Šumadijski bluz za Ariju Dijamond
OPET VOLI
LJUDE, CVEĆE DOVOLJNO
ZA MALO, MALO SREĆE
NIJE SAM
(BLUZ U PARKU)
Oni koji tek danas, tri decenije kasnije, zahvaljujući vaskolikoj tehnici zvanoj CD, MP3 i ko zna šta još konzumiraju restlove YU roka sedamdesetih, nikako ne mogu da se odupru utisku, da se onda, kao i danas, uglavnom sve svodilo na Beograd, Zagreb, Sarajevo i Ljubljanu. Da je sve ono što se pokušavalo van ova četiri velika centra, ostajalo nezapaženo i skrajnuto na margine i dostupno samo najzagriženijim fanovima. I možda su oni, koji tih godina nisu bili ni u petogodišnjem planu, u pravu.
Ma koliko se Nešković, Karaklajić, Peca Popović, Pera Simić i ekipa okupljena oko Džuboksa, trudila da pučanstvo ubedi da se rokenrol ne svira samo u metropolama, za bendove koji su dolazili iz Kragujevca, Kraljeva, Osijeka ili Maribora, studiji diskografskih kuća, bili su daleki kao imaginarne galaksije i sazvežđa opisana u delima Asimova ili Klarka. Za njih su bile rezervisane igranke po oronulim domovima kulture, letnjim baštama i školama diljem jugoslovenske provincije, u kojoj se posle toga danima sa usta na usta prenosila priča o nekim čudesnim gitaristima, Točku ili Veselom Oršoliću, koji jednostavno nemaju sreće da ih čuje neki tamo guzonja iz diskografske kuće i pripusti ih u studio da pokažu šta znaju. Možda jednostavno nisu imali sreće, možda nisu želeli da se šlihtaju, a možda je u nekom samo njima razumljivom idealizmu i inatu bila bliža publika u banatskom selu Sanad, Požarevcu, Gornjem Milanovcu, Požegi, Kosjeriću... od prestoničkih foliranata.
Neki kao Smak, nastao, davne 1971. na relaciji Kraljevo - Kragujevac - Čačak, uspeli su se da se domognu toliko sanjane, dugosvirajuće ploče i na kolena bace metropolu. Neki su postali deo mitologije, kao što se to dogodilo sa osječkom Nirvanom. Neki kao Radomir Mihajlović Točak postali su žive legende, a oni drugi kao Veseli Oršolić, nestali su neznano kud, samo se još uvek pamte njihove svirke.
Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac, bio je početkom tih sedamdesetih sinonim, proleterskog, narodskog benda, koji je se kalio skidajući stvari inostranih uzora, od Prpla, preko Džetro Tala, do Vora, provlačeći onako usput i sopstvene stvari, možda prozaičnih tekstova, razumljivih običnim smrtnicima. Točak, Zoran, Kepa, nešto kasnije Boris i Laza, početkom sedamdesetih, iako bez jedne jedine ploče, postali su nešto o čemu se pričalo. A, pričalo se o Točkovim virtouznim solažama, Kepinom urnebesnom sviranju bibnjeva, gde sve pršti, a komadi palica lete unaokolo. Ispredale su se priče o najboljoj verziji "Duvanskog puta" od Bardona pa do naših dana. Kolale su legende o čačanskom anfan teriblu Biski, kome je posvećen čitav serijal pesama. Kružio je mit o Jarku, čačanskoj urbanoj legendi, čudesnom gitaristi i boemu, od koga je Točak učio prve akorde na bas primu i gitari. Prepričavalo se o Točkovom sviranju bubnjarskom palicom na gitari Arija Dijamond, čudnog zvuka i još čudnijeg oblika, koji joj je dao, a opet kako legenda kaže, jedan stolar na nekom gradilištu u Belgiji, gde se 1970. godine, Radomir Mihajlović obreo posle avanture zvane Dečaci sa Morave.
Nijedan bend u onoj staroj Jugi, nije pratilo toliko mitova i legendi koliko Smak. Nijedan singl ili dugosvirajuća ploča nisu se iščekivali kao ostvarenje Točka i ekipe. Valjda je i četrdeset reda, malo za toliko mitologije...
Post je objavljen 11.03.2005. u 11:56 sati.