morska iz dubina
utorak, 17.02.2026.
Zbogon, Blože!
Sve je započelo u Vali jednog uzavrelog kolovoškog i bonacastog dana godine 2018. Ništa mi se ni dalo. Jedva i disat. Sidila san na teraci i gledala u najveći monitor na svitu. More se caklilo u boji azura, pa malo daje tirkiza, a onda modrine, odraz travusine iz dubina. Nebo se parilo ka kupola ispod koje nestaju i zadnji atomi kisika. Disala san na škrge. Uvik je taki zasićeni dan bija zatišje prid orkansku južinu. Koja se očekivala dan posli.
Da mi je neko priključija i mozak ma monitor pokaziva bi ravnu crtu. Još koji dan će bit šušur u Vali i čin krene skula neće bit više nikoga. Stari, ON i ja. I to je to. Spala knjiga na tri slova.
Je da plivan maratone. Je da šetan beskonačno. Je da kužinajen. Je da čitan. Je da crtan. Al stalno ka da mi je nešto falilo.
Je li usprkos tome bilo lipo? Je! Bilo je lipo. Lagala bi da rečen drugačije.
A onda je Glorijeta spomenila blog i rekla, a šta ne pišeš?
I tako si se rodija, moj Blože. Moj veliki Blože. Rodija si mi se u Vali i posta si mi ka kužin. Najbližji. Napokon san mogla pisat do besvisti, a druženje virtualno.
Jel moglo bolje?
Nikako!!!
A onda su me u narednin godinama dotakli mnogi. Posrid srca. Posrid duše. Svaki komentar je bija ka da mi je neko doša zimi na kavu ili liti na ladni čaj iz vrtla. Vala mi se udvostručila, utrostručila, ustostručila.
Pa san pisala. Pa nisan. Pa jesan opet. Pa opet nisan. Život diktira. Moje je da slušan Dirigenta i ne ispadnen falša nota ljudskosti.
Sad mi se, Blože, gasiš. Žalujen. Tugujen. Jidna san na one koji će pritisnut botun i učinit eutanaziju jedne blogozajednice koja se volila, mrzila, ratovala, jubovala. Živila životon. Realnin. Sve drugo ulipšano bi bila bajka.
Kako se oprostit od svih koje bi nabrajala kad znan da će se svi, baš svi do jednoga pripoznat u zagrljaju koji in ostavjan.
Zagrljaj slan ka zrak Vale, slan ka kapja iz dubina morskih odakle san ponikla, slan ka suza za rastanak.
Admine, pozdrav ti ostavjan.
Dragi ljudi, grlin.
