Balada o deci mračnog mola
Aleksandar Arsenijević
Kada se posle tri decenije film vrati unazad, ne čudi što su sredinom tih sedamdesetih Točak i ekipa, za one najzagriženije, za koje je rokenrol bez pržeće gitare bio kao pivo bez pene, a ljubav prema Smaku i Pop Mašini bili životni stav, predstavljali nešto kao kult. Kult nepristajanja na ustaljene šeme i kompromise, kakvih je uvek bilo i biće. Ma koliko su Smak i Pop Mašina bili za obične laike samo deo muzičke zabave, za nas su predstavljali sinonim nepristajanja. Simbol onog dela koji se nije uklapao u čvrste kalupe.
Smakovci se zaista nikada nisu uklapali u kliše, naivno verujući da su vrhunska svirka i podrška publike dovoljan preduslov za karijeru u zemlji na brdovitom Balkanu. Menjajući pevače, brže nego čak Kornelije i bend mu, Smaku kome se priključio Boris Aranđelović, čovek koji je "Child in Time" pevao kao Gilan, nosio kosu do pola leđa i voleo motore, tek 1974. uspelo je da se domogne prve singlice. "Biska 13" i "Biska 16" možda nisu bili odraz svega što su Točak, Kepa, Zoran i Boris umeli i mogli, ali za njihove fanove bilo je to ipak nešto, nešto što je u vreme medijske skučenosti ostavilo prostora za nove mitove i legende. Mitove o šumadijskoj rok atrakciji i gitaristi svetskog kova koji su u novembru te 1974. dali pečat rođendanu emisije Veče uz radio, a samo par dana kasnije na Filološkom fakultetu odsvirali možda svoj najbolji koncert. Svi su ih tapšali po ramenu, hvalili na sva usta, ali od dugosvirajuće ploče, ništa. Studiji su bili rezervisani za neke druge. Ali nisu gubili nadu.
Početkom 1975. godine priključuje im se Laza Ristovski, klavijaturista kraljevačkih Bezimenih, član prateće grupe Lepe Lukić i ansambla Bokija Miloševića. Znatno kvalitetniji zvuk i balansiranje između bluza, džez roka i muzike grupe Jes, i najzad prvi album za RTV Ljubljana. Album koji je kritika uglavnom dočekala na nož, ali koga briga za to. "Perle", "Mračni mol", "Bluz u parku", "Biska 2" i dvadesetominutni "Put od balona", samo su nepopravljive fanove učvrstili u uverenju da je Smak ipak nešto drugo i neponovljivo. Album koji možda nije opravdao očekivanja, ali posle koga je kult Smaka još više dobio na značenju.
Nepunu godinu kasnije, Laza prelazi u Bijelo dugme, što je za obožavaoce, od kojih su mnogi više mrzeli Dugme nego što su voleli Smak, predstavljalo čin ravan veleizdaji. Dve godine kasnije pojavila se "Crna dama", najprodavanija ploča Točka i društva koja je čak doživela i međunarodno izdanje, a da niko u tom trenutku nije bio svestan da je to bio zenit. Da se kult polako ali sigurno pred najezdom nekih drugih "vrednosti" pretvara u otužnu yu-rokenrol priču, osim možda, za one koji su se odlučili na dobrovoljni egzil u svetlu prošlost pred najezdom sumorne budućnosti.
Nekoliko godina posle Smaka, Marko Brecelj i Buldožer drmali su Salom heroja na Filološkom fakultetu. Deceniju i kusur kasnije Filološkim fakultetom kandilaju Dveri srpske, Obrazovci, likovi za koje rokenrol ne da je umro, nego se nikada nije ni rodio. Tri decenije kasnije, Boris se više ne bavi muzikom, Točak i Kepa povremeno okupe ekipu pa odsviraju neki koncert. Tri decenije kasnije deo šlajfujuće Srbije, Srbije na slepom koloseku, ne pristaje na odrastanje i neke nove mitove, koji su sami sebi svrha. Nekima je izgleda pišanje uz vetar genetski kodirano, zato uvek uza se treba imati kabanicu. Kol’ko zbog prehlade.
Post je objavljen 25.03.2005. u 12:36 sati.