marchelina
25.06.2009., četvrtak
Hitna ponoć
|
E. Jeanput davno, davno, daaaavnooo, iza sedam brda i sed..ne, ček, kriva bajka, isponova ću. Jeanput ne tako davno, točnije, sinoć, bila sam zeru tužnjikava. Ne, isponova. Jeanput ne tako davno, točnije sinoć, nisan bila baš ekstatično zadovojna svojin postojanjem iz raznoraznih razloga koje vam neću reć jer šta vi morate sve znat bogati. Da stvar bude još gora, vrime je bilo tmurno, i grmilo je, a ja se užasavan grmljavine. Znan, infantilno je bojat se grmljavine u mojin godinama (36 ipo, op.a.khm.), i to najčešće rješavan tako da se suočin sa mojim strahom jerbo san čula da je to najboji način. A suočavan se tako šta se sakrijen ispod dekice i zagrlin svoju plišanu žirafu. E, i obučen čiste mudante, jer bilo bi nezgodno da me smrt zatekne nespremnu. Aj aj nemojte se smijat, mogu se kladit da bar pola vas ovdi spava sa nekin beživotnin niškoristi plišanin stvorom u krevetu, ili sa nekin s kim ste već dugo u vezi oli braku, a to ti dođe na isto.  Nekako san osjećala da mi san neće doć na oči, i poželila san da iman neku prijatejicu koja bi naprimjerice došla i pustila da joj se onako ženski izjadam. Mislin, bolje to nego slušat ponoćne vijesti di se Sanader nešto uvriđeno obraća europckoj zajednici, a između vijesti piče borbeno-domoljubne-narodnooslobodilačke-po šumama i gorama od stoljeća sedmog-pisme jerbo je neki ka praznik, irudati, cili život slušan borbene i oslobodilačke, ispaliću na živce. Pa onda još i one neke spustit- će -se -gusta -magla pisme a kad se po tin šumama i gorama spusti magla vidljivost drastično ode u kurac pa čovik ne raspoznaje onoga šta jaše na čelu kolone i dobije sasma krivi da ne rečen bogohulni utisak da na čelu kolone stalno jaše jedan te isti čovik. Zato ja molin boga da se magla raziđe u miru da ne bi počeli pucat nasumično jedni u druge pa ti se u toj zbrci dogodi da oćeš naprimjer upucat nekoga zato šta je bija u mrskoj ti partiji a da nema magle vidija bi da ste ti i taj bili da prostiš u istoj partiji i da u biti pucaš u svog jel'te dojučerašnjeg partijskog druga, ili još gore, oćeš upucat onoga nekoga šta je liza oltare a da nema magle vidija bi da je to onaj isti sa kojin ćeš sutra zajedno lizat oltare. I ko u nekoj priči u kojoj želje postaju stvarnost, baš tad me nazove moja prijatejica. I dođe, jer je osjetila da san u emošnl dizastr stanju. Ona to uvik ispravno osjeti. Naime, čim vidi da na blogu krenen sa poezijom, koju ona iskreno prezire cijelim žarom srca svog, odma se zabrine za mene. I donese bocu nekog pića. Pa smo tako pijuckale i laprdale do zore. Doduše, nisan se uspila izjadat kako bog zapovida jer dotična je jedina žena u Splitu koja more pričat više od mene. Ali je isto tako vajda jedina koja ne trza na moje melodramatske ispade, i od svake moje tragedije napravi komediju. Nakon njenih obrada mojih nedaća, te nedaće postanu humoreske. Skoro čovik postane sritan šta je nesritan. Jeanput davno, dakle, čula san da ti je pravi prijatej onaj koga možeš nazvat i u ponoć ako ti zatriba. Bogami, istina. Imate li vi nekoga koga morete nazvat u ponoć? Osim hitne pomoći? I da, aj priznajte, žirafa ili medo?  |