morska iz dubina
srijeda, 16.04.2025.
Kaletice moja mala
Misto su resile nike posebne slike koje su mi zauvik ostale u srcu. Bile su to jadno uske kalete, meje oli suhozidi i drvored lipa dug kilometar, koji se i danas zove Zlinje.
Kalete su imale skale od izlizanog kamena po kojima smo, mi dica, trcali gori doli po sto puti, neumorni, neuhvatljivi i žilavi. Znali smo baš uvik kad teta Frana vari gulaš, koji je mirisa do bola, kad barba Vicko čisti slane srdele, a kad teta Jera friže hrstule. Ne samo da je iz svake kuće i iza svake korte mirisalo šta se varilo nego se čulo o čemu se doma priča, viče ili svaja. Pa smo trcali doma sve prijavit teti, nadajući se pjatu gulaša ili bokunu mesa. Ali zeje, u terini, je bilo uvik. Zauvik. I onda je Stavros počeja hodit sa Žarkon i to je, za misto, bilo važno kako da danas na televiziju rečedu da je pa snig usrid lita.
Među mejama san odrastala. Po njima se penjala, koji put sklizla i otresla, sakrivala se kad smo se igrali na kukala i gledala tetu kako malin britulinom, spretno, iz zemje, vadi divje zeje ili bere gnjive rujnice. Znali smo da je to za nas. Za obid. Unutar meja, teta bi mašklinom kopala i govorila, danu skupite kumpire i stite ih u košaru. A onda bi, u pojati, zgrijala u staroj tavi uje, a da koje nego maslinovo i isfrigala bi tonu kumpira posutog krupnon soli. Mi bi seli oko trpeze i natukli se do pucanja. Posli se to zvalo pomfrit.
A Zlinje, Zlinje i danas mirišu nedostižno ijednog parfema. Pred lito bi se obojale žutin cvitićima, a mi bi se obukle u lipe kotulice od bala robe koje su stizale iz Australije, a šila nan ih teta. Držale bi se za ruke i šepurile svojon dičinjon lipoton i nevinošću. Čula bi kako babe, obučene u crno, side na klupama i govore, ovo je ćer od Ivana, ona je iz Splita.
Koliko mi triba da mi isprid očiju zaiskri nešto iz tog bezbrižnog dičinjeg doba. Samo poziv tete da pita kako san. Da se izjada šta je sve boli. Ili da naprosto, na tren, zatvorin oči i iskopan jednu od milijun uspomena svih boja i mirisa svog ditinjstva.
