MATIJEVIĆI I NERETVA
10.01.2011., ponedjeljak
NERETVANSKI ZLOČINCI ILI ŽRTVE POLITIKE?
|
Gledajući reakcije na uhićenje vukovarskog branitelja koji se našao na popisu traženih osoba koje Srbi terete za ratne zločine, odlučio sam se osvrnuti na dio dokumenata koje sam pribavio, a koji se tiču “osumnjičenih” osoba za ratne zločine nad Srbima na području Neretve (RH i BiH). Na pitanje koje ovih dana izaziva prijepore o tome da li postoji popis izvan onog službenog s 40 imena koje srpske vlasti traže za zločine nad Srbima, autor ovog članka Vam odgovorno tvrdi da postoji. No taj popis nije klasični službeni posebni popis s imenima Hrvata, već se radi o dokumentu kojeg su sastavljala “službena” i “neslužbena” tijela u Srbiji i Republici Srpskoj te ga s vremena na vrijeme dostavljaju raznim tijelima u Srbiji i Republici Srpskoj u obliku prijave za ratne zločine. To nije onaj popis koji je objavila beogradska novina “Politika”, već drugi popis koji dosada nije objavljen u medijima. Podaci o tim osobama se nalaze dijelom u srpskom dokumentu “Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava” iz Beograda pod nazivom “STRADANJA SRBA U LOGORU DRETELj 1992. GODINE”. Navedeni dokument je nastao 1998. godine prikupljanjem iskaza svjedoka – srba koji su dali svoja svjedočanstva i koja se nalaze pod brojevima u zagradama. Nitko od nadležnih institucija nije provjeravao navode iz tih srpskih dokumenata iako su hrvatske tajne službe i dio institucija nadležnih za kazneni progon raspolagale navedenim dokumentom. Ovo zato da bi se ispitala stvarna istina i s imena nevinih skinula ljaga, a stvarni zločinci kaznili. “S obzirom da postoje i drugi dokumenti koji, ako ih se usporedi s gore navedenim dokumentom, ukazuju na neke nelogičnosti, dole navedene osobe i nedjela za koja se teret, dakle treba uzeti s dozom opreza. Ovdje je najzanimljiviji izvadak iz dijela dokumenta navedenog “Komiteta” (cijeli dokument klikom na link) 4. Bijeliš Braslav, brat Bijeliš Zvonimira "Crvenkapice" Bio je jedan od "najaktivnijih i najbrutalnijih mučitelja Srba" (313/94-1, 314/94, 445/94-2, 856/95-7) 5. Bijeliš Zvonimir, zvani "Crvenkapica", iz Opuzena 5.1. "Bio je zver od čoveka" silovao svedoka 356/94-2; 5.2. Silovao Srpkinju 313/94-2; 5.3. "...Od stražara zločinaca u ovom logoru zapamtila sam "Crvenkapicu".." (660/95-4); 5.4. Stavljao Srbinu - logorašu imalin u usta od čega se umalo nije ugušio (231/95-2); 5.5. "Naročito se isticao u mučenju Srba - logoraša" (313/94-1); 5.6. Teško mučio svedoka M.S., stomatologa, rođenog 1930. godine, naređivao da ga drugi logoraš mora da udari 20 puta, da on udari drugog logoraša (penzionisanog milicionera), kada nije bio zadovoljan jačinom udarca ovog Srbina, iz sve snage ga je udario u predelu usta "da pokaže kako se to radi". Srbinu - logorašu Ž.R. gurao u usta zapaljenu cigaretu, gasio svedoku cigaretu na ruci i vratu i primoravao Srbe - logoraše na oralni seks pred drugima i da pevaju ustaške pesme (314/94); 5.7. Nemilosrdno tukao Srbe, muškarce i žene u zgradi bivše vojne ambulante u centru Mostara u koju su svedok i drugi Srbi bili privedeni pre odvođenja u logor Dretelj - tu se "naročito isticao", a to je činio i u kamionu koji je Srbe, buduće logoraše, prevozio u logor Dretelj. Naterao Srpkinju, profesora engleskog jezika i Srpkinju čiji je suprug bio u kamionu kojim su ih prevozili u Dretelj - da "izigravaju lezbejke"- jedna je morala da skine gaćice, a druga da je dodiruje po polnom organu, i ako bi se koja protivila, tukao je po glavi. (878/95-1); 5.8. Tukao Srbina S.S. rođenog 1972. godine. Udario ga nogom u predelu bubrega, a tukao pri tome "sve redom " (84/96-3); 5.9. Svakodnevno tukao Srbina S.B., jednom prilikom mu svećom zapalio bradu i brkove (38/96-8); 5.10. Srbina - logoraša mučio, tako što ga je izveo pred deset drugih logoraša, kojima je naredio da ga udare po deset puta, prvo nogom između nogu, zatim deset puta pesnicom u oko, po deset puta u nos i deset puta u zube, a razbio mu je i flašu o glavu (445/94-2); 5.11. Mučio Srbe - logoraše u logoru Dretelj (364/96-7); 59. Šešelj Željko 59.1. Silovao je Srpkinju 356/94-2 i 313/94-2; 59.2. Silovao je Srpkinju 313/94-2; 59.3. Bio je jedan od "najaktivnijih i najbrutalnijih mučitelja Srba" (313/94-1); 60. Šešelj Ivica Bio je jedan od "najaktivnijih i najbrutalnijih mučitelja Srba" (313/94-1). 61. Šešelj Luka iz Opuzena 61.1. Bio je jedan od "najaktivnijih i najbrutalnijih mučitelja Srba" (313/94-1); 61.2. Tukao je Srbina logoraša Ž.G., svaki put kada bi ga ugledao. Ovaj svedok nije imao objašnjenje zašto se Luka Šešelj baš "okomio" na njega (445/94-1). U dokumentu se između ostalog navodi niz osoba s područja Gabele, Čapljine, Ljubuškog i drugih okolnih mjesta. Valja napomenuti da se nekim osobama tog popisa čak i sudilo u inozemstvu. Tako je prije mjesec dana Mirsadu Repku (bivši pripadnik HOS-a kojeg se u više navrata navodi u tom dokumentu i nizu drugih dokumenata) Vrhovni sud Norveške ukinuo presudu suda u Norveškoj kojom je bio kažnjen s 4 i po godine zatvora po 13 točaka za zločine iz rata u logoru Dretelj. Presuda je ukinuta jer je Vrhovni sud zauzeo stav da se zakon o ratnim zločinima koji je stupio na snagu 2005. godine u skandinavskim zemljama ne može primijeniti na događaje iz 1992. godine. Pripadnik HOS-a Luka Šešelj (inače zvani i “Baran”) koji se spominje u dokumentu nije suđen za zločine, ali se trenutno nalazi u zatvoru jer je osuđen za mnogobrojna kaznena djela počinjena u Neretvi. Inače protiv Luke Šešelja je dosada podneseno oko stotinu kaznenih prijava za različita kaznena djela. U drugim srpskim dokumentima se također spominju neka imena s područja Metkovića, Gabele, Čapljine, iako je jasno da je dio osoba spomenut u dokumentu samo zbog svog položaja u hrvatskoj policiji ili vojsci u ratno vrijeme. Izvadak iz drugog dokumenta: KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora MESTO I VREME: Glušci kod Metkovića, april-avgust 1992. godine. KRATAK OPIS: Hrvatska vojska je 21. aprila 1992. godine opkolila i otvorila vatru na selo Glušci koje su naseljavali Srbi. Kako niko iz sela nije pružio otpor, ušli su u Glušce. Tom prilikom su svedoka i druge Srbe tukli. Od meštana sela su pokupili novac i zlato i oduzeli oružje za koje su Srbi imali dozvole, za šta nisu izdali nikakve potvrde. Svedok je na Đurđevdan, na svoju krsnu slavu, dobio poziv da se zajedno sa još 17 Srba iz njegovog sela javi u MUP u Metković. Kada su se odazvali na poziv, njih 18 je odvedeno u Split u Vojni sud. U zatvoru Vojnog suda su ostali do 17. jula. Svedok je nakon toga, 17. jula, sproveden u Okružni zatvor u Šibenik, gde je ostao do 13. avgusta 1992. godine. U ovim zatvorima je bio podvrgnut torturama. Prilikom dovođenja u zatvor u Splitu, morao je sat vremena da drži ruke uza zid, što je za svedoka bilo naporno, pa je izgubio svest. U logor u Kerestinec su odvedeni 13. avgusta. Odatle je 14. avgusta 1992. godine prebačen na razmenu u Nemetin kod Osijeka. Lekarska komisija je kod svedoka konstatovala invalidnost 50%, što predstavlja posledicu pretrpljenih tortura u logorima. INDICIJE O IZVRŠIOCU: 1. Miro Bajo, zapovednik MUP-a u Metkovi ću, 2. Vranješ, islednik u MUP-u u Metkoviću, 3. Tadić Joško, islednik u MUP-u u Metkoviću. KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima MESTO I VREME: Logor Dretelj, jul - avgust 1992. godine. KRATAK OPIS: Pedesetogodišnji penzioner iz Mostara je sa suprugom i sinom doveden u logor u Dretelj 10. jula 1992. godine. Pred istra žnim sudijom, on o boravku u logoru navodi sledeće: "... Kada smo dovedeni u logor u Dretelj, tu nas je sačekao Blaž Kraljević komandant svih snaga HOS-a sa svojih 10 pratilaca. Bili su u crnim uniformama na kojima su na levoj strani grudi imali slovo "U". Psovali su nam srbo-četničku majku i hteli su odmah da nas tuku, ali je Kraljević rakao da se od nas prvo uzmu lični podaci. Tu su odmah odvojili žene od muškaraca, tako da 17 dana ja nisam znao gde mi je žena, a ni žena nije znala gde smo ja i sin. Mi muškarci smo smešteni u jedan hangar koji je bio skladište bivše JNA i tu smo spavali na betonu bez ćebadi. U logoru smo doživeli nezapamćene muke. Isti dan kada smo došli, počeli su nas tući. To bi trajalo dok ne popadamo od batina, a tukli su nas svaki dan i svaku noć i kada bi prošli jednu noć bez batina, to bi bilo dobro. Na meni nije bilo nijednog dela tela gde nisam bio udaren. Obično bi nas tukli uveče, prozivajući jednog po jednog da dođemo na prozor, a zatim bi spolja udarali električnim palicama, šakama, drvenim motkama. Dolazile su i žene koje su nam palile obrve, kosu, dlake u nosu, pa bradu i brkove. Usecali su zatvorenicima slovo "U" na glavi, a kosu koju su nam sekli, morali smo pojesti. Ja sam bio jedan od tih koji sam jeo svoju kosu. Sećam se da je od žena posebno zlo bila Šuta Zerina. Video sam je kako gazi nogama po R. D. i udara ga nogama po polnim organima. Jednom prilikom od moga sina su tražili da na prizor za batinanje dovede S. S, jer se on nalazio u lošem zdravstvenom stanju. Moj sin je to odbio i sutradan su nas postrojili. Ja sam bio u stroju iza sina. U jednom momentu na njega je skočio Mahitan Ahmet i iščupao mu je pramen kose sa glave, a zatim su Mahitan, "Čikago" i "Grom", koji su bili stražari, nastavili da tuku mog sina. Krv mu je išla na svaku šupljinu. Udarali su ga nogama, šakama. Imao je i polomljena rebra, oštećene bubrege. U jednom momentu, ja sam obrisao sinu krv sa lica. Kada su oni to videli, nastavili su da tuku mene. Udario me je Mahitan Ahmet prvo nogama u desni bubreg tako da sam posle toga mokrio krv, a to mi se i danas dešava. Zatim su sva trojica nastavila da me tuku nogama, kundakom i puškom, tako da su mi tom prilikom slomili podkoleničnu kost desne noge, zglob desne noge iznad stopala, a tom prilikom su mi izbili i zube. Gasili su mi zapaljene cigarete na rukama. To su radili svi, a najviše Mahitan Ahmet i "Čikago". Jednom prilikom, nosnu kost mi je slomio Mahitan Ahmet kada me je udario čizmom u glavu. Jednog dana su mene i S. E. vozili u Dom zdravlja u Čapljinu - mene radi noge, a S. E. radi srca. "Čikago" je nama dvojici naredio, kada smo došli pred Dom zdravlja u Čapljini, da stojimo na stepenicama i da gledamo u sunce sa podignutim rukama u vis, a narodu, koji se tu zatekao, govorio je da smo mi četnici uhvaćeni na Podveležju. Ljudi koji su prolazili pored nas, verovali su mu i pljuvali su nas. U logoru su nas nagovorili da pevamo ustaške pesme, da lajemo, da ričemo. Gonili su nas da pasemo travu. Morali smo pozdravljati sa pozdravom "Za dom spremni!". To je stari ustaški pozdrav. Morali smo učiti katoličke molitve i predstavljati se kao Hrvati pravoslavne vere. U hangaru gde smo bili smešteni, nuždu smo vršili u jednu kantu i ujutru bi dolazili stražari i prozivali nekog iz hangara po nadimku, koje su oni davali svakom od nas, i taj bi morao da izađe i da nosi kantu iz hangara. Video sam da je jedan čovek koga su zvali "Pjevač" morao da pije tu morkaću i da jede izmet. To je morao da radi i S. S. Na to su ih naterali stražari Mahitan Ahmet, "Grom", "Čikago" i Šuta Zerina. Mog sina su naterali da on i B. B. iz Mostara jedan drugome sisaju polni organ. Ja sam to morao gledati. S. S. je u logoru prošao nezapamćene muke. Operisan je bez anestezije. Jednom prilikom je u hangar došla jedna grupa HOS-ovaca, koju više nisam viđao, sa Milićević Nedeljkom. Oni su pred svima nama u hangaru zabadali S. S. igle pod nokte. On je puštao bolne krike. Balaban Božo iz Mostara je ubijen u logoru, a tukli su ga Primorac Vinko, Zoran iz Konjica, Mahitan Ahmet, "Čikago" i Buljubašić, kao i Šuta Zerina. Kada je Balaban umro njega su postavili na jednu stolicu u hangaru onako mrtvog i ukočenog i mi smo svi morali da ga mrtvog udaramo. Stražar Milićević Nedeljko je terao A. S. da pojede staklenu čašu. Kada je on rekao da ne može, tada je Milićević svojim zubima izgrizao čašu, a zatim je ugrizao A. S. za nogu iznad kolena tako jako da mu je potekla krv, pa je iz svojih usta vadio i nabijao staklo u njegovu ranu. Moga sina naterali su da skače sa krova od hangara na beton, a to je moglo biti sa visine oko 5 m. Mom sinu su na prsa puštali vozilo, dok je on na tom vozilu menjao gumu, i pri tome govorili da je on ubio curicu u Mostaru. Međunarodni Crveni krst mene nikada nije evidentirao u Dretlju. Tamo je jednom prilikom dolazila televizijska ekipa iz Austrije i tada su nam naredili, pa smo morali, da obučemo uniforme JNA i govorili su da smo mi četnici i da su nas pohvatali u borbi. Hranu smo prve nedelje dobijali tri puta dnevno, a posle toga jedanput dnevno po parče hleba sa marmeladom i čajem, a dešavalo se da po 48 sati ne dobijemo od hrane ništa, samo po malo vode. Danas se zdravstveno osećam veoma loše. Desnom stranom tela pravim veoma bolne pokrete, jer mi je ključa kost bila slomljena i desno pleće polomljeno, a polomljena i desna noga. Operisao sam bruh, bubrezi su mi oslabili, psihički se loše osećam i veoma loše spavam, a sve je ovo posledica mog boravka u Dretlju ...". INDICIJE O IZVRŠIOCU: 1. Kraljević Blaž, zapovednik HOS-a za Hercegovinu, svakodnevno dolazio u logor u Dretelju, ubijen u njihovom međusobnom obračunu, 2. Makitan (ili Mahitan) Ahmet, zvani "Maks", 25 godina, musliman, iz Dubrave ili Ljubljanice kod Stoca, ranije radio kao konobar u Čapljini, 3. Repak Mirsad - Miro, zvani "Čikago", iz Stoca, pre rata harmonikaš, šef policije, glavni islednik HOS-a za Hercegovinu, sada treba da je u Kanadi, 4. Vuk Goran, zvani "Grom", 30 godina, visok, tanak, iz Varaždina, 5. Šuta Zerina, iz Dubrave, 6. Buljubašić Edin, iz Stoca, rođen 1971. godine u Zenici, bio poručnik bivše JNA, jedan od zapovednika u logoru, 7. Milićević Nedeljko, zvani "Šapa", iz Gabele, 8. Hranilović (ili Harambašić) Zoran, iz Zagreba, lekar - hirurg, visok 160 cm, 50-60 godina, sed, zatvorski lekar, 9. Bjeliš Zvonimir - Zvonko, zvani "Crvenkapa", iz Opuzena, 10. Primorac Vinko, iz Radišića kod Ljubuškog, poginuo 09.08.1992. godine. MESTO I VREME: Metković, logor u duvanskoj stanici, juna 1992. godine. KRATAK OPIS: Svedok je u ovom logoru, koji je bio pod kontrolom HV, ostao 10 dana. Tu su ga tukli svakoga dana na svaka dva-tri sata. Tukli su ga najviše rukama i nogama, i to po čitavom telu. Pored ostalog, dobio je i udarac u nogu iz koje mu je posle toga curila krv mesec dana. Iako je bio uhapšen u Mostaru, na području bivše Bosne i Hercegovine, gde je inače i rođen i gde je i radio, svedok je sa još 5 drugih Srba bio prebačen na područje Hrvatske u ovaj logor u Metkoviću. INDICIJE O IZVRŠIOCU: 1. Miho, šef policije, 2. "Šizo" zamenik šefa policije, 3. Lasić, iz Mostara, 4. "Tajson", 5. Luburić Damir, unuk Maksa Luburića - ratnog zločinca iz II svetskog rata, 6. Matić, major bivše JNA, ispitivao zarobljene Srbe. DOKAZ: 454/95-10. KVALIFIKACIJA DELA: Nehumano postupanje sa uhapšenicima - ratnim zarobljenicima MESTO I VREME: Gabela, logor u vojnom skladištu bivše JNA, jul - septembar 1993. godine. KRATAK OPIS: Logor u vojnom skladištu bivše JNA u Gabeli se nalazio ispod mesta Struge prema Gabeli. Svedok je bio u hangaru br. 3 koji je prozvan "zloglasnim". Ovaj logor je bio pod kontrolom HVO. U to vreme su u ovom logoru bili zatvoreni muslimani i svedok je bio jedini zatvoreni Srbin. U hangaru su spavali na golim daskama bez ćebadi, a hrana koju su dobijali jedanput dnevno, kako svedok navodi, bila je davana u tako malim količinama da je mesečno sledovanje koje su dobijali on sâm mogao da pojede za jedan obrok. Hleb su delili na 16 delova. Hrvati su u to vreme bili u neprijateljstvu sa muslimanima, koje su u ovom logoru bezobzirno tukli, pa su tako od posledica povreda umrli muslimani Hasić Luga i Elezović, star oko 60 godina. Zatvorenici u logoru su morali da pevaju ustaške pesme. INDICIJE O IZVRŠIOCU: 1. Previšić Boko, iz Praviša kod Hutova, upravnik logora, 2. Andrun Nikola, od oca Kare, iz Domanovića, zamenik upravnika logora, 3. Ramljak Jerko, komandir u logoru, 4. Šakota Tomo, auto-prevoznik iz Čitluka, starešina svih zatvora HVO na području Zapadne Hercegovine, 5. Muminagić Mirsad, starešina u logoru u Gabeli, sve do ubistva Elezovića kada je smenjen, 6. Rajič Marko, iz Klepaca, starešina hangara 3, 7. Ćemeraš Mile, iz Tasovčića, 8. Kraljević Šćepo, iz Gabele, 9. Bebek Tomislav, iz Gabele. DOKAZ: 454/95-14. Cilj ovog članka nije nikakvo kopanje po prošlosti jer ona nikad nije ni bila zakopana. Cilj članka je upozoriti da mnogobrojni dokumenti i popisi postoje i da su s njima bile upoznate i tajne službe, a i dio drugh institucija, ali se ništa nije učinilo da se nevine zaštiti, a krivce kazni. Zbog toga smo danas u situaciji da se zbog zaštite zločinaca sumnjiče i sude nevini. |
