marchelina
05.06.2009., petak
T-com, jubavi moja
|
Imala san ja internet na radnom mistu, i od tamo san pisala i blog, i sve druge umotvorine. Moji šefovi, dok san bila tajnica uprave, znali su da ja na račun firme pišen i šaljen svoje tekstove po nekakvim nounama, ali su se pravili da ne znaju. I ne samo to, nego su mi se skoro pa izvinjavali kad bi in nešto tribalo pa me morali prekidat. Skoro pa da su na prstima prolazili kraj mog radnog stola kad bi vidili da san u stvaralačkon zanosu...E, je mi bilo dobro, nije ni čudo da je kratko potrajalo.. Privatizacija mi je odnila moje dobre šefove, i donila neke krenbile, koji mi doduše nisu čirili u konpjuter i nisu me previše ometali, ali su mi tako išli na jetru da mi je to ubijalo svaku inspiraciju. Tako san odlučila da moran šta prije nabavit internet doma ka svaki normalni čovik. Nazoven ja oni t-com i raspitan se, pa saznan da moran uvest i fiksni telefon ako oću internetsku vezu. S obziron da san ja u to vrime imala dva mobitela, i moj junior jednoga, činilo mi se skoro pa perverzno uvodit još i fiksnu liniju, koji će mi kua? Ali za doć do interneta čovik mora podnit neke žrtve, jel' tako, tako je. Tako san sad imala račune za tri mobitela i za jean fiksni telefon i za internet. Nekako san osjećala i predmnijevala (ovu rič obožajen i ne mogu napisat tekst a da je barenko jeanput ne upotrijebin) da će se moj, i inače kaotični životni raspored i financijski proračun, počet drastično konplicirat i da će izmać kontroli. Bogami, nisan se privarila. Nije prošlo niti misec dana, zove mene jedna prikojubazna gospoja iz t-coma i počne me nagovarat da uzmen neki paket usluga a koji ima veze sa fiksnim telefonom i jeftinijim telefoniranjem. Ja je nisan ništa razumila, ali sićan se da su ključne riječi bile „po minuti“ i „prema svim mrežama“, i ja, predmnijevajući da žena zna vajda šta govori, pristanen. Ona mi na to objavi da ću, uz taj paket, dobit još i poklon od t-coma, neki fotografski aparat, sa kojin ja doduše nisan znala šta bi, ali kad mi neko oće nešto poklonit neman srca odbit. Tako smo se ja i jubazna gospoja sve lipo dogovorile, ona je rezimirala da ću daklem uskoro bit vlasnica dva paketa, od kojih jedan paket ima veze sa telefonon, a drugi paket je taj foto aparat. Par dana poslin, poštar mi donija na vrata paket, i u njemu rečeni aparat. Pitan ja njega da di mi je drugi paket? On govori da su iz t-coma poslali samo taj. Ja pritresla onu kutiju, sve čekajuć neće li iz nje ispast još kakvi paketić, ali ništa. Slegnen ramenima, vajda će mi drugi paket poslat u drugoj turi, zafalin poštaru, a kutiju sa foto aparaton spremin brižno na sigurno misto da se ne izgubi. Jedini problem je šta ja, kad nešto spremin na sigurno misto, tu stvar izgubin zauvik, jer zaboravin koje je to misto. Ako se po kući ne zaplićen priko stvari, onda one za mene ka da i ne postoje. I onda mi svi govoru kako san neuredna i kako moran malo pripazit na taj svoj kaos. Ja ih poslušan, i tako san, pokušavajuć bit uredna, pogubila masu stvari, a ko će bogati pamtit sva ta sigurna mista. U svakon slučaju, kako drugi paket nije stiza, ja nazoven t-com i pitan da di mi je drugi paket. Ovi put mi se javija neki čovik, isto puno jubazan, i reka da drugi paket već koristin. Ja govorin da ne koristin ni oni šta su mi poslali, a kamoli taj šta mi ga nisu poslali. On meni da „drugi paket“ nije ka paket, nego paket usluga, i da je to u stvari ka niža tarifa i ključne riči su opet bile „po minuti“ i „prema svim mrežama“. Ja opet nisan baš sve razumila, ali kvragu, mislin se, pa vajda čovik zna šta govori, i ako on kaže da ja koristin neki paket, onda ga i koristin, a to šta ja ne znan da ga koristin, e to već nije t-comova briga. Taman san se tila čoviku lipo zafalit kadli on meni da bi li ja uzela neki Max tv. E, pomislin ja, ovi put me nećete navuć, majkulivam vašu kapitalističku. Kažen „Neb', fala in“, ali on meni da je to samo na probu. Ka, oni meni pošaju maxa, ja ga probajen tri miseca, pa ako nisan zadovojna, mogu ga vratit i nikome ništa. To mi se učinilo skroz pošteno i ja pristanen. Par dana kasnije dođe opet oni poštar i donese mi maxa. Ja i maxa spremin na sigurno misto, bila to neka velika kutijetina, pa san je lipo gurnila ispod kreveta. E sad, da ja češće usisajen po kući, bila bi i na rečenoga maxa prije naletila, a ovako je prošlo..nekoliko vrimena, dok nisan usisivačen udrila u nešto veliko ispod kreveta. Prvo san se pripala da mi se neka beštija uvukla u kuću, a onda izvučen misterijozni objekt i sa olakšanjen svatin da je to oni moj max na probi. Nisan imala pojma šta ću s njin, ali san znala da su mi ga dali na probu tri miseca pa ga lipo gurnen nazad sa odlukon da ću nakon tri miseca nazvat t-com i reć in: „Evo, ja probavala vašega maxa tri miseca, ma odličan je, lipo mi je staja ispod kreveta i nikakvih problema nisan s njin imala, morete sad doć po njega“. Nakon nekoliko vrimena opet ja usisajen kući i opet naletin na njega ispod kreveta, pa mi padne na pamet da ipak proban to prikjučit na televiziju. Pogledan upute, i uvati me mala snaga. Kur..ništa nisan razumila. Nazoven ja t-com. Javi se jedna nova jubazna gospoja i jubazno mi objasni da ništa lakše nego to prikjučit, ali da će me ona spojit sa njihovin tehničarima. Tehničar mi reče da je to ništa lakše i da samo triban žuti kabel spojit na fgrezwaxqewxyxxyywqx rupu na televiziji, a crveni kabel na wqerxcysšđčćkfhgzr rupu na televiziji, a ako neman westrjfkbmsdotj da onda triban treći kabel koji se zove dgaxyewcađđđqxxxdsy spojit na wqepšđđđčćčfhdbc rupu priko dgfhezriutkgnyxxywq kabela koji se opet spaja na onu kutiju iz koje triban gggqqqeeewwwsssyyyy kabel prikopčat na istu onu prvospomenutu fgrezwaxqewxyxxyywqx rupu na televiziji. Ja san ga pustila da priča i kopala nos predmnijevajući da nema ništa loše u tomen da moj max opet ode ispod kreveta, em tamo nikom ne smeta, em ionako nema šanse da ja išta od svega toga razumin i primjenin. Gurnem ja njega lipo nazad, i naravno, zaboravin na njega. Onda, taman kad san nakon..khm, nekoliko vrimena opet išla usisavat ispod kreveta, dođe mi poštar i donese račun za max tv. Nazoven u panici t-com i kažen koju gospu mi šajete račun za nešto šta ne koristin? E, kaže meni jubazna teta, prošla su vam ohoho i više od tri miseca, niste ga vratili, i sad ste pretplatnik godinu dana. A jel? Poludila san i na njih i na sebe, i odlučin da je stvarno vrime da prestanen bit kaotična i sve to, pa počnen tražit po kući sva sigurna mista na koja san spremala sve te stvari koje mi ne tribaju, i naletin na oni fotografski aparat. Sledila san se. Evo još nešto od t-coma šta ne koristin, stoposto će mi i za ti aparat poslat račun i obavijestit me da san postala doživotni pretplatnik zato šta ga nisan vratila dok je bilo navrime! Pa kad je već tako, pomislin, aj iden bar njega koristit ako ću ga već plaćat! Uzmen ga u ruke, škljoc, škljoc, ništa. Doša mi jean prijatej šta se razumi, i on mi lipo objasni da triban prvo kupit baterije. Kupin ja baterije, škljoc, škljoc, napravin 5 slika, i gotovo, ne radi više. Doša mi opet prijatej šta se razumi, e, kaže, sad tribaš kupit memorijsku karticu. Ja pomislin, e nema šanse da pustin da mi ugradu neku memorijsku karticu, bez obzira šta stalno gubin sve stvari i šta se nikad ne mogu sitit di san ih spremila! Kaže on, memorijska kartica za aparat, a ne za tebe. Ja rekla dobro, i gurnila i taj aparat ispod kreveta. Tako sad ispod kreveta iman sve manje i manje mista, a u poštanskon sandučiću sve više i više računa. T- com, jubavi moja, lipo si mi ga uvalija! A sve je počelo sa interneton! I onda mi još ovi na blogu haer govoru da je ovo "Besplatni blog alat"!? apdejt: Pomozimo koliko možemo, a možemo mi puno... |