morska iz dubina
petak, 03.05.2024.
Tad i nikad više
Bilo je apsurdno bit dil škoja, sustanar Vale, dite mora, a ne lovit ribu. Nespojivo. Stari me zarana naučija vezivat udice jer san često ostajala bez njih. Zapinjale su o morsko dno i bile bespovratno izgubjene. Znala san veslat za pod sviću, naticat parangale, čistit mriže, lovit na panulu, vatat lignje, za koje ribe odma nožen kidat krenu i ne odčetavat je jer bi ubod bija prebolan. Zapravo san za svoje male godine znala nevjerojatno puno o ribolovu. Naprosto san bila dil aktivnog lanca kojin smo se prehranjivali.
Rođak Tonči i ja smo non stop ronili. Vatali manje hobotnice rukama, rano zoron kosmače po grižama, lumpare jeli žive, a grce, one poveće, smo koristili za ješku na udicu. Lovili smo po cile dane. Minjali stacije nadajući se kako je svaka druga bolja. A ribe je bilo.
Često bi nas Stari iskrca na pusti škojić Lukovac i dok bi on panulava u lastovskon kanalu mi bi obašli sve, nalovili svega i čekali da nas u povratku pokupi.
E, to lito smo se nas dvoje natjecali ko će u taj dan ulovit više. I bit pobjednik lita. Sunce je pržilo, bili smo slani i sparušeni od soli. Svako malo bi skočili u more, rashladili se i nastavili.
I onda mi je zateglo krenu. Jako i snažno. Srce mi se uzdrčalo dok san potezala. Samo da mi ne utekne, mislila san. I tako san dovukla velikog pica na mrkentu. Posli je Stari reka da je u njemu očišćenon bija kil i kvarat. Al ja sam tu težinu i pobjedu lita zaboravila jer me morila druga briga. Dok san pokušavala izvuč udicu iz usta lovine, riba se trznila i udica mi se zavukla u meso palca. E, to je stvarno bolilo. Kako je tek bolilo vađenje udice i sve ono danima posli, priskačen. Da ne ispadnen neka cvilidreta.
Tek onda mi je došlo do srca. Kad mene ovako boli, kako li je tek jadnoj ribi. Ništa od uvjeravanja i razuvjeravanja nije pomoglo. Bila san odlučna. To je bilo moje zadnje lovljenje. Nikad više udica u moje ruke. Nikad više panula, lignjolov, naticanje parangala....nikad.
Al da, dvoličnost je usađena. Nisan lovila, al i dalje sam jela ono šta je Stari lovija.
I zapravo ne znan jel iko na svitu pojia toliko prvoklasne ribe, na sve moguće načine, ka šta san ja.
Teško da je.
