morska iz dubina
petak, 29.10.2021.
U ove dane..
Foto: Otočka
Danas se pekla riba na gradele. Pa je Starog, za vrime kave, otvorilo na uspomene. Zadnje ribarenje s mamom. Kad je ona uvatila gofa. Odnosno, još se ne zna ko ga je od njih dvoje uvatija. Ali ako ne saznan danas, kad ću?
Otisli se njih dvoje na pučinu. Veli i Mali Pržnjak. Stari panulava na iglicu. Onda je propela iznenada stala vrtit u prazno. Tribalo je na mistu rješit problem pa je vrsni ribar da mami da drži tunju. I dok se on debelo prignija priko krme o kaića i zavida šta je tribalo, mama je stala vikat da joj se nešto velo zakačilo na udicu. Od nevjerice do zbilje, uz dodatno po ure muke, na kaić se izvuka gof od 27 kila. E sad, tu je nasta perpetum mobile. Koji se do danas ni otpetlja. Stari tvrdi da je on panulava i da je to njegova lovina. A ja se sićan da je mat uvik govorila kako ga je ona peškala.
Pa san danas presudila. I rekla Staron da je tega gofa uvatila mama. Neko i nju mora zastupat od kad je nima. Neko mora držat do pravice i kad smo s onu stranu zbilje. U ove otužne dane, kad misli vrludaju po nebu. Tražeći glas, znak, išta.
I tako smo kavu posvetili mami. Njenim bezbrojnim smijadama. Di je bila nedostižna. Njenoj ljubavi prema životu i energiji koju nije ispuštala iz svojih uzda do zadnjih sekunda. Nadajući se da će bit jača od zviri koja ju je izjedala. Umisto groblja upalili smo uspomene.
Na kameno zdanje ćemo tek kad minu svi ovi dani. Kad se sve oko mrtvih stiša.
Kad buden znala da ću bit sama kad palin sviću.
Onako kako volin. Utiho.
