morska iz dubina
ponedjeljak, 04.12.2023.
Berlava
Godine 2021. rekla sam nikad više. Roki mi je izdahnuo na rukama, a ja sam tugovala dugo, duboko i bolno. Svaki poticaj i nagovor na novog ljubimca sam odrešito odbijala. Ne, ne i ne!!!
Jučer poslije ručka prilegnem u dnevni. Uzela knjigu, a drijemež uzeo mene. ON gleda balun i onda me protrese ko El Nino. Dođi, brzo. Ja uspavana, poluotvorenih očiju dođem do staklene stjenke dnevnog. S druge strane mali mačić. Tigrić. Lip ka slika. Grebe šapicom po staklu. Oće unutra.
Nema šanse, drečim. Rekla sam nikad više. Vraćam se prileć.
Ma kako je smišan, kaže moj. Otvara teracu, izlazi u vrt, a mačić se penje po njemu. Diže ga u naručje. Mazi ga. Donosi meni. Neeeeee, vrištim. Nemoj mi to radit. Molim te ga makni od mene. Ne mogu ja to više. Oko Starog pune ruke posla. Na pelenama je. Sve mi postaje teško, naporno i čuča mi snagu. Neću ni zbog naših mališa. Oni su moje sve. Ko će još vodit brigu oće li maca šta njima ili oni maci. Neeeee!!!
***
Danas sam odradila veterinara. Kupila sve potrepštine. Mačić je dječak. Ima tri mjeseca.
Dobio je dom,
ime,
krilo za maženje,
hranu, vodu,
igračke,
okupirao srce,
Zdrav je i bit će podvrgnut svemu redovitom da ga održimo zdravim.
Mališi su ushićeni.
A ja. Ja više ne vjerujem sebi. Ne znam jel sanjam ili je ovo stvarno.
Da mi je neko ovo pričao još jučer, potpisala bi i javnobilježnički ovjerila jedno veliko NE!
Kako vratit povjerenje u samu sebe i zadanu si riječ?
Berlava, eto, to san ja.
Berlava.
