morska iz dubina
ponedjeljak, 10.01.2022.
Ljudsko zlo
Foto: Otočka
Samo se pojavio pred kraj ljeta. Užasnut. Prestrašen. Nepovjerljiv. Netko ga je zalio vrelom
vodom. Ili još gore, uljem. Rane su mu bile otvorene, krvave, gnojne. Bio je gladan, al ni u primisli da mi priđe. Ljudsko zlo ostavilo mu je doživotni trag na tijelu i malom srcu. Hranu mu nisam mogla dobacivat jer su druge mace bile brže. Nazvala sam ga Očaj. I nisam imala velikog izbora. Zdrave i jake mačke sam tjerala, a hranila njega. Teški jad i nevolju.
U očima mu i danas stoluje strah. Rep mu je slomljen. Koža zarasla u ružne kraste koje se svako malo otkinu. Ne da se uhvatit. Al s vremenom je shvatio da ga moja ruka hrani. U par navrata sam kažiprstom uspjela dotaknut njegovu njuškicu pokušavajući ga pripitomit. Teški su to pomaci nepovjerenja al idemo malim koracima. Dobio je krevet, svoje zdjelice i moje stalne noćne intervencije kojima ga branim od jačih. Danas je već stajao tik uz moju nogu dok sam na mulu čistila girice. I njemu davala porcije.
Svakodnevno se pitam kolike su granice ljudske zloće i pakosti? Ima li im kraja? Ima li u beskonačnosti vremena i prostora nekog pravednog poravnanja u kojem će zlo bit sankcionirano kako se priliči. Jer ovom mačku oprost ne znači ništa. Meni isto.
Nastavljamo u čudnom suživotu. On ranjen u svom mačjem srcu. Ja posramljena u svom ljudskom.
