morska iz dubina
ponedjeljak, 25.07.2022.
Peliški
Foto: Otočka
Te su godine rodili limuni. Obilato. Zdravi. Nikad špricani. Grijani suncem Vale. Milovani dodirom ruke. Zalivani kišnicom. Pobrali mi tri kašete i odlučili poć za Split. Znali smo ko će se sve radovat žutim plodovima tanke kore, prepunih soka.
Ukrcali plodove naših truda u gepek corse. Pa via Vala – Korčula – Orebić - vožnja po Pelišcu - Neum. E, tu ću se zaustavit. Jer najprije je nas zaustavila predbožićna kolona. Pa smo se mic po mic približavali granici. ON je bogava sve po spisku jer smo iz naše kuće na škoju išli u naš stan u Splitu. I gubili smo vrime i živce. Priko Vela Luke, ka i mnogo puta do tada, nismo mogli. Zbog lošeg vrimena trajekti nisu vozili. Ostala je jedina opcija priko Neuma. Priko druge države.
A onda su nas pitali imamo li šta za prijavit. Slegli smo ramenima i rekli, nemamo. Nismo nikad ni imali. U sportskim tutama putovali, u borši još presvlaka robe za grad. I uvik tako.
Izađite i otvorite gepek.
ON u čudu izišao, otvorio, a limuni ugledali svitlo dana.
Šta je ovo, upitala namrgođena faca.
Limuni!
Di vam je račun?
Kakvi račun, ovo su naši limuni iz vrtla.
Zašto bi ja vjerovao da su to vaši limuni. Da ih možda ne preprodajete?
Kratak na fitilju, ON je opsovao u pič mič i zavapio, kad će više most da nas, svako malo, ne jebu u zdrav mozak sa šta imate za prijavit.
Bilo je tu još natezanja i biranih riči. Izgubljenih živaca nastavili smo put. Ja utiho, a ON s bogatim nebeskim repertoarom.
Peliški most je napokon ugleda svitlo dana. Neka san otišla iz Vale, silno mu se radujen. Moj škoj slavi. Zaista slavi. Zdrav bolesnon ne viruje. Sit gladnome. Tako i oni koji ne žive ne otoku ne viruju šta znači ne moć do kopna. Kad zaurla nevrime, trajekti ostaju u portu više dana u godini nego li je zatvorena A1 Posedarje - Sv.Rok. Kad su takva nevrimena nema ni helikoptera do otoka da intervenira na vrime. Ostaje smrt kao znamen ljudskoj gluposti da se opire zdravom razumu.
Mislila san da nikad neću dočekat vidit to velebno zdanje koje spaja. Most je to. Ne provalija.
Kad minu vrućine bit će to izlet od velikog gušta. Split i moj škoj nikad bliže.
Nek mu je sa srićom. I mojim otočanima kojima je most nova dimenzija života.
Slavin svin srcen.
Jer triba slavit uvik kad se gradi.
I ostaje pokoljenjima.
Nećemo valjda slavit ruševine?
