morska iz dubina
četvrtak, 17.06.2021.
Bilo jednon.....
Foto: Otočka
Ti ćeš spat ku nas, u kamaru, na velu posteju, rekla je teta. Jadno je grubo vrime. Nećeš se ti nama krivit sad kad ku tebe ni oca, ni matere.
I udrija je grom. Negdi blizu. Sve se zatreslo. Barba Vinko se cili uzdrća. Teta je stalno ponavjala kako se on boji lampanja. Svoju dicu, Meru, Vinku i Tonča je stila spat na slamaricu. Na pod. A ja san se sklupčala u sredinu vele posteje. Između njih dvoje odraslih.
Opet je sparalo. I opet se streslo. Krupne kapje su tukle po krovu. Puno je bučalo i škrabalo. Barba je beštima cilo vrime. Za kurbu gudu, za pasju gudu, kad će ovo više fremat.
Svitlo o šterike je podrhtavalo i na drvene daske o zida bacalo grube sjene. Jadno je puno lampalo. Al mene ni bilo straj. Jedva san čekala kad će opet i opet sve strest jer se barba ni gasi. A meni se ni spalo. I bilo mi je drago da neko stalno govori. Teta mu je dobacivala da čini kuco. Da niko od njega ne može spat.
A onda je grunilo na najjače. Iz predsoblja su zacvilili moji rođaci, a barba se skočija iz posteje i zavika, benti pasa jarca, kurbu gudu, Marija, ti ležiš kako guda, nego te briga šta kuća kisne. Teta me pokrila krturon po glavi, pojubila i rekla, danu, srce, zaspi. Brzo će jutro.
I ja san zaspala. Ne znan koliko je posli bilo grubog vrimena i grubih riči. Teta je ujutro imala crvene oči. Barba me pomazija po glavi i reka, maci moj, nego je tebe straj.
U čikarama na trpezi pušija se čaj od mažurane. Svi smo dobili pola tvrdoga kolača. I umakali ga da omekša. Mi dica smo bili brbljavi. I spremni penjat se na velu smokvu i igrat ko će skupit više prndeja.
