Provela san nekoliko dana na otoku kupajući se onako, za svoju dušu, i guštala san ka prase u...u puno vode. Tamo se zatekla i moja nećakinja, jedno lipo smišno stvorenje od 16 godina, najstarije dite onoga moga ćaknutoga brata. Svaki put kad se nas dvi vidimo, ona mi se itne oko vrata, zagrli me jako i tako ostane nekoliko sekunda, pa uzvikne:“Teto!“.
Ja se na to „TETO!“ osjećan ka da san upravo dobila neki orden časti, buden cila ponosna ka da san spasila državni proračun ili tako nešto znamenito i neizvodljivo.
Malo smo plivale i izvodile kerefeke u moru, a plivajući smo malo i ćakulale, kako već ćakulaju tete sa nećakinjama. Dotična nećakinja inače nosi onaj aparatić za ispravljanje zubi, i ja se nikako ne mogu naviknit na taj njen izgled, kad se nasmije a umisto zubi bljesne žica, to me skoro pa traumatizira. Pa san tako, gledajući to čudo na njenim zubima svašta vrtila po glavi, i onda mi padne na pamet jedno važno pitanje.
- Jel', a reci ti meni...kako se možeš jubit sa tin aparatićen na zubima..?
Ona me pogleda zatečeno, pa slegne ramenima:
- O, ništa ti to ne smeta, isto je ka i da neman aparatić...
Dignen obrve upitno i značajno.
Ona se siti da se izletila, pa će brže bolje:
- Mislin, ja se inače ne jubin, znaš....
Dignen obrve još naglašenije, a ona, postavši svjesna da san je navukla, najednom prasne u smijeh, crveneći se, onako kako se crvenimo samo kad nam je šesnajst...
Smijale smo se i kliberile cili dan, ka dva curetka kad znaju neku tajnu koju ne zna nitko osim njih, a ja sam pomislila, Bože, lipo li je biti teta, a opet, lako je mojoj nećakinji sa ovakvom tetom. Naime, moje tete, kojih sam imala, i imam još uvik, tri (3!), su bile malo staromodnije i malo, tojest poprilično konzervativne, ka neke stroge tete iz osamnajstog stoljeća, i sva srića da san se na vrime iščupala iz njihovoga gvozdenog moralnog stiska, inače bi bila još zbunjenija nego šta već jesan...
Sićan se, imala sam valjda oko 10 godina, sa starcima sam bila na nekom vinčanju u zaleđu Šibenika. Bilo je puno svita, puno ića, pića, i pisme, kako to već biva na vinčanjima, a kroz cilu večer se provlačila jedna pisma čiji mi je refren osta u ušima još dugo nakon šta smo napustili poprište slavlja, a iša je ovako nekako:“Opsa-sa, evo ti ga na!“.
Eto, od cile pisme, moje desetogodišnje uši su memorirale baš taj refren, i ja san ga pivuckala drmusajući se pospano u autu na povratku kući, i nakon šta san ušla u kuću, i, avaj, ulazeći u sobu moje najstarije tete, obiteljske „stare cure“.
Upadnen ja dakle u njenu sobu sva nehajna i vesela i odma sa vrata zapivan joj:“OPSASA, EVO TI GA NA!“, a teta mi zvekne šamarčinu onako u letu, za dobrodošlicu, da san skoro odletila u drugi kraj sobe! Uvatin se rukon za užareni obraz koji je bridija od siline udarca, a ona će meni prijekorno:
- Sram te bilo!
Zaprepaštena i incukana zurila san u nju, ne svaćajući uopće zašto san dobila šamarčinu.
- Ali..ali..teto, ali zašto??
- Šut'!!! Da te nisan čula! Sramoto! Još pitaš zašto?? Oš da ti prisvirin još jednu? A??
To je jedan od onih šamara koje čovik zapanti za cili život, ne zbog boli, nego zbog neshvaćanja povoda tom šamaru. Dugo godina poslije, naravno, shvatila san, ali i dan danas, kad negdi čujen taj stih, pripadnen se da će mi odnekle doletit šamarčina, ako samo i pokušan zapivat melodiju, a kamoli izgovorit stihove nemoralnog pjesmuljka...
Druga šamarčina koju sam dobila, također od tete, ali ne one iste, nego jedne druge, srednje po starosti, bila mi je malo jasnija od prve, iako ne odmah, nego također nakon nekog vrimena.
Moja srednja teta je imala sasvim osebujna shvaćanja muško-ženskih odnosa, ona je bila obiteljska Žuži Jelinek, i, da sam kojom nesrićom pala pod njezin utjecaj, vjerojatno bi na vrat navukla bijes svih feminističkih organizacija ovoga svita.
Drži ona meni tako predavanje jedared:
- U moje vrime, srićo tetina, nije ti bilo ovoliko razvoda brakova ka danas, znaš. Žena je znala trpit i mučat, i bila je puno pametnija i mudrija nego ove današnje ženske šta stalno tražu nekakva svoja ženska prava! A ko će ti dat prava, oli muški mogu razumit žensko,a? Taj se još nije rodija! I zato s njima triba polako i pametno, a ne na silu! Razumiš, srićo tetina?
Ja, tada dvanaestogodišnjakinja, nisan baš puno razumila, ali san , poučena iskustvon, znala da mi je boje izgledat ka da razumin, jer sa tetama se nije zafrkavat, pa odgovorin krotko:
- Razumin, teto.
Teta će na to, zadovoljna i osokoljena mojin razumijevanjem:
- Naprimjer, ja san znala kako triban sa mojin Anton. Kad bi moja ćer tribala novi komad garderobe, ja bi ti lipo njemu navečer dala, a ujutro bi mu pitala novce, i on bi mi ih uvik da, onako zadovojan. Razumiš, srićo tetina?
Srića tetina tada napravi katastrofalni faux pas, i bistro će teti:
- Aha, razumin, to si ti tetku davala onu stvar za novce, ka one ženske šta doli u gradu stoju na kantunu, jel'?
Nisan uspila ni završit rečenicu, a teta mi odvali jednu odgojnu šamarčinu koja je bila još jača od šamarčine koju san dobila od one druge tete za opsasa-evoti-ga-na, ja se bidna opet uvatin za zažareni obraz u stanju totalnog šoka, i ubijte me ako se i danas ne pitan pa dobro, bogamu, pa šta san krivo rekla??
Post je objavljen 17.06.2009. u 16:24 sati.