morska iz dubina
srijeda, 23.06.2021.
Bilo jednon (7)
Foto: iz obiteljskog albuma
Kad su moji baš ugrubo digli prizemje sa dvi prostorije, ni nan prestala dolazit kolona svih koje smo znali. Nešto stare mobilje su donili iz Splita, nečega su se rišili susidi, svakako, jedna kamara je bila pristojna. Sve se prenosilo kaićem jerbo ni bilo ceste. Još uvik ni struje. Drugi dil kuće u prizemju je bi magacin od oca. I tu je bilo sve o ribe. Mriže, parangali, vrše, alat i jedna stara posteja. Vonjalo je po freškini ali nama je ti miris bi svakodnevica. Sve je to bilo još ugrubo napravjeno, samo s bloketama, ništa inkartano, ništa sređeno. Al bi je, kao se reče, krov nad glavon
Dolazila je tu sva rodbina iz Australije, prijateji iz Splita i cile bivše Juge. Pomalo i prijateji od prijateja. Sve se kod nas slavilo šta se liti slavi. Državni praznici, rođendani, imendani, a često se slavija sam život. Bez posebnog povoda. Spavalo se po podu, na teraci i na provi od kaića. Nikoga ni bilo briga di će leć. Samo da se imaju di opružit. I da se zna da pripadaju jednoj kući. Jednoj familji. Puno se pivalo. Deboto svaki dan i svaku noć. Mat je predvodila jer je imala puno lipi glas.
Svima se bilo drago kupat i sunčat. Posebno hodit s ocen na more A ni izist bokun lipe ribe ni bi na odmet. Mat je jadno lipo sparićavala spizu, a otac je bi zadužen za gradele. Ribe ni falilo jer se stalno hodilo u đitu i dobro se ćapavalo.
Jednon je teta pitala mater da kako ona može izlazit na kraj s toliko čejadi kroz kuću. Da je to priko svake mire. I još je lito i vrućina i ona ni baš najbojeg zdravja. I da kako to sve čini s osmjehon, veselo, u letu i s lakoćon. A mat je odgovorila, jebeš, Mare, kuću u koju niko ne dolazi. Ili ne vaja kuća ili ne vajaju judi u njoj.
Prošlo je jadno puno lita od tada. Ma se uvik sitin te mamine. I činin isto kako ona. Džaba otvorena vrata korte o kuće ako je srce zatvoreno.
