Zamisli da imaš 50 godina. Zamisli da si proveja svoj radni vijek crnčeći, liti i zimi, na visokim temeperaturama, u uvjetima rada koji zahtijevaju i snagu, i volju, i hrabrost, i upornost. Gradija si nešto, bilo ti je teško, ali to je bija tvoj život. Ni puno bolji, ni puno gori od života većine tvojih poznanika. Ali tebe je razlikovalo ono nešto, jer ti si gradija..brodove.
Kad čovik gradi brod, on zna da sudjeluje u stvaranju...lipote. Puno znoja, truda i muke, za dočekat onaj dan kad će lipota bit porinuta. Pa dođu uzvanici, i šefovi i direktori, pa i gradonačelnici. Snimaju kamere, a u prvom planu su najčešće oni koji brod ne bi znali ni nacrtat, a kamoli ga izgradit.
Gradeći brod, čovik u njega ugradi dil sebe i svoje duše. Eto, zato brodovi mogu plovit. Jer ih morem nose duše onih koji su ih gradili.
I dođe to porinuće, i svi važni su tu, a ti, ti koji si ga gradija, stojiš u nekome nevažnome kantunu i gledaš kako glamurozna svita slavi porinuće.
Tebe niko ne snima, ali tebe nije ni briga. Ti znaš da brod zna.
Kada otplovi, ispratit ćeš ga umornim pogledom i izmoliti svoju osobnu molitvu za mirno more, a zatim ćeš se vratiti na svoje radno misto i graditi drugi brod.
Ništa više ti i ne tražiš od života. Samo neka te puste graditi brodove, i neka od toga možeš živit. Tvoje potribe su male, radničke, skromne.
Nediljom malo duže odspavat, dici platit škole, ženi dat za režije,i da se nađe koji dobar bokun na stolu, bar nediljom, i ti zadovoljan.
Zadovoljan a i sritan šta tvojih ruku djela sad gordo plove raznim morima. Mali čovik radi velike brodove. Zato brodovi imaju dušu, i zato plove.
Kada dođe onaj sivi dan, netko će doć i procijenit da su cili tvoj trud, muka i znoj vridili jednu kunu. Jednu, jednu kunu.
Jedna kuna za sva veličanstvena porinuća.
Za sve ozljede na radu.
Za sve snove maloga čovika.
Eto vidiš, mali čoviče, koliko koštaju tvoji snovi.
Jednu jedinu kunu.
Došle su ptice grabljivice i svojim panđama ostavile friž. Na brodu. Friž na tvojoj duši, i na duši ovoga grada.
Najviše šta možeš očekivat je nekoliko emisija na radio Splitu di će Jadran Marinković, naš morski čovik šta je uvik ima rič za tebe, pokušat nešto reć i napravit, a opet, mora ostat profesionalan, jer bude li reka sve šta misli, moga bi i on sutra sa tobom na zavod za zapošljavanje.
Prije godinu dana ugasija se jedan Feral. Prejako je svitlija, bolile oči.
Da se nije ugasija, mali čoviče, sad bi neko bar o tebi pisa. Raskrinka bi kurvine sinove onako temeljito i kirurški precizno kako je samo on to zna.
Reka bi nam taj Feral ko tu koga prodaje i za kakve pare. Reka bi nam u koji tačno džep će otić ta jedna kuna.
Cili život za jednu kunu.
I trud, i muka, i vira.
Brodovi za jednu kunu.
Sve, sve za jednu kunu.
Proplakat će i brodovi.
Jer, brodovi su isti ka i judi. Za suzu daju suze dvi...
Evo došli na red i škverovi
zato boje da si mi krepa sivče
da ne vidiš na šta nan danas
životi liče.
Prodat ćedu nan i škver
i more, i luku
prodaju, i cere se kurvini sinovi
prodajući našu lipotu
i našu muku.
I boje da si nan krepa sivče
pogledaj, pogledaj na šta nan
životi liče
Prodaju nam otoke, i masline i škoje
tako ćemo, kažu, u europe
tako će nan, kažu, biti puno boje.
Jerbo kad sve prodamo
kad sve molamo
više nećemo imat šta izgubit
ni za čime plakat, ni o čemu pivat
samo će na dnu ove duše
jedna vruća suza
tinjat.
Post je objavljen 18.06.2009. u 08:52 sati.