marchelina
29.01.2012., nedjelja
Blogerska su čuda pregolema
|
Pa ti sad vidi...Gustirna, Brod u boci, Tixi, Kamena, Kantuni mašte, Primakka...i onda me na kraju Geomir dotuče sa ovin videom...ovo stvarno nisan očekivala, iznenađenje je stoposto uspilo! Geomire, hvala ti . |
26.01.2012., četvrtak
Život selebritija, 1.dijo - Šušur
|
Kad je počeja cili ovi šušur okolo knjige, mislila san da to neće bit posebno naporno i da ću ja to sve odradit s livon rukon. Ma je, kako ti kupus. Nevjerojatno je kako čovik uleti u bubanj, kako se izgubi u svemu tome. Dobro, moju situaciju pogoršava činjenica da san ja izgubljena u vrimenu i prostoru i inače. Počelo je tako šta je sve više judi krenilo smenon zakazivat sastanke i razgovore i intervjue, šta usmene šta pismene. U jednom momentu san svatila da gubin kontrolu nad svime time, da više ne znan ni s kim, ni kad, ni di, ni zašto san se dogovorila. Jutros na primjer me zvalo sa radijo Trogira da bi li ja dala izjavu. Izjave san naučila davat, dobar dan hvala šta ste došli, dobardan hvala šta ste me pozvali, kako van kupus, pardon, kako van knjiga, pozdrav slušateljima, hvala mami i tati, Hajduk živi vječno, da, sve je krenilo sa bloga, ne, ne znan kad će druga knjiga, dramatcka stanka, ali već san je počela pisat, misterijozni uzdah, i to je to. Ali jutros kad su me ovi zvali nisan još bila popila kavu, a sinoć poslin promocije se degustiralo kod mog brata vino sa Lastova. Ubijte me ako se sićan šta san izjavila za taj radijo. Ali san bar mirna, sigurno me neće više nikad zvat da dajen izjave. Možda me i tuže, ko zna. U svakon slučaju, da se vratin na šušur. Počela su kašnjenja, panika, izvinjavanja, ovo ono...i tako mi je jedan dan neko savjetova da ili nabavin pijara ili rokovnik di ću sve zapisivat. Pošto za pijara neman para, odlučila san se za rokovnik. Mrtva ozbijna san kupila lipi debeli rokovnik sa datumiman i svime šta triba, i krenila zapisivat sve dnevne obaveze. To je izgledalo otprilike ovako: 08.00 - kupit spizu 09.00 - zavrtit mašinu robe 12.00 - javit se na taj i taj radio 14.00 - objasnit malome da će ručak kasnit jedno sedan dana 15.30 - sastanak sa judima koji sudjeluju na promociji 16.00 - intervju za te i te novine 17.00 - sastanak sa drugim judima koji sudjeluju u promociji 18.00 - izvadit iz kese spizu koju san kupila u 08.00 19.00 - objasnit malome da će kasnit i večera 20.00 - objasnit malome da nema ništa loše u naručivanju pizze svaki drugi dan 21.00 - zvat bivšeg muža i pitat ga bi li primija malog kod sebe na hranu jedno petnajst sljedećih godina dok ja ne steknen financijske osnove za zapošljavanje kućne pomoćnice 22.00 - rastrit robu šta san je oprala u 09.00 ujutro 23.00 - sutra ujutro opet povirit u rokovnik Sljedeći dan, zapisano na računu iz dućana: 08.00 - izgubila rokovnik, kupit novi. Tako san odustala od rokovnika, jer mi je višesatno traženje istoga po kući samo postala jedna obaveza više, i prepustila se intuiciji. A intuicija mi je govorila da se moj, i inače kaotični dnevni ritam, zakonplicira do krajnjih granica. Pola judi koje san tribala zvat na promociju nisan stigla njanci nazvat. Pola onih kojima san tribala odgovorit na mail više ne pričaju smenon. Naime, dnevno san dobijala jedno dvi iljade tristašezdeset osan mailova. Uvatila me panika, neki ljudi su se ljutili, a ja san se pritvorila u hodajuće "Izvinjavan se, ispričavan se, izvinjavan se, ispričavan se". Tako da san sad shvatila kako to čovik postane "uobraženi selebriti". Tako šta nema mogućnost klonirat se, a niti zaposlit jude da mu rješavaju, dogovaraju i podsjećaju ga na sve šta triba obavit. Sve u svemu, vrlo brzo san se zaželila anonimnosti, koliko god san prije volila komunicirat i laprdat. Osim toga, ja mislin da čovik triba zahvalit svakome ko mu na fejzbuku recimo čestita na knjizi. A na fejzbuku iman na listi 1212 ljudi. Pa ti odgovaraj na čestitke. A drago mi kad mi neko čestita, i drago mi zahvalit, ali na kraju san počela provodit nekoliko sati dnevno samo zahvaljujući na čestitkama, a drugu polovicu dana ispričavajući se onima kojima zbog zahvaljivanja onima prvima nisan stigla odgovorit na mail ili na sms ili na telefonski poziv. I svaki dan pomislin "Aj, još ovo ili ono da obavin, pa ću se malo smirit i odanit." Moš mislit. Kako je rekla Gustirna, zakotrljala se kugla sniga i samo raste. I raste, i raste, i sve mi se čini da će me zgnječit. Ipak, bar je ova splitska promocija iza mene, pa mi se čini da ipak mogu malo stat, uzet zraka. Zato me evo na blogu, napokon. Ka da san se vratila doma. Aj, poslin ću o promociji, ne mogu sve odjedanput, puno mi je. |
25.01.2012., srijeda
Brat i dijalozi mog života
|
Ja: Brale, jesi li bija glasat? Brat: Nisan. Ja: Zašto? Brat: Ne da mi se ić izvadit osobnu, a kamoli šta jače od toga. Ja: Ček, znači nemaš osobnu? Brat: Neman. Al' ima san je! Prije dvi godine. Pa je pukla. Ja: Pa jel ti nezgodno bez nje? Brat: Je. Kad me zaustavi pandurija. Neki dan me jedan zaustavija i na motorolu provjerava moj identitet. I govori "Šjor, pa vi ste se prije dvi godine odjavili sa Visa? A di ste sad?" Ja: Pa šta si mu reka, da di si? Brat: Reka san mu da san još na trajektu. |
23.01.2012., ponedjeljak
Udri knjigu na veselje
|
Počeli su mi svi prigovarat da san zaboravila na moj blog. A svašta. Kako mogu zaboravit misto di je u stvari sve i počelo? Iljadu puta san otvorila editor u pokušaju da nešto napišen, ali nije bilo šanse. To mi je uvik tako kad iman previše toga za reć. Zablokiran. Vajda mi je tribalo malo vrimena da se sve slegne. Možda ja još dugo ne bi ništa napisala, ali mi je počeja falit Mirče. Tako van je to, čovik se navikne na to da ga nazivaju izdajicon hrvacke domovine, urbanin Jugoslavenon, jugonostalgičaron i četnikon i poslin jednostavno više ne more bez toga. A sigurna san da i ja njemu falin, nemoš čoviku tako naglo ukinit terapiju. Daklem, ne znan odakle bi počela, možda najboje od toga da mi je knjiga napokon izašla i da je gotovo sa onin iščekivanjem i strepnjama. Taman san mislila da san se sad riješila onog pitanja "Kače knjiga?", kad je krenilo sa novin pitanjem "Di se može kupit knjiga?". Pa dobro bogamu, nikad čovik mira ne more imat. Ja san mislila da kad čovik objavi knjigu onda nekin automatizmon i zdravon logikon knjiga završi u knjižarama, ali nije to baš tako jednostavno. Prvih dvadesetak dana knjige nije bilo nigdi osim na web knjižari, i u jednoj jedinoj knjižari u Splitu. Onda se čudiš, pa se počneš raspitivat, i svatiš da ako sam ne poguraš, niko neće knjigu ni vidit. Možda ja ne bi toliko ni forsirala sve to, ali moji prijateji i kolege blogeri nisu tili pustit da to ide tako. Prvo san jedan dan obilazila grad sa Gustirnom i mislin da više od srama neću uć u tu knjižaru u koju san bila s njom došla. Naime, u toj knjižari je bilo moje knjige, ali je Gustirna smatrala da je nisu stavili na dovoljno vidno misto pa je judima napravila đunbus. Lipo je uzela moju knjigu i stavila je na vrh police, a prethodno je s nje makla sve Dostojevske, Tolstoje, Kafke, Dežuloviće, Feriće i Tomiće. Evo crno na bilo:   Ja san se pravila da nisan s njom i bilo mi je masu neugodno. A opet mi je bilo drago zbog te blogerske solidarnosti. Međutim, to joj nije bilo dosta, nego je natirala i prijatejicu koja je bila s nama da kupi moju knjigu. Prvo jon je lipo rekla da je kupi, a kad je ova odbila, počela je sa prijetnjama i ucjenama, pa je bidna žena popustila. Meni se ta metoda učinila zgodnom pa san kad san došla doma počela i ja nazivat rodbinu i prijateje i uz mali pritisak i prijetnje i ucjene svi su odlučili kupit knjigu. Poslin mi je postalo normalno šetat po gradu i provjeravat di ima knjige a di je nema. U jednu knjižaru san dolazila svaki dan sedan dana zaredom. Lipo dođen, i obavin obavijesni razgovor: - Dobar dan. - Dobar dan. - Imate li Marčelinu? - Nemamo. - Kako to mislite, nemate? - Tako kako san reka. - Nemate Marčelinu?! - Nikad čuja. Tu ga ja mrko pogledan i uvriđeno izađen iz knjižare. Sedmi dan je smenon u obilazak krenija i moj prijatej E. Ja prvo nisan tila uć, ali me je E. nagovorija. - Dobar dan. - Dobar dan. - Imate li Marčelinu? - Imamo! Na to se čovik cili sritan okrenija da će uzet knjigu i (pro)dat nam je, međutin mi na to uglas: - Aaaaaaa, super!!! I okrenemo se na peti i razdragano odemo iz knjižare. Oni bidni čovik osta zabezeknut. A kako je moga znat da san ja autorica rečene knjige i da je nisan tražila da je kupin nego samo da vidin imaju li je? Šalu na stranu, moran van priznat da je onaj osjećaj, kad prvi put uzmeš u ruke svoju prvu knjigu, neprocjenjiv. Držala san je na noćnom ormariću i prije nego šta bi zaspala malo bi je listala čudom se čudeći da je većina mojih literarnih ispada sa ovog bloga ukoričena. A ja san se samo zafrkavala i nisan ni u najluđem ludilu mislila da će to neko jednog dana poželit objavit. Ovih dana mi je prva promocija u Splitu, a prije toga san imala najprviju promociju u Beogradu. Tamo su mi sve organizirali moji prijateji tj. redakcija e-novina sa kojima san surađivala svih ovih godina i zahvaljujući njima su se moje priče čitale u ciloj regiji. To kako su me dočekali i šta su sve napravili da mi bude lipo, teško je i opisat. Ali ću van reć da san neplanirano produžila boravak i da mi se bilo teško vratit. A sad nešto šta san u stvari tila odma reć. Neću vas nabrajat, jer bi sigurno nekoga priskočila, ali činjenica je da su moji tekstovi na ovom blogu rasli i bujali dobrim dijelom zbog podrške koju sam na njemu imala. I sto puta se dogodilo da su komentari ispod mojih pričla bili bolji od samih priča. Ta naša interakcija je na mene djelovala motivirajuće, i zato se želin zahvalit svima koji su svih ovih godina na bilo koji način bili uz mene. I pomagali mi i hrabrili me kad je bilo teško. A bilo je. Znate vi... Fala i uredništvu bloga.hr na podršci. I mami i tati šta me stvoriše vako blentavu i laprdavu. Za one koji nemaju informaciju, knjigu je objavila naklada Jesenski i Turk, a za one koji nisu u Splitu, knjiga je na ovoj web adresi superknjižara a ovako nekako izgleda:  A ovdi morete vidit moju zadnju kolumnu na Danas.hr di kontenpliran o ulasku Hrvacke u daprostite EU. E, sad kad san to sve riješila, mogu nastavit pisat moj blog :) |