morska iz dubina
utorak, 12.09.2023.
Dan i noć
Tek u treći gimnazije san uopće krenila u disco. I to na matineju. U Lava. Od četiri popodne do sedan uveče. Tu je bila skoro cila moja gimnazija. Pa oni iz Ćire, Nazora, Marulića. Skoro smo se svi poznavali i pozdravjali.
Nakon šestog sata u školi, u grupama bi otišli na Pjacu. Znalo se di ko stoji i di je kome misto. Bija je to baš zakon Pjace. Ako te ne bi bilo godinu dana zna si di ćeš koga nać. Stali bi tu uru vrimena i onda doma.
Diplomirala san s 22. Imala izlaz do deset uveče. To je bija amen. Ni minut okasnit. Neka su moji većinon bili u Valu, nisan nikad to prikoračila. Imala san osjećaj da mi je mama na ramenu. Da sve prati. Vidi. Kontrolira na daljinu. Da će me dočekat u tu uru isprid vrata i reć, aha, uvatila san te.
I zato san se, od straja, držala regule.
Puno godina kasnije, mladost je počela izlazit tek u deset ili jedanaest. U mrklu noć. Dolaziti doma ujutro. Meni je to onda, ali i sada, parija teški iznered. Dan se zaminija za noć. A zna se da u noć izlaze vani škarambele, pantagane i šišmiši. I ne može to na dobro završit. Matere ne idu leć nego čekaju da se dica vrate izvana.
Drago mi je, puno mi je drago da su mi cure odrasle. Da ne moran strepit na ti način. Al unuci rastu. A zna se da se povist ponavja. Pa će one strepit. A ja ću negdi s visoka držat fige da sve izađe na dobro. Da se dica okane škarambela i kankarati. Jer one samo nevoju nose.
A možda je sve to ok samo san ja iskočila iz nijemog crno-bilog filma.
