Gradac

NOVI DVOBROJ ČASOPISA „GRADAC”
Umetnik mišljenja
O znamenitom nemačkom filozofu Fridrihu Ničeu zbornik radova priredio Novica Milić

Posle zapaženog trobroja o zagonetnom slikaru Baltusu, kojim je obeležen dvostruki jubilej, 150 brojeva i trideset godina izlaženja, čačanski časopis «”Gradac”» ne prestaje da nam iznenađuje i raduje. Kao retko koji naš savremeni mesečnik za kulturu »”Gradac”», na čijem je čelu suptilni urednik Branko Kukić, uvek se nečega seti, zna da donese novi pogled na nešto staro, osvetli ličnosti i fenomene iz oblasti umetnosti, uistinu, iz biranih/bizarnih uglova. Uradi to tako da sve bude i novost, i podvig, i događaj.
Tako se to desilo i u novom dvobroju 152/153, koji je u celosti posvećen novim i starim pogledima na Fridriha Ničea (1844-1900), filozofa bez filozofije i pesnika bez poezije, u stvari pesnika filozofije i obratno. Označen kao filozof i kritičar kulture, prorok nadolazećeg, tvorac/inspirator nadčoveka i nihilizma, Niče nije ni ušao u vek koji je obeležio, a sve se jednakom snagom i znatiželjom prenelo i u 21. stoleće.

Nužnost loših pisaca

Prvi deo dvobroja, s pravom, zauzimaju Ničeovi aforizmi/stavovi iz ranog/prvog dela „«LJudski, suviše ljudski»”. Odatle prepisujemo i ove redove:
- Uvek moraju postojati loši pisci, jer oni odgovaraju ukusu nerazvijenih, nezrelih starosnih klasa; ove imaju zahteve isto kao i zrelije. Kada bi čovekov život bio duži, onda bi broj sazrelih individua nadmašio ili bi barem bio jednako velik kao broj nezrelih; ali mnogi umiru isuviše mladi, što znači da uvek ima mnogo više nerazvijenih intelekta sa lošim ukusom. Ovi osim toga žude, sa velikim žarom mladosti, za zadovoljenjem svojih zahteva, i iznuđuju sebi loše autore.

O Ničeu se danas ne pišu samo studije/rasprave nego on postaje i najinspirativniji filozof za tumačenje fragmentarnosti savremenog sveta i pesimizam trenutka. I ne samo to. Niče postaje junak savremenih romana- od «”Fausta”» Tomasa Mana do našeg Svetislava Basare, čije delo «”Srce zemlje”» ide tragom Ničeove biografije i izmišljenog boravka na Kipru.
Označavajući Ničea kao, pre svega, umetnika mišljenja, priređivač Novica Milić, beleži i ove redove:
- On je iz istog razloga u proteklom veku bio odbacivan i slavan. Odbacivan je, ili ostavljan po strani kao «nesistematičan filozof», u vreme kad se o filozofiji još uvek, pod uticajem njegovih velikih nemačkih predhodnika, pre svega mislilo da se mora pokoriti zahtevu tzv. sistematike ( s ontologijom u korenu, logikom i epistemologijom u deblu, i granama etike, estetike i teorije države ili društva). Potom slavljen, jer se u njemu video pisac koji namerno zapostavlja «akademske» uzuse kako bi se predao neposrednosti jednog životnog učenja, kako bi bio učitelj – ideolog, prorok, nagovoritelj, presuditelj – novog doba, novog čoveka; njegova «fragmentarnost» bila bi posledica njegove snage.
A da Niče nije bio ništa od toga, ili sve to zajedno, kao i neprekidna neuroza i potraga za umetnošću života i celinom svedoče i ovde po prvi put prevedeni radovi Deleza, Deride, Fukoa, Hajdegera, De Mana. Najpotpuniju hronologiju života velikog filozofa i patnika, koji je poslednjih deset godina života proveo u duševnoj bolnici ispisuje Karl Šlehta. Pjer Klosovki piše o zaboravu i anamnezi u doživljajnom iskustvu večnog vraćanja istog, a Aleksandar Nehamas o neistini kao uslovu života. Sara Kofman potpisuje rad Niče i metafora, Ernst Beler piše o interpretaciji i igri, Mišel Har o ambivalentnom čitanju, a Vihelm Šmit o filozofji kao umetnosti življenja.
Pažnju privlače i ostali naslovi: Moris Blanšo, Niče i fragmentarno pismo; Žorž Bataj, Niče i Faust. Verner Ros autor je epiloga koji je najpotresnije svedočanstvo o poslednjim Ničeovim danima. A oni su bili mnogo, mnogo strašniji nego što se do sada, barem kod nas, znalo i mislilo.
Za ničeance nezaobilazna literatura, za ostale zanimljiva lektira.