morska iz dubina
utorak, 08.04.2025.
Dva u jedan
Čim bi došli litnji praznici odlazila sam na otok. Jedino dite svojih roditelja je bilo sve samo ne razmaženo. Mami bi se omaklo pa bi mi znala reć, nemoj tako, sine. Onda bi se ona uvatila struganja škura i pituravanja drverine i gle čuda, eto i u mojoj ruci karta devera, struganje i pituravanje. Pa bi na red došli parketi, struganje i lakiranje, a "mamin sin" je i i to savladao. Zidovi su išli ka po loju. Šala mala.
Za Starog sam uvik bila nježna prinčipeša. Ali, tako mi svega, po potribi i sin.
Ništa mu nije bilo draže nego da u te praznike s njin iden bacat parangale, dizat mriže, vrše i ić na sviću. U meni je težinski jedva bila vrića cementa ali sam itekako baratala veslima drvenog kaića od 6 metara. Onda su me dugo zvali žilogriz. Stari je još umislija da mu donosin sriću. Jer kad god iden s njin, on uvati obilato. Pa je ka lumpar tija da buden uvik uz njega. Teže je podnosija poraz kad bi s mamom iša na kanjce ili lignje, a ona bi ga, onako sritne ruke, stukla. Pa danima podbadala. Onako, baš huncutski.
Onda je došlo vrime da mi je ić na ribe bilo tlaka. Nisan više mogla naticat parangale, čistit mriže, nisan više mogla gledat koprcanje ulovljenog, njihovo izdisanje pa bi ih vraćala u more. Stari bi se vata za glavu i koluta očima. Pokreton otpora, ala serija Alo Alo, san se izborila bit ćer, a ne sin. I više ne ić na ribe kad god se njemu oće.
To da je Stari i dalje osta ka prilipak, vezan mi oko vrata i u ovin mu poznin godinama, govori njegova, ne baš tako davna, zamisao. Da nabavin policijotske lisice. I zataknen jednu za njegovu ruku, jednu za moju, jednu za njegovu nogu, jednu za moju. Jer da on ne bi da se ja ikada maknen od njega.
Skoro san se udavila od vizualizacije te slike.
Odma mu kupila 10 osmosmjerki.
Neka se bori s ričima.
A ne s ćerom.
