morska iz dubina
ponedjeljak, 22.04.2024.
Mišanca
Hodi, srce moje, sve će tebe teta naučit pa ćeš znat sama poć uparat zeje. Dok smo vrludali oko suhozida, po maslinicima i vinogradima, zastajkivala je i s malin britulinom vadila iz zemje govoreći, ovo je morač, ovo žutinica, pa kozja bradica, divji luk, divja mrkva, loboda, tušt, broćika, kostrić..... Činilo se da nikad neću zapamtit sva ta imena, a kamo li napravit ikakvu razliku od najobičnije trave.
Punog naramka bi došli doma i sve istresli na stol pokriven plastičnon tavajon. Onda me teta učila kako se mišanca čisti. Moji rođaci su to već znali i velikon brzinon su razdvajali očišćeno i retaje. Teta bi kajinon vadila vodu iz gustirne i prala to zeje dokle god voda ne bi bila čista. Dala bi mi ogulit dva kumpira da ih izrežen na kockice i pokazala mi kako se to sve stavi u bronzin na vatru, a mišanca u kipuću vodu.
U veliku terinu bi sve procidila, obilato zalila s maslinovin ujem i začinila s krupnon soli. Na trpezi su već bila očišćena jaja u tvrdo, koja je to jutro digla ispod koka u štalici. I onda bi mi svi sjeli i obidovali.
Ma kako skroman, bio je to obred pun topline, nježnosti i privrženosti jedni drugima.
A sad hote spat, rekla bi teta i nas četvero bi se bez pogovora uputili na kat i polegli na slamarice.
I dok su Tonči, Mera i Vinka spavali ja sam poluglasno ponavjala, žutinica, kozja bradica, divja mrka i onda bi zastala.
Tek desetljeća kasnije sve mi je bilo prepoznatljivo po ledinama mog škoja. Al nikad više tako slatko kao za tin starin, drndavin stolon, s poslaganin škvorcanin latenin pjatima i klupi na kojoj smo sidili stisnuti jedni uz druge.
A sve ovo samo zato jer san danas bila na pazaru. I na jednon banku vidila stog mišance.
