morska iz dubina
ponedjeljak, 18.10.2021.
Pasalo je vrime
Foto: Otočka
Bi je pra pra dida Ivan. Pa je bi je šukun dida Ivan. I živili su o zemje. O mriža. O mora.
Ni bilo letrike. Voda iz gustrine. Špaker na drva. Krušna peć. Vani oganj i tronožac. U istu pojatu su spali oni i kokoši i ovce i koze. Žene su rajale. Porodile dicu. Podigle ih na noge. A onda dica u svit. Trbuhon za kruvon. Iz Australije su stizala pisma. U njima po koji dolor. Za nadožuntat nevoju. I tako, deboto, svaka kuća je imala nekoga vani.
Kad je doša veli rat, Talijani su okupirali moj škoj. Ni se moglo ni tamo, ni vamo. Glad vela zavladala. Baba Ana je porodila trećega sina. I dok je parala zeje, iza ograde o loze, Talijani su joj na oči streljali susidu. Od šoka je izgubila mliko. A mali Velko je preživi tako da je baba žvakala rogač. I slatku pljuvaku o njega stivala Velkotu u justa.
Kad su dica malo stasala, svi su partili u obećanu zemju. Smistili se u Melbourneu i javjali se pismom i ponekim umetkom u njemu. Za popit biru ili stit malo mesa na žeravu.
Oni najstariji davno su pomrili. Nekad dica, sad starci, javjaju se iz stranog svita. Žude za doć umrit na svojoj stini. Podno svoga bora i masline. Zaboravili da je ovdi sve zareslo. Rastočalo. Nestalo.
Samo je vrime za na vik.
