morska iz dubina
četvrtak, 09.11.2023.
Manguc
Na škoju je bilo puno zmija. Pa su naselili manguce koji su se brzo raskotili. Lako za vužake koji su bili po kućama i štalama. Njih smo znali iz rupe potezat za rep. Lako je bilo i za kravosice koje je bilo grubo vidit jer su bile jadno vele. Ni njih se nismo bojali. Ma bilo je puno poskoka. E, njih nismo smili ticat. Ali nismo ih ni obadavali.
Onda je jednu noć stradala teta Jerina kokoš. Drugu, barba Vickov kunej. Rekli su da su to prokletinje od manguca. Da će in sve izist. Da triba u njih sparavat puškon. I svih ubit. Jer da su izili sve zmije i da su sad gladni.
Uvik san volila sve beštije i to da će sparavat u njih mi je bilo grubo za čut. Onda san vidila da nan jedan dolazi u vrtal. Velik ka pantagana. Ali lip, smišan i šestan. Pa san mu počela, na škvorcani lateni pjat, ostavjat hranu. Čin bi me vidija, uteka bi. Ali pjat bi uvik bija prazan. Trajalo je to dosta dugo. Ja san ga tila ka mašku pripitomit. I držat u kuću. Otac i mat su mi se rugali. Da ko je vidija manguca pripitomit. Al doša je i ti dan. Kad bi priša, izija iz pjata, pogleda me u oči i uteka. A u mene srce ka kuća.
Za gospu blaženu, reka je barba Ive, ma je li to ona pripitomila manguca. Nevirujen svojin očima da joj dođe na metar i izi iz pjata. A ja, u pustoj Vali, bila san sritno dite. Koje je uspilo začarat jednog manguca. I uvest ga u svoj svit.
Onda je presta dolazit. Tuga mi se uvukla u malo srce. Čula san kako teta šapje mojima, ne joj reč. Onaj kurbin si od Jozeta je sparava zračnon puškon u njih. Sigurno je ubi i njenoga. Plakala san ka kišna godina. Neutješna.
Posli se danima pričalo da se Jozetu neko posra na prag od kuće. Činila san kuco sve ove godine. Ma sad san sparala istinu. Neka se zna ko mu je to učini.
