom privatnom posedu i nedostupna je bez njegovog pristanka i saradnje. Mihajlo Mitrovi} je jedan od retkih srpskih arhitekata koji je u stanju da svoje ideje eksplicitno izlo`i i Kadijevi} je svoje poznavanje moderne arhitekture, svoj arhivski rad i Mitrovi}eva obja{njenja projekata sklopio u uspelu celinu. Od renesanse, kada su stekli visok dru{tveni status, pa do danas mnoge arhitekte su se trudile da za budu}e generacije ostave zapis o svome delu koji bi ih predstavio na onakav na~in kako bi oni `eleli da ostanu upam}eni. Sebastijano Serlio i Andrea Paladio su u svoje traktate o principima gra|enja uklju~ili i svoja dela, ali ne kako su sagra|ena, ve} kako su projektovana. Karl Fridrih [inkel, Oto Vagner, Ple~nik, Frenk Lojd Rajt, Le Korbizje i Alvar Alto, da pomenem samo neke, sami su ili u saradnji sa istori~arima arhitekture jo{ za `ivota objavili vi{etomne monografije o sopstvenom stvarala{tvu. Sve te publikacije su uglavnom finansirale same arhitekte, delimi~no i iz profita svojih biroa, zatim razli~ite mecene i u veoma malom procentu izdava~i. Uloga izdava~a se uglavnom i tada i danas svodi na ve{tinu prevo|enja sirovog materijala u knjigu i na posedovanje distributivne mre`e. Danas skoro da ne postoji ugledniji arhitekta koji sam ili uz pomo} istori~ara arhitekture, iz sopstvenih nov~anih izvora, nije kod uglednih izdava~a kao {to su Rizzoli, Electa, Princeton Architectural Press, Prestel ili Phaidon objavio monografije sa svojim projektima. Katalo{ki podaci govore da takvih knjiga danas ima na tr`i{tu na stotine. Druga vrsta monografija o `ivim arhitektama jesu izlo`beni katalozi, ali su i oni nastali na istim principima. Arhitekta u saradnji s kustosima muzeja ili galerije bira pisca ili pisce kataloga, obezbe|uje fotografski i grafi~ki materijal i aktivno u~estvuje u pripremi kataloga i izlo`be. Tre}a vrsta monografija o `ivim arhitektama ne postoji. Ja sam u poslednjih nekoliko godina pregledao stotinak takvih monografija i nijedna nije posedovala ni naznaku nekog negativnog odnosa prema delu arhitekte, {to je i prirodno. Da li ste vi u stanju da navedete makar jednu jedinu monografiju o `ivom arhitekti ~iju izradu arhitekta nije kontrolisao i koja ima negativan odnos prema njegovom delu?
    Pri kraju svoje kritike objavljene u Forumu+ (50, 2005) vi o{tro zamerate {to je "NATO bombardovanje, kao krupan i tragi~an istorijski doga|aj, ... na neobja{njiv na~in izostao izvan spisateljskog vidokruga ..." i, malo dalje: "To pre}utati je jednostavno nedopustivo ..." Time ste, na prepoznatljiv na~in, u dva reda teksta izrekli ~etiri dezinformacije. Pre svega, da vas podsetim: NATO bombardovanje nije bilo jedino bombardovanje srpskih gradova tokom XX veka. Srpski gradovi bombardovani su 1915, a bombardovni su i tokom Drugog svetskog rata, {to nikako ne smete zaboraviti. T

    avatar

    20.08.2008. (10:49)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    Tokom Napoleonovog pohoda na Rusiju 1813. godine stradali su brojni arhitektonski spomenici. Moskva je bila spaljena. Arhitektonska ba{tina stradala je i u Oktobarskoj revoluciji. U Drugom svetskom ratu nema~ka invazija i vi{egodi{nja opsada Sankt Peterburga, tada Lenjingrada, i Moskve devastirale su barokne i neoklasi~ne palate, rezidencije, muzeje i zgrade dr`avnih institucija, pa ipak o tome nema ni re~i u najpoznatijim savremenim istorijama ruske arhitekture: Vittorio De Feo, URSS Architettura, Roma, 1963; Jiři Kroha, Jiři Hrůza, Sovĕtská architektonická avantgarda, Praha, 1973; Anatole Kopp, Constuctivist Architecture in the USSR, London, 1985; George Heard Hamilton, The Art and Architecture of Russia, Harmondsworth, 1983; William Craft Brumfield, A History of Russian Architecture, New York, 1993. Da ne ka`ete da vam navodim isklju~ivo zapadna izdanja, ~iji autori ne moraju na isti na~in saose}ati sa uni{tavanjem ruske kulture, pogledajte i: O.A. Shvidkovsky, Building in the USSR, London, 1971; A.B. Bunin, T.F. Savarenska, Istorija gradostroiljnogo iskustva, Moskva, 1979; Selim O. Khan-Magomedov, Pioneers of Soviet Architecture, London, 1987; I.A. Bondarenko, Arhitekturno-gradostroiteljnoe razvitie Moskvi, Moskva, 1997; I.A. Bondarenko, Arhitektura v istorii ruskoj kuljturi, Moskva, 1998; S.O. Han-Magomedov, Arhitektura sovetskogo avangarda, Moskva, tom I 1996, tom II 2001. ili monografiju o jednom od najzna~ajnijih ruskih arhitekata XIX veka ~ije su zgrade u Sankt Peterburgu bile poru{ene, monografiju o Karlu Ivanovi~u Rosiju (M.Z. Taranovskaja, Karl Rosi, Leningrad, 1980).
    Berlin je [inkelov grad. U Berlinu i Potsdamu, koji se nalazi na nekih dvadesetak minuta vo`nje kolima od nema~ke prestonice, locirano je skoro sve {to je Karl Fridrih [inkel sagradio. Berlin je bio jedan od naj`e{}e bombardovanih gradova u Drugom svetskom ratu, kada su ~itave gradske ~etvrti sistemati~no sravnjivane sa zemljom. Potsdam se na{ao na putu Crvenoj armiji prilikom njenog opkoljavanja Berlina. Ni{ta nije bilo po{te|eno u ovim napadima, ni [inkelove monumentalne gra|evine u Berlinu, ni carske palate, rezidencije i letnjikovci u dolini reke Havel. Pogledajte tri veoma poznate knjige o [inkelovom stvarala{tvu: Hermann G. Pundt, Schinkel's Berlin, Cambridge, Mass., 1972; Michael Snodin, ed., Karl Fredrich Schinkel  A Universal Man, New Haven, 1991; Barry Bergdoll, Karl Friedrich Schinkel  An Architecture for Prussia, New York, 1994. Pogledajte i David Watkin, Tilman Mellinghoff, German Architecture and the Classical Ideal, 1740-1840, London, 1987; Rolf Toman, ed., Neoclassicism and Romanticism, Köln, 2000. Gotske katedrale u Zapadnoj Evropi i na Ostrvu, vizantijske, barokne, neoklasi~ne i modernisti~ke gra|evine u Rusiji i graditeljsko stvarala{tvo [inkela u Berlinu i okolini obnovljeni su ili se jo{ obnavljaju, a u knjigama su kori{}eni arhivski snimci i fotografije rekonstruisanih objekata. Ni u jednoj od ovih knjiga nema pomena o bombardovanjima i razaranjima. Samo u Snodinovoj knjizi na}i }ete u legendama iznad slika obja{njenje  arhivski snimak, poru{eno, o{te}eno, rekonstruisano. Da ste ozbiljan kriti~ar, primetili biste da sam i ja tako postupio. Va{ problem je {to vi ili ne umete da ~itate knjigu ili ste i ovaj put poku{ali da pre}utite istinu. Molio bih vas da pa`ljivo pro~itate stranicu 41 moje knjige. Uz fotografiju Korunovi}evog spomen-obele`ja na Zebrnjaku doslovce pi{e  delimi~no poru{eno, arhivski snimak; uz fotografiju Korunovi}eve Po{te 2 u Beogradu  radikalno izmenjeno, arhivski snimak. Na stranicama 161ff uz fotografije Dobrovi}evog General{taba doslovice pi{e  delimi~no poru{eno 1999; a na stranici 202 uz Bogunovi}ev i Janji}ev TV-toranj na Avali  poru{eno 1999; na stranici 216 uz fotografiju unaka`ene Zlokovi}eve Univerzitetske de~ije klinike  bespravna dogradnja 1996. Samo jo{ ovo: zaboravili ste da je, dok su jo{ padale bombe na Beograd 1999. godine, u Skup{tini grada Beograda bila organizovana i medijski veoma dobro propra}ena izlo`ba pod nazivom: "Ru{enje arhitektonske kulture Beograda," na kojoj je prikazano 11 zna~ajnih zgrada Beograda onako kako su izgledale pre ru{enja, kako su izgledale u plamenu i kako izgledaju zgari{ta. Postoji i katalog na nekoliko jezika s iscrpnim podacima o zgradama, arhitektama i ta~nim ~asom vazdu{nog udara. Ja sam bio organizator i jedan od autora te izlo`be.

    avatar

    20.08.2008. (10:49)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    NEKONSISTENTNOST STAVOVA
    ^etvrta ozbiljna primedba na va{ na~in pisanja jeste nedostatak stava, nekonsistentnost ili, preciznije re~eno, menjanje stava od teksta do teksta u skladu sa tim da li neko delo `elite da po svaku cenu pohvalite ili da pokudite. Ovu primedbu }u vam veoma lako ilustrovati samo jednim primerom iz desetina i desetina sli~nih. U NIN-u od 8. avgusta 2002. godine objavili ste prikaz knjige Vodi~ kroz modernu arhitekturu Beograda Dijane Mila{inovi}-Mari} (Beograd: Dru{tvo arhitekata Beograda, 2002). Knjiga je zanimljiva, ali prosto je neverovatno kako niste uspeli da uo~ite ni jedan jedini propust. Pre svega, nejasno je {ta koleginica Mila{inovi}-Mari} podrazumeva pod modernom arhitekturom Beograda. Da li je to za nju korbizjeovsko-bauhausovski likovni idiom ili svako odstupanje od kanona gr~ko-rimske tradicije. Najverovatnije ovo drugo jer u protivnom u knjizi ne bi mogle da se na|u zgrade kao {to su [karkina vila Dragi{e Bra{ovana ili Ku}a pukovnika Elezovi}a Aleksandra Deroka. Ukoliko je to tako, kako je mogu}e da je za vas nedopustivo {to u mojoj knjizi, koja se ipak bavi celom Srbijom, nedostaje Zgrada hotela Moskva, gra|evina, kako pi{ete u Forumu+ (50, 2005), "koja predstavlja zna~ajnu markaciju u arhitektonskoj mapi Beograda," a u Vodi~u, ~ija je tema samo Beograd, ne prime}ujete njeno odsustvo. Kako je mogu}e da vam uop{te ne smeta {to u Vodi~u nema takvih zgrada kao {to su zgrade Ambasade Francuske i Ambasade Kanade, dva zdanja koja spadaju u dragulje arhitekture Beograda, koje ja nisam mogao da uklju~im u knjigu jer ih nisu projektovale srpske arhitekte? Dijana Mila{inovi}-Mari} mogla je to da u~ini kada je u svoju knjigu ve} uvrstila dela Josipa Ple~nika, Ernesta Vajsmana, Lavoslava Horvata i drugih. Zar je mogu}e da niste primetili da u Vodi~u nedostaju dva remek-dela Huga Erliha  Zgrada Union banke u Ulici kralja Petra 21, koja odi{e Losovim duhom, i Ku}a Niki}, u kojoj se danas nalazi Ambasada Kraljevine Holandije? Hugo Erlih je me|unarodnu reputaciju stekao kada je 1906. godine zavr{io prvu bezornamentalnu zgradu  Vilu Karma na @enevskom jezeru, koju je projektovao Adolf Los (Panayotis Tournikiotis, Adolf Loos, New York: Princeton Architectural Press, 1994). Izbegli ste da komentari{ete i takav kuriozitet kao {to je publikovanje dva neizvedena konkursna projekta u Vodi~u  Terazijske terase Nikole Dobrovi}a i Opere Hansa Dala. U Vodi~u su ~ak precizno date i njihove geografske lokacije. Kako vi zami{ljate da zainteresovani student ili posetilac Beograda obi|e i razgleda ova arhitektonska dela? O ~emu se tu radi? Da li je za sve ovo u pitanju samo va{e nepoznavanje moderne arhitekture ili i ~injenica da ste bili korektor teksta Vodi~a?
    S obzirom da vam Zgrada Belog dvora Aleksandra \or|evi}a tako|e veoma mnogo nedostaje u mojoj knjizi `eleo bih da dodam nekoliko re~i. \or|evi} je Beli dvor sagradio tridesetih godina pro{log veka u neoklasi~nom stilu. Da je ova gra|evina s jonskom ulaznom partijom, serlioovskim prozorima u prizemlju i pojednostavljenom obradom prozorskih okvira na spratovima i zavr{nog venca sagra|ena u prvoj polovini XVIII veka, bila bi u svetskim razmerama zna~ajna gra|evina. Da je sagra|ena u drugoj polovini XIX veka, bila bi samo zna~ajna gra|evina. Neoklasi~ne gra|evine gra|ene u prvoj polovini XX veka, ma koliko bile dobre, mogu biti samo anahronizam. Zar se u srpskom kulturnom miljeu XXI veka i takve elementarne stvari moraju obja{njavati i dokazivati; zar se i oko njih mora sporiti i polemisati?!

    avatar

    20.08.2008. (10:50)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    Kada neko ne poznaje materiju kojom se bavi, onda mu sve smeta i sve izgleda ~udno, sve ga zbunjuje i pla{i. Me|u mnogim stvarima koje zamerate mojoj knjizi jeste i njena struktura. U svom kriti~kom tekstu vi doslovce ka`ete: "Drugi deo knjige koncepcijski je sasvim ve{ta~ki pridodat prvom. Obimom ve}im od tre}ine ukupnog volumena, detaljnom fotografskom i tehni~kom prezentacijom, ..." a zatim u jednoj od njegovih varijanti dodajete: "O Portfoliju zaista ne treba ni{ta re}i ni pisati, jer je on koncepcijski uljez me|u korice ove knjige i verovatno je dodat samo u svrhu pretencioznog pove}anja voluminoznosti ..." Stvarno ne mogu da poverujem da neke od najpoznatijih knjiga s po~etka devedesetih godina XX veka predstavljaju za vas nedostupnu intelektualnu tajnu. Skrenu}u vam pa`nju na va{e ozbiljno nepoznavanje literature iz oblasti o kojoj poku{avate da oformite javno mnjenje. Potrudite se da se upoznate sa dve izuzetne serije knjiga  jedna u izdanju velike njujor{ke izdava~ke ku}e Rizzoli o arhitekturama evropskih dr`ava, a druga tokijskog izdava~a A.D.A. Edita o arhitekturama razli~itih regiona u svetu, o arhitekturama Katalonije, Lombardije, Brabanta, Guanabare itd. Tako|e sa knjigama kao {to su Wojciech Lesnikowski, The New French Architecture, New York, Rizzoli, 1990, Scott Poole, The New Finnish Architecture, New York: Rizzoli, 1992, Botand Bognar, The New Japanese Architecture, New York: Rizzoli, 1990. itd., ili Joan Busquets, The Architecture of Catalonia, Tokyo: A.D.A. Edita, 1988, Ramon Alonso, The Architecture of Guanabara, Tokyo, A.D.A. Edita, 1989. itd. Strukturu ovih knjiga preuzeo je, izme|u ostalih, i Muzej savremene umetnosti, renomirana MoCA, iz Los An|elesa. Sve ove knjige imaju identi~nu kompozicionu shemu  obiman prvi deo koji daje prikaz arhitektonskih kretanja u zemlji ili regionu tokom XX veka, portfolio s potpuno dokumentovanim ostvarenjima iz poslednje decenije i tre}i i poslednji deo sa biografijama autora zastupljenih u portfoliju. Prelistajte knjigu Le{nikovskog, koja pokriva ceo XX vek arhitekture u Francuskoj. Ustanovi}ete da u delu s biografijama postoje biografije @ana Nuvela, Dominika Peroa i Bernara ^umija, ali ne i Le Korbizjea, Ogista Perea, Tonija Garnijea ili Andrea Lirsaa. Sli~no je i sa Pulovom knjigom i sa ostalim knjigama ovog tipa. U Pulovoj knjizi u delu s biografijama nalaze se odrednice o Juhi Leviski, Mati Rautioli, Juhani Palasmi ali ne i o Elijelu Sarinenu, Vilju Revelu ili Alvaru Altu. Razlog je veoma jednostavan: imena velikih arhitekata se ve} nalaze u brojnim enciklopedijama i njihovo ponovno objavljivanje bilo bi samo nepotrebno optere}ivanje knjige. Mladi su nepoznati i njihove biografije interesuju ~itaoce. Biografije starijih arhitekata objavljivane su u ovim publikacijama samo ukoliko se njihovi radovi nalaze u portfoliju, i to je isklju~ivo pitanje doslednog sprovo|enja usvojenog koncepta. Izdava~ke ku}e Rizzoli i A.D.A Edita i izdava~ko odeljenje Muzeja savremene umetnosti iz Los An|elesa imaju izuzetno obrazovane uredni~ke timove i kustose, od kojih su mnogi doktorirali na uglednim svetskim univerzitetima. Da li vi, kako sami za sebe ka`ete, {ahista, pisac i teoreti~ar arhitekture, nekada ne mnogo zainteresovan za arhitekturu, i ~lan Pasuljske akademije (Dragan Jovanovi}, "Preko arhitekture do novinarstva," NIN, 15. jul 2004) verujete da ste u stanju da tek tako, preko kolena, mo`ete da ih uhvatite u elementarnoj gre{ci kao {to je struktura publikacije? Sumnjam. Ja sam sasvim svesno sledio njihov model. Smatrao sam da takva struktura knjige odgovara na{oj situaciji jer je tokom poslednje dve decenije izdava{tvo u oblasti arhitekture u na{oj zemlji bilo skoro sasvim zamrlo. ^asopisi vi{e nisu izlazili nego {to su izlazili. Osnovne informacije o zgradama nastalim u tom periodu nisu bile nigde dostupne. Osim toga, kada se u jednoj ovakvoj knjizi pi{e o nedavno nastalim delima, uvek je veoma dobro da izbor bude ne{to {iri jer ne postoji neophodna vremenska distanca i nemogu}e je uspostaviti izo{trene vrednosne sudove. [iri izbor projekata s ilustrativnim delom zagu{io bi tekst poslednjeg poglavlja i samo zbog toga postoji portfolio. To je bila i osnova opredeljenja za ovakvu strukturu knjiga izdava~kih ku}a Rizzoli i A.D.A Edita. Ipak, zar zaista niste uo~ili vezu izme|u poslednjeg poglavlja moje knjige i portfolija? Kad god se govori o nekoj zgradi, radi potpunijeg tehni~kog uvida u objekat, poziva se na brojeve stranica u portfoliju. Zar to zaista niste primetili ili ste se i ovog puta oslonili na oprobani metod pre}utkivanja ~injenica koje se ne uklapaju u va{ stav?

    avatar

    20.08.2008. (10:50)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    Posebno sam iznena|en {to vi ~ak ne poznajete ni vrste knjiga i njihovu klasifikaciju. U skoro svakom redu svog teksta pravite po neku gre{ku. Tako, na primer, zameraju}i u Forumu+ postojanje Portfolija u mojoj knjizi, pi{ete: "predstavljanje novih objekata i projekata, moglo se u~initi posebnim katalogom ili nekom formom monografije." Portfolio jeste katalog, a moja knjiga jeste monografija, monografija o srpskoj arhitekturi XX veka.
    Pro{le godine, godinu dana posle moje knjige, objavljena je u Londonu knjiga Elizabete Andreoli i Adrijana Fortija o arhitekturi Brazila (Elisabette Andreoli, Adrian Forty, Brazil's Modern Architecture, London, Phaidon Press, Ltd., 2004). Skre}em vam pa`nju na ovu knjigu jer je njena struktura sli~na strukturi moje knjige. Najnovija ostvarenja izdvojena su u poseban dodatak u okviru istog korpusa knjige i svaka zgrada ima neku vrstu li~ne karte s najosnovnijim podacima o objektu kao {to sam i ja u~inio. Za mene je bila prijatna vest da je veliki evropski izdava~ Phaidon Press Ltd. prihvatio re{enje koje su lansirali Rizzoli iz Njujorka A.D.A Edita iz Tokija i izdava~ko odeljenje Muzeja savremene umetnosti iz Los An|elesa ali i potvrda ispravnosti mog priklanjanja takvom na~inu strukturisanja knjige.

    avatar

    20.08.2008. (10:50)    -   -   -   -  

  • arhitekta

    ZAVR[NE PRIMEDBE
    Privode}i ovu polemiku kraju, moram da vam skrenem pa`nju na nekoliko nedopustivih gre{aka koje ste u svojim kriti~kim tekstovima o mojoj knjizi na~inili kad god ste nameravali da ~itaoce fascinirate svojim "dubokim poznavanjem" istorije arhitekture i na~ina pisanja o arhitekturi.
    Pre svega, zgrada Opere u Parizu [arla Garnijea nije sagra|ena 1825, kako ste napisali u ~asopisu Forum+ (50, 2005). Sagra|ena je u doba Drugog carstva u okviru Osmanovog programa restrukturacije i rekonstrukcije Pariza i predstavljala je `i`nu ta~ku za nekoliko novih bulevara i avenija. Gradnja je zapo~ela 1861, a zavr{ena 1875. godine. Da ne bi bilo zabune i da u nekom narednom tekstu ne biste na~inili drugu gre{ku tvrde}i kako je neki sultan Otomanske imperije u~estvovao u izgradnji Pariza, odmah da vam ka`em da je Osman na~in na koji Francuzi izgovaraju alza{ko ime Georges-Eugène Haussmann. Godina 1825, koju pominjete kao godinu izgradnje Opere, jeste godina ro|enja [arla Garnijea.
    Zatim, kada u ~asopisu Forum+ (50, 2005) kritikujete poglavlje moje knjige "Ra|anje arhitektonskog modernizma u Srbiji," vi ~inite nedopustivu pogre{ku kada pi{ete: "Treba pogledati stranice 100, 101, 102, 103, 104 i 105." To se tako ne pi{e. Potrebna je elementarna pismenost za pripremu nau~nih i stru~nih rasprava, pa i stru~nih polemika. Svaki moj student na po~etku semestra dobija Uputstvo za izradu seminarskih radova, iz koga, izme|u ostalog, mo`e da nau~i kako se citira knjiga, kako tekst objavljen u ~asopisu, kako tekst objavljen u zborniku radova, kako odeljak iz manuskripta. Slede}i Uputstvo, on zna da je me|u obrazovanim ljudima dozvoljeno koristiti samo tri oblika navo|enja stranica: str. 100-105 ili str. 100ff, {to zna~i stranica 100 i slede}e strane, ili str. 100f, {to zna~i stranica 100 i slede}a stranica. Pogledajte Joseph Gibaldi, Walter S. Achtert, Modern Language Association Handbook, New York, 1977; William G. Campbell, Stephen V. Ballou, Form and Style, Boston, 1978.
    Na kraju, zaista neprijatno zvu~i kada govorite o sebi u mno`ini kao na primer "Naravno, na tome mu ne zameramo," ili "ve} smo pisali u uvodnom delu." Koji ste to vi? Koliko je vas pisalo tekst koji ste potpisali? Govoriti o sebi u mno`ini je kraljevska forma obra}anja narodu kao "Mi, Aleksandar, kralj Srba, Hrvata i Slovenaca" ili "Mi, Milan, kralj Srba." Takva forma pisanja ne prili~i stru~nim polemikama.
    Ostale ta~ke va{eg prigovora, posebno one o arhitekti i predsedniku Skup{tine grada Beograda, kao i o politici prijema u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, obuhva}ene su mojim odgovorom upu}enim profesoru Branislavu Milenkovi}u i vama (Forum+, 50, 2005), tako da nema nikakve potrebe da ih ovde ponavljam.
    Na kraju, mogu samo da se nadam da }ete posle ovog teksta i sami biti u stanju da odvagate ozbiljnost i te`inu svojih kriti~kih prikaza arhitekture i tako ovaj moj trud u~inite manje besmislenim.

    avatar

    20.08.2008. (10:51)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    Otvoreno pismo Miloš R. Perovića - Miloradu H.Jevticu

    Poštovani gospodine,

    S obzirom na to da već duže vreme redovno pišete za NIN, očekivao sam u ovom nedeljniku vaš prikaz moje knjige Srpska arhitektura XX veka ž Od istoricizma do drugog modernizma. Vaš tekst objavljen u broju od 9. aprila 2004. godine pročitao sam veoma pažljivo. Ni sâm ne znam zbog čega, ali za trenutak sam pomislio da ćete nastojati da izađete iz svoje stereotipne šeme pisanja. Verovao sam da ćete ovu slojevitu knjigu pokušati da analizirate s različitih aspekata. Mislio sam da ćete uočiti činjenicu da se po prvi put u domaćoj arhitektonskoj istoriografiji srpska arhitektura XX veka ne posmatra izolovano, kao kakvo ostrvo u okeanu, već je stavljena u kontekst arhitektonskih zbivanja u Evropi i u susednim zemljama. Mogli ste pokušati da razvijete diskusiju o sličnostima i razlikama nacionalnog izraza u arhitekturi Srbije, Grčke, Mađarske i Rumunije ili u širem kontekstu neovizantijske arhitekture u Evropi. Očekivao sam da ćete nastojati da date dublji osvrt na pokušaj da se poveže delovanje istorijske avangarde na ovom tlu s pojavom arhitekture modernog pokreta u Srbiji i da ćete podvući sličnosti i razlike ili izložiti svoja saznanja o sličnim događanjima u Rumuniji, Čehoslovačkoj, Mađarskoj i Grčkoj. Verovao sam da ćete komentarisati događaje (izložbe, predavanja, lične kontakte, putovanja, kongrese itd.) koji su navedeni kao inicijalni u formiranju modernističke arhitektonske misli u Srbiji. Nadao sam se da ćete možda skrenuti pažnju čitaocima NIN-a na neki od aspekata koji je po vašem mišljenju bio odlučujući za pojavu modernog pokreta u arhitekturi u Srbiji ili na neki koji je ispušten iz moje analize. Očekivao sam da ćete svoje iskustvo ž nekada davno projektanta, a danas kritičara i, kako sebe u novije vreme volite da nazivate, teoretičara ž uključiti u razjašnjavanje pokušaja rekonstrukcije projektantskih postupaka, tj. procesa projektovanja Milana Zlokovića i Bogdana Bogdanovića, a vi ste u svemu tome samo zlonamerno videli pokušaj da im se implantira plagijatorstvo. Voleo bih da ste bili u stanju da povučete paralele između socijalističkog realizma i socijalističkog estetizma u književnosti, slikarstvu i arhitekturi, da preciznije objasnite zbog čega vam se jedan termin, odomaćen u srpskoj književnosti i srpskim likovnim umetnostima, ne čini prikladnim kada je u pitanju srpska arhitektura. Mislio sam da ćete se udubiti u kritičko vrednovanje događanja u srpskoj arhitekturi u poslednjoj deceniji XX veka, posebno u delovima teksta o kiču. Nadao sam se da ćete uočiti da su po prvi put u srpskoj istoriografiji crteži srpskih arhitekata tretirani kao umetnička dela, što oni i jesu, da su u legendama crteža naznačene dimenzije crteža, vrste podloga i tehnike rada. Na kraju, verovao sam da ćete iskazati bilo kakvo mišljenje o korišćenju kompjuterskih 3D modela u analizi i vizuelizaciji porušenih ili nebrigom teško oštećenih remek-dela srpske arhitekture, modela koji su u srpskoj istoriografiji moderne arhitekture u ovoj knjizi takođe po prvi put primenjeni. Kao što vidite, bilo je veoma mnogo privlačnih tema o kojima je mogla da se razvije lepa, pa čak i oštra intelektualna polemika. A šta ste vi od svega toga izabrali da učinite?

    Nažalost, ne mnogo. Vi ste se skoro isključivo opredelili za prebrojavanje imena arhitekata koji su u knjizi pomenuti ili nisu pomenuti. Za vas druge teme izgleda da ne postoje. Za vas istorijska istina nije nešto što se postepeno gradi na osnovu istraživanja brojnih autora, već nešto što već postoji, što jedino vi poznajete i čiji ste vi jedini tumač. Iza agresivnog naslova, koji privlači pažnju, krije se površan tekst koji podstiče na pitanje da li ste uopšte i pročitali knjigu o kojoj pišete. Vaš tekst me je nagnao da malo bolje proučim vaše tekstove u nedeljniku NIN. U Biblioteci grada Beograda pregledao sam izvestan broj starih primeraka NIN-a i došao sam do veoma neprijatnih zaključaka. Na redukovanom broju vaših tekstova polako i sistematično ću vam dokazati postojanje najmanje četiri nedopustive slabosti, koje ozbiljno dovode u pitanje vaš novinarski rad.

    avatar

    20.08.2008. (11:06)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    A. Ne vladate materijom kojom pokušavate da se bavite. Ne poznajete suštinu istorije moderne arhitekture i načine pisanja o njoj. Vi svoje informacije crpete, a to je sasvim očigledno, iz lako dostupnih priručnika, a ne iz ozbiljnih istoriografskih studija.

    B. Uopšte ne poznajete teoriju arhitekture.

    C. Kada vam ponestanu argumenti, previđate ili dodajete delove teksta da biste opravdali svoj odnos prema nekoj knjizi ili poduhvatu.

    D. Od teksta do teksta menjate mišljenje u skladu s tim da li nešto želite da pohvalite ili podvrgnete kritici.

    NEPOZNAVANJE SUŠTINE ISTORIJE MODERNE ARHITEKTURE

    Prva ozbiljna primedba na vaše pisanje jeste da ne vladate materijom kojom se bavite, da suštinski ne poznajete istoriju moderne arhitekture. Da bih vam to dokazao, pozvaću se na izuzetnu knjigu Panajotisa Turnikiotisa The Historiography of Modern Architecture (Cambridge, Mass.: The MIT Press, 1999). U toj knjizi Turnikiotios je detaljno analizirao strukturu i sadržaj istorija moderne arhitekture koje su napisali Emil Kaufman, Nikolaus Pevzner, Zigfrid Gidion, Rajner Banam, Leonardo Benevolo, Piter Kolins, Henri Rasel-Hičkok, Manfredo Tafuri i Bruno Cevi. Neću vas zamarati svim njegovim nalazima o razlikama u mišljenjima velikih istoriografa. Uostalom, bilo bi dobro da tu knjigu pročitate kad već pišete za jedan prestonički nedeljnik. U ovom slučaju biće dovoljno da vam pomenem samo nalaz o tri prvoobjavljene istorije moderne arhitekture koje su napisali Kaufman, Pevzner i Gidion (Emil Kaufmann, Von Ledoux bis Le Corbusier: Ursprung und Entwicklung der autonomen Architektur. Vienna: Passer, 1933; Nikolaus Pevsner, Pioneers of the Modern Movement from William Morris to Walter Gropius. London: Faber & Faber, 1936; Sigfried Giedion, Space, Time and Architecture: The Growth of a New Tradition. Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1941).

    Sva tri teksta potiču iz nemačke istoriografske škole. Međutim, uprkos zajedničkim polaznim osnovama, genealogija modernog pokreta prikazana je u svakoj od ovih knjiga na sasvim različite načine. Adolf Los je jedini pionir modernizma koga navode i Kaufman i Pevzner, ali ga Gidion jedva pominje. Za Pevznera je Valter Gropijus ključni predstavnik modernizma, dok je istovremeno prepun ironije kad pominje Le Korbizjea. Za Kaufmana je Le Korbizje glavni predstavnik modernizma s izrazitim ličnim pečatom, dok su za Gidiona Gropijus i Le Korbizje podjednako značajni u uspostavljanju nove arhitektonske tradicije.

    Za Pevznera i Gidiona pouke izvučene iz modernog slikarstva osnova su za formiranje modernog arhitektonskog likovnog jezika. Međutim, autori se i tu veoma mnogo razlikuju: dok Pevzner razvoj moderne arhitekture vidi kao posledicu delovanja impresionista, Rusoa i ekspresionista, potpuno zanemarujući Pikasa, za Gidiona upravo stvaralaštvo Pikasa, uz neoplasticizam i Maljeviča, čini polaznu osnovu arhitektonskog modernizma.

    Naravno, na isti način možemo nastaviti i dalje. Kaufmanova i Pevznerova knjiga imaju sličnu strukturu. Obe počinju analizom arhitekture koja odražava doba u kome je nastala i kojoj autori daju negativnu konotaciju pominjući imena samo nekolicine stvaralaca. Oba autora potom uočavaju prve promene u arhitektonskim oblicima, koji u delima pionira modernizma postaju veoma individualizovani. Zatim sledi dugačka analiza ovih oblika; ona vodi ka zaključku o nastajanju jedne sasvim nove arhitekture. Ti novi oblici takođe odražavaju doba u kome su nastali, ali oni sada dobijaju pozitivnu konotaciju. Međutim, iako obe knjige imaju sličnu strukturu, autori u svojoj argumentaciji koriste dela sasvim različitih pojedinaca. Za Pevznera, prelomni momenat se dešava polovinom XIX veka i ključna ličnost je Vilijam Moris. Pioniri modernizma za njega su Frenk Lojd Rajt, Toni Garnije, Adolf Los i Peter Berens, a moderna arhitektura dobija svoj puni oblik pred sam početak Prvog svetskog rata u stvaralaštvu Valtera Gropijusa. Za Kaufmana prelomni trenutak se dešava u poslednjoj trećini XVIII veka i ključna ličnost je Klod-Nikola Ledu. Za Kaufmana, preteče novog u arhitekturi jesu Diran, Karl Fridrih Šinkel, Leo fon Klence i Gotfrid Zemper dok je uloga pionira modernizma dodeljena Berlaheu i Adolfu Losu. Svoj puni razvoj, po Kaufmanu, modernizam doživljava u delima Le Korbizjea.

    Zigfrid Gidion svoju knjigu započinje dugom analizom novog odnosa između čoveka, prostora i celokupnog kosmosa, odnosa uspostavljenog pronalaskom perspektive u ranoj renesansi. Nasuprot ovom razvoju, XIX vek je prikazan kao doba u kome su zloupotrebljeni čovek, materijali i ljudska misao. Ostvareni progres u novim konstruktivnim sklopovima arhitekte su potpuno zapostavile oživljavajući i imitirajući istorijske stilove. Ipak, inženjeri i njihove smele konstrukcije trasirali su put modernoj arhitekturi. Preteče modernizma uspele su oko 1890. godine da usklade inženjerska dostignuća sa novim likovnim jezikom. Njihova imena su Anri van de Velde, Viktor Orta, Berlahe, Oto Vagner, Ogist Pere, Frenk Lojd Rajt i ar

    avatar

    20.08.2008. (11:06)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    Kao što vidite, da ste pažljivo pročitali makar dve od danas raspoloživih dvadesetak istorija moderne arhitekture, da ne pominjem izuzetnu kritičku analizu koju je sačinio Turnikiotis, da je vaše pisanje zasnovano na čitanju i proučavanju, ne bi vam se dogodilo da svoj glavni argument protiv moje knjige zasnivate na konceptu ima-nema. Analiza koju je sproveo profesor Turnikiotis nedvosmisleno je dokazala da u istoriografiji moderne arhitekture ne postoji bilo kakva definitivna lista imena arhitekata, lista koja se po svaku cenu mora seliti iz knjige u knjigu i koja je samo posvećenima poznata, što je po svoj prilici vaše mušljenje. Zar vi stvarno verujete da se bez imena arhitekata koje pominjete i za koje tvrdite da nedostaju mojoj knjizi ne može zamisliti XX vek srpske arhitekture? Vi ili niste bili u stanju da shvatite ili to namerno niste želeli da učinite: moja knjiga je knjiga o idejama, a ne široki pregled delovanja članova Saveza arhitekata Srbije tokom XX veka. U mojoj knjizi sva pažnja je koncentrisana na one stvaraoce koji su krčili nove puteve u srpskoj arhitekturi. Nijedan od tih pregalaca nije izostavljen. Među imenima arhitekata sa vašeg spiska ima i veoma talentovanih ljudi, međutim njihova dela su uglavnom samo potvrđivala već dostignute domete. U našoj istoriografiji postoje takvi tekstovi kakve vi u ovom slučaju zagovarate i verovatno su vas oni inficirali kolektivizmom. Oni su nekritički opisi korpusa arhivske građe i ništa više. Postoje i veoma selektivne knjige sa krajnje jasnim fokusom. Ja ne želim da kažem da je moja knjiga dobra samo zato što spada u tu kategoriju, ali želim da osporim vaš glavni argument: da je ona sporna samo zato što je ekskluzivna, što ima elitistički pristup. Uostalom, u preko 200 kucanih stranica teksta moje knjige, 200 kartica, vi niste uspeli da otkrijete ni jednu jedinu materijalnu grešku, što je ipak retkost za knjige ovakvog obima. Celokupna umetnost je proizvod društvenih i intelektualnih elita. Mase su stvar marksističko-lenjinističke utopijske dogme. Ja nisam marksista i ne verujem da kvantitet može da preraste u kvalitet, da će knjiga biti bolja ukoliko je u njoj pomenuto više arhitekata. Daću vam nekoliko primera za ovo što govorim.

    Uzmite, na primer, veoma poznatu knjigu Renaissance Architecture Pitera Maria (New York: Harry N. Abrams, 1971). Na nekih 400 stranica, na osnovu dela svega 46 arhitekata, Mari razmatra razvoj arhitekture renesanse u Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Holandiji i Španiji. Na sličan način, na osnovu dela 24 arhitekte i 4 teoretičara Alen Breham na 388 stranica prikazuje arhitekturu neoklasicizma u Francuskoj tokom XVIII veka (The Architecture of the French Enlightenment, London: Thames and Hudson, 1980). Zar vi zaista mislite da je arhitekturu renesanse na tolikom prostoru kroz dva veka gradilo svega 46 arhitekata ili arhitekturu neoklasicizma tokom jednog veka svega 24 arhitekte a teorijsku podlogu dala svega 4 teoretičara? Ne, to je pitanje stava i selekcije nasuprot tendenciji pisanja populističkih tekstova. Mogao bih vam navesti još desetine i desetine sličnih knjiga, ali to nema nikakve svrhe.

    Kada ste pisali tekst o mojoj knjizi, zar ni u jednom trenutku niste pomislili na petotomno monumentalno delo Savremena arhitektura našeg velikog profesora Nikole Dobrovića sa preko 1.800 stranica teksta i ilustracija? On je u tim knjigama celokupan razvoj arhitektonskog modernizma u svetu prikazao kroz ilustrovanie eseje o svega 22 arhitekte i 6 inženjera. U prvom tomu on govori o velikim arhitektonskim pokretima ali ni tu, ni u ostalim knjigama nema ni jedne jedine ilustracije dela futurista i Antonija Sant'Elije; grupe De Stijl, ostvarenja Tea van Duzburha, antologijske kuće Šreder-Šreder Herita Ritfelda; ruskih konstruktivista braće Vesnin, Ivana Leonidova, Konstantina Meljnikova, Ilje Golosova, Ginzburga; ekspresionista i Eriha Mendelsona, braće Taut, braće Lukhart, Hermana Finsterlina; kubista; članova Čikaške škole, osim Luja Salivena; članova Amsterdamske škole; francuskih modernista Andrea Lirsaa, Pjera Šaroa, Roba Male-Stevansa; američkih modernista Džordža Haua, Vilijama Leskaza i Rudolfa Šindlera; holandskih i švajcarskih predstavnika nove objektivnosti Brinkmana, Van der Vlughta, Johanesa Dajukera, Bernarda Bejfuta, Marta Stama, Hanesa Majera, Hanesa Vitvera; italijanskih racionalista \uzepe Teranjija, Libere, Figinija; ali ni nenadmašnog Antonija Gaudija, ili pak Viktora Ortaa, Olbriha i Hofmana. U poslednjem tomu on ilustruje eseje o Jakobsenu i Eri Sarinenu, ali i ne pominje Jorna Utzona, Luja Kana, Filipa Džonsona ili članove Tima 10, kao ni mnoge druge zaista velike arhitekte. I pored svega toga, to je velika knjiga.

    avatar

    20.08.2008. (11:07)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    Zabrinjavajuće je vaše nepoznavanje oscilacija uticaja stvaralaca i njihovih dela tokom vremena, oscilacija koje su se odigravale u istoriji arhitekture i umetnosti, a čije nepoznavanje pokazujete u tekstu o mojoj knjizi. Na jednom mestu vi o savremenicima ili skoro savremenicima govorite kao o opštepriznatim vrednostima. Opštepriznate vrednosti? Ko ih je priznao? Kako? Da li su im taj renome donele državne nagrade, članstva u akademijama, mišljenje kolega ili prikazi u časopisima i novinama? Koliko priznavanje savremenika traje? Koliko ono vredi? Da li je ono jednom za sva vremena fiksiran sistem vrednosti ili je promenljivo? U svakom periodu razvoja istorije umetnosti postoje i harizmatični stvaraoci, koji svojom harizmom ili, što da ne kažemo, i novcem uspevaju da ubede svoju sredinu da su kreatori velikih dela. Jednom kada oni nestanu sa scene, kada harizma imena počinje da bledi, i njihov uticaj polako nestaje. Naravno, i promena odnosa sredine prema umetničkom stvaralaštvu razlog je pojave ponovnog vrednovanja dela nastalih u jednoj određenoj eposi. Mnoga imena u istoriji slikarstva prošla su put od slave do zaborava i ponovne slave. Prisetite se oscilacija tokom vremena vezanih za imena Rembranta ili Vermera. Međutim, neka imena su i bespovratno potonula. Dozvolite mi da vas uputim na veoma dobru knjigu Alekse Čelebonovića Ulepšani svet: Slikarstvo buržoaskog realizma od 1860-1914 (Beograd: Jugoslavija, 1974). U njoj on govori o slikarstvu u Francuskoj tokom druge polovine XIX veka i s početka XX veka, o ljudima koji su u to doba smatrani velikim slikarima, koji su bili članovi Akademije, koji su dobijali velike državne narudžbine i visoke državne nagrade i čija je reputacija bila bespogovorna. Šta se danas zna o tim tadašnjim veličinama, o Luju Lavalu, Liku Oliveru Mersonu, o Žeromu, Bugerou, Kabanelu, Viktoru Žilijenu Žirou, Mesonijeu ili Žanu Berou? U kojim se istorijama umetnosti njihova dela danas mogu naći, osim u krajnje specijalizovanim monografijama? Ono što se danas smatra značajnim u francuskom slikarstvu toga perioda jeste stvaralaštvo ondašnjih marginalaca ž Eduara Manea, Edgara Degaa, Pjera Ogista Renoara, Pisaroa, Monea, Sezana itd. Ništa nije večno, pa ni "opšte priznanje" u arhitekturi i umetnostima. Šta možete reći ili napisati o ondašnjim francuskim arhitektama akademicima kao što su bili Pol Mesnar, Buvar, Luj Bonije ili Anri Ruse ukoliko ste uopšte čuli za njih? Nadam se da iz ovog primera i sami možete izvući zaključak o kvalitetu i dubini svog teksta i imenima, imenima, imenima ...

    Na jednom mestu vaše kritike objavljene u Forumu+ (50, 2005) dovodite u vezu izdavača ž Arhitektonski fakultet ž i činjenicu da u mojoj knjizi nisu spomenute zgrade izvesnog broja profesora sugerišući da, kada je izdavač Fakultet, i stvaralaštvo velikog broja nastavnika mora automatski naći svoje mesto u njoj. Na to još dodajete da bi "Današnji studenti ... s pravom mogli da se pitaju kakva je to škola bio njihov fakultet kada profesori nisu mogli da vaspitačku delatnost podrže primerima svojih uspešnih graditeljskih ostvarenja." Ne mogu da poverujem da ste tako nešto napisali. Da li je ta vaša rečenica posledica potpunog neznanja ili posledica želje da zaslepljeni zavišću stvorite konflikt u okviru nastavnog kolegijuma Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu? Pretpostaviću da je, kao i u svim vašim tekstovima, prva opcija u pitanju i tako ću vam i odgovoriti. U svetu postoji veliki broj univerzitetskih izdavača: Harvard University Press, The MIT Press, Oxford University Press, Princeton University Press, Cambridge University Press, Columbia University Press, New York University Press, Princeton Architectural Press, Yale University Press, The University of Chicago Press, itd. Svi ovi izdavači beskonačno poštuju osnovne akademske slobode ž slobodu misli, slobodu govora i slobodu pisane reči. To su svetinje u koje nikada, ama baš nikada, nijedan inteligentan izdavač i inteligentan pisac prikaza knjige neće dirati. Tokom života čitao sam i prelistavao stotine i stotine knjiga univerzitetskih izdavača, ali ni u jednoj jedinoj od njih nisam naišao na slučaj da je stvaralaštvo profesora Univerziteta Kolumbija veličano ili pominjano samo zato što je izdavač bio Columbia University Press. Da biste shvatili sav besmisao svoje primedbe, uzmimo jedan vama, nadam se, lako dostupan primer ž uzmimo knjigu Zigfrida Gidiona Space, Time and Architecture. Gidion je profesor istorije arhitekture na Univerzitetu Harvard. Izdavač je Harvard University Press. Harvard je, bez sumnje, jedan od najboljih i najuticajnijih univerziteta u svetu. Četrnaesto izdanje ove izuzetne knjige ima 778 stranica. Koliko se imena profesora projektovanja sa Arhitektonskog fakulteta Univerziteta Harvard i koliko se njihovih zgrada nalazi na 778 stranica Gidionove knjige? Odgovor je ž samo jedan profesor projektovanja s Harvarda nalazi se u Gidionovoj knjizi, i to Valter Gropijus. Niko više. Da li u svojoj dokumentaciji imate n

    avatar

    20.08.2008. (11:07)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    Verujem da vam je poznato monumentalno delo Luisa Mamforda Grad u istoriji. Ni za trenutak mi ne pada na pamet da svoju knjigu poredim sa Mamfordovom, ali beskonačno sam radoznao kako biste vi za NIN napisali prikaz ovog dela. Verovatno biste ga započeli sa... "Osakaćena istorija gradova ...," a nastavili sa "Nema Pekinga, Šangaja, Nare, Rio de Žaneira, Sankt Peterburga, Osla, Stokholma. Nema Johanesburga ni Brazilije, ni Istanbula, Kaira, nema ni Barselone, Toleda, Glazgova, Pergamona, Krakova. Nema Teherana, Bombaja, Seula, Bangkoka, Kejptauna, Lisabona, Valensije. Nema Praga, Havane, Lime, Edinburga, Viljnusa, Rige, San Franciska, Los Anđelesa, Bostona, Toronta, Vankuvera, Melburna, Montevidea, Buenos Airesa, Santjaga, Karakasa. Nema, nema, nema ...”

    U vašim tekstovima ne postoji pasus u kome ne iskazujete svoje nepoznavanje literature o istoriji moderne arhitekture. Na jednom mestu kažete: "U mnoštvu primera autorskog nedostatka mere ... izdvaja se osvrt na nedovršenu zgradu Spasoja Krunića u Zorinoj ulici. Iako je konačni izgled ovog objekta još neizvestan, pa i eventualno podložan nekim izmenama ..." Kada biste poznavali ključne knjige o istoriji moderne arhitekture i genezi ključnih projekata modernizma, uključivanje Krunićevog projekta u moju knjigu uopšte vas ne bi uznemirilo. Ovako, sa znanjem kojim raspolažete, ono vam deluje ekscesno. Uključenje Krunićevog projekta samo je autorski stav, stručna procena i ništa više, nešto što čine mnogi istraživači koji se bave modernom arhitekturom. Nadam se da vam je zgrada Opere u Sidneju Jorna Utzona poznata. Utzon je pobedio na svetskom konkursu za ovaj objekat 1956, a zgrada je posle dramatičnih izmena završena 1973. godine. Profesor Jirgen Jedike, poznati nemački istoričar arhitekture, uključio je ovu zgradu, preciznije rečeno njen projekat, crteže i fotografije radne makete, u svoju knjigu A History of Modern Architecture, London, 1959. Geometrija krovnih ljuski Utzonovog projekta kasnije je u toku izgradnje radikalno izmenjena, ali to ni najmanje nije štetilo autoritetu profesora Jedikea. Slično je postupio i Zigfrid Gidion s Utzonovim projektom: uključio ga je u nemačko izdanje svoje knjige Space, Time and Architecture (Raum, Zeit, Architektur ž Die entstehung einer neuen tradition), objavljeno u Ravensburgu 1965. godine, čitavih osam godina pre završetka objekta. Da li vam je poznato da je bilo ko izrazio zgražanje nad tim činom? Da li je neko u tome video nedostatak mere autora? Da li u svojoj dokumentaciji imate neku negativnu kritiku ovih knjiga zbog Jedikeovog i Gidionovog uključivanja nezavršenog objekta u njihove istorije moderne arhitekture u svetu? Zbog čega je to u Srbiji čudno? Moram da napomenem da je Utzon, kada je pobedio na svetskom konkursu za zgradu Opere, bio anoniman arhitekta, a Krunić je veoma poznat u stručnim i akademskim krugovima, autor je značajnih objekata. Njegova zgrada u crtežima, maketi i skeletu izgleda veoma dobro i logično je pretpostaviti da će on umeti da na zadovoljavajući način završi svoje delo.

    avatar

    20.08.2008. (11:08)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    NEPOZNAVANJE TEORIJE ARHITEKTURE

    U časopisu Forum+ Saveza arhitekata Srbije (Broj 47, decembar 2003, p. 117) s ponosom ste obavestili čitaoce da se, osim kritikom, bavite i teorijom arhitekture. Kakva pretencioznost! U redovima koji slede na veoma jednostavan način pokazaću vam kakav je vaš nivo bavljenja teorijom arhitekture i da teoriju arhitekture uopšte ne poznajete. U jednoj od varijanata svoga teksta o mojoj knjizi čudite se zbog čega se u njoj nalaze i dela Bogdana Bogdanovića kada je on "... ipak, pre skulptor nego arhitekt ..." Vi ste takav sud izrekli isključivo na osnovu pogrešnog čitanja jedne rečenice Zorana Manevića iz brošure Bogdanović (Beograd: Savez arhitekata Srbije, s.d), u kojoj on citira Miodraga B. Protića, a ne na osnovu stvarnih teorijskih postavki. Za žaljenje je što se niste ni potrudili da prelistate izvorni tekst Miodraga B. Protića u knjizi Savremenici II (Beograd: NOLIT, 1964, pp. 263-265), u kome Protić o Bogdanoviću govori isključivo kao o arhitekti. Nedopustivo je da izričete isključive sudove na osnovu tuđih dvosmislenih citata, a da ne učinite ni minimalni napor da proverite šta je u izvornom delu stvarno rečeno. Nažalost, teorija arhitekture se razvijala u potpuno suprotnom smeru od onoga o kome vi govorite.

    Jedan od najuticajnijih teoretičara arhitekture polovine XVIII veka ž Karlo Lodoli ž nije uspeo za života da sredi i objavi svoje spise, ali se njegova teorija arhitekture može u fragmentima naći u delima njegovih učenika. Za Lodolija, pravu arhitekturu čine jedino egipatske piramide i Stounhendž, a to je neuporedivo bliže Bogdanoviću nego, na primer, Aleksandru \orđeviću ili Milici Šterić. Za detaljnije obrazloženje Lodolijevih shvatanja možete pogledati: Francesco Algarotti, Saggio sopra l'architettura, Pisa, 1753; Bari, 1963; engleski prevod: Ridgewood, 1969. Neuporedivo vernije: Andrea Memmo, Elementi d'architettura Lodoliana ossia l'arte del fabricare con soliditĂ  scientifica e con eleganza non capriccioza Libri due, Roma, 1786; Zara [Zadar] 1833/4; facs. ed., Milano, 1973; engleski prevod: Greenwood, 1974; Francesco Millizia, Memorie degli Architetti Antichi e Moderni, Parma, 1781; engleski prevod: Ridgewood, 1959.

    Lodolijeve postavke provlače se kroz tekstove teoretičara XIX veka da bi početkom XX veka Adolf Los u svome tekstu "Arhitektura" napravio veliku razliku između utilitarnih građevina, koje nisu umetnost, i arhitektonskih dela, koja su umetnost, tako da, po njemu, jedinu arhitekturu koja se može smatrati umetnošću čine memorijali i nadgrobni belezi, a to je upravo ono čime se Bogdanović bavi. Skrećem vam pažnju na to da Los kaže arhitektura a ne skulptura. Prevod teksta "Arhitektura" mogli ste pročitati još kao student jer ga je preveo naš profesor Dimitrije M. Leko i objavio uz svoj esej "O Adolfu Losu" u Zborniku arhitektonskog fakulteta (Knjiga IV, Beograd: Univerzitet u Beogradu, 1957/58). Mogli ste, a niste, kao što ste mnogo štošta morali da pročitate, a očigledno niste. Za Le Korbizjea, nastavljača poetizovane verzije Lodolijevog racionalizma ... "Arhitektura je majstorska, precizna i veličanstvena igra volumena objedinjenih na svetlosti" (Vers une architecture, Paris, 1923), da bi u naše doba Majkl Grejvs Lodolijeve osnovne ideje pretočio u svoj koncept "figurativne arhitekture." To je nit teorijske misli koja Bogdanovićevo delo smatra arhitektoničnijim nego bilo čije drugo u srpskoj arhitekturi XX veka. Da li ste vi u stanju da navedete sličan niz mislilaca koji bi Bogdanovića svrstali pre u skulptore nego u arhitekte?

    Daću vam još jedan primer vašeg nepoznavanja teorije arhitekture. U svojoj knjizi o srpskoj arhitekturi XX veka pokušao sam da pisanje o jednom veoma specifičnom periodu razvoja arhitekture usaglasim sa načinom razmatranja istog tog perioda u književnosti i slikarstvu. Iz tog razloga sam u istoriju arhitekture uveo termin socijalistički estetizam, termin koji je skovao književni teoretičar i kritičar Sveta Lukić, a koji su kasnije u likovne umetnosti uveli takvi autoriteti kao što su Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović i Ješa Denegri. Ja sam u svojoj knjizi Trifunovića i Denegrija veoma pedantno citirao pre nego što sam prešao na objašnjenje zašto smatram da se arhitektura toga doba može takođe podvesti pod termin socijalistički estetizam. Vi samo kažete da je termin sporan. I ništa više. Kako? Zbog čega? Na osnovu čijeg autoriteta? Istovremeno, vi veoma rado koristite termin socijalistički realizam ili socrealizam, kako ga u stilu uličnog žargona preimenujete (NIN, 22. jun 1999). Zbog čega je za vas termin socijalistički realizam prihvatljiv, a socijalistički estetizam nije? Vaše objašnjenje da je naša arhitektura u to doba već bila toliko internacionalizovana da joj prefiks socijalistički ne odgovara deluje neubedljivo jer ona ni po čemu nije bila estetski superiornija od stvaralaštva slikara Mladena Srbinovića, Stojana Ćelića, Vujaklije, Bajića, Vozarevića, ili književnika Oskara Daviča, Ćosića i drugih, zbog čijeg je

    avatar

    20.08.2008. (11:08)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    Međutim, vrhunac nepoznavanja teorije arhitekture predstavlja vaša zabrinutost za to kako će inostrani čitaoci prihvatiti moje ukazivanje na predloške ranih modernističkih dela Milana Zlokovića, zabrinutost koju ste izrazili u malicioznom obraćanju velikom srpskom arhitekti Mihajlu Mitroviću (Arhitektura, no. 78, juni 2004) povodom njegovog prikaza moje knjige (Politika, 8. maj 2004). Tu ste načinili dve nezamislive greške. Prvo, dokazi da je za predloške svojih ranih modernističkih zgrada Zloković koristio dela Losa, Mendelsona i Heringa kristalno su jasni. Tu nema nikakvih dilema. To čak ni vi ne osporavate. Greška je to što vi mislite da je to trebalo prikriti. To se u nauci ne čini. Nauku jedino zanima istina, a istina je da je Zloković za predloške svojih ranih modernističkih zgrada uzimao dela Losa, Mendelsona i Heringa. To, i ništa više. Pioniri srpskog arhitektonskog modernizma su bili veoma dobro informisani o događajima u svetu, i to možete pročitati kod Branislava Kojića (Društveni uslovi razvitka arhitektonske struke u Beogradu 1920-1940. godine, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1979). Knjige iz dvadesetih godina XX veka, u kojima se nalaze dela Golosova i Mendelsona, pripadale su Kabinetu u kome je Milan Zloković bio asistent i još uvek se nalaze u Biblioteci Arhitektonskog fakulteta. Vaša je konstrukcija (jer je knjiga, pobogu, dvojezična) da bi inostrani čitaoci mogli pomisliti kako je Zloković samo vešt kompilator. To oni uopšte ne mogu pomisliti. To je veoma specijalizovana knjiga, koju će pažljivo čitati sasvim mali broj izuzetno obrazovanih naučnika zainteresovanih za pojavu i razvoj modernog pokreta u arhitekturi jedne male balkanske zemlje. Da ja to nisam napisao, oni bi svakako i sami uočili izvore ranih radova Milana Zlokovića. Oni poznaju svoj posao. Zar mislite da tako nešto jednostavno kao što je sličnost sa zgradama Losa, Mendelsona ili Golosova može da im promakne, može da se prikrije?! Međutim, ukoliko bi moja knjiga u nekoj od veoma specijalizovanih univerzitetskih biblioteka ipak došla u ruke nekom nedovoljno obrazovanom čitaocu, postoji onaj deo teksta koji detaljno objašnjava teorijsku podlogu procesa projektovanja arhitekata XIX i s početka XX veka, koji su prošli kroz neoklasični obrazovni sistem pa i Milana Zlokovića. Taj deo teksta za vas je "... utrpan raznim navodima od Vitruvija, preko Albertija, do Losa, Korbizjea ...," što je veoma čudna konstatacija za nekoga ko se "bavi" teorijom arhitekture. Da ste imali strpljenja da pročitate taj "utrpani" deo teksta, koji je napisan veoma jednostavnim srpskim jezikom, ne biste se brukali i načinili svoju drugu veliku grešku u samo jednom pasusu svoga članka. Mladom Zlokoviću, kao i nijednom njegovom savremeniku koji je prošao kroz sličan obrazovni proces, kao i nijednom arhitekti vekovima unatrag, originalnost nije bila imperativ. To je nešto što svako ko piše o arhitekturi mora da zna. O stručnim standardima i kriterijumima u prošlosti ne može se govoriti s današnjih pozicija. Mora se imati potpuni uvid u ondašnju situaciju. Imperativ originalnosti u arhitekturi proizvod je delovanja istorijske avangarde. I to je nešto što svako ko piše o arhitekturi takođe mora da zna. Ukoliko vas stvarno zanima pojava imperativa originalnosti u modernoj arhitekturi, pročitajte knjigu Vinsenta Skalija Modern Architecture and Other Essays (Princeton: Princeton University Press, 2003). Biće vam od koristi.

    avatar

    20.08.2008. (11:10)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    Počevši od renesanse, pa sve do početka XX veka, celokupan napor teoretičara arhitekture bio je usmeren ka što boljem shvatanju stilova prošlosti i formulisanju principa i doktrina za što jednostavnije prenošenje znanja o njima. Originalnosti tu nije bilo mesto. Ako je tadašnji student arhitekture morao da utroši godine i godine svoga života da bi savladao pravila projektovanja, recimo dorskog stuba, po Vitruviju, Albertiju, Serliou, Paladiju, Barbaru, Vinjoli, Skamociju da bi u praksi mogao pravilno da ih primeni, gde je tu mesto originalnosti? To niko od arhitekata nije tražio. Da li ste bilo gde pročitali da je neko optužio Aleksandra-Pjera Vinjona, projektanta Crkve Madlen u Parizu, koja ima oblik antičkog hrama u korintskom stilu, za plagijat? Da li ste igde pročitali da je Šalgren, projektant Trijumfalne kapije u Parizu, plagijator rimskih starina? Da li ste igde pročitali da su Leo fon Klence ili Karl Fridrih Šinkel plagijatori? Fon Klence je u Minhenu, između ostalih zgrada, projektovao i zgradu Pinakoteke, oblikovanu prema Palati Kanćelerija u Rimu, Kraljevu zgradu (Königsbau) sa elementima palata Piti i Ručelai u Firenci i Dvorsku crkvu Svih svetih sa elementima Palatinske kapele u Palermu i Crkve svetog Marka u Veneciji, pa ipak se ne smatra plagijatorom, već velikim arhitektom. Isti niz paralela se može povući i za većinu Šinkelovih zgrada. Šta tek reći o arhitektama engleskog paladijanizma? Lopovi? Nema govora o tome. Milanu Zlokoviću tokom njegovih studija stajale su na raspolaganju brojne uticajne knjige o teoriji arhitekture koje su napisali profesori akademija i politehnika, kao na primer: Louis-Ambroise Dubut, Architecture civil, Paris: 1803. i naredna izdanja; Jean-Nicolas-Louis Durand, Précis des leçons d'architecture données Ă  L'École Polytechnique, Paris: 1802-1805, izmenjeno i dopunjeno izdanje 1817-1819. i naredna izdanja; Jean-Baptiste Rondelet, Traité théorique et pratique de l'art de bâtir, Paris: 1802-1817. i naredna izdanja; Christian Ludwig Stieglitz, Beiträge zur Geschichte der Ausbildung der Baukunst, Leipzig: 1834; Gottfried Semper, Der Stil in den technischen und tektonischen Künsten oder praktische Aesthetik ž Ein Handbuch für Techniker, Künstler und Kunstfreunde, Frankfurt: 1860. i naredna izdanja; Julien Guadet, Éléments et théories de l'architecture, Paris: 1901-1904. i naredna izdanja Otto Wagner, Moderne Architektur, Wien: 1896-1914; sve do Alber Ferran, Philosophie de la composition architectural, Paris: 1955, čije su koncepcije u suštini neoklasične. U svim tim knjigama naglašava se da dobra zgrada treba da ispuni zahteve o caractère, décor, proportion, symétrie, régularité, simplicité, grandeur, magnificence ili effet, ali nikada, ama baš nikada, o originalité. Sve te knjige obrazlažu potrebu za definisanjem tipa odnosno predloška i oko toga je, između ostalog, razvijana teorija arhitekture. Milan Zloković je te knjige čitao i upravljao se prema njima. Pročitajte makar knjige Artura Drekslera i Ulriha Famatera o principima obrazovanja arhitektata na akademijama i politehnikama od XVIII do XX veka (The Architecture of the École des Beaux-Arts, London: Secker & Warburg, 1977; The Making of the Modern Architect and Engineer, Basel: Birkhäuser, 2000). Mnogo štošta će vam postati jasnije.

    avatar

    20.08.2008. (11:11)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    DEZINFORMACIJE KAO METOD

    Treća primedba na vaš način pisanja jeste to da kada vam ponestanu argumenti dok kritikujete neku knjigu ili događaj, vi jednostavno počnete da izmišljate delove teksta ili da neki događaj prikazujete onakvim kakav on nije ogrešujući se na taj način o osnovne novinarske etičke norme. Daću vam tri primera.

    U tekstu u NIN-u (9. april, 2004) o mojoj knjizi na jednom mestu kažete: "... Poređenja naših devedesetih godina sa svetski značajnim umetničkim zbivanjima u Rusiji, posle Revolucije, i Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, deluju krajnje neumesno." To nigde u knjizi ne piše. To ste izmislili. Piše da su društveni događaji bili slični: rat, katastrofalna inflacija, nemaština, glad, gomile izbeglica, politički motivisana ubistva, policijski teror, izolacija zemlje, što ne možete da poreknete. Nigde ne piše da su umetnička dostignuća srpskih arhitekata nastala devedesetih godina XX veka bila ravna ili približna dostignućima arhitekata revolucionarnog neoklasicizma u Francuskoj, ili dostignućima arhitekata modernog pokreta u Nemačkoj i Rusiji posle Prvog svetskog rata. Ovakav način novinarskog pisanja se najblaže rečeno svuda u svetu smatra nedostojnim.

    Kada novinar izmišlja delove teksta u tuđoj knjizi da bi kasnije napao taj izmišljeni deo teksta, to je ozbiljan etički prekršaj. Međutim, vi se bavite i podmetanjem. U obraćanju Mihajlu Mitroviću povodom njegovog prikaza moje knjige vi pokušavate da izazovete sukob između nas tvrdeći da želim da umanjim značaj monografije koju je o njemu napisao Aleksandar Kadijević tako što tvrdim da je i sam Mitrović u njenom nastajanju aktivno učestvovao. Verovatno ste želeli reći kako ja smatram da bi monografija bila kritički intonirana da Mitrović nije učestvovao u njenoj pripremi. Naravno da je Mitrović aktivno učestvovao. I morao je da učestvuje ukoliko je želeo da se ona pojavi. To je normalan proces nastajanja monografije o svakom živom arhitekti. Niti je monografija zbog toga nešto izgubila, niti je Mihajlo Mitrović učinio nešto neprimereno, niti je značaj rada Aleksandra Kadijevića time umanjen. Naprotiv, svi su dobili. Građa za knjigu o živom arhitekti nalazi se u njegovom privatnom posedu i nedostupna je bez njegovog pristanka i saradnje. Mihajlo Mitrović je jedan od retkih srpskih arhitekata koji je u stanju da svoje ideje eksplicitno izloži i Kadijević je svoje poznavanje moderne arhitekture, svoj arhivski rad i Mitrovićeva objašnjenja projekata sklopio u uspelu celinu. Od renesanse, kada su stekli visok društveni status, pa do danas mnoge arhitekte su se trudile da za buduće generacije ostave zapis o svome delu koji bi ih predstavio na onakav način kako bi oni želeli da ostanu upamćeni. Sebastijano Serlio i Andrea Paladio su u svoje traktate o principima građenja uključili i svoja dela, ali ne kako su sagrađena, već kako su projektovana. Karl Fridrih Šinkel, Oto Vagner, Plečnik, Frenk Lojd Rajt, Le Korbizje i Alvar Alto, da pomenem samo neke, sami su ili u saradnji sa istoričarima arhitekture još za života objavili višetomne monografije o sopstvenom stvaralaštvu. Sve te publikacije su uglavnom finansirale same arhitekte, delimično i iz profita svojih biroa, zatim različite mecene i u veoma malom procentu izdavači. Uloga izdavača se uglavnom i tada i danas svodi na veštinu prevođenja sirovog materijala u knjigu i na posedovanje distributivne mreže. Danas skoro da ne postoji ugledniji arhitekta koji sam ili uz pomoć istoričara arhitekture, iz sopstvenih novčanih izvora, nije kod uglednih izdavača kao što su Rizzoli, Electa, Princeton Architectural Press, Prestel ili Phaidon objavio monografije sa svojim projektima. Kataloški podaci govore da takvih knjiga danas ima na tržištu na stotine. Druga vrsta monografija o živim arhitektama jesu izložbeni katalozi, ali su i oni nastali na istim principima. Arhitekta u saradnji s kustosima muzeja ili galerije bira pisca ili pisce kataloga, obezbeđuje fotografski i grafički materijal i aktivno učestvuje u pripremi kataloga i izložbe. Treća vrsta monografija o živim arhitektama ne postoji. Ja sam u poslednjih nekoliko godina pregledao stotinak takvih monografija i nijedna nije posedovala ni naznaku nekog negativnog odnosa prema delu arhitekte, što je i prirodno. Da li ste vi u stanju da navedete makar jednu jedinu monografiju o živom arhitekti čiju izradu arhitekta nije kontrolisao i koja ima negativan odnos prema njegovom delu?

    avatar

    20.08.2008. (11:11)    -   -   -   -  

  • arhijavascript: void(0);t

    Pri kraju svoje kritike objavljene u Forumu+ (50, 2005) vi oštro zamerate što je "NATO bombardovanje, kao krupan i tragičan istorijski događaj, ... na neobjašnjiv način izostao izvan spisateljskog vidokruga ..." i, malo dalje: "To prećutati je jednostavno nedopustivo ..." Time ste, na prepoznatljiv način, u dva reda teksta izrekli četiri dezinformacije. Pre svega, da vas podsetim: NATO bombardovanje nije bilo jedino bombardovanje srpskih gradova tokom XX veka. Srpski gradovi bombardovani su 1915, a bombardovni su i tokom Drugog svetskog rata, što nikako ne smete zaboraviti. Tada su ih bombardovali i Nemci i saveznici prouzrokujući ogromne ljudske žrtve i veliku materijalnu štetu. Pogledajte snimke srpskih gradova iz Prvog svetskog rata. Pogledajte aerofotosnimke srpskih gradova načinjene posle Drugog svetskog rata i znaćete o čemu govorim. Tokom ratnih operacija razrušene su u potpunosti ili u delovima neke od najznačajnijih gotskih katedrala u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj. O tome nema ni reči u najznačajnijim istorijama gotičke arhitekture objavljenim u periodu posle Drugog svetskog rata: Paul Frankl, The Gothic, Princeton, N. J., 1960; Paul Frankl, Gothic Architecture, New Haven, 1962; François Cali, L'Ordre ogival, Paris, 1963; Harald Busch, Bernd Lohse, Le Gothique, Paris, 1965; Louis Grodecki, Gothic Architecture, New York, 1971; Christopher Wilson, The Gothic Cathedral, London, 1990; François Icher, Building the Great Cathedrals, New York, 1998. Toga nema ni u knjizi našeg profesora \urđa Boškovića, Arhitektura srednjeg veka, Beograd, 1957.

    Tokom Napoleonovog pohoda na Rusiju 1813. godine stradali su brojni arhitektonski spomenici. Moskva je bila spaljena. Arhitektonska baština stradala je i u Oktobarskoj revoluciji. U Drugom svetskom ratu nemačka invazija i višegodišnja opsada Sankt Peterburga, tada Lenjingrada, i Moskve devastirale su barokne i neoklasične palate, rezidencije, muzeje i zgrade državnih institucija, pa ipak o tome nema ni reči u najpoznatijim savremenim istorijama ruske arhitekture: Vittorio De Feo, URSS Architettura, Roma, 1963; Jiři Kroha, Jiři Hrůza, Sovĕtská architektonická avantgarda, Praha, 1973; Anatole Kopp, Constuctivist Architecture in the USSR, London, 1985; George Heard Hamilton, The Art and Architecture of Russia, Harmondsworth, 1983; William Craft Brumfield, A History of Russian Architecture, New York, 1993. Da ne kažete da vam navodim isključivo zapadna izdanja, čiji autori ne moraju na isti način saosećati sa uništavanjem ruske kulture, pogledajte i: O.A. Shvidkovsky, Building in the USSR, London, 1971; A.B. Bunin, T.F. Savarenska, Istorija gradostroiljnogo iskustva, Moskva, 1979; Selim O. Khan-Magomedov, Pioneers of Soviet Architecture, London, 1987; I.A. Bondarenko, Arhitekturno-gradostroiteljnoe razvitie Moskvi, Moskva, 1997; I.A. Bondarenko, Arhitektura v istorii ruskoj kuljturi, Moskva, 1998; S.O. Han-Magomedov, Arhitektura sovetskogo avangarda, Moskva, tom I 1996, tom II 2001. ili monografiju o jednom od najznačajnijih ruskih arhitekata XIX veka čije su zgrade u Sankt Peterburgu bile porušene, monografiju o Karlu Ivanoviču Rosiju (M.Z. Taranovskaja, Karl Rosi, Leningrad, 1980).

    avatar

    20.08.2008. (11:11)    -   -   -   -  

učitavam...