Poješće me naskroz

Ako me iko na svijetu jako voli, onda su to komarci. Oni su sa mnom povezani nevidljivim sponama ovisničke ljubavi, i to već godinama. Ja sam sigurna da oni svoju ljubav prema meni prenose sa koljena na koljeno, ono - čim se novi komarac okomari, odma ga upozore da je moja krv nešta najfinije šta mogu probat u životu. A ove godine ih ima trilijarda, i imam osjećaj da samo mene vrebaju kad ću napustit stambeni objekt.

Sinoć se istutnjalo nevrijeme, kasno došla doma pa sam tek jutros vidjela da su moji paradajzi prešli u podni uzgoj, povaljalo ih, i vjetar i kišurina. Vratim se s posla i presvučem se, pa ću krenut osovit moje zelene mezimce i ponovo ih povezat, kadli eto neke moje rođakinje u prolazu ko Meri Cetinić, al ne da se ni puškom utjerat u kuću, ko malo ćemo samo popričat na plotu. A leteći bataljoni nadiru iz čempresa i grizu ko da nikad krvi vidjeli nisu. Tu ja udaram po sebi, šta ću, pa malo - malo spljeskam jednog; jebiga, jednog spljeskam a na njegovo mjesto eto još dvojice, veselo zujeći. Reko slušaj, ja više nemrem stajat tu, poješće me gadovi, oćeš uć il šta ćeš. Da neće ulazit, ide ona dalje.
Čim je okrenula leđa ja bris u kuću, da zaustavim rođeno krvoproliće bar na kratko, jer me tek čeka salauka dok povežem paradajze. Popijem malo kave, sjednem, iščešem se i sjetim se našpricat autanom, pa izađem van. A tek šta me vole kad sam pod autanom, majko mila...pa ulaze mi u oči, uši, grizu ko krokodili. Svakih četrnajst sekundi ubijem po jednog, pa svežem jedan paradajz. Pa opet ubijanje, pa svežem drugi paradajz. Pa tak u petnajst minuta svežem četri paradajza i ubijem dvjesto komaraca. Noge i ruke krvave ko da me inkvizicija ispitivala. Još se počela i znojit, pa braća navalila združenim snagama iz svih raspoloživih pravaca. Sad se tu već i frućke počele pojavljivat, svrbi za poludit.
Eto sam ušla u kuću, oprala krv sa sebe, iščešala se i namazala nekom kremom za protiv ugriza. Čekam da me prestane svrbit, pa da mogu izać opet van i nastavit ubijat jata koja se zloguko nadvijaju nad Brezjem i samo čekaju da se primim kvake. Točno bi mi bilo najpametnije obuć zimsku jaknu i stavit kartonsku kutiju na glavu, al ne da mi se vadit jaknu iz ormara i krojit rupe za oči na kutiji.

Ako nastave ovim tempom, za par dana ostaću bez kapi rođene krvi. Pa ovim putem molim sve koji imaju nula pozitivnu, a spremni su donirat ubogoj izgriženoj ženi barem deci il dva, da se jave u inboks. Valjda ću bit u stanju odgovorit na poruku. Srećom nemaju zube ko pirane, već bi me oglodali davnih dana.