marchelina
30.06.2009., utorak
Koliki mu je
|
Ćaći su su mi našli povišen šećer i doša je doma sa nekin aparatićen za mirit ga svako malo. Odma smo se stali kontreštavat ko će mu ga, i kako izmirit. Pratili smo upute i na prvo mirenje ćaća je ima šećer 60. Mater je krenila zvat hitnu pomoć ali brat je otkrija da smo nešto krivo radili pa smo je zaustavili i ponovili mirenje. Iz drugog puta je bija 6,5. Ćaća je bija zadovojan, odlučija se za taj rezultat i odma udrija po spizi, rasterećeno. Nama se to parilo ka sumnjivo niska vrijednost i tili smo ga opet bocnit ali je stari odbija surađivat, jer da će mu tribat transfuzija ne okanemo li se. Međutin, nama se ta nova društvena igra za cilu obitelj jako svidila i nismo mogli dočekat saznat koliki je kome. A kako je cukar genetska stvar, moglo se očekivat da će nas bar pola imat problem. Ćaća je reka da on nije dobija cukar od genetike, nego od stresa, i značajno je pogleda u mater. Ona je to ignorirala, i počela nan redom svima mirit. Bilo je baš zabavno, i onda je uletija susid. Mater ga je pitala da koliki je njemu i da oće li da mu ga izmiri. Njemu je bilo malo neugodno, al' se isto pofalija da ga fala bogu ima. Al' da on ne bi da mu ga ona miri. Mi smo svi skočili i stali ga uvjeravat da ako mu je velik boje da ga drži pod kontrolom. Pa smo krenili da ćemo mu ga izmirit. On se okrenija na peti i pobiga. Judi danas uopće ne držu do svog zdravja. |
28.06.2009., nedjelja
Kompilacija erotcko-nogometnih kontenplacija
|
Opet san se zajubila i prijatejice su mi rekle da ovi put ne smin zeznit stvar. To oće reć da triban skratit jezik, i fokusirat se na ženstvenost i bespomoćnost. To da skratin jezik, to mi se čini ka nemoguća misija, ali još teže mi je ono o ženstvenosti i bespomoćnosti. Kako izgledat krhko i ženstveno kad me Bog nagradija ovon dinaroidnom građom i stopalom broj 41?! Našta je, kvragu, mislija moj ćaća dok me pravija? Mater me znala tješit govoreć kako naprimjer skoro sve manekenke imaju nogu br. 41. Zaboravila žena da je od mene u životu moglo svašta ispast, samo ne manekenka. Mislin, imala san višak kila još ka embrio. A tek nać muškoga koji ti s takvin stopalon uopće može parirat!? Možda sportaši? Oni se znaju itnit i do 47. Al' oni imaju one svoje karantene uoči utakmica. A šta ako meni baš tad dođe? A on meni reče „Sorry, draga, karantena“? Oprostit ćete, al' meni to nije čovik. Ma, itnila bi mu one njegove cipelurine u glavu, pa makar više nikad ne našla ni cipele, ni muža! U svakon slučaju, uz sve druge savjete, dobila san i naputak da dotičnome moran tu i tamo poslat koju seksi sms poruku jer da je to način na koji se muškoga more najboje zavodit i zadržat neko vrime uz sebe. Navodno da su njima te šporkarije ka najdraže, poslin nogometa. Ja san joj rekla da se meni čini da je u današnje vrime nogomet po šporkarijama još i jači od seksa. Odbrusila mi je da se ja ne razumin u nogomet i da se držin dakle drugog im po redu najomiljenijeg terena, tj. kreveta. Tako san ja krenila smišljat i sklapat jednu spontanu sms zavodničku poruku. Pa hrabro sročin ono...“Želin te“. Do te san rečenice došla nakon brojnog premetanja tipa „Ja te želin“, „Želin te ja“, „Ja želin te“, „Želin te za popizdit“. Na kraju san izabrala ono „Želin te“. To mi nekako zvuči ka skroz ono obećavajuće, a opet otmjeno i decentno. Ka naprimjer kad rečeš „Idemo dalje“. Ka Šeron Stoun u Sirove strasti. Pošajen, i čekan reakciju, sva ustreptala. Čekan, dakle. I čekan. I ništa. I mislin se koji bi tupan moga ne odgovorit promptno na taku eksplicitnu poruku. Jedini mogući razlog bi moga bit da je nije ni primija. A ako nije, kome san je onda poslala? Nadan se da nisan materi ili onom tikvanu iz firme šta mu voda krene na usta čin me vidi a izgleda ka čovječja ribica, toliko je blid i tanak. Nakon par uri pošajen ovome iživcirano "Jes' ti primija poruku??" "Jesan, al san taman bija ruča, pa malo lega ubit oko", odgovori bez trunke grižnje savjesti objekt moje žudnje. Da me ko polija ladnon vodon, bilo bi mi lakše, nego ovo. Toliko o strastvenin i temperamentnin macho dalmatincima. O, da, jesu oni strastveni, ako ih uvatiš nakon šta su odradili obrednu fjaku. Drugi put se iden zajubit u Zagreb. Nać nekog normalnog, hiperaktivnog muškog pod streson. Kad smo kod macho muških, mali od prijatejice je neki dan kupija rebatinke na kojima ozada piše FOLLOW ME. Muž joj je poludija i jadnoga maloga satra da će sad svi pederi po gradu ić za njim. Njoj je bilo žaj maloga pa je napala muža da kako to njoj nije nikad upalilo s njim. A ima spavaćicu sa istin natpison. I da kad ona u istoimenoj spavaćici krene put spavaće sobe, značajno ga gledajući, on čini fintu da ne razumi njanci riči engleskog. On je njoj na to skresa da nije njegova kuća aerodrom i da neće on slijedit nikakve natpise. I da mu nakon dvajst godina braka nije dovojno par stranjskih slova na njenoj spavaćici da bi ga to diglo sa kauča. A ona njemu da ga više ne bi diglo ni da joj je spavaćica pokretni video zid sa porno uradcima. I eto ti svađe. Poslin, kad ga je nekako dovukla u spavaću sobu, on njoj da bi tribali ukjučit malo više mašte u te svoje bračne aktivnosti.. Prvo mu je tila reć da ona mašta itekako. Svaki put. O tome da se on šta prije skala s nje i pusti je gledat dvistašezdesetsedmi nastavak one lipe meksičke serije na hateveju. Ali je to, ka i svaka mudra žena, primučala, i rekla:“Aj.“ On onda predloži:“Aj zamisli naprimjer da nas dvoje nismo sad udvoje nego...utroje.“ Ona odma, ka i svaka praktična domaćica, pomisli kako bi joj to sigurno satralo ovi bračni krevet šta su ga jedva uspili uzest, na deset čekova, i još uvik ga otplaćuju. Ali opet primuči i spontano zamašta jednoga viskog, zgodnog, pridruženog člana. Pita je muž:“Jesi li?“ „Jesan“. On se užga automatski. „Pričaj, pričaj!!“ Ona, sanjivog pogleda, spremno počne opisivat trećeg aktera. „Vako: Visok je, viši od tebe bar za glavu...stasit, nako ki pravo muško, skroz drukčiji tip od tebe......crne kose, lipih očiju, na stomaku pločica do pločice...a zubi..mmm..“ Al' štaš ti vidit. Ovi poludija. Makne se od nje, i sumnjičavo je promotri. „Koji ti je to? Otkad se viđate? Jel' ga ja znan? Ha??“ Ona jadna zbunjeno:“Pa, kako koji? Jesi reka da ukjučin maštu? Pa to je taj, iz mašte, prvi put čovika vidin, majke mi!“ A on:“A jel'? Prvi put ga vidiš? Nisan mislija da zamisliš muškog, nego još jednu žensku! Kako ti ženska nije pala na pamet? Nego odma taj..kako se zove? Govori, kako se zove?!“ Od tada, kaže ona, maštaju u sebi, svako o svon poslu. Al' da in se likovi kojin slučajen sretnu u mašti, nastala bi poprilična gužva u posteji... Slušan ja te priče, i skoro mi dođe milo šta san se rastavila. Rastavjene žene se dile na 3 grupe. Prve su one neizlječive romantičarke šta se nakon rastave jedva čekaju opet zaje..zavezat. Druga grupa su one šta više ne žele bit niti suside ičemu šta izgleda, hrani se i glasa ka muško, a treća grupa sam ja. Ja bi, naime, isto opet dilila s nekim dobro i zlo, ali samo par uri misečno, kad ono baš ne znan di ću sa sobon. Uostalon, kad se rastaviš, više nema dobro i zlo, ostane samo dobro, a zlo se u principu vrati svojoj materi. Šta se tiče nogometa, svatila san da je muškima najvažnije dat gol. Zato se kaže da su oni stalno u balunu. Ali nije istina da od njih za vrime nogometnih prvenstava nema ništa. Pametna žena će baš tada iz njih izvuć najviše. Jer bi svaki muški da SVE na svitu samo da ga se za vrime prvenstva pusti na miru i da mu se ne ronja i ne grinta oko ušiju. (Za one koji nisu iz moga govornog područja: Grintanje je kad ti skoči živac a nisi popizdija. Ronjanje je kad si popizdija al' ti nije skočija živac.) Vrime nogometnog prvenstva je vrime kad žena može obnovit garderobu, prominit namještaj u kužini i pločice u banju. A i poć malo u štetu, ako joj se ukaže zgodna prilika. Dobro, u vrime prvenstva sve zgodne prilike side isprid televizije, u stanju potpune hipnoze, al' nikad se ne zna. Dakle, dovoljno je 5 minuti prije početka važne utakmice, a svaka je važna, reć "Dušo, daj ijadu kuna da sredin neke posliće, da te poslin ne prikidan kad počne utakmica". I onda lipo u šoping. Kako se bliži finale, i napetost raste, komotno moš povećavat iznos. Kojeg će on vadit iz džepa ne skidajući pogled s ekrana, nestrpljivo čekajuć da tekma počne, a ti nestaneš. A na sam dan finala moš mrtvoladno iznit i njega, i televiziju, i kauč zajedno sa grickalicama i pivon iz kuće. Ne bi ni trznija. Samo moraš organizirat neku priju da paralelno iznosi televiziju dok ti guraš kauč. I još ga moreš, prije potpune deložacije, bezobrazno priupitat "Dušo, jel' tako da ja kuvan bolje od tvoje matere? I jel' tako da si me u ovih dvajst godina bar jeanput privarija? A?" Onako zabuljen u utakmicu, rastreseno bi ti prizna sve, i ono šta nije napravija, bidan.. Tako ja mozgan i mozgan o muško ženskin odnosima i sve mi se čini da je sve u svemu u životu boje bit muško, nego žensko. Evo naprimjer, u slučaju smrti bračnog partnera. Udovca svi uglas žale, i to ne zato šta je žena umrla, nego šta je on osta sam. I odma se svi razlete nać mu sljedeću, jer da kako će čovik bez žene. Međutin, kad žena ostane udovica, e, onda opet niko ne žali nju, nego njega bidnoga šta je partija. I ako udovici slučajno padne na pamet nać nekoga da ne samuje ostatak života, ne samo šta neće naić na podršku, nego će je još ogovarat komplet njegov, i njezin rod. I govorit će o njoj da je obična šupjača, da se ovi bidan nije još ni oladija, a ona već traži drugoga! Nema veze šta je ovi umra prije 15 godina i ne da se oladija nego je mrtav ladan po cilomen tilu. Muški, dakle, i mrtvi imaju više judskih prava, tojest kad umru, tri se puta sporije ladu nego mi žene, a ako ostanu, duplo su življi od nas. I oprašta in se i kad idu u štetu, jer da oni imaju veće potribe za seksom od nas. Aj dobro, nek to i je tako. Ali mi onda nije jasno, ako žene nemaju istu potribu ka i muški, s kojin ženama onda oni to radu?!? |
27.06.2009., subota
Pomozimo prijateljskoj županiji
|
"Koncertna dvorana Vatroslava Lisinskog i službeno je zatvorila svoja vrata. U tijeku je sanacija ventilacijskog sustava u kojem je pronađen kancerogeni azbest. Već su otkazana tri koncerta koja su se u Lisinskom trebala održati u listopadu. Novih neće biti do sredine prosinca." Izvor: Net.hr Predlažen Solinjanima i Kaštelanima da pomognu u sanaciji Koncertne dvorane Vatroslava Lisinskog, situacija je ozbiljna, već su otkazana tri koncerta, Bandić je očajan. Pomoć realizirati tako da se za sanaciju ventilacijskog sustava dvorane u Zagrebu pošaje ovaj ovdi naš azbest iz tvornice Salonita, za kojega je naime utvrđeno da nije opasan. Dobro je činiti dobro! |
Ako
|
Ako se to uvijek događa po noći lepet krila na prozoru mekan je zvuk a plaši Želim samo nanizati nevidljive riječi da ih čitate a ne vidite da ih vidite a ne prepoznajete da vas taknu ali ne dopuste blizu Pokušat ću ovako: tama, šum, kiša i ja. |
26.06.2009., petak
Žena je ženi vuk?
|
Sjećam se kad je onu pametnicu Murphy Brown, mlađa kolegica, koja je uskoro treba roditi, priupitala o iskustvu rađanja, i zamolila je da joj opiše kakav je to osjećaj. Dobra, stara, cinična Murphy joj odgovori: - Hm? Kakav je osjećaj? Pa, recimo, otprilike ko da pokušavaš iz automobila izaći kroz auspuh! Da sam ovu epizodu gledala prije vlastitog porođajnog iskustva, možda bi bila dvaput promislila prije nego što bi se u isto upustila. A ovako, imala sam priliku i osobno se uvjeriti u istinitost Murphyne tvrdnje. Žena nije ništa karikirala, ako se mene pita. Neke žene relativno lako prođu kroz sve to, trudovi budu doduše bolni ali kratko traju, i porod uslijedi prije nego što uspiju požaliti odluku o produžavanju vrste. Moja malenkost, međutim, ne da nije ostala pošteđena najgorih porođajnih muka, nego sam jedva živu glavu izvukla, i tijekom trajanja trudova ne samo da sam požalila što se odlučih reproducirati, nego i što sam se uopće rodila ko žensko, i to ne bilo kakvo žensko,nego balkansko žensko. Sad mi u sjećanje dolazi i jedna moja prijateljica koja se udala i prvo dijete rodila u Holandiji. Pričala mi žena kako je to tamo kod njih. Doktori te maze i paze, pa te tješe, pa kad ti dođe vrištati od bola, doktor te nježno pogladi po čelu potičući te: - Vrištite, samo vrištite, bit će vam lakše... Prva stvar koju sam ja uočila nakon što su me smjestili u predrađaonu splitskog rodilišta, bila je da se sve žene trude ne vrištati. Ko da su na ulasku u rodilište potpisale nekakvi zavjet o nevrištanju. E sad, koliko je normalno da se ne vrišti kad su porođajni bolovi u pitanju, ostavljam svakome da prosudi sam. Mi i inače živimo na prostorima nevrištanja, neplakanja, nesvega. Mislim da je sve počelo sa onim Radom Končarom, umjesto da plače i jadikuje, on se na vlastitom strijeljanju junači , razdire košulju i viče „Pucajte u prsa, kukavice!“. Ja se u rodilištu nisam imala namjeru junačit, nego odvrištat pošteno i temeljito svaki božji trud, ali sam se predomislila, i nisam ni glasa pustila. Ni-ti-gla-sa. A zašto? Iz čistog dišpeta. Što bi Rade rekao, milost ne tražim, niti bih vam je dala! Tako sam, ne svojom krivnjom, ušla u anale splitskog rodilišta kao izuzetno hrabra i nevrišteća rodilja. Na dišpet me potakla nevjerojatna bešćutnost medicinskih sestara i njihov, blago rečeno, osebujan način komunikacije sa ženama u najvećim fizičkim patnjama. Pri tom su , primjetih, neke fraze bile omiljene i ponavljale su ih svakoj novoj mučenici, tonom kojeg se ne bi posramio ni neki Hitlerov šef konc logora. Navodim samo neke od meni nezaboravnih: „Šta se dereš koju gospu?? Dok si se jebavala nisi vrištala, ha???“ (Znam, zvuči grozno, ali ja BILA tamo, ja ČULA) Šokirala sam se čuvši ovo, i zamalo sam toj čudovišnoj medicinskoj sestri (moje poštovanje i isprika časnim iznimkama), za vrat skočila, ali nisam mogla jer sam bila spojena nekim žicama za neke aparate. Osim što je vrijeđala, još je bila i neinformirana, jer, kol'ko ja znam, neke žene vrište i kad se..jel'te. Pa još: „A šta je, šta se kriviš, oli misliš da si prva šta rađa, a? Aj umukni, kravo.“ Više od samog sadržaja, vrijeđao je ton u njihovim glasovima. Nešto tako cinično, posprdno i vrijeđajuće nisam nikada do tada u svom životu čula. A ono što me najviše od svega pogađalo, bila je činjenica da su takve riječi izgovarale žene, koje su i same prošle porod, koje su, mislila sam, trebale valjda baš zbog toga biti senzibilnije na patnje drugih žena, kao, mi smo jedno veliko sestrinstvo, ženska solidarnost, ovo ono.... Ma jok. Dapače, vrlo brzo nakon ulaska u rodilište, svaka žena bi se počela sramiti što je uopće trudna, i što je do tog stanja došla metodom koja je u toj bolnici očito bila predmet ismijavanja, naime, vođenjem ljubavi sa vlastitim joj bračnim partnerom. Obraćale su nam se kao da smo prostitutke koje zbog svog nemoralnog načina života ne zaslužuju niti postati majke, niti biti tretirane kao ljudska bića u trenucima neosporive fizičke patnje. Zbog svega navedenog, ja sam, usprkos kompliciranom tijeku porođaja koji je umalo kobno završio i po mene i po dijete, stisla zube i nisam im dala ni gušta, ni povoda da me vrijeđaju i ponižavaju. Prošlo je 16g od tada, od tog mog prvog i jedinog porođajnog iskustva, ali ja sam se tada bila zaklela na dvije stvari: prvo, da više nikada, barem ne dobrovoljno, neću nogom stupiti na taj odjel, a drugo, da ću kad tad opisati i napisati sve što sam tamo doživjela. Ok, ja sam i inače poprilično osjetljiv stvor, i u principu imam jako nizak prag boli (fizičke i duhovne), ali ne treba čovjek biti bolesno osjetljiv da bi ga ovakve situacije ponizile i traumatizirale. Ono što mi je zanimljivo je to da većina žena priča kako su tijekom bolnih trudova zamrzile muški rod. Jer kao, da nije muškarca, one ne bi doživjele tu patnju rađanja. Za razliku od njih, ja sam u rodilištu „zamrzila“ žene. Čemu mrziti muški rod? Pa, sasvim je prirodno da ti muškarac napravi dijete, zar ne? I sasvim je prirodno proći porođajne patnje i bol. Ali ono što nije prirodno, to je da te druga neka žena zbog te činjenice ismijava i ponižava. I to baš ona žena koja bi, barem po profesionalnom pozivu, trebala biti ta koja će ti olakšati. Da se razumijemo, ja tamo nisam očekivala nikakav specijalni tretman, samo da me se tretira kao ljudsko biće, i da me se ne vrijeđa i ne ponižava. No, s obzirom na kakvim prostorima živimo, valjda je takvo očekivanje na razini očekivanja „specijalnog tretmana“. Za kraj, iskustvo jedne moje prijateljice, koja je nosila- trojke. Doktor koji joj je radio ultrazvuk, vidjevši da dotična nosi trojke, nije vjerovao da je zatrudnila prirodnim putem, jer si je utuvio u glavu da trojke , četvorke petorke i ostale ojke i orke mogu nastati samo umjetnim začećem, pa upita: - Hm...Di ste vi išli na oplodnju? - Ovaj...- ona će, s malom nelagodom u glasu – Na Marjan! p.s. Preporuka: "Vjera i život" by Danica Cvorović |
25.06.2009., četvrtak
Hitna ponoć
|
E. Jeanput davno, davno, daaaavnooo, iza sedam brda i sed..ne, ček, kriva bajka, isponova ću. Jeanput ne tako davno, točnije, sinoć, bila sam zeru tužnjikava. Ne, isponova. Jeanput ne tako davno, točnije sinoć, nisan bila baš ekstatično zadovojna svojin postojanjem iz raznoraznih razloga koje vam neću reć jer šta vi morate sve znat bogati. Da stvar bude još gora, vrime je bilo tmurno, i grmilo je, a ja se užasavan grmljavine. Znan, infantilno je bojat se grmljavine u mojin godinama (36 ipo, op.a.khm.), i to najčešće rješavan tako da se suočin sa mojim strahom jerbo san čula da je to najboji način. A suočavan se tako šta se sakrijen ispod dekice i zagrlin svoju plišanu žirafu. E, i obučen čiste mudante, jer bilo bi nezgodno da me smrt zatekne nespremnu. Aj aj nemojte se smijat, mogu se kladit da bar pola vas ovdi spava sa nekin beživotnin niškoristi plišanin stvorom u krevetu, ili sa nekin s kim ste već dugo u vezi oli braku, a to ti dođe na isto.  Nekako san osjećala da mi san neće doć na oči, i poželila san da iman neku prijatejicu koja bi naprimjerice došla i pustila da joj se onako ženski izjadam. Mislin, bolje to nego slušat ponoćne vijesti di se Sanader nešto uvriđeno obraća europckoj zajednici, a između vijesti piče borbeno-domoljubne-narodnooslobodilačke-po šumama i gorama od stoljeća sedmog-pisme jerbo je neki ka praznik, irudati, cili život slušan borbene i oslobodilačke, ispaliću na živce. Pa onda još i one neke spustit- će -se -gusta -magla pisme a kad se po tin šumama i gorama spusti magla vidljivost drastično ode u kurac pa čovik ne raspoznaje onoga šta jaše na čelu kolone i dobije sasma krivi da ne rečen bogohulni utisak da na čelu kolone stalno jaše jedan te isti čovik. Zato ja molin boga da se magla raziđe u miru da ne bi počeli pucat nasumično jedni u druge pa ti se u toj zbrci dogodi da oćeš naprimjer upucat nekoga zato šta je bija u mrskoj ti partiji a da nema magle vidija bi da ste ti i taj bili da prostiš u istoj partiji i da u biti pucaš u svog jel'te dojučerašnjeg partijskog druga, ili još gore, oćeš upucat onoga nekoga šta je liza oltare a da nema magle vidija bi da je to onaj isti sa kojin ćeš sutra zajedno lizat oltare. I ko u nekoj priči u kojoj želje postaju stvarnost, baš tad me nazove moja prijatejica. I dođe, jer je osjetila da san u emošnl dizastr stanju. Ona to uvik ispravno osjeti. Naime, čim vidi da na blogu krenen sa poezijom, koju ona iskreno prezire cijelim žarom srca svog, odma se zabrine za mene. I donese bocu nekog pića. Pa smo tako pijuckale i laprdale do zore. Doduše, nisan se uspila izjadat kako bog zapovida jer dotična je jedina žena u Splitu koja more pričat više od mene. Ali je isto tako vajda jedina koja ne trza na moje melodramatske ispade, i od svake moje tragedije napravi komediju. Nakon njenih obrada mojih nedaća, te nedaće postanu humoreske. Skoro čovik postane sritan šta je nesritan. Jeanput davno, dakle, čula san da ti je pravi prijatej onaj koga možeš nazvat i u ponoć ako ti zatriba. Bogami, istina. Imate li vi nekoga koga morete nazvat u ponoć? Osim hitne pomoći? I da, aj priznajte, žirafa ili medo?  |
24.06.2009., srijeda
Bosa
|
Poneki pogled te okrzne u prolazu poneseš ga sa sobom spremiš ga u torbicu za crne dane kada te nitko neće gledati kao kraljicu Poneki pogled ti ostane na obrazu u tvom osmijehu je razgolio djevojčicu Odšaptala si proljeće lijepom strancu na pločniku osjetila drhtaj na potiljku Dvije sekunde u odsjaju zjenice trajale su duže nego sve tvoje veličanstvene ljubavne sapunice. Cijelim putem tajiš da bi htjela potrčati bosa Da ne želiš u stvari da te itko prati jedino možda tvoja u divlji barjak slobode zapletena kosa. |
23.06.2009., utorak
Nije govno nego...
|
Eno kaže Kerum da ovo u Splitu nije nikakva koalicija sa hadezejon nego...ostatak nisan razumila, a to znači da je već posta pravi političar, majkumu. Ribarsko gorivo, takozvani "plavi dizel" je opet poskupija, tako da moremo očekivat da će uskoro i ribari zaprašit put metropole prosvjedovat, zajedno sa radnicima Željezare Split, koji prosvjeduju jer imaju sve dokaze, crno na bilo, da se radi o još jednoj privatizacijskoj prevari i pljački. Iskreno se nadam da će gospoda iz 'rvackog fonda za privatizaciju imat razumijevanja za radničke probleme, tojest bar oni djelatnici fonda koji (još) nisu u zatvoru. Seljaci, radnici, ribari, štono bi rekla moja mater, skuplja se kritična masa. Kad smo kod kritične mase, sve normalne žene se udebljaju zimi, a ja se počnem debljat liti, zbog pomidora. Evo dok ovo pišen, na špakeru se krčka šalša, a šalša je spiza zbog koje moja masa postane kritična svako božje lito i to mi je još gora ovisnost od cigareta. Ajme kad ono skuvaš manistru pa je zaliješ sa šalšon, judi moji lipote. Koji seks. Ja san inače ateista, ali svaki put kad zagrizen pomidoru, pomislin da tako nešto dobro nije moglo samo od sebe nastat, morala je tu imat svoje prste neka viša sila, neki savršeni Um. Neki kažu da pomidore u stvari nisu povrće, nego voće, i to rajsko, a ja u to virujen. Da san ja onomad bila u Rajskome vrtu sa onin klipanom Adamom, svit bi bija spašen jer ja ne bi ni trznila na jabuku. Ali na pomidoru bi, tako mi svih sedan smrtnih grijehova. Mljac. Amen. |
22.06.2009., ponedjeljak
U poznatom zadarskom kafiću, vanjske stolove rezervirali samo za pušače !
|
Evo i link, ako ne virujete! Eto ti ga đavle, opet će se zakuvat. Sad će bidni nepušači morat sidit sami samcati unutra, a pušači će in se beljit sa terasa. I onda će se jopet situacija izokrenit, tj. nepušači će opet bit ugroženi zbog pušača koji će svi sidit na terasama i kliberit in se dok oni budu čamili u praznin interijerima ugostitejskih objekata i subjekata i onda će opet oni bit juti na pušače pa će vlada donit uredbu o ukidanju terasa nakon čega bi pušači mogli tužit vladu sudu za judska prava u Briselu a bogami i onome u Haaaaagu jerbo ako nepušači pokušaju sad potirat pušače sa terasa ondak će to bit ka neko nehumano preseljenje iako vlada će sigurno bit na strani nepušača jerbo oni zastupaju zdravi život i ne umiru od pušenja ka pušači nego od drugih bolesti koje ne spadaju pod kazneno djelo naprimjer od neseksanja od stresa od jogginga i od starosti i ondak kad vlada ukine terase onda niko neće smit imat terasu a bogami ni balkon na kući i po gradu će ić policijska patrola tojest patrolska policija ili ne znan kako se to kaže u svakon slučaju neka inspekcija sa pilama i odpilat će sve balkone i terase nećete vi nama majci nigdi pušit.  |
Po tres!
|
Kako mi se jučer stolica zaklimala kad san sila isprid konpjutora! Kvragu, pomislila san, morat ću stvarno smršavit, kadli ondak svatin da mi se ne klima stolica, nego cili stan! Onda san pomislila kako su ovi podstanarski stanovi stvarno sramotno slabo održavani, sidneš na stolicu i cili stan se drma! Tako san punih po ure bila ogorčena i ispunjena pravednin gnjevom na stanodavce dok nisan na radiju čula da je bija potres. E, kad san to čula, izletila san iz stana u garažu jerbo san čula da drugi potres obično nastupi 20 minuti poslin prvog. U bijegu san sa sobon ponila samo najnužnije, mobitel, duvan, šifru za ulaženje u blog editor i svoj sritni zeleni upaljač. Tako stojin ja isprid zgrade i pušin i naiđe susid i pita me da jel' čekan nekoga? Ja govorin da je, da čekan potres. Na to će on: A kad ste se dogovorili? |
20.06.2009., subota
Satralo me
|
A judi moji, kriza je, teška vrimena, pa san zbog trenutne ...blago rečeno komplicirane situacije sa poslom, odlučila nać štagod posla priko sezone. I tako jutros završih u jednoj od splitskih marina, angažirana od strane agencije za čišćenje jahti. Mislila san, neš ti posla, neš ti očistit malo brodića, dođeš, maneš krpom dva tri đira, i bog te veselija. Dovelo me dakle na jednu oveću jahtu, dalo mi dvi ijade sredstava za čišćenje, krpe, i usisavač. Meni bilo smišno to sa usisivačem, mislin, usisavati brod?? Aj dobro, krenila ja veselo zviždućući. (Ovo lažen, ne znan zviždukat). Dođe šefica, i kaže, pokazat ću ti kako se čisti kupatilo. Vidiš ovaj botun ovdi? E, to ti je za pumpu. Kad ga pritisneš u livu stranu, onda pumpa pumpaje vodu. Kad ga pritisneš na desnu, onda ispunpaje. Jasno? Jasno, dašta neg jasno, kažen ja, neš ti filozofije. I ponavjan u sebi: Pritisneš livo, pumpa ispunpaje, pritisneš desno, pumpa pumpaje. Krenila ja tako čistit kupatilo, a punpa sve radi obrnuto. Nakon po ure nisan više imala niti blagu predožbu o tome kad pumpa punpaje a kad ispunpaje, zbog čega bi tek očišćeni pod kupatila zalila šporka voda jer je voda dolazila umisto da ode, i obratno, pa bi taman oprani pod morala ponovo prat i tako jedno sat vrimena. Šta san se ja više trudila i znojila i čistila, kupatilo je sve gore izgledalo. Onda su me uputili da operen one smišne male prozorćiće na kabinama jahtice. A neš ti, mislin ja opet. Mali malecki prozorčići, to ću oprat čas posla. Je vraga. Naime, prozorčići se na brodovima tj. jahtama nalaze najčešće iznad kreveta, a krevet nisko ispod palube, pa se za oprat te prozore moraš uvuć na krevet i doslovno leć da bi tako iz ležećeg položaja uspija oprat prozore kako triba. Ja se dakle uvukla, ispružila, a kako je more lagano valjalo, ja skoro zaspala, razmišljajući kako je lipo bit bogat pa unajmljivat vakve lipe jahte. Iz dremeža me trgnija val ladne vode, neko je pra palubu a ja zaboravila da triba zatvorit prozore, pa zalilo i mene i krevet. Onda su me uputili da sredin kužinu. U kužini je sve nekako ..zakačeno, svi suđi i to sve, da ne bi letilo po kužini kad je more valovito. Pa onda suđe ne moreš normalno slagat nego sve nešto moraš zakačit za nešto, a kako ja iman dvi live ruke i povremenih problema sa koordinacijon rada ruku i mozga, poslagala san suđe tako da je bilo nemoguće bilo šta nać, zaminila mista čašama i šalicama, pijatima i posudama za voće, zakačila sve za krive držače, ukratko, nakon mog čišćenja ta jahta je postala nemoguća za življenje i boravljenje, a broj turista se smanjija za 50 %. Šefica me je nekako mrko gledala, ka da je dobila morsku bolest, i rekla mi je da inače sređivanje jednog takvog broda traje najviše sat ipo, i da je ovo prvi put da je trajalo 4 sata, a sa tako katastrofalnin učinkom. Mislin da neću više pokušavat zaradit za život na vako mukotrpone načine, nego ću se bogato udat. Moliću sve ponude transparentno iznit u komentarima ispod teksta. Iden se onesvistit. |
18.06.2009., četvrtak
Brodovi su isti ka i judi
|
Zamisli da imaš 50 godina. Zamisli da si proveja svoj radni vijek crnčeći, liti i zimi, na visokim temeperaturama, u uvjetima rada koji zahtijevaju i snagu, i volju, i hrabrost, i upornost. Gradija si nešto, bilo ti je teško, ali to je bija tvoj život. Ni puno bolji, ni puno gori od života većine tvojih poznanika. Ali tebe je razlikovalo ono nešto, jer ti si gradija..brodove. Kad čovik gradi brod, on zna da sudjeluje u stvaranju...lipote. Puno znoja, truda i muke, za dočekat onaj dan kad će lipota bit porinuta. Pa dođu uzvanici, i šefovi i direktori, pa i gradonačelnici. Snimaju kamere, a u prvom planu su najčešće oni koji brod ne bi znali ni nacrtat, a kamoli ga izgradit. Gradeći brod, čovik u njega ugradi dil sebe i svoje duše. Eto, zato brodovi mogu plovit. Jer ih morem nose duše onih koji su ih gradili. I dođe to porinuće, i svi važni su tu, a ti, ti koji si ga gradija, stojiš u nekome nevažnome kantunu i gledaš kako glamurozna svita slavi porinuće. Tebe niko ne snima, ali tebe nije ni briga. Ti znaš da brod zna. Kada otplovi, ispratit ćeš ga umornim pogledom i izmoliti svoju osobnu molitvu za mirno more, a zatim ćeš se vratiti na svoje radno misto i graditi drugi brod. Ništa više ti i ne tražiš od života. Samo neka te puste graditi brodove, i neka od toga možeš živit. Tvoje potribe su male, radničke, skromne. Nediljom malo duže odspavat, dici platit škole, ženi dat za režije,i da se nađe koji dobar bokun na stolu, bar nediljom, i ti zadovoljan. Zadovoljan a i sritan šta tvojih ruku djela sad gordo plove raznim morima. Mali čovik radi velike brodove. Zato brodovi imaju dušu, i zato plove. Kada dođe onaj sivi dan, netko će doć i procijenit da su cili tvoj trud, muka i znoj vridili jednu kunu. Jednu, jednu kunu. Jedna kuna za sva veličanstvena porinuća. Za sve ozljede na radu. Za sve snove maloga čovika. Eto vidiš, mali čoviče, koliko koštaju tvoji snovi. Jednu jedinu kunu. Došle su ptice grabljivice i svojim panđama ostavile friž. Na brodu. Friž na tvojoj duši, i na duši ovoga grada. Najviše šta možeš očekivat je nekoliko emisija na radio Splitu di će Jadran Marinković, naš morski čovik šta je uvik ima rič za tebe, pokušat nešto reć i napravit, a opet, mora ostat profesionalan, jer bude li reka sve šta misli, moga bi i on sutra sa tobom na zavod za zapošljavanje. Prije godinu dana ugasija se jedan Feral. Prejako je svitlija, bolile oči. Da se nije ugasija, mali čoviče, sad bi neko bar o tebi pisa. Raskrinka bi kurvine sinove onako temeljito i kirurški precizno kako je samo on to zna. Reka bi nam taj Feral ko tu koga prodaje i za kakve pare. Reka bi nam u koji tačno džep će otić ta jedna kuna. Cili život za jednu kunu. I trud, i muka, i vira. Brodovi za jednu kunu. Sve, sve za jednu kunu. Proplakat će i brodovi. Jer, brodovi su isti ka i judi. Za suzu daju suze dvi... Evo došli na red i škverovi zato boje da si mi krepa sivče da ne vidiš na šta nan danas životi liče. Prodat ćedu nan i škver i more, i luku prodaju, i cere se kurvini sinovi prodajući našu lipotu i našu muku. I boje da si nan krepa sivče pogledaj, pogledaj na šta nan životi liče Prodaju nam otoke, i masline i škoje tako ćemo, kažu, u europe tako će nan, kažu, biti puno boje. Jerbo kad sve prodamo kad sve molamo više nećemo imat šta izgubit ni za čime plakat, ni o čemu pivat samo će na dnu ove duše jedna vruća suza tinjat. |
17.06.2009., srijeda
Khm
|
Referendusko pitanje za Danicu Cvorović: Danice, šta misliš o Kerumovom kokolavanj..ups, koaliranju sa hadezejon? :D |
Opsasa, evo ti ga na i stojin na kantunu, glava u balunu
|
Provela san nekoliko dana na otoku kupajući se onako, za svoju dušu, i guštala san ka prase u...u puno vode. Tamo se zatekla i moja nećakinja, jedno lipo smišno stvorenje od 16 godina, najstarije dite onoga moga ćaknutoga brata. Svaki put kad se nas dvi vidimo, ona mi se itne oko vrata, zagrli me jako i tako ostane nekoliko sekunda, pa uzvikne:“Teto!“. Ja se na to „TETO!“ osjećan ka da san upravo dobila neki orden časti, buden cila ponosna ka da san spasila državni proračun ili tako nešto znamenito i neizvodljivo. Malo smo plivale i izvodile kerefeke u moru, a plivajući smo malo i ćakulale, kako već ćakulaju tete sa nećakinjama. Dotična nećakinja inače nosi onaj aparatić za ispravljanje zubi, i ja se nikako ne mogu naviknit na taj njen izgled, kad se nasmije a umisto zubi bljesne žica, to me skoro pa traumatizira. Pa san tako, gledajući to čudo na njenim zubima svašta vrtila po glavi, i onda mi padne na pamet jedno važno pitanje. - Jel', a reci ti meni...kako se možeš jubit sa tin aparatićen na zubima..? Ona me pogleda zatečeno, pa slegne ramenima: - O, ništa ti to ne smeta, isto je ka i da neman aparatić... Dignen obrve upitno i značajno. Ona se siti da se izletila, pa će brže bolje: - Mislin, ja se inače ne jubin, znaš.... Dignen obrve još naglašenije, a ona, postavši svjesna da san je navukla, najednom prasne u smijeh, crveneći se, onako kako se crvenimo samo kad nam je šesnajst... Smijale smo se i kliberile cili dan, ka dva curetka kad znaju neku tajnu koju ne zna nitko osim njih, a ja sam pomislila, Bože, lipo li je biti teta, a opet, lako je mojoj nećakinji sa ovakvom tetom. Naime, moje tete, kojih sam imala, i imam još uvik, tri (3!), su bile malo staromodnije i malo, tojest poprilično konzervativne, ka neke stroge tete iz osamnajstog stoljeća, i sva srića da san se na vrime iščupala iz njihovoga gvozdenog moralnog stiska, inače bi bila još zbunjenija nego šta već jesan... Sićan se, imala sam valjda oko 10 godina, sa starcima sam bila na nekom vinčanju u zaleđu Šibenika. Bilo je puno svita, puno ića, pića, i pisme, kako to već biva na vinčanjima, a kroz cilu večer se provlačila jedna pisma čiji mi je refren osta u ušima još dugo nakon šta smo napustili poprište slavlja, a iša je ovako nekako:“Opsa-sa, evo ti ga na!“. Eto, od cile pisme, moje desetogodišnje uši su memorirale baš taj refren, i ja san ga pivuckala drmusajući se pospano u autu na povratku kući, i nakon šta san ušla u kuću, i, avaj, ulazeći u sobu moje najstarije tete, obiteljske „stare cure“. Upadnen ja dakle u njenu sobu sva nehajna i vesela i odma sa vrata zapivan joj:“OPSASA, EVO TI GA NA!“, a teta mi zvekne šamarčinu onako u letu, za dobrodošlicu, da san skoro odletila u drugi kraj sobe! Uvatin se rukon za užareni obraz koji je bridija od siline udarca, a ona će meni prijekorno: - Sram te bilo! Zaprepaštena i incukana zurila san u nju, ne svaćajući uopće zašto san dobila šamarčinu. - Ali..ali..teto, ali zašto?? - Šut'!!! Da te nisan čula! Sramoto! Još pitaš zašto?? Oš da ti prisvirin još jednu? A?? To je jedan od onih šamara koje čovik zapanti za cili život, ne zbog boli, nego zbog neshvaćanja povoda tom šamaru. Dugo godina poslije, naravno, shvatila san, ali i dan danas, kad negdi čujen taj stih, pripadnen se da će mi odnekle doletit šamarčina, ako samo i pokušan zapivat melodiju, a kamoli izgovorit stihove nemoralnog pjesmuljka... Druga šamarčina koju sam dobila, također od tete, ali ne one iste, nego jedne druge, srednje po starosti, bila mi je malo jasnija od prve, iako ne odmah, nego također nakon nekog vrimena. Moja srednja teta je imala sasvim osebujna shvaćanja muško-ženskih odnosa, ona je bila obiteljska Žuži Jelinek, i, da sam kojom nesrićom pala pod njezin utjecaj, vjerojatno bi na vrat navukla bijes svih feminističkih organizacija ovoga svita. Drži ona meni tako predavanje jedared: - U moje vrime, srićo tetina, nije ti bilo ovoliko razvoda brakova ka danas, znaš. Žena je znala trpit i mučat, i bila je puno pametnija i mudrija nego ove današnje ženske šta stalno tražu nekakva svoja ženska prava! A ko će ti dat prava, oli muški mogu razumit žensko,a? Taj se još nije rodija! I zato s njima triba polako i pametno, a ne na silu! Razumiš, srićo tetina? Ja, tada dvanaestogodišnjakinja, nisan baš puno razumila, ali san , poučena iskustvon, znala da mi je boje izgledat ka da razumin, jer sa tetama se nije zafrkavat, pa odgovorin krotko: - Razumin, teto. Teta će na to, zadovoljna i osokoljena mojin razumijevanjem: - Naprimjer, ja san znala kako triban sa mojin Anton. Kad bi moja ćer tribala novi komad garderobe, ja bi ti lipo njemu navečer dala, a ujutro bi mu pitala novce, i on bi mi ih uvik da, onako zadovojan. Razumiš, srićo tetina? Srića tetina tada napravi katastrofalni faux pas, i bistro će teti: - Aha, razumin, to si ti tetku davala onu stvar za novce, ka one ženske šta doli u gradu stoju na kantunu, jel'? Nisan uspila ni završit rečenicu, a teta mi odvali jednu odgojnu šamarčinu koja je bila još jača od šamarčine koju san dobila od one druge tete za opsasa-evoti-ga-na, ja se bidna opet uvatin za zažareni obraz u stanju totalnog šoka, i ubijte me ako se i danas ne pitan pa dobro, bogamu, pa šta san krivo rekla?? |
15.06.2009., ponedjeljak
Kad sebe obožajen i kako van kupus
|
Na mome bivšem blogu kojega san bila izbrisala u nastupu ludila, pms histerije i postporođajne depresije koja se evo bogami odužila i još me drži iako je beba u međuvrimenu napunila skoro sedamnajst godina, san bila objavila ovi tekst a objavljujen ga ponovo zato šta je to poželila jedna meni draga komentatorica šta živi u Amerikaman a zna se da sa dijasporon triba bit u dobro, zlu ne tribalo. :D Žemska, samo za tebe :) E da, znan, totalno i bezobrazno narcisoidni naslov, već vas vidin kako se krstite sobadvi ruke pitajuć' se šta li mi je sad i čime li se pucan. Ali virujte mi, nascisoidna nisan, osim u svima dopuštenim dnevnin dozama čisto preživljavanja radi. U principu se uopće na obožajen, iman mišljenje o sebi koje rađe ne bi podilila sa vama, iako inače s vama u zadnje vrime dilin i ono bez čega biste mogli, hehe. Nego, da se vratin na temu. Vako to kod mene ide. 90% mog obitavanja na majčici Zemlji ja proveden mozgajući o potpuno nepotrebnin, svima jasnim stvarima. Npr. još uvik san opsjednuta dvama, trima krucijalnim filozofsko-prometno-tehnološkim pitanjima: 1. Kako avijoni mogu letit a da ne padnu a i kad padnu, pali su iz sasvim drugačijih razloga, ali ne iz ONIH razloga zbog kojih san ja uvjerena da bi morali past. Padnu isto ka da ne lete, a ti razlozi me ne zanimaju. Npr. padnu jer neko kokne pilota pa se avijon sunovrati. Neš ti, pa to se more desit i vozaču autobusa. Ili jer mu se zapali krilo. Paz' ovo, avijoni ne padaju zbog jednostavne činjenice da je u biti nemoguće da onolika količina čelika leti, ne, nego padnu jer im se... zapalilo krilo?! Yeah, right. Ko da san ja Mujo iz Siska. 2. Kako brodovi mogu plovit a da ne potonu Ovo pitanje nije se izrodilo iz mog nesuvislog toka misli, kako ste, sigurna san, odma pomislili. Naime, na javno objavljivanje ove moje dileme odlučila san se nakon nebrojenih znanstveno utemeljenih pokusa i eksperimenata jednostavnon dalmatinskon metodon „Kamena s ramena pa u more“. Staneš uz more, izabereš najmanji, pazi, najmanji mogući kamenčić na plaži, i itneš ga u more. Šta se dešava? On...TONE. Da, dragi moji, kad se montirate na plažu umisto šta buljite u izgorene Čehinje/oli galebove bilo bi van pametnije radit nešto za dobrobit čovječanstva jerbo će nan inače mazat oči ko vi Čehinjama leđa sve dok ne umremo. U zabludi. Da ona (opet) nepregledna količina čelika, opremljena krmon i provon može plovit! Rezultat testa je uvik isti: koliko god kamenčić itnut u more bija težak, ili lak, on tone. Pa se vi sad vozajte trajektiman. Ja ću se držat kraja. A, taj kraj nije Sisak, da se razumimo. I opet, kad se brod potopi, zamisli, to nije zato šta to NE MOŽE plovit, nego zato šta ga je privrnila orkanska bura ili jugo ili štatijaznan šta sve nisu izmislili ne bi li nas i dalje mantali!! Yeah, right. 3. Kako ja mogu čut glas čovika s druge strane žice Ako naprimjer živite u Splitu i virujete da stvarno morete sidit na kauču u svom dnevnom boravku usrid Varoša i, ekšjueli, čut glas strine koja živi u Zagrebu, onda ste nepovratno zavedeni i moj trud je uzaludan. Aj, još nekako, dok je postojala samo fiksna telefonija. Tu san na trenutke mogla vizualizirat neku žicu koja je provučena od Splita do Zagreba. I onda tu žicu razvukuju ispo zemlje neki mali ljudi zaposleni od strane telekomunikacija da vuku žicu u pravcu u kojem je izvršen poziv. Ipak, kako mi je i to bilo malo sumnjivo, radila san pokuse i nakon šta bi završila razgovor sa strinom u Zabregu odma bi isti čas okrenila broj tetke u nekoj pripizdini do koje se NE MOŽE provuć žica, naprimjer na Visu, ili na Jabuci, i sad bi ja ka tribala virovat da ti mali judi mogu od Zagreba do Visa dotrčat za jenu minutu, i to skupa sa svin onin kolutovima žice na leđima? Hellooou?!? Kako van kupus. Mislin da nakon ovoga ne moran objašnjavat i crtat van kako onda morete čut nekoga bežičnon telefonijon. Pa, pametni ste judi, bogamu. Da niste, oli bi uopće čitali moj blog, jel' te. Zašto san van navela sve ove moje, u biti, poprilično intimne dileme? Zato šta eto zbog tih dilema sebe ponekad obožajen. A najviše se obožajen kad stojin za sudoperon i peren suđe, a u tom trenu na radiju počne svirat „I'm walking on sunshine, jeee jeeee“, pa bacin spužvu, i pijate, protresen glavušon da mi se kosa iz pristojne i čedne i dosadne punđa-kućanica frizure pritvori u Tina-Turner-raskuštrana-dobra-koka-u-godinama frizuru, nakeljin se na livi bok a desnin mrdan, amo tamo tamo amo i drečin se sa žlicon od juve isprid usta namisto mikrofonon. Onda se sa livog pribacin na desni bok a livin mrdan, ali sad još ukjučin u performans ono mrdanje glavon ka iz one pisme Wok lajk en Eđipšn. E, tad se stvarno volin. Štagod vi mislili o tomen. DODATAK: Komentatorica "a" mi je puno pomogla jer evo i ona je radila eksperimente i došla do skoro potpuno istih saznanja, tako da sad vidite da san očito u pravu i da nisan munjena ka šta bi se na prvi pogled dalo pomislit: "ajme, to sve i mene muci. sta se aviona tice, pokuse san i sama radila. dosla u neku radnju i trazila celik, da mi bude sve, znas, po propisu. pita me barba, 'a sta ce ti, cerce, celik?'. pa san ja najnormalnije rekla da za avion. pa mi je on da mali komad i pita da jel mi dosta za avion. pa san ja rekla da je. onda me vise nista nije pita. uglavnom, kolko god ja taj celik bacala u zrak, on je meni svaki put nepogresivo pada na pod. e, pa, ja u avion necu. a sta se mali ljudi tice, i tu teoriju san imala. znaci, ti nesto kazes, onaj prvi do tvoje slusalice to upanti i prinosi onom sljedecem u zici pa taj sljedeci onom sljedecem sve tako dok ne dodje do covika kojin zapravo pricas. ka stafeta, razumis, samo od rici. zato glas osobe s kojon pricas drugacije zvuci priko telefona, jer se izgubi u tin silnin patuljcima, a i niko ne more oponasat neciji glas bas sto posto tocno, jel. i zato se ljudi nekad i krivo svate priko telefona, jer patuljci digod ne upante tocno. sta's, nije ni njima lako. a vlada prisluskiva razgovore tako da potplati par patuljaka, najnormalnija stvar. e, al onda san se spetljala s ovin momkon i on ima dvi godine govori te nece avion past te ne valja ti pokus te ma kakvi mali ljudi jesi ti normalna zeno bozja odakle tebi te pizdarije u glavu. sta ce jadan, kad ne konta. nije sve za svakoga. srica njegova pa je mene nasa, ne znan ko bi ga inace tako nedokaznoga i trpio" |
13.06.2009., subota
Slike napravjene u Trakošćaniman
        |
11.06.2009., četvrtak
Pričao mi je o ljepoti...
|
Woke up on a good day And the world was wonderful A midnight summer dream had me in its spell I dreamt about an old man Sat and watched the rain all night He couldn't sleep a wink as all the drops fell He told me of the beauty Hidden in our foreheads He told me of the ugliness We show instead And when we put a foot wrong do we learn From all the pain A midnight summer dream as he watched the rain Then at midnight he poured another drink And bent my ear After midnight we sat up half the night Or maybe more And he began to tell me what it was all for I woke up in an armchair He had gone I don't know where Left me there to sit and look at the rain Don't remember much at all But his words were echoing A midnight summer dream and then wake again Maybe I'll never find him Maybe he's gone forever Maybe I'll have to sit here Watching the weather One thing's pretty certain helped me Make it in the night Showed me somewhere else between wrong and right And at midnight if you can't sleep Then I can bend your ear After midnight we'll sit up half the night Or maybe more And I'll begin to tell you what it is all for Wake up on a good day And the world feels wonderful Midnight summer dream has me in its spell Čudna je priča o meni i ovoj pjesmi. Bilo je to u Švicarskoj, a trenutak koji mi je ostao u pamćenju zbio se u Bernu, pokraj jedne velike rijeke. Došla sam tamo sa nekim društvom, u kabrioletu smo putovali mliječnim švicarskim cestama, stajala sam na nogama skoro cijelim putem od Ženeve do Berna, širila ruke, vrištala u vjetar, pokušavajući biti brža od leta vlastite kose, glasnija od vrištećeg sunca, veselija i drskija od vlastite mi mladosti.... Kroz ulice Berna smo projurili kao moderna verzija pijane raskalašene ciganske čerge, pa se zadihani i obijesni zaustavili pokraj velike rijeke. Moje društvo se odmah montiralo u živopisnu, švicarski urednu riječnu birtiju, a ja, koja sam cijelim putem bila najglasnija i najdivljija, odlutala sam od njih najednom vođena britkom, jasnom potrebom za samoćom...približila sam se rijeci, sjela na obalu, i kao hipnotizirana zagledala se u više sivu nego plavu površinu vode...pritisla me neka tuga, ma, ne neka, nego jedna meni jako poznata tuga, ona koju nosim sa sobom i koja je moj sastavni dio kao i moje oči i ruke i noge i čelo i kao moj dah. Tuga koju nisam nikad podijelila ni otkrila jer je sebično moja, jer je nezamisliva i nepodnošljiva. Ta tuga me posjeduje, i uvijek na kraju ostanemo nas dvije, nerazdvojne i u dobru i u zlu... Moj pogled je bludio preko rijeke na drugu obalu, a moje srce je lupalo teško, snažno a prigušeno, to je ono kad bi stiskala usne da tuga ne izađe...znala sam da nikada neću pripadati ničemu oko mene, znala sam da nosim to nešto neizrecivo u sebi, to nešto što nikada nije verbalizirano jer nije moglo izaći u formi ničega osim u formi čiste patetike..onako kao što je patetično sve stvarno i teško, sve iskonsko... U jednom trenutku osjetila sam neku blagu sjenu pokraj moje...pogledam, neki stari čovjek je tiho došao i sjeo pokraj mene. Okrznula sam ga pogledom, oči su mu bile sive kao i rijeka, a u njima je nešto izgovaralo moje ime. Čudan osjećaj, pomalo jezovit, ali me nije uznemirio, dapače, njegova prisutnost je bila nešto najbliskije što sam do tada doživjela...Znala sam nekako, znala sam da je došao u miru. Da je došao...meni. Šutjeli smo tako neko vrijeme, spojeni tišinom i čistim, neobično podrazumijevajućim osjećajem... prijateljstva. Onda je progovorio, ne gledajući u mene, nego bludeći pogledom na drugu obalu: - Ne brini. Stići ćeš na drugu obalu. Jednog dana, to tužno u tebi prenijeti će te tamo..tamo, na drugu obalu. Nisam gledala u njega, prikovala sam pogled uz sivu vodu. Suze su počele teći takvom silinom kao da će se pretvoriti u pritoku velikoj rijeci...Stari čovjek se nasmiješio, najozbiljnijim smiješkom na svijetu. - Ne plači. Ne brini, i ne boj se. Samo plivaj, djevojčice... Onda je ustao, okrenuo se, i otišao. Ostala sam kraj rijeke još ..ne znam koliko dugo. Spustio se mrak, krenula sam prema onoj birtiji da se pridružim ljudima...ponovo. Otvorila sam vrata, ušla u zadimljenu prostoriju, a unutra je svirala ova pjesma. ************************************************ Moj je život podijeljen na pjesme. Vrlo rano sam otkrila da ne biramo mi pjesme, nego one biraju nas. One dođu, dolete iz nekog etera, kao ptice puštene iz kaveza...neke od njih u kljunu donesu radost, neke donesu tugu, ili neobjašnjivu čežnju... Isto onako kako sam uvjerena da brodovi koji se oglase sirenom iz splitske luke to u stvari pozdravljaju samo i osobno mene, tako sam uvjerena da pojedine pjesme dolaze samo meni i mom uhu, iz nekih nedokučivih razloga koje samo Svemir zna. Pa u trenutku kad mi dođu nije uopće bitno spadaju li te pjesme u onaj neki opus moje omiljene glazbe, ili ne. Kad mi netko neugledan pokuca na vrata, ja ih otvorim, bez obzira... Kada dakle prevrćem stranice svoga života one mi se uvijek otvaraju kao glazbene stranice, za svaki posebni trenutak posebna pjesma, i nikad neću znati da li su te pjesme činile te trenutke posebnima, ili su ti trenuci takvima činili pjesme... Muzika je čisti adrenalin, što sam starija sve sam svjesnija da plešem svoj život po notama, potpuno ovisna o ritmu, o akordu, o tonu. U biti, znam da me ništa u životu nije tako pokretalo kao muzika. Kao suprotnost toj činjenici stoji činjenica da nikada nisam bila sakupljač muzike, vrlo malo, i skoro ništa muzike sam u životu snimila i „spremila“. Zašto? Zbog onog uvjerenja da muzika bira mene a ne ja nju...ne volim planirano slušanje glazbe, volim kad mi dođe, kad mi se zabije u pleksus iz zraka i sruši me na pod...volim kad me usmrti bez najave i upozorenja, kad me otme ovozemaljskim stvarima, zavitla zrakom i lansira u drugu dimenziju...volim kad me rani, kad me slomi, kad me presavije i kada me od nota zaboli u stomaku ona jedna točka koju nazivaju središtem životne energije... Vrlo rijetko mi prija slušanje muzike „sa predumišljajem“. Nekako kao da znam da se sve stvari događaju po nekom svom redu i logici te da naše namjere i predumišljaji i planovi najčešće uništavaju taj krhki, a savršeni svemirski red...Sa muzikom mi je kao i sa humorom, ako ima pitanje od kojega se u životu ježim, to je ono „'oćeš da ti ispričam jedan vic?“ Obično sasvim ozbiljno odgovorim „ Neću.“ A u sebi još dodam „Nemoj, nemoj svega ti!“ Zarobljavanje smijeha u vicevima smatram skoro pa svetogrđem, vječnim ljudskim nastojanjem da sve uhvati, imenuje, sortira...najsmješnije i najduhovitije stvari ne žive u vicevima, jedini humor koji me baca u ekstazu je onaj humor situacije, kada se stvari poslože same od sebe i dovedu do neodoljivih napada smijeha, a koje je poslije nemoguće prepričati, objasniti, predočiti, logiku tog smijeha shvaćaju samo oni koji su bili akteri te određene situacije... Ako sam se u životu i smijala ispričanom vicu, to sam najčešće radila zato da ne povrijedim onoga tko mi ga je ispričao. Ipak, ima nešto što je zaista smiješno u tome...naime, kad ja mrtva ozbiljna kažem da ne želim čuti vic, onaj koji mi je postavio to pitanje umre od smijeha smatrajući da se zezam. Jer valjda ne vjeruje da netko zaista ne želi čuti vic, ili da netko zaista ima obraza iskreno reći da ga ne želi čuti. Pa mi ipak ispriča vic. Ja, ne želeći povrijediti dotičnog veseljaka, smijem se. Pa ovaj pomisli kako je bio u pravu kad je pomislio da se ja šegačim kada sam izjavila da ne želim da mi ispriča vic. Kao, haha, baš sam nestašna.... |
Bila san u Trakošćaniman
|
Ponekad kad totalno poludin od svega, zaprašim put negdi, potrpam stvari u nekakvo koferče za brza i neplanirana putovanjca, i spasim se od depresije. A depresija me pukne redovno kad više od 6 miseci uzastopno provedem u istom gradu, selu, izbornoj jedinici, mjesnoj zajednici, bračnoj zajednici, bilo kakvoj zajednici. To moje kretanje put negdi se naziva putovanjem, a ja bi to nazvala ...ponovnim rođenjem, skoro pa doslovno. Put u Zagreb je bija sav zelen, šta je zgodno ispalo pošto je zeleno moja najdraža boja. Možda i nije, ali sam jednom davno u nečijem školskom spomenaru bila prisiljena odgovoriti na pitanje o najdražoj boji, pa sam rekla zelena, i tako je i ostalo, posli mi se nije dalo više minjat. Zazelenilo mi se prid očima odma po izlasku iz tunela sv. Rok, kojeg uvik prođem sa tjeskobom u želucu, neprirodno je toliko vremena provest pod planinom, neprirodno. Tunel je toliko dug da negdi po sredini počnem virovat da više nikad neću vidjeti svjetlo dana, ni tamu dana. U stvari, tunel je toliko dug da se po izlasku iz njega osjećam starijom najmanje godinu dana. Tim više me ono zelenilo jače puklo, puklo me tako da sam pomislila da se čak i isplati izgubit godinu dana života u tunelu samo za izronit u sva ta brda i šumu. Majko moja kako tamo prema Zagrebu ta stabla rastu. Jel' to iko kontrolira? Uvik me zaprepasti kako..ugusto rastu, ko da rastu jedno na drugome, krošnje su im isprepletene i korijenja zamršena. I niko se ne svađa. Ljudi bi tribali učit od stabala. Jureći autoputem imam potribu iskočit iz auta i izgubit se u šumi. Provela sam dva dana kod moje rodice M. Moja rodica M. je vanzemaljac. Volin je najviše na svitu, više od svih ljudi, pojava i stabala. Jedanput san tila ovdi na blogu napisat priču o rodici M. ali mi je ona zapritila smrću, pa san odustala. Rodica M. me pitala želim li oni jedan dan kojeg imam na raspolaganju provest šalabazajući po Zagrebu, ili bi negdi drugo...? Ja san promatrala njeno lice, a na tom licu je tiho vrištala nada da neću izabrati šalabazanje po Zagrebu. Njoj je, naime, dosta grada. Ona je umorna od grada. Umorna od vožnje na posal uru vrimena tamo i uru vrimena nazad, umorna od mobitela, telefona, interneta, od ljudi i tramvaja. Ona želi otić od svega. To joj je sve bilo na licu. Ja osobno nikad nisam nešto previše umorna od ničega ljudskoga, i oduvik sam više volila društvo nego prirodu, ali pošto više čak i od društva volin rodicu M., rekla san joj da ne želin šalabazat po Zagrebu, nego da oću negdi u prirodu. I tada ona predloži dvorac Trakošćan. Kad neko kaže „dvorac“, ja čujem „dosada“, ali san pristala jer još se nikada nisan dosađivala u nekakvom dvorcu, a glupo je proživit život i ne osjetit kako je to kad se dosađuješ u dvorcu. Put do dvorca je bija još zeleniji od najzelenijih stvari koje sam ikad u životu vidila. To zelenilo me nekako razveselilo, i najedanput san bila strašno sritna i jako ponosna šta živin u tako zelenoj zemlji. Šume i stabla i livade su promicali prid mojim gladnim očima i ja san do dvorca Trakošćan pala u neočekivani domoljubni zanos od kojeg se još dugo neću oporavit. Putem je počela i kiša, sve se poklopilo, jer zelenilo još lipše zeleni kad je mokro, a onda je počelo i grmit. Bila san uvjerena da je turistička zajednica grada Zagreba organizirala to grmljavinsko nevrijeme, jer dvorac je još dvorastiji pod munjama i kakav bi to uopće bija dvorac bez gromova i tutnjave. Izeš ti dvorac oko kojega ne praskaju gromovi. Kad smo počeli obilazit Trakošćan, ja san, iz prostorije u prostoriju, ostajala bez daha, i ne samo da mi nije bilo dosadno, nego san poželila sakrit se negdi ka slijepi putnik u tom vremenskom brodu, pa, kad svi odu, na miru ponovo doticat stari namještaj, ispružit se na onim plemićkim krevetima, i ispeć fazana u onoj njihovoj monumentalnoj kužini... Popili smo pivušu doli kraj jezera, a jezero....ko zeleni svemir. Na povratku u Zagreb ja san nekome na mobitel uzbuđeno i oduševjeno rekla da san bila u Trakošćaniman, a rodica M. mi je rekla da se ne kaže Trakošćane ni Trakošćanima i da mi nisu to...Pakoštane. Odgovorila san joj da se meni čini da se može reć da san bila u Trakošćanima, i da mi skroz ok zvuči, a ona je onda frknila da jel' onda kažen i da san bila recimo u Splitima i u Šibenikima. Rodica M. zna bit stvarno teška. |
09.06.2009., utorak
Alaj je lijep ovaj svijet
|
Firma mi ne radi već tri mjeseca. Bez obzira što ne radimo, ponekad moramo ipak svratit do kancelarija, čisto forme radi, pa su tako i mene neki dan zvali da dođem upisat , pazi ovo, radne sate kolegama iz moje službe. Kad ljudi ne rade, a moraš im upisati koliko su radnih sati radili, osjećaš se u najmanju ruku blesavo. No, pošto je taj osjećaj ionako moje prirodno stanje, podnijela sam nekako. Firma mi se nalazi izvan Splita i na posao sam inače uvijek putovala autobusom koji je kupio sve radnike po gradu, ali sad firma ne radi pa nema ni autobusa. U vlastitom aranžmanu, stvar postaje komplicirana, moram promijeniti najmanje dva autobusa gradskog prometa za stići na odredište, i to mi je predstavljalo popriličnu tlaku. Ipak, obaveze su obaveze, ako se od mene traži da dođem zbrojiti radne sate ljudima koji ne rade, onda ja to ozbiljno i savjesno izvršim, i nemam šta pitati se o smislu cijelog poduhvata. Tako sam čekala autobus, i čekala i čekala, ali on nije dolazio. Pomalo me hvatala nervoza, počela sam Prometu spominjat neke uže članove familije i sve to, mislim, znam da u Splitu autobusi imaju poprilično...ležeran odnos prema redu vožnje, ali sat vremena čekanja je čak i za mene bilo previše. Srećom, tad mi je netko, tko me poznaje dovoljno da bi mu to palo na pamet, sms-om natuknuo da možda čekam autobus na krivoj stanici? Naravno, taj netko bio je u pravu. Da skratim, u firmu sam stigla otprilike dva sata nakon što sam se uputila iz kuće, i time potukla svoj vlastiti rekord u uzaludnom čekanju pravog prometala na krivom mjestu. Šta ću, nekad se tako zanesem. Dok sam u firmi ispunjavala obrazac za radne sate, tjeskobno sam razmišljala o putu nazad, koliko će li mi tek vremena trebati da se, po pasjoj vrućini, sa dva autobusa dokopam doma svoga, kadli dobijem poruku od prijateljice koja mi objavi da je u šopingu baš u trgovačkom centru preko puta moje firme, pa mogu lijepo s njom kući, i na kavu, naravno. Mojoj sreći nije bilo kraja! Izašla sam iz firme razgaljena sretnim spletom okolnosti koji će me spasiti beskrajnog čekanja i drmusanja po autobusima, pa sam tako hodala skoro pocupkujući od sreće, i mašući svojom torbicom nimalo ženstveno, sa osmijehom na licu, sa jednom od onih mojih blentavih faca radnog naziva „Alaj-je-lijep-ovaj-svijet-ovdje-potok-ondje-cvijet“. Iz suprotnog pravca je dolazilo jedno auto, na koje ne bi bila ni obratila pažnju, da se isto nije zaustavilo, a šofer spustio staklo prozora i upitao me: - A imaš li čizme? E sad, možda bi to bilo neobično pitanje nekome sa boljim smislom za realnost od mene, ali ja oduvijek živim u nekom svom paralelnom svijetu u kojem je sasvim normalno da te nepoznati vozač nepoznatog automobila usred sunčanog svibanjskog dana zaustavi sa pitanjem koje nema veze niti sa logikom niti sa vremenskim uvjetima a ponajmanje sa suvislim poretkom stvari u životu, pa ja automatski spustim pogled prema svojim stopalima u laganim ljetnim sandalama, te, utvrdivši stanje, pristojno odgovorim: - Nemam. Doduše, moram priznati da mi je kroz glavu panično prošla pomisao kako sam opet propustila neku društvenu akciju, tipa „Svjetski dan čizama“ ili „Obucite čizme i podržite borbu protiv izlovljavanja kitova u Atlantskom oceanu“ ili „Stegnite vi čizme, bando lopovska!“, ili možda čak neku akciju trgovačkog centra u kojem me čekala prijateljica, štajaznam, tipa „Svaki peti KORISNIK koji uđe u centar u čizmama dobije bon na 500kn!“. Tip u automobilu zavrne očima, a ja posramljeno požalim što nisam ponijela proklete čizme bar u nekoj najlonskoj kesici, zlu ne trebalo, iako je praktički već počelo ljeto, kadli će on opet: - A kako misliš preć preko lokve? – i rukom pokaže nizbrdo, u pravcu trgovačkog centra. Pogledam zbunjeno u smjeru njegove ispružene ruke, i ugledam, nasred ceste kojom trebam proći, ogromnu lokvetinu vode, dovoljno duboku da se u njoj udave i prisebniji od mene, a toliko široku da nije postojao način da ju se zaobiđe. - O ne! - pomislim očajno – sad ću još morati do centra doći zaobilaznim putem po suncu koje prži kako već prži u Splitu početkom ljeta, prokletstvo, danas očito nije moj sretan dan! Tad onaj stvor iz auta, glasom koji nije trpio pogovora, izjavi: - Ok, ok, pričekaj, ja ću te prevesti preko lokve, samo da okrenem auto! Ne vjerujući da se to stvarno događa, blenula sam u njega i pokorno čekala da okrene auto, razmišljajući usput kako u današnje vrijeme, kad ljudi gaze jedni preko drugih jer više nitko nikoga ne vidi, ne postoji čovjek koji će se brinuti kako će netko njemu posve nepoznat proći preko lokve, što dakle znači da dotični možda nije nevjerojatno ljubazan i plemenit ljudski stvor, nego najvjerojatnije neki odbjegli masovni ubojica ili još bolje, pardon, još gore, seksualni manijak, i da ću skončati svoj blesavi život kao njegova žrtva. Bez obzira što mi je takva zlosutna misao prošla kroz glavu, znala sam da ću sjesti u to auto, jer mi je od pomisli da je čovjek masovni ubojica, još gora bila pomisao da on to NIJE, i da bi svojim odbijanjem obezvrijedila jedan trenutak savršene ljudske ....prisutnosti. Kad je stao kraj mene i otvorio vrata, ušla sam bez oklijevanja, osmotrila ga, nije izgledao kao manijak, što ništa ne znači, ne izgledam ni ja kao da ispod kreveta držim max-tv i ostale t-comove pakete, jel'te, dakle, njegova fizionomija mi nije ništa otkrila, ali šta, pa ionako sam već ušla, šta bude bit će, život je rizik. Prošli smo lokvetinu, dovezao me do ulaza u trgovački centar, pogledao me nasmiješen, i rekao: - Evo nas! Promatrala sam ga zabezeknuta, i izlanula: - Vi ste sigurno neki vanzemaljac? - Hahaha, nisam, iako se često tako osjećam...a zašto to misliš? - Pa, mislim, znate, u današnje vrijeme, kad nikoga nije briga za nikoga, kad kažu da možete i umrijeti na cesti a da nitko i ne primijeti...vi se brinete kako će neka vama potpuno nepoznata smušenjakinja preći preko lokve...? Ako niste vanzemaljac, onda je meni danas sretan dan, i najbolje da odem odmah uplatiti loto! Mislim da se smijao još dugo nakon što smo se pozdravili, a meni je ostao neobičan osjećaj da sam upravo doživjela vanzemaljsko iskustvo, kao da sam upravo u stvari i dobila na lotu, a nisam čak ni uplatila listić...ili listić uplatimo samim rođenjem, ali dobitke, one male darove koji ukazuju na ljepotu, jednostavno previdimo, jer ih tražimo na krivim stranama, kao što sam ja to jutro uporno, i nervirajući se, čekala autobus na krivoj stanici....? |
05.06.2009., petak
T-com, jubavi moja
|
Imala san ja internet na radnom mistu, i od tamo san pisala i blog, i sve druge umotvorine. Moji šefovi, dok san bila tajnica uprave, znali su da ja na račun firme pišen i šaljen svoje tekstove po nekakvim nounama, ali su se pravili da ne znaju. I ne samo to, nego su mi se skoro pa izvinjavali kad bi in nešto tribalo pa me morali prekidat. Skoro pa da su na prstima prolazili kraj mog radnog stola kad bi vidili da san u stvaralačkon zanosu...E, je mi bilo dobro, nije ni čudo da je kratko potrajalo.. Privatizacija mi je odnila moje dobre šefove, i donila neke krenbile, koji mi doduše nisu čirili u konpjuter i nisu me previše ometali, ali su mi tako išli na jetru da mi je to ubijalo svaku inspiraciju. Tako san odlučila da moran šta prije nabavit internet doma ka svaki normalni čovik. Nazoven ja oni t-com i raspitan se, pa saznan da moran uvest i fiksni telefon ako oću internetsku vezu. S obziron da san ja u to vrime imala dva mobitela, i moj junior jednoga, činilo mi se skoro pa perverzno uvodit još i fiksnu liniju, koji će mi kua? Ali za doć do interneta čovik mora podnit neke žrtve, jel' tako, tako je. Tako san sad imala račune za tri mobitela i za jean fiksni telefon i za internet. Nekako san osjećala i predmnijevala (ovu rič obožajen i ne mogu napisat tekst a da je barenko jeanput ne upotrijebin) da će se moj, i inače kaotični životni raspored i financijski proračun, počet drastično konplicirat i da će izmać kontroli. Bogami, nisan se privarila. Nije prošlo niti misec dana, zove mene jedna prikojubazna gospoja iz t-coma i počne me nagovarat da uzmen neki paket usluga a koji ima veze sa fiksnim telefonom i jeftinijim telefoniranjem. Ja je nisan ništa razumila, ali sićan se da su ključne riječi bile „po minuti“ i „prema svim mrežama“, i ja, predmnijevajući da žena zna vajda šta govori, pristanen. Ona mi na to objavi da ću, uz taj paket, dobit još i poklon od t-coma, neki fotografski aparat, sa kojin ja doduše nisan znala šta bi, ali kad mi neko oće nešto poklonit neman srca odbit. Tako smo se ja i jubazna gospoja sve lipo dogovorile, ona je rezimirala da ću daklem uskoro bit vlasnica dva paketa, od kojih jedan paket ima veze sa telefonon, a drugi paket je taj foto aparat. Par dana poslin, poštar mi donija na vrata paket, i u njemu rečeni aparat. Pitan ja njega da di mi je drugi paket? On govori da su iz t-coma poslali samo taj. Ja pritresla onu kutiju, sve čekajuć neće li iz nje ispast još kakvi paketić, ali ništa. Slegnen ramenima, vajda će mi drugi paket poslat u drugoj turi, zafalin poštaru, a kutiju sa foto aparaton spremin brižno na sigurno misto da se ne izgubi. Jedini problem je šta ja, kad nešto spremin na sigurno misto, tu stvar izgubin zauvik, jer zaboravin koje je to misto. Ako se po kući ne zaplićen priko stvari, onda one za mene ka da i ne postoje. I onda mi svi govoru kako san neuredna i kako moran malo pripazit na taj svoj kaos. Ja ih poslušan, i tako san, pokušavajuć bit uredna, pogubila masu stvari, a ko će bogati pamtit sva ta sigurna mista. U svakon slučaju, kako drugi paket nije stiza, ja nazoven t-com i pitan da di mi je drugi paket. Ovi put mi se javija neki čovik, isto puno jubazan, i reka da drugi paket već koristin. Ja govorin da ne koristin ni oni šta su mi poslali, a kamoli taj šta mi ga nisu poslali. On meni da „drugi paket“ nije ka paket, nego paket usluga, i da je to u stvari ka niža tarifa i ključne riči su opet bile „po minuti“ i „prema svim mrežama“. Ja opet nisan baš sve razumila, ali kvragu, mislin se, pa vajda čovik zna šta govori, i ako on kaže da ja koristin neki paket, onda ga i koristin, a to šta ja ne znan da ga koristin, e to već nije t-comova briga. Taman san se tila čoviku lipo zafalit kadli on meni da bi li ja uzela neki Max tv. E, pomislin ja, ovi put me nećete navuć, majkulivam vašu kapitalističku. Kažen „Neb', fala in“, ali on meni da je to samo na probu. Ka, oni meni pošaju maxa, ja ga probajen tri miseca, pa ako nisan zadovojna, mogu ga vratit i nikome ništa. To mi se učinilo skroz pošteno i ja pristanen. Par dana kasnije dođe opet oni poštar i donese mi maxa. Ja i maxa spremin na sigurno misto, bila to neka velika kutijetina, pa san je lipo gurnila ispod kreveta. E sad, da ja češće usisajen po kući, bila bi i na rečenoga maxa prije naletila, a ovako je prošlo..nekoliko vrimena, dok nisan usisivačen udrila u nešto veliko ispod kreveta. Prvo san se pripala da mi se neka beštija uvukla u kuću, a onda izvučen misterijozni objekt i sa olakšanjen svatin da je to oni moj max na probi. Nisan imala pojma šta ću s njin, ali san znala da su mi ga dali na probu tri miseca pa ga lipo gurnen nazad sa odlukon da ću nakon tri miseca nazvat t-com i reć in: „Evo, ja probavala vašega maxa tri miseca, ma odličan je, lipo mi je staja ispod kreveta i nikakvih problema nisan s njin imala, morete sad doć po njega“. Nakon nekoliko vrimena opet ja usisajen kući i opet naletin na njega ispod kreveta, pa mi padne na pamet da ipak proban to prikjučit na televiziju. Pogledan upute, i uvati me mala snaga. Kur..ništa nisan razumila. Nazoven ja t-com. Javi se jedna nova jubazna gospoja i jubazno mi objasni da ništa lakše nego to prikjučit, ali da će me ona spojit sa njihovin tehničarima. Tehničar mi reče da je to ništa lakše i da samo triban žuti kabel spojit na fgrezwaxqewxyxxyywqx rupu na televiziji, a crveni kabel na wqerxcysšđčćkfhgzr rupu na televiziji, a ako neman westrjfkbmsdotj da onda triban treći kabel koji se zove dgaxyewcađđđqxxxdsy spojit na wqepšđđđčćčfhdbc rupu priko dgfhezriutkgnyxxywq kabela koji se opet spaja na onu kutiju iz koje triban gggqqqeeewwwsssyyyy kabel prikopčat na istu onu prvospomenutu fgrezwaxqewxyxxyywqx rupu na televiziji. Ja san ga pustila da priča i kopala nos predmnijevajući da nema ništa loše u tomen da moj max opet ode ispod kreveta, em tamo nikom ne smeta, em ionako nema šanse da ja išta od svega toga razumin i primjenin. Gurnem ja njega lipo nazad, i naravno, zaboravin na njega. Onda, taman kad san nakon..khm, nekoliko vrimena opet išla usisavat ispod kreveta, dođe mi poštar i donese račun za max tv. Nazoven u panici t-com i kažen koju gospu mi šajete račun za nešto šta ne koristin? E, kaže meni jubazna teta, prošla su vam ohoho i više od tri miseca, niste ga vratili, i sad ste pretplatnik godinu dana. A jel? Poludila san i na njih i na sebe, i odlučin da je stvarno vrime da prestanen bit kaotična i sve to, pa počnen tražit po kući sva sigurna mista na koja san spremala sve te stvari koje mi ne tribaju, i naletin na oni fotografski aparat. Sledila san se. Evo još nešto od t-coma šta ne koristin, stoposto će mi i za ti aparat poslat račun i obavijestit me da san postala doživotni pretplatnik zato šta ga nisan vratila dok je bilo navrime! Pa kad je već tako, pomislin, aj iden bar njega koristit ako ću ga već plaćat! Uzmen ga u ruke, škljoc, škljoc, ništa. Doša mi jean prijatej šta se razumi, i on mi lipo objasni da triban prvo kupit baterije. Kupin ja baterije, škljoc, škljoc, napravin 5 slika, i gotovo, ne radi više. Doša mi opet prijatej šta se razumi, e, kaže, sad tribaš kupit memorijsku karticu. Ja pomislin, e nema šanse da pustin da mi ugradu neku memorijsku karticu, bez obzira šta stalno gubin sve stvari i šta se nikad ne mogu sitit di san ih spremila! Kaže on, memorijska kartica za aparat, a ne za tebe. Ja rekla dobro, i gurnila i taj aparat ispod kreveta. Tako sad ispod kreveta iman sve manje i manje mista, a u poštanskon sandučiću sve više i više računa. T- com, jubavi moja, lipo si mi ga uvalija! A sve je počelo sa interneton! I onda mi još ovi na blogu haer govoru da je ovo "Besplatni blog alat"!? apdejt: Pomozimo koliko možemo, a možemo mi puno... |
04.06.2009., četvrtak
Bilježnica Robija K. - NEAM BLAGE
|
Tata je zarežao: "Kad su maznuti topnički dnevnici onda Gotovina nije bijo u Hagu! A kad su maznuti dnevnici u Robijevoj školi bijo je u Hagu! Znači, ne mogu ga optužit! Jal ti sad kjaro?" Mama je rekla: "Ha, kada to njima smeta da ga optuže! Iovako su sve optužnice protiv njega lažne!" Tata je podviknijo: "Kako im neće smetat, jebate?! Pa ne može čovik u isto vrime bit na dva mista!" Mama je streljački pogledala tatu i rekla je: "A kako ti moš bit, a?" Tata je zinijo: "Ja?" Mama je rekla: "Je ti! Evo sad si u dnevnom boravku, a u isto vrime si i totalno u kurcu!"  Tata je u primaćoj sjedio u hotelji i čitao je novine. Mama je u trosjedu vezuckala goblenić. Ja sam na tapetu slagao franje da izaberem najbolje za rasturit ekipu. Onda je tata meni rekao: "A vidi, jebate, spominju ti školu u novinama!" Ja sam rekao: "N bava kua? A zašto?" Tata je zapiljio se u novine i rekao je: "Čekaj da vidim... Ha, izgleda da su nestali dnevnici... Čoviče, pa vama je neko u školi ukra dnevnike!" Mama je dignila glavu sa goblenića i rekla je: "Aaa, pa to se zna ko ih je ukra!" Tata je pitao: "Ko?" Mama je rekla: "General Gotovina!" Tata je spustijo novine i okrenijo se prema mami. Onda je on njoj rekao: "Kakvi general Gotovina, ženska glavo?! Šta ti to trtljaš?!" Mama je rekla: "Pa čitala sam juče u novinama da je general Gotovina ukra dnevnike! I plus ga je to hrvacka vlada optužila da je ukra dnevnike!" Tata je podviknijo: "Pa to su bili topnički dnevnici, kakve to veze ima?!" Mama je pitala: "A koji su ovo?" Tata je zarežao: "Ovo su školski! Gotovina je maznijo topničke dnevnike, a u Robijevoj školi su maznili školske dnevnike! Jel sad bereš?" Mama je rekla: "Berem! A ko je njih ukra?" Tata je opet dignijo novine i rekao je: "E, to se još ne zna! Slušaj šta piše: "...t-d-dam, t-d-dam... U školu su došli i inspektori policije, pošto je sumnjivo da su dnevnici nestali neposredno prije završetka školske godine, kada se dijele zaključne ocjene... t-d-dam... Zasad je utvrđeno da su iz zbornice otuđena najmanje četiri dnevnika, i to ona od sedmog ce razreda, zatim petog de, četvrtog be i trećeg a... Trećeg a?!" Tu je tata opet spustijo novine i zapiljijo se u mene. Onda je on rekao: "Čoviče, pa to je neko mrknijo i dnevnik od tvog razreda!?" Ja sam lagano se rumenkijo po faci i rekao sam: "N bava kua?" Samo onda je mama uletila: "Evo, ajmo se kladit da će sad i za to optužit generala Gotovinu!" Tata je okrenijo se prema njoj sa zbunjozom na kvadrat. Onda je on njoj rekao: "Kako će ga optužit, majketi?! Šta melješ gluposti! Pa čovik je u Hagu!" Mama je rekla: "Pa šta onda? Kako su ga optužili za one dnevnike!" Tata je zarežao: "Kad su maznuti topnički dnevnici onda nije bijo u Hagu! A kad su maznuti dnevnici u Robijevoj školi bijo je u Hagu! Znači, ne mogu ga optužit! Jal ti sad kjaro?" Mama je rekla: "Ha, kada to njima smeta da ga optuže! Iovako su sve optužnice protiv njega lažne!" Tata je podviknijo: "Kako im neće smetat, jebate?! Pa ne može čovik u isto vrime bit na dva mista!" Mama je streljački pogledala tatu i rekla je: "A kako ti moš bit, a?" Tata je zinijo: "Ja?" Mama je rekla: "Je ti! Evo sad si u dnevnom boravku, a u isto vrime si i totalno u kurcu!" Tata je gledao u nju sa ošamutom i sa obješenim ustima. Mama je nafunjena se dignila iz trosjeda i išla je da će sa goblenićom izgibat u kužinu. Ja sam njoj rekao: "Isto nije lipo tati govorit da je u kurcu! A tačno se vidi da nije, nego je u..." Mama je meni uletila: "Ti, mali, ne pizdi! Rađe idi u sobu i pospremi one razbacane školske stvari! Ona knjižurdača ti se danima vuče po podu, neam pojma di ću sa njom!" Tu je tata uletijo: "Ček malo, ček malo... Koja knjižurdača?" Ja sam zaškarpunijo se po faci turbo dizel injekšn supersonik hiperdrajv. Plus sam slegnijo ramenima i rekao sam: "Neam blage!" Tata je opet pitao: "Koja knjižurdača?" Ja sam opet slegnijo ramenima i rekao sam: "Neam blage!" Tata je gledao u mene drito u oči. Ja sam gledao u njega i crvendačijo sam se po ušima. Onda je tata u roku munja skočijo se iz hotelje i pojurijo je prema u sobi. Ja sam u roku odma sakrijo se iza regalića. Tata je za po minuta vratijo se u primaću sa knjižurdačom u rukama. On je dreknijo: "Šta je ovo, jebemliti krv irudovu?!" Ja sam rekao: "Neam blage! Nikad to prije nisam vidijo!" Tata je arlauknijo: "Ne pravi se glup, majmune! Lipo te pitam, šta je ovo?!" Ja sam rekao: "Neam blage, kažem ti! Valjda je neka bilježnica!" Tata je viknijo: "Koja kurčeva bilježnica, sa tvrdim koricama i teška deset kila!?" Onda je tata pogledao naslov na knjižurdači i iskobečijo je oči. Onda je on fljasnijo se sa rukom po čelu i zajaukao je: "Dnevnik, jebate prasac jarac! Maznijo si dnevnik, bog te jeba! Svi ćemo završit u novine!" Ja sam u roku hitno brisnijo iza trosjeda i cijukao sam: "Neam blage kako se to tu zateklo! Nikad to prije nisam vidijo!" Tata je itnijo knjižurdaču na pod i jurnijo je za menom. Samo ja sam već opalijo kimbu na drugu stranu trosjeda. Tata je viknijo: "Toš objašnjavat panduriji, a ne meni, razbojniče jedan bolesni!" Ja sam podviknijo: "Zašto panduriji?! Neš valjda rođenog sina prijavit?!" Tata je dreknijo: "Ne samo daš te prijavit, nego ću ti prije toga rascopat glavušu!" Onda je on opet jurnijo za menom. Samo ja sam već brisnijo iz hotelje. Onda sam ja tati doviknijo: "Oćeš mi rascopat glavušu samo zato šta sam mali i nemoćan!" Tata je viknijo: "Rascopaću ti je zato šta si lopovčina i razbojnik, imbecilu jedan!" Ja sam rekao: "Aaa ne, ne! Ti bi mene tuka samo zato šta sam mali i nemoćan!" Tata je stao kraj trosjeda i arlauknijo je: "Ukra si dnevnik, kretenu! Ko god ukrade dnevnik zaslužuje da mu se žvajzne šakomicin u glavu!" Ja sam uspravijo se iza hotelje i rekao sam: "Aj onda kad si baja žvajzni generala Gotovinu!" Robi K. (IIIa) P.S. Tata je stajao ukipan nasrid sobe. Onda je on okrenijo se prema mami i rekao je: "Čoviče, pa on se još usuđiva mene zajebavat! Njemu je izgleda još nejasno da ću mu stuć kosti!" Samo mama je kod vrata listala dnevnik i šutila je. Tata je njoj dobacijo: "Alo, čuješ li ti mene? Jel se ti to praviš da te se ovo ne tiče?" Mama je dalje listala dnevnik i rekla je: "A jebate patak, pa kakvi je ovo dnevnik?!" Tata je pitao: "Šta je bilo? Kakvi je?" Mama je rekla: "Nije školski, nego topnički!" Tata je u roku dz došao zelen u facu. Onda mu je zeleno prešlo u boju limunade. Onda mu je limunada prešla u mirindu od grejpa. Ja sam stao ispred njega i rekao sam: "Komeš sad stuć kosti, pičkice?" e-novine |
oni su
|
Neki su imali su svoje Ive Lole Ribare uz to je išla pjesma iz toga je išla pjesma od toga nije ostao ni stih I radne akcije su imali oni su vjerovali moja mama je imala suknju stegnutu u struku i u Šibeniku šezdesetih plesali su twist. Neki su oni su imali a mi imamo tastaturu imamo mail, i mobitel i skype ja sam ipak živjela i prije svega toga a moj sin ne zna tko je bio Ivo Lola Ivo Lola. Oni si imali junake i kavu donosili iz Trsta ja sam imala njihove snove i malo drugačije planove oni su imali radničke zore a ja lepa sela lepo gore Prevara, prevara vrištim u noćnoj mori i pišem tužno pismo Viktoru, Predragu i Dežuloviću Bori.. Mi smo neki smo imali samo malo žara gorio, plamtio, tinjao pa nestao naš smijeh iz Ferala. Oni su imali su ja ja imam tisuću prijatelja na fejzbuku a nemam s kime popiti kavu. Pardon imam s kim ali nemamo vremena svi prezauzeti, svi online, dijete, muškarac i žena... |
03.06.2009., srijeda
S obziron
|
da je moje izvješće o stanju imanju kretanju i oblačenju požnjelo masovno odobravanje, oduševljenje i euforiju, nastavjan u istom stilu. Danas san kuvala...nisan ništa, nisan stigla . A kako ću i stić kad kuće nisan brate vidila dva dana. Ka šta bi rekla moja mater, "tebi kuća ni ne triba!". Ne znan šta je tila reć, ali mi ne zvuči ka konpliment. Al' zato san bila u spizu, da iman u kući sirovina ako mi slučajno dođe voja za kuvat. Dok san imala muža, uvik san u kući imala sirovinu. Mislin, on bi me redovno odveja auton u spizu i pomaga mi kupovat te sirovine i nosit one teške kese. Ovo lažen, ali lipo je čut. Taman dok san u konzumovon super-turbo-hiper-ultra-sonic dućanu isprid police sa pomidorama iz Italije i kiwija iz neke pripizdine mozgala šta kupit, nazvala me Danica Cvorović. Da di san i šta radin. Kad san joj rekla da šopingujen tj. spizingujen u konzuma, napala me da šta ne kupujen kod keruma.Rekla san jon da neću iz dišpeta. A ona meni da oli mi je todorić draži od keruma. Ja rekla da je. Ona da zašto. Ja da zato šta ima boju frizuru. Je da neman pojma kakvu frizuru ima todorić, ali pouzdano znan da kakva bila da bila, ne more ne bit bolja od kerumove. Ona meni da mi se sere na moj lokalpatrijotizam. Toliko o kućanskin relacijaman i obavezama, a sad o mojoj današnjoj garderobi. Obukla san se u litnjo-jesensku konbinaciju pošto je u Splitu trenutno u podne lito a pridvečer ka na badnju večer. Niki dan je bilo tako ladno da mi je došlo da okitin bor. Šta se tiče stajlinga, doli san imala plave rebatinke, gori ljubičastu majicu i u skladu s tim crvene mudante i zeleni ređipet. Šta se tiče frizure, na kosu san zalitala po kile gela a onda glavu izokrenila prema doli kako me naučila moja vrizerka, i onda to sve rukama gužvala gužvala dok nisan nagužvala lipe frčke. Tako san dobila takozvani splicki frčkavi kežjual look, koji se trenutno u ovomen gradu masovno (pod)nosi. Šta vam još nisan rekla? Aha, pila san kavu na Marjanu. Dan je bija prekrasan, nebo plavo, more plavo, trajekti bili, hajduk bili, samo Marulov kip žut. Do sljedećega izvješća o stanju i kretanju, vaša modna mačketina Marči od komarči. |
02.06.2009., utorak
Protestiran
|
ja se sataren pišući dubokoumne i inteligentne tekstove ne bi li vas navela na kontenpliranje i samopreispitivanje o nekin temeljnin vridnostima u životu a vi se samo sprdate i kliberite sumenon i zato od danas štrajkan i pišen samo od tome di san bila i šta san radila i šta san kuvala eto van sad pa komentirajte nezahvalni i imberlani mislin oko koga se ja uopće trudin i mučin ka blesa a vama je samo do zajebamcije i to u trenucima opće svjecke krize i političkih previranja nije ni čudo da nan je država u k.. u k... u krizi đavamivaslipi neodnija tako neodgovorne i zato od danas pišen samo di san i šta san i kakvo je vrime Pada kiša, na Sućidru, ne znan kako je u Splitu, digla san se ima po ure, sidin za konpjutoron u piđami na žute medvide i u mudantama na laštik, pijen kavu, pušin, gledan kroz prozor kako pada kiša i razmišjan o budućnosti ove civilizacije. ček, ne, ovo je preteška tema za vas, isponova ću. Gledan kroz prozor kako kiša veselo bunbeta po stabliman i cvićiman a isprid kerumovog dućana priko puta prolazu auti i kamijoni i prometovi autobusi puni judi koji veselo mašu sa žutin kesama od spize i isto gledaju kroz prozor puni voje i optimizma krećući u još jedno radno jutro okupano kapiman kiše iščekujući veselo kraj miseca kada će jope veselo moć poplaćat račune za konmnunalije i opomene pred isključivanje..ček, ne, jope san zabrazdila u egzistencijalizam jebenti mene vako angažiranu iden po kruv i mliko jel van se sviđa moje izvješće o stanju i kretanju? ako da, trepnite dvaput, ako ne, ko vas..hehe iđen u keruma, sriće moje |
Mame nikada ne lažu
|
Mama ga je vukla za ruku dok je pružao slabašan otpor. Kako te mame znaju imati čvrst stisak kada te vuku na cijepljenje! Ne bi čovjek rekao da su to one iste ruke koje ti brišu suze kada se probudiš usred noći jer si nešto ružno sanjao... - Hajde, ne boj se, to ti je ništa... - Ne želim se cijepiti! Ne želim! - Ne boj se, kažem ti, to uopće ne boli! - Stvarno ne boli? - Ne, zaista. Hajde, produži korak, zakasnit ćemo! Nije imao razloga da joj ne vjeruje. Pa, mame valjda nikad ne lažu! Jer inače ne bi tako uvjereno i strastveno upozoravale svoju djecu kako nikada ne smiju lagati, zar ne? U liječničku ordinaciju je ušao miran, jer je znao: Ako je mama rekla da neće boljeti, onda je to tako. Ubod ga je jako zabolio. No ipak nije bilo tako strašno, koliko je strašna bila spoznaja da je mama lagala. Počeo je tužno plakati, dok su ga liječnik i sestra naizmjenično utišavali riječima: „Hajde, hajde, pa ti si veliki momak, no, nećeš valjda tako plakati...“ Tri mjeseca kasnije, mama mu je rekla da idu opet kod liječnika. Na pregled, kaže. Nema bockanja, nema igala ni šprica. Samo pregled. Počeo je vrištati istoga časa, i vrištao je i otimao se sve do ambulante, u kojoj je pak priredio kompletnu predstavu koja uključuje grebanje, urlike i prigodno bacanje na pod. U čekaonici su se svi zgražavali, a mami je bilo neugodno, vidio je to po načinu na koji je brzo pogledavala u ljude pa u njega, mrmljajući: - Bože, pa što ti je, pa to je samo kontrolni pregled, daj smiri se, molim te, hajde...neće te ništa boljeti... Ha! Tu ju je čekao! Čim je rekla da ga ništa neće boljeti, znao je da se opet sprema neka gadna stvar koja sigurno ima veze sa iglama i krvlju i...a ne, ovaj put neće se mirno predati i pustiti kao ovca pred klanje....vrisak, vrisak, vrisaaaak! Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! |
01.06.2009., ponedjeljak
Spomene li mi iko izbore...
|
Raduje se pučanstvo najlipjega svitskog grada Raduje se svaka ovca došo čoban do svog stada Biće trave, biće dobra ispaša ko je jamijo jamijo je ko je moga, taj se snaša. Boje ćemo odsad živit dane obilazit trgovačke centre i sve njegove dućane Živijo šef grada živila naša mala parada Od tri zla izabrasmo najčičkavije zvonu svetog Duje zvona A Smoje nam se smije... Sinoć san na povratku iz grada naletila na jednu priju iz firme kako sva zapuvana trči ka da je sto vragova ganja. Pitan je ja da di će, a ona da ide stat u red . Kakvi crni red, iruda ti? Kaže, Kerum je pobjedija, i pola moje ekipe već je tamo, a i neki članovi familije! Stali u red i čekaju! A šta čekaju? Čekaju Keruma da izađe sa fešte, pa će ga žicat, ko za platit račune od komunalija, ko za platit ditetu fakultet! Kerum je, kaže, naš Robin Hood! Uzima od siromašnih, i daje drugim siromašnima! On ti je cili fokusiran na siromašne, jel' in triba dat ili uzet, samo ga oni zanimaju! Aha, kažen ja. A šta onda radi sa bogatima? E, sa njima se dogovara kako će proširit svoje carstvo, i koliko će još dućana po gradu otvorit! I onda će u tim dućanima zapošljavat siromašne koje će slabo plaćat e da bi njihov znoj i trud moga dilit drugim siromašnima! Jesan ti rekla, sve šta radi, radi za siromašnog čovika! Dobro, govorin ja. A šta ćeš ti u redu, ti dobro stojiš, koliko znan? E, ja se samo oću rukovat s njin! Jel? A zašto to? Zato da mu pribrojin prste! ?!? E, reka je da je sve steka sa svojih deset prstiju, a moj ćaća kaže da je siguran da Kerum ima i koji prst viška! Pa iden provjerit! Aj bog! IMA JOŠ HUMORA U SPLIĆANA..... |