The Residents, konceptualni anarhisti
Vuksa Velickovic

Kada se pomene kalifornijski sastav The Residents, malo je reći da je u pitanju "kultni bend". Zapravo, nije jasno da li se uopšte radi o nekakvom bendu. Već više od trideset godina, The Residents su okruženi velom tajne. Članovi ovog najčudnijeg od svih sastava u istoriji popularne muzike, nikada nisu otkrili svoj identitet, odbijajući bilo kakvu direktnu komunikaciju sa medijima. U javnosti nastupajući u večernjim odelima, lica skrivenih pod maskama u obliku ogromnih očnih jabučica, još od svog stupanja na scenu početkom sedamdesetih, The Residents celokupno svoje (ne)postojanje zasnivaju na detaljnom desakralizovanju tradicionalnih pop-kanona. Ako su Bitlsi postavili temelje pop-kulture, The Residents su ih elegantno pogazili. Za misterioznu kalifornijsku četvorku, muzika je oduvek funkcionisala isključivo kao centralno polje za koje će uspešno vezivati najrazličitije forme, od eksperimentalnog teatra preko video-arta do multimedijalne interakcije, koristeći sva umetnička sredstva u rekontekstualizaciji nasleđa kulture dvadesetog veka.

The Residents su, uz možda još nekolicinu drugih kao što su Sun Ra ili Captain Beefheart, do danas ostali avangarda u pravom smislu reči. Početkom sedamdesetih, svoje prve snimke na sopstvenoj etiketi "Ralph", distribuirali su u tiražu od 300 primeraka izabranom krugu "potencijalnih slušalaca", među kojima su se našli mnogi, od Ričarda Niksona do Frenka Zape. Njihovo zvanično debi-izdanje, Meet The Residents (1974), prodalo se u manje od pedeset kopija, a bend je primio tužbu od "Capitol Records", zbog parodije na omot ploče Meet The Beatles. Slušajući album, snimljen u četvorokanalnoj "mono" tehnici koja je i za to doba bila krajnje zastarela, čini se da Residentsi hvataju sve što im padne pod ruku: gospel melodije, folk trube, izobličene kantri vokale, morbidne dečje nabrajalice, procesirane šumove i buku, kao i čitave operske i džez deonice, na pola puta između apsurda i čiste genijalosti. Jednom rečju - neslušljivo.

Naredni projekat, simfonijski anti-rok kolaž Not Available, zvučao je kao Filip Glas, Enio Morikone, Vagner i Bitlsi zajedno, zarobljeni u džinovskom mehuru od sapunice - jedna od najbizarnijih ploča ikada snimljenih, (a Residentsi će ih od tada imati još poprilično), zapravo je objavljena tek pet godina kasnije (1978), kada su članovi benda već u potpunosti zaboravili na postojanje materijala. Treći album, Third Reich And Roll (1976) predstavljao je 35-minutnu kolekciju somnabulnih obrada hitova pedesetih, totalno masakriranih. Verni Pikasovoj tezi da autentična umetnost mora da usmrti svoje očeve, The Residents su nekada omiljene numere, samleli, sažvakali i potom ih tako raskomadane ispljunuli natrag svojim slušaocima. Dve tematske celine nosile su naslove Swastikas on parade i Hitler was a vegetarian, a omot je prikazivao crtež tv-voditelja Dika Klarka, jednog od američkih heroja medijskog doba, nasmejanog lica, u nacističkoj uniformi sa ogromnom šargarepom u ruci. U svrhu "promocije" ploče, bend je izbacio verovatno najnekomercijalniji singl ikada, divlju (treba li reći: neslušljivu) obradu Satisfaction od Rolingstonsa. Izvrnuvši koncept pop-pesme naglavačke, The Residents su objavili moratorijum savremenoj muzici, potvrđujući da im je radije mesto kraj Marsela Dišana nego u društvu Malkolma Meklarena. Otprilike u ovo vreme, bend je već uobličio svoju "teoriju opskurnosti", po kojoj umetnik mora da bude "u potpunosti nezavisan od društvenog okruženja i svih faza distribucije svog dela". U skladu sa tim, njihova anonimost sve više je uzimala maha. U prvoj deceniji postojanja, nastupali su uživo samo tri puta, a jedine "vesti" koje su se mogle čuti o njima, stizale su iz organizacije pod nazivom Cryptic Corporation, tzv. "Tajne korporacije", predstavničkog tela kojeg su osnovali radi povremenog komuniciranja sa fanovima, štampanim medijima i koncertnim agencijama.

Od samog početka karijere, The Residents balansiraju na tankoj žici između groteske i nečeg mračnog i monstruoznog. Album Eskimo, objavljen 1979, u jeku pank-pokreta, predstavljao je njihovo najrazornije delo - kao da se zvuk mogao videti ili napipati, sabijao se u zamišljenom arktičkom bespuću, a umesto muzike čuli su se harpuni, glečeri i polarna tama, šibanje vetrova i eskimski tradicionalni napevi. Osamdesete godine su u karijeri kalifornijskog sastava predstavljale prekretnicu, ukoliko ovde uopšte može biti govora o karijeri. Svejedno, The Residents 1980. objavljuju svoj Commercial Album. Parafrazirajući američku listu Top 40, materijal se sastojao iz četrdeset jednominutnih kompozicija, po uzoru na nekadašnje radijske džinglove. Logika je jednostavna: budući da se klasična pop pesma od tri i po minuta sastoji iz nekoliko repeticija strofe i refrena, samim tim ne može postojati više od jednog minuta originalne muzike, koja se na koncu poistovećuje sa radijskom džingl-reklamom. Commercial je najavio seriju konceptualnih albuma koji će uslediti (mada je u slučaju Residentsa, teško oceniti koji album nije konceptualan). Trilogija The Mole ('82-'85) označiće početak njihovih eksperimenata sa video formom. Oslonjeni na semplovanje i primitivne ritam mašine, Residentsi su nastupali u sebi svojstvenom pseudo-kabaretskom maniru, sa osmišljenim vizuelnim i scenskim efektima koji su više podsećali na današnje art-performanse nego na klasične rok koncerte. Narednih godina, uprkos stalno prisutnim glasinama o raspadu grupe, posvećuju se projektu The American Composer, seriji dekonstrukcija popularnih američkih kompozitora dvadesetog veka (obrade Džordža Geršvina i Džejmsa Brauna, Džona Filipa Souse i Henka Vilijamsa), dok u devedesete ulaze kao jedni od pionira interaktivne tehnologije, objavljujući lucidno koncipirana CD ROM izdanja Freak Show (1992), Gingerbread Man (1994) i Bad Day On The Midway (1995).

Plutajući na margini društva i kulturnih miljea, pa i samog identiteta, The Residents su bili tamo gde se malo ko usuđivao da pođe. I još uvek su tamo. Proverite zbog čega.