morska iz dubina
petak, 25.06.2021.
Bilo jednon (9)
Foto: ja, Mero, Vinka...iz obiteljskog albuma
To šta san jedinica me rastuživalo oduvik. Nikad nisan pribolila da neman brata ili sestru. Dok su svi oko mene imali doma s kin se igrat, ja san stalno tražila družbu. Zato mi je lito bilo posebno u srcu. Jer na škoju me uvik čekalo mojih troje kužina. Mero, Vinka i Tonči. Bili su mi i ostali najbliži. Najveći dil svega, šta san pregrmila u ranon ditinjstvu, bilo je u kumpanji š njima. Kad bi došla, pokušavala san u najkraćen vrimenu svladat njihov govor. Da se šta prin uklopin. I buden posve Blajka iz Blata. I kad bi, držeći se za ruke, šetale Zlinjama, ispod mirisnog tunela o lipa, stare žene bi kukuvižavale i govorile, ove dvi bile su Pavetove, ma ova črna je Zoričinka. Moj pra, pra, pra dida je bi poznat po tome da se diza puno rano za poć u poje. Pa je dobi nadimak Zorica. Tako naše prezime nosi ti dodatak. Po njemu se razlikujemo od puno familja s istin prezimenon.
A nas četvero dice se penjalo di se ne smi, kupalo di se smilo još manje, ronilo do bola u ušima, lomilo ruke, noge i ka tajnim zavjeton štitili jedni druge. Ako bi bili u kazni, Mero se svađala, Vinka bi uvik činila kuco i gledala u pod, Tonči, najmlaji, se krivija, a ja bi, ka gradsko dite, sve izgladila na lipo sa skužajte, nećemo više nikad. I digla bi se na prste pojubit tetu i reć joj da mi je ona najdraža o svih. Onda bi nan ona brzo oprostila pa smo mogli nastavit di smo stali. Od svih smo mogli malo više ušićarit osin mojoj mami. Njena je bila prva i zadnja. I amen je bi njen. Nismo ni pokušavali jon zdrucnit na išta njeno. Činili bi kuco da se zrak pročisti dok nan se ne bi otvorila rajska vrata od dvora, koji je zapamtija od svega i svih najviše. Na kamenu ploču smo, krivin i nemuštin potezima, urezali početna slova naših imena. Neka se zna ko je tu bi. I neka dvor priča, bilo jednon.....
