morska iz dubina
srijeda, 04.06.2025.
Ništa kontra ikoga
Foto: Morska
Provocira ova AnčiBonči. Najprije stavi unukove slike s otoka. Ali ne bilo kojeg otoka. Ni manje ni više nego s Korčule!!! Pa mi pušća Rojena Valo i moga Olivera. Onda utisne Pogledi, izgledi, ogledi i p(r)oziva me raskošnin bungavilama i moren koje joj tuče pod noge.
Oće ona morski dvoboj al nema šamse. Ja jesan otočko dite. More mi u krvotoku. Suze slane, al in ne dan vani. Grane maslina moj su kostur. Bonaca mi u srcu. Neverini tek trenutni pad koji se zna uvatit za prvu zraku izlazećeg sunca i resetirat se u kraće od kratko. A samo zato jer san do neba zahvalna na svakon danu koji svane, a ja u njemu budna. Sva zapinjanja noge su tek noga u dupendaru za trgnit se i iz kvadratnog korijena izvuć optimalno po svih. Pari se teško i neizvedivo al alternativa je pustit da ti voda ne bude do grla nego priko glave. A to meni nije opcija.
Tri godine su otkako san otišla iz Vale. Stalno slušan jel ti žao, pa ko bi ostavija onu lipotu, pa ne bi ja za ništa na svitu, pa kako možeš zaboravit ona buđenja dana i zalaske sunca i da ne nabrajan.
Ništa ja ne zaboravljan. Ni sekunde ditinjstva, ni sve šta mi je Vala dala popit, upit, utisnut, zapečatit. Al ja san tip koji bi moga živit u Tunguziji. Vežen se za ljude, za blokete nikako. A lipe prirode svugdi. Uspomene su žive, al ni traga nostalgiji.
Kompenzacija su moje cure, koje viđan kad god oćemo i možemo i tri para plavooka koja gledan kako rastu, dišu, uče, grle, ljube.
Da san naučila stavjat slike na blog, a nisan po ovon novon, uzvratila bi ja arhivom Korkyre Melaine. Ovako ću izvuć samo jednu za kontru, al još iz onog blog segmenta di se moglo lako. Bar meni.
Naravno, ne provocira Anči mene. Samo me se siti kad joj more dođe do gležnja, pogled ode do horizonta, čuje Olivera ili joj voda dođe do grla.
Budi mi, Ane, dobro i zdravo.
