Smetnje na vezi

Jučer me sastavila modna onesviještenost, pa nisam dovršila šta se sve desilo nakon mog posrtanja putem od pošte do kuće, pri čemu se znatna količina svačegnečeg izasula na nogostup, a prilikom pokušaja da dobavim mobitel koji je rondao negdje u torbi.

Došla doma, jela i primila se pegle ( jer sam odustala za vikend od peglanja, pa se opralo u međuvremenu još toga šta sam bila dovoljno glupa kupit jer se mora peglat i ajde - vodu u peglu, peglu u junačku ljevicu i opali ).
Kad zvoni mobitel. Javiću se ja, nije u torbi pa da moram baš kopat za njim. Ko zove - zove ona šta sam jedva spasila mobitel da ne upadne u sataraš dok sam joj davala savjete telefonskim putem.
-Slušaj, zvala sam te prije jedno sat i pol ( znači radi nje sam mogla vrat slomit; to mi je hvala šta sam bila savjetodavno tijelo ). Pa se nisi javila. Nije neka hitnja, sam da ti kažem da ...m se ...la s ...im ...jerom ko... ...i se ...iđa...
-Ne čujem te, prekida nešta, daj ponovi.
Krči ko mutavo u telefonu, ko da zove iz južnoafričkih rudnika.
- Jel ...d bo... ...ješ...
Krči još jače. Jebate, tak bi mogla bit i u smrtnoj opasnosti, a ja nit čujem nit razumijem.
-HALO...NE ČUJEM TE NIŠTA, AJDE NAZOVI PONOVO.
( Vičem ja ko mahnita, razlajo se susjedov cucak valjda misleć da je u tijeku svađa epskih razmjera u kući. Ništa. Krči i dalje. Prekinem ja, šta ću, i nastavim peglat. Zvoni opet. )
-Jel sad bolje? Ma vozim pa držim telefon svakako. Htjela sam ti reć da je on.. ...jer šta ..am ti ....čala ja.. ..uzet i ..ni je ....
( Tu sam ja već i živčana, jebemti krčanje i priču i sve kad nemrem povezat nikako jel frajer oduzet il zauzet il koji mu je, ak uopće priča o frajeru. )
-NE ČUJEM TE, AJDE NAZOVI KASNIJE.
( Vičem i prekidam konekciju i stavljam mobitel na stol. Nastavljam s peglanjem, kad opet zvoni. Ja ljuta, šta me zivka ko da je smak svijeta a ne razumijem je ni slova. Pa ću ja prek daske dobavit mobitel... pegla pada tik do moje noge, šišti ko zvečarka na tepihu; bržebolje je dignem, tepih se malo prismudio al bolje i to neg da mi je pegla pala na nogu. Radi pegla, to je dobro. Odbijem poziv i napišem smlati poruku - tipkaj, ne čujem te ništa, loša je veza. Eto poruke za par minuta, nije ništa hitno neg eto da mi kaže da je taj frajer zbog kojeg je isplakala kišu božju trenutno negdje vani i da je sve u redu i eto baš je sretna.

Mislim si - e da si mi bar bliže, da te zadavim žnorom od pegle; radi tebe sam se prvo skoro rasula nasred ceste a onda sam za dlaku izbjegla opekotine trećeg stupnja kad mi je pegla kraj noge deknula na tepih. A sve samo zato da iz prve ruke saznam da uopće nije poslušala moj savjet. I još mi to ko hitno mora ispričat. E šta ću više savjetovat koga...nema šanse. Od prekjučer je psihološko savjetovalište zatvoreno do daljnjega. Kad će proradit - ne znam.)