morska iz dubina
petak, 15.10.2021.
Život gre...
Foto: Otočka
Nabrala san ti mišancu. I istribila. Dođi je vazest, rekla je teta na mobitel. Ni još gnjiva. Ma će ih bit, samo neka dođe još jedan dažd. Sempre ih najden na isto misto. Oko pasike o maslin. Bit će za te i za me. Uvik je teta dilila. Sve šta je imala. Taka je od kako znan za nju. A znan je od malih nogu. Jer me ona prva čuvala kad mat ni bila dobro. I kad je bila tri miseca u bolnici.
Bila san oko obida pa san Njemu rekla neka to gre vazest u Selo. Teti san stila u tobolac kavu i veći komad freškeg kuglofa i kruva, šta san ga taman učinila. U drugi san stila puno spize o mog Rokija. Krekere, konzerve, grickalice, neotvorenu Foresto ogrlicu i pakiranje glukosamina u prahu za zglobove. Sve da se odnese u azil. U Korčulu. Jer ja još nisan spremna za ikakve susrete s napuštenin četveronošcima. Rekla san, nikad više.
On se brzo vrni nazad. Su tri kese. U jednoj obilato zeja. U drugoj mandarine. U trećoj šipki. Iz tetinog vrtla. I tako mi oduvik. Dajemo i vazimjemo. Ne mirimo ko će više dat. Ni ko će više vazest. Uvik smo sritni da nešto možemo šušnit. I razveselit.
Jadno je lipo ovo zeje, reka je Stari.
Sutra ću ga sparićat, odvratila san. Ima još slanih inćuni pa ćemo to izist.
I tako, u sjeni Rokija, život gre daje. Šaka suza, vrića smija......
