morska iz dubina
nedjelja, 20.06.2021.
Bilo jednon (4)
Foto: iz obiteljskog albuma
Otac je, prin nego je iša panulavat, nas dicu baci na škoj Lukovac. Sa svih bandi okružen dubokin moren. Osin uz samu mrkentu. Nas četvero, ja i troje mojih kužina, išli smo uparat lumpare i grce. Jerbo je teta rekla da će učinit lipi rizot za obid. I da donesemo koju vlasuju za isfrigat. Gacali smo po grotama u japankama na čepe. I baš uvik se natjecali ko će prin napunit lateni pjat. Škvorcan. I na velike plave i crvene balote.
Brzo smo ih napunili. I pokrili morskin bragon. Sunce je dobro užeglo. Bilo nan je vruće. I znali smo da se triba smočit. I nać hlad. Kojeg ni bilo. Jer osin malih grmova kapara ni bilo ničega. Japanke su nan svima proklizale. Čepi na njima pukli. Pa smo se spustili u more i jednon rukon plivajući, drugon držeći pjat tražili čudo. Na punti od škoja ukazala se lipa spilja. Sa prostrtin žalon sve do u more. Bila je to velika i nezaboravna radost. To nan je u igri bila kuća. Nas tri rusulice smo je malo uredile, izbacile suvu morsku travu, a Tončić je roni na hobotnice. Bez maske. I doni je tri. Iz plićaka. Posve male. Uhvati ih je rukon. Bilo nan je puno lipo. Kad smo ogladnili izili smo cili pjat sirovih lumpari. I opet ga brzo napunili pošadon sa okolnih stina. Onda je doša otac. Na provi od kaića ležala je velika riba. Bija je to gof od 42 kila. Plus ono šta smo mi uparali. Išli smo doma nasmijani i brbljavi.
Oca je s gofon slika susid. I završija je u Slobodnu. A mi smo i dalje, godinama koje su slidile, molili oca da nas baci na Lukovac. U samo našu spilju. Uživali smo je godinama. I kad smo postali veliki.
