morska iz dubina
nedjelja, 02.01.2022.
E, moj otoče
Foto: Otočka
Na teraci pod suncen 24°. More 16°. Lito je na jedan dan svrnilo u Valu. Nigdi žive duše. Ni glasa. Ni ičega. Ka zamrzuta slika na monitoru. Bonaca se zacaklila. Sunce se sjatilo u more. Samo čujen Starog kako grabljama poravnava vrtal. Jer sve mora bit geometrično. Nigdi svenula lista po zemji. Nigdi žuteg na raštiki. Nigdi travke o korova.
Tišina koja opija. Razliva se po tilu i preliva u more. Zen bez meditacije. Tren koji je zagospodarija u vlastiton vrimenu. ON je zapliva. Prvo ovogodišnje. Sritan ka malo dite. A ja na teraci, spužvasta, samo upijan svitlo i toplinu. Hranin se pranom. U bezglasju, sazvučje svega šta je.
A sjena se nadvila nad Valu. Nad cili škoj. U srca svih otočana. Tri mlada života su skončala svoj put. Mladost i neoprez su ih odnili zauvik. Roditeljska tuga se izlila.
I nije samo moja Vala bez glasa. Zamučali su i galebi. I Blato. I Vela Luka. I Korčula. I Čara. I Smokvica. Svi usukani u tren koji dili život od neživota. Svitlo od tame. Kraj od beskraja.
Danas je bonaca s imenon tuge.
